(P)likovi

Aleksandar Vučić vlada lažima, prevarama, nasiljem i strahom, a Srbija ćuti i trpi

Koga se plašimo?

"Predsednik države u bekstvu." "Pobunjenici upali u predsedničku palatu." "Narod i policija love političare po ulicama." "Demonstranti upali u parlament." "Sve jači talas protesta protiv vlade." Takvim naslovima opisana su dešavanja u Šri Lanki, Jermeniji, Italiji, Holandiji, Nemačkoj, Makedoniji... Širom sveta ljudi se bore za slobodu i pravdu, samo je u Srbiji mirno. Mirno, kao na groblju. Najsiromašniji narod u Evropi nema snage, volje i hrabrosti da se suprotstavi najbogatijim kriminalcima iz vlasti. O razlozima za strah, u koji su, sa samoubilačkom apatijom, uronuli građani Srbije piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak prijatelj i saradnik Aleksandra Vučića.

Predrag Popović

Iskusni i mudri Ivica Dačić je, pre tačno deset godina, definisao strategiju odbrane od jurodivog Aleksandra Vučića: "Pravimo se mrtvi dok medved ne ode".

Komično je što se Dačić odlučio na takav način izbegavanja opasnosti u trenutku kad je bio predsednik Vlade, a Vučić prvi potpredsednik. Tragično je što su svi građani pristali da se prave mrtvi, prepuštajući se na milost i nemilost mentalno poremećenom diktatoru sa zverskim apetitom i instinktom za samoodržanje.

Strah čoveku kalja obraz često. To pravilo važi za pojedinačne primere. Na kolektivnom, nacionalnom nivou, kad strah zahvati celo društvo, ne strada samo ljudski obraz, nego svi državni organi, sve institucije - od MUP-a do SANU i SPC - i svi aktuelni podanici, kao i nekoliko budućih generacija. Razmere tragedije vide se tek kad se uporedi ko se koga plaši. Pošteni ljudi, hlebotvorci, koji vrednim radom pokušavaju da obezbede egzistenciju, strahuju od primitivnih parazita, džeparoša i secikesa, narkomana i pijandura, alavih bednika i ološa, koji je Vučić s dna društvenog taloga podigao na stranačke i državne funkcije, u ministarske i direktorske fotelje.

- Srbijom vladaju monstrumi. Pogledajte bilo koga iz vlasti, počevši od Vučića, pa nadalje. Mi živimo u hororu ljudi koji nisu dorasli ne samo tome da vode državu s ovolikom tradicijom i narod s milenijumskom kulturom, nego nisu zaslužili ništa, a upravljaju našim životima - kaže Miroslav Parović, predsednik Narodnog slobodarskog pokreta.

Manekeni kontraevolucije postali su milioneri i milijarderi, oteli su javnu i privatnu imovinu, uselili su se u tuđe vile, voze tuđe limuzine, skaču na tuđe ćerke, sestre i žene. Najgori primerci naprednjačke negativne selekcije izronili su iz mulja, porobili državu i narod, pa sad na javi žive onako kako nisu mogli ni da sanjaju. I sve to bez otpora opljačkanih i poniženih žrtava.

Strah je iracionalna kategorija, ali opasnost od naprednjačkog zla je realna. Dačić je to dobro procenio čim je ušao u koaliciju s Vučićem. Znao je da ima posla s neuravnoteženim kompleksašom, spremnim na svaku laž, prevaru i nasilje da bi ispunio lične ambicije.

Neki Vučićevi politički i poslovni ortaci to su shvatili na teži način. Na njih je nedavno ukazao Boris Tadić. "Nije tačno da su Miroslav Mišković i Milan Beko finansirali Demokratsku stranku. Oni su finansijski podržavali Vučića i Srpsku naprednu stranku otkad je osnovana. Videli smo kako su im se zahvalili.

Jedan je dobio dva metka u stomak, drugi je uhapšen", rekao je Tadić. Niko normalan neće suzu pustiti zbog Miškovića i Beka, pa ni zbog Tadića. Sažaljenje ne zaslužuju ni ostali tajkuni i politikanti, koji su podržali i podržavaju Vučića. Uzalud Bogoljub Karić kuka kao Damjanov Zelenko na Vučića.

Karić mu je platio reket od, navodno, 40 miliona evra, da bi bio oslobođen u sudskom postupku u kome je tužen za pljačku 66 miliona evra, koliko je oštetio državu preko "Mobtela".

Karić je dva puta bežao iz Srbije u vreme Slobodana Miloševića i jednom, u oktobru 2001, za vladavine Zorana Đinđića. Oba puta je tvrdio da mu neke državne strukture pripremaju atentat. Tada se izvukao, sad ne može. Evopska unija ga je stavila na crnu listu, nema gde da pomogne, a ovde ga Vučić nemilosrdno čerupa, sve s namerom da ga iscedi do kraja.

I Željko Mitrović prolazi talačku agoniju. Morao je da Vučiću ustupi televiziju Pink, pa i samog sebe, kao nezvaničnog portparola naprednjačkog kartela. Da bi izvukao živu glavu, Mitrović je prinuđen da izvršava najprljavije naloge šefa, kao što je bio onaj s objavljivanjem spota u kome je objavljena smrtna presuda Oliveru Ivanoviću.

Naprosto, u Vučićevoj senci ništa i niko ne raste. Toga su svesni i njegovi najbliži saradnici. Vladimir Cvijan im je ličnim tragičnim primerom pokazao šta može da zadesi svakoga ko se suprotstavi diktatoru. Može samo da se pretpostavi ko je i kako toliko zaplašio Cvijanove roditelje da na spomeniku nad grobom napišu samo ime, bez prezimena, da se ne bi saznalo za njegovu smrt. Da bi svog oca Daneta poštedela takvih muka, Dijana Hrkalović je pokušala da se diskretno izvuče iz kartela. Postupajući u skladu s tradicijom mafijaša u bekstvu, nabavila je dokumente na ime Nika Rina, s lažnim podacima o datumu i mestu rođenja. Nije uspela da se izvuče. Dala je dukat da uđe u Vučićevo krvavo kolo, sad uzalud nudi dva da izađe.

Ne ide to tako. Mora da nastavi s valjanjem u glibu, da svedoči protiv bivšeg šefa i ljubavnika Nebojše Stefanovića i da se zaklinje u večnu odanost svom idolu i Suncu. I, nije jedina. Svi u vrhu kartela strepe nad svojom sudbinom, koja im zavisi od upotrebne vrednosti, koju procenjuje Vučić. Svojim strahom, golim životom i svim što imaju, čelnici kartela plaćaju status i kriminalne i korupcionaške kombinacije koje im je omogućio šef. Ko god strada u tim obračunima, nije šteta.

Nenadoknadivu štetu trpi običan svet. Trpi i ćuti, nestaje bez glasa. Za deset godina Vučićeve vladavine iz Srbije je pobeglo više od 700.000 ljudi. Prošle godine je udvostručena stopa smrtnosti, a taj trend ne jenjava. Zdravstveni sistem je u rasulu. I najteži bolesnici na preglede čekaju mesecima, a odlasci na operacije, skenere i slične aparate zakazuju se za dve godine. U Pančevu jedan hematolog leči oko 2.200 pacijenata iz Južnobanatskog okruga. Dok je hematolog bio na godišnjem odmoru, pacijentima nije dozvoljen ulazak u bolnicu. Kao u morbidnom vicu, vlast se drži stare devize - bolje sprečiti, nego lečiti. U Mladenovcu, gde ima 20.000 žena, radi jedan ginekolog. Bolesni i povređeni moraju sami da kupuju lekove, vatu, gips...

U vreme vanrednog stanja usled pandemije korona virusa, Vučićevi poslovni partneri su zaradili više od 120 miliona evra na nabavkama zaštitnih maski i medicinske opreme. Maske su u Kini kupovali po ceni od tri dinara po komadu, a u Srbiji prodavali za po 200 dinara. Kao što je profitirao na "ratu protiv nevidljivog neprijatelja", Vučić već zarađuje i na ratu u Ukrajini. Po Vučićevom naređenju, Vlada je donela uredbu kojom je zabranila izvoz pšenice.

Poljoprivrednici su prinuđeni da pšenicu prodaju nakupcima iz vrha vlasti, koji će je za nekoliko meseci plasirati na strano tržište. Vučićevi ortaci danas otkupljuju za 280 evra tonu pšenice, koja već sada u inostranstvu košta 440 evra, a ta cena će dodatno rasti. Vučić isti princip primenjuje i u trgovini drvetom. Javno preduzeće Srbijašume prodaje drvo za oko 4.500 po metru, a nakupci ga u Beogradu prodaju za po 12.000 dinara.

Cena sirove nafte na svetskom tržištu je, početkom juna, pojeftinila za 10 odsto, ali srpska vlada ne dozvoljava sniženje, nego održava cenu goriva koja je za 25 odsto veća nego prošle godine u ovo vreme. Naprednjački kadrovi su, postupajući po Vučićevim nalozima, uništili Elektorprivredu Srbije, pa država danas uvozi najskuplju struju u Evropi. Srbija svakog dana plaća oko 4,5 miliona evra za struju, koju je mogla sama da proizvede.

Osim toga, EPS mora da uzme kredit od milijardu evra, kako bi sanirao posledice Vučićevih kadrovskih i poslovnih avantura. Država će biti garant za taj kredit, što znači da će i to biti pokriveno iz budžeta građana. Ni tu nije kraj. Fiskalni savet je nedavno predložio Vladi Republike Srbije da hitno podigne cenu električne energije za domaćinstva za najmanje 20 odsto, a cenu gasa za 65 do 70 odsto.

Vlast je uništila energetski sistem, a štetu će plaćati građani. Vlast se hvalila uspešnim pregovorima s Rusijom, koja je pristala da Srbiji prodaje gas po najnižoj mogućoj ceni, a sad ista vlast taj gas građanima prodaje po 70 odsto većoj ceni. Vučić je uveren da će ljudi koji su pristali da ćutke plaćaju 200 dinara beskorisne kineske maske, takođe bez romora pristati da plaćaju skuplju struju i gas, pa i dizel za po 400 dinara litar.

Osnovne životne namirnice su, u poslednjih godinu dana, poskupele 19,3 odsto, a ostali prehrambeni proizvodi za 31 odsto, po čemu je Srbija svetski rekorder. Istovremeno, Srbija je evropski šampion po inflaciji. Prema zvaničnim podacima, inflacija je u junu dostigla nivo od 12 odsto. Eksperti iz Narodne banke Srbije priznaju da će se nastaviti pad vrednosti dinara, do kraja godine očekuju da inflacija bude 14 odsto. Privrednici ne dele taj optimizam, već procenjuju da će inflacica biti iznad 20 odsto.

U takvim okolnostima, Vučić najavljuje povećanje penzija za 19 odsto. Mizernim propagandnim trikom želi da prevari najugroženiji sloj društva. Čak i kad bi se penzije zaista povećale toliko, kupovna moć penzionera ne bi porasla ni za dinar. Još su besmislenije najave rasta plata. Strani investitori napuštaju Srbiju, mnoga preduzeća se gase, čak i privatne apoteke ne mogu da posluju usled ograničenja koja im je vlast nametnula novim Zakonom o lekovima. Takođe, mnogi vlasnici privatnih benzinskih stanica obustavili su rad, a to čeka i ostale.

Ljudi ne mogu da se leče, od plata i penzija ne mogu da skrpe kraj s krajem, na zimu neće moći da kupe ogrev ili da plate struju. Ipak, trpe. Reaguju samo grupe koje su izložene direktnom udaru na egzistenciju, kao što je bio slučaj s radnicima kragujevačkog Fijata. Kad je strana korporacija odlučila da na dve godine obustavi rad fabrike automobila, radnici su se pobunili. Prvo su protestovali u Kragujevcu, pa u Beogradu. Blokirali su Gazelu, kako bi povećali ucenjivački kapacitet. Uspeli su.

- Predsednik je jedina relevantna ličnost, predsednik je u punom smislu reči predsednik, jer je bila inauguracija predsednika. Poštujem tu činjenicu i videćemo da tu nađemo prostori i sporazumevanje i rešenje - rekao je Saša Đorđević, vođa Samostalnog sindikata Fijat Kragujevac.

Sindikalci i Vučić su se lako sporazumeli oko podele tuđeg novca. Vučić je radnicima obećao 790 evra po godini radnog staža, iako je zakonska granica 220 evra. Lako mu je da bude galantan kad taj novac uzima iz budžeta svih građana, a ne iz buđelara kraljice majke Angeline ili od džeparca prestolonaslednika Danila, a posebno ne od nestašnog Fahrije, ska shans. Novac radnicima ne daje strani investitor, vlasnik fabrike. Nije za utehu, ali Vučić je samo nastavio da tuđim parem podmićuje svakoga ko mu se suprotstavi. Od pre 15 godina, kad je Tadić, takođe kao veliki predizborni adut, doveo Fijat u Kragujevac, iz budžeta Srbije uloženo je više od milijardu evra u plate oko 2.000 radnika.

Dakle, pola miliona evra po glavi proletera. Takvo autodestruktivno ludilo nije moguće nigde, osim u Srbiji. U tom ludilu ne učestvuju samo korumpirani politikanti, nego i radnici, koji pristaju na mito, iako znaju da je taj novac otet nekim drugim ljudima. U Srbiji ima 24.000 registrovanih sindikata, a svi su na usluzi vlasti koja je radnike pretvorila u robove. Većinu sindikata predvode pohlepni primitivci, koji trguju radničkom mukom, a sami robovi nemaju hrabrosti da dignu glavu i glas, a kamoli kuku i motiku. Uplašeni, ponavljaju: "Ćuti, može i gore..." To i rade.

Ćute praznih džepova, glave i srca. U pivu i rakiji utapaju tugu, koja ih obuzme kad vide da su im roditelji osuđeni na lapot, a deca na bedu. Drhte pred naprednjačkim uterivačima kapilarnih glasova, pred javnim izvršiteljima koji im gule kožu s leđa, drhte i pred svojom tankom senkom, koja ih podseća na mogućnost da se usprave i bore za sebe.

Vučić je ceo narod osudio na pasji život, a još mu smeta i lajanje. Da ne bi slušao kako mu na stadionu skandiraju "Vučiću, pederu", angažovao je opskurne kriminalce. Umesto opravdano odsutnog Veljka Belivuka, Partizanove tribine sad kontroliše Đorđe Prelić, a Zvezdine tzv. Delije Marko Vučković. Kad se narod spontano pobunio protiv zlostavljanja u vreme pandemije, 7. jula 2020, Vučić je upotrebio svu moguću silu, sve policijske jedinice, konjicu i pse, Žandarmeriju, SAJ, stranačke eskadrone i mafijaške gangove. Brutalno nasilje, kojim je prolio krv po beogradskom asfaltu, tiranin je opravdao potrebom da se zaštiti ustavni poredak.

Hiljade mladića je prebijeno, hapšeno i suđeno, a niko od režimskih zločinaca nije odgovarao. Nijedan roditelj nije tražio pravdu za svoje dete, kome su kosti polomili Vučićevi kriminalci u policijskim uniformama i civilu. Preko tog zločina, kao i u svim ostalim slučajevima, nemo su prešli i lideri opozicionih stranaka. Umesto da stanu u prve redove, uspešno su, u Vučićevom interesu, anestezirali otpor i abolirali zločince. Zašto je tako, objasnio je novinar Srđan Škoro.

- Moramo da se borimo i da budemo spremni na žrtve. Ovo ne može da se završi bez žrtava. To ne znači da moramo žrtvovati i život, ali moramo biti spremni i na to. Dakle, glava za glavu. Straštno je što ljudi više nisu spremni da uđu u bitku.Na političkoj sceni su većinom ciketani, koji ne žele ništa da rizikuju.Pogledajte opozicione političare, kako oni žive. Ko je od njih postradao u borbi protiv režima? Kome su nešto uzeli? A, svi se predstavljaju kao neke žrtve. Nije im prijatno kad ih Vučić proziva po novinama, ali oni nemaju probleme s parama, poslovima, kombinacijama.

Oni ne mogu i ne žele da se bore. Promene mogu da se dese samo nekim čudom, i to uličnim čudom. Neki problem, neki nebitni incident može da izazove erupciju nezadovoljstva, pa da ljudi krenu da delju i jedne i druge, i režimske i opozicione političare za sve što su radili za sve ove godine. Ne zna se kad to može da se desi. Ljudi se plaše, smatraju da je bolje da ćute i čekaju da ovo prođe - kaže Škoro.

Surova realnost pokazuje koliko su ćutanje i čekanje bolji od borbe za oslobođenje. Ne postoji porodica koja nije egzistencijalno ugrožena, iako ne na isti način. Zvanična statistika pokazuje da 82 odsto građana priznaje da živi u siromaštvu ili u strahu od siromaštva. Desetak odsto pripada novoformiranoj naprednjačkoj srednjoj klasi.

Oni su iskoristili priliku da zgrnu bogatstvo, koje ih je rasteretilo svakodnevnih briga, ali ne i od straha da im na vrata ne zakuca neki Vučićev rođak, kum, poslovni partner ili sličan kriminalac, pa da im otme sve što imaju. Stranka dala, stranka uzela. Kako došlo, tako o'šlo. Tog principa se plaše i najkrupniji naprednjački tajkuni. Imaju sve što požele, ali ujutru sa zebnjom gledaju Pink i listaju Informer kako bi videli da li ih je "šef" stavio na listu za odstrel.

Nebojša Stefanović to je nedavno priznao, kad je na jednoj društvenoj mreži, kao poruku Vučiću, objavio stihove Slobe Stanišića: "Ne može da se kupi, ne može da se proda, u srcu se sreća skupi, njeno ime je sloboda." Stefanović nije jedini predstavnik okupacione vlasti koji strepi hoće li i koliko dugo ostati na slobodi. To brine i Andreja Vučića, Nikolu Petrovića, Anu Brnabić, Sinišu Malog, Zoranu Mihajlović, Vladimira Đukanovića...

Ceo narod je u strahu. Normalni, ozbiljni ljudi plaše se nesrećnika ophrvanog mentalnim i ostalim bolestima, koji kmeči i cvili na konferencijama za medije, svakih nekoliko dana javno preti samoubistvom ili atentatom, koji su na njega, bar u njegovoj morbidnoj mašti, izvršili albanski teroristi u Beogradu i Tirani, muslimanski fanatici i britanski specijalci iz SAS-a u Potočarima, voditelj CNN-a Leri King raketom u zgradi RTS-a, Niko Gajić snajperom u Hrtkovcima, tviteraš LukiPuki na internetu...

"Ja sam psihopata, manijak, ludak, diktator, budala, idiot, magarac, debeo sam, mama mi je matora kurva, a otac neki Salih Salihu" - javno kuka Vučić. U mnogim familijama postoji neki takav rođak, bolesni sirotan. Na slavama, venčanjima i sahranima takvog rođaka sklanjaju od gostiju. Stide ga se, ne glasaju za njega, a kamoli da ga se plaše.

Strah nije osećanje, nego stanje. Srbija se u tom stanju nalazi predugo i ne vidi se izlaz. No, strah nije opravdanje. U rimskom pravu postoji institucija "preator does not protect cowards", kojom se ističe da "sud ne štiti kukavice". Po toj definiciji, koja je uključena u sva evropska, pa i u srpsko zakonodavstvo, strah predstavlja manu volje. U slučaju pretnje oduzimanjem života, fizičke povrede ili otmice, strah može biti opravdan, dok u svim ostalim slučajevima strah ne umanjuje odgovornost onoga ko pristaje na prevaru, kojom trpi svaku vrstu štete.

Strah nije opravdanje za sve normalne ljude koji pristaju na teror naprednjačkog kartela. Ipak, kao i svako drugo stanje, tako je i strah prolazan. Savremena istorija Srbije puna je primera takvih promena. Kad je Slobodan Milošević zaseo na vlast, narod je, predvođen opozicijom, pružao žestok otpor. Ulični protesti su povremeno davali rezultate i dovodili do određenih promena. Po pravilu, opozicionari su pobede građana pretvarali u poraze. Posle desetak godina, u narodu je nastalo stanje pomešanog straha i apatije, slično današnjem.

- Masovno samoubistvo, u koje dobar deo ovog naroda srlja, nije lako objasniti. I razum i nauka ovde kao da ostaju nemoćni. Neka jedan primer, koji nije za poređenje, čudestan i tajanstven i neobjašnjiv ljudima, posluži kao slika koja govori kako na ovom svetu masovno samouništenje i nije neka novost. Postoje, naime, na severu Evrope bića poznata pod imenom - leminzi. To je jedna vrsta glodara, iz familije voluharica, koja veoma liči na hrčke.

Siroti mali hrčci iz skandinavskih zemalja, povremeno, upućuju se na zapad, prema moru. Njihov stravičan pohod prate vukovi, lisice i hermelini. Iako ih njihovi progonitelji masovno proždiru, mađu njima ipak hara glad i napadaju ih razne zaraze, oni jure bezglavo, kao u nekoj čudovišnoj psihozi i na svom putu uništavaju sve, da iza njih ne ostane ni vlat trave. Neka sila ih goni napred, sve do poslednjeg završteka. Na hiljade srlja smelo u smrt, bacaju se s visokih klisura ili se utapaju u rekama, progonjeni jedni od drugih i potiskivani uvek napred od onih koji naviru iza njih. Nije poznato da se ijedan leming zaustavi, a tek vratio.

Naučnici kažu da se u mozgu sirotih malih leminga luči neka supstanca, koja ih tera na samouništene. Kako ih tera? Ne zna se. Nije ni bitno. Bitno je da Srbi ne budu kao leminzi - napisao je bard srpskog novinarstva Petar Ignja u NIN-u krajem 1998. godine, rezigniran stanjem u kome se našao narod pod vlašću crno-crvene koalicije SPS-JUL-SRS, kad je Aleksandar Vučić prvi put došao na vlast.

Dve godine kasnije Srbi su prestali da srljaju u masovno samoubistvo. Da, neko će reći da su samo promenili način i dželate. U tome ima istine, ali za ovu temu je važno naglasiti da je u septembru 2000. godine narod glasao za oslobođenje od slobizma, a u oktobru na ulici odbranio svoju izbornu volju.

Sada je pred srpskim leminzima teži posao. Od izbora do izbora, Vučić prevarama i nasiljem dokazuje da neće dozvoliti demokratsku promenu vlasti. Odlučio se za alternativna rešenja. Vučić ne namerava da mirno preda vlast. To pokazuje besmisao Dačićeve strategije, koja se zasniva na čekanju da medved ode.

Čekanje je već izazvalo nenadoknadive gubitke u ljudstvu i materijalnim sredstvima. Ko god je mogao, pobegao je iz Srbije, opljačkane i ponižene. Naprednjački vukovi su prigrabili sav plen. Narod je stigao do hridi, dalje ne može. Poslednji je čas za pobunu i odbranu prava na goli život. Što kaže Srđan Škoro, potrebna je spremnost na žrtvu, glava za glavu. Parović takođe predlaže radikalne metode: "Mi imamo kancer na vlasti. Kancer se mora rešavati radikalnim načinima - operacijom, lustracijom, hapšenjem." Jedan glumac je isticao: "I snage dobra moraju imati svoje vojske. Sveti Georgije ubija aždahu kopljem, a ne mirom. Na zlo se drugačije ne može."

Toga je svestan i Vučić. I on zna da dok jednom ne smrkne, milionima neće svanuti. A, svitanje će doći čim se narod oslobodi straha i mentalno poremećenu mečku smesti iza rešetaka.