(P)likovi

Vučićev plan: Za tri godine zgrnuti 50 milijardi evra

Zgrabi pare i beži

Pljačkaška strategija Aleksandra Vučića predviđa izvlačenje novca iz budžeta za izgradnju Nacionalnog stadiona i sajamskog kompleksa u Surčinu, širenje "Beograda na vodi", otvaranje tri ili pet rudnika litijuma i još 35 rudnika zlata, bakra i ostalih sirovina, kao i ugradnju u infrastrukturne projekte. Arhitektonsko rešenje surčinskog stadiona napravio je španski studio "Fenwick Iribarren", koji je iste ili slične objekte gradio u Maroku, Venecueli, Gibraltaru i Albaniji. Načine na koje Vučić i njegovi ortaci iz naprednjačkog kartela nameravaju da prigrabe 50 milijardi evra analizira zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Sve je spremno za pljačku veka. Aleksandar Vučić je sebi obezbedio predsednički mandat do 2027. godine, a toliko je predviđeno da traje i mandat njegovog kartela u Narodnoj skupštini. Plen, koji Vučić namerava da uzme u tom roku, iznosi oko 50 milijardi evra.

Na meti su pare iz budžeta koje su namenjene za organizaciju EXPO, beogradski metro, izgradnju stambenih i poslovnih zgrada u Beogradu, projekat „Čista Srbija", pet rudnika litijuma i dva zlata, kao i još 35 lokacija za eksploataciju ostalih ruda i minerala, trgovina naoružanjem i vojnom opremom, prodaja EPS-a i Telekoma... Samo na tim poslovima, Vučić i njegovi politički i poslovni ortaci mogu da očerupaju Srbiju više nego sve prethodne vlasti zajedno.

Plan je detaljno razrađen. Vučić namerava da na projektu EXPO prigrabi oko 15 milijardi evra. U avgustu prošle godine, kad je objavljeno da je Beograd dobio priliku da organizuje tu manifestaciju, Vučić je najavio da će investicija iznositi 10 milijardi evra. Dva meseca kasnije podigao je cenu na 12, a potom na 18 milijardi evra. Čak i ako se na tome završi licitiranje - a neće - očigledno je da su cene petostruko naduvane. Francuska će ove godine u organizaciju Olimpijskih igara investirati osam milijardi evra. S obzirom da je Beograd dobio skraćenu verziju EXPO (ne pravu svetsku izložbu, nego specijalizovanu verziju na temu muzike i sporta), realna cena izgradnje objekata sigurno neće biti veća od tri milijarde. Razliku između realne i konačne cene, koja će biti višestruko uvećana, podeliće Vučići i njihovi poslovni partneri, a sve će da plate građani.

Primer EXPO pokazuje kako funkcioniše Vučićev koruptivni sistem. Taj projekat je samo dodao uz dva prethodna, koja je pokrenuo pre tri godine - izgradnju tzv. Nacionalnog stadiona i novog kompleksa Sajma.

Kad je Vučić, usred pandemije korona virusa, počeo da najavljuje izgradnju fudbalskog stadiona u Surčinu, niko nije ni pretpostavio da je to tek početak megalomanske pljačkaške akcije. No, on je već tada imao jasnu viziju svog upada u republički budžet, koji će naneti nesagledivu štetu državi i narodu. Dok se javnost - politička, stručna i navijačka - bavila kritikom opravdanosti te investicije i lokacije, Vučić je već tada počeo pripreme za premeštanje beogradskog Sajma sa sadašnje lokacije čak u Surčin.

Kao mamac, javnosti je prikazao nekoliko kompjuterskih ilustracija izgleda budućeg stadiona. Međutim, tek uvidom u kompletna arhitektonska rešenja otkriva se da je Vučić i tada znao da će na tom prostoru, na surčinskim livadama, biti izgrađen i novi sajamski kompleks, kao i objekti koji su namenjeni za održavanje EXPO.

Magazin Tabloid poseduje kompletan projekat, koji je napravio španski studio "Fenwick Iribarren Architects". Rešenje za Nacionalni stadion, kao što se vidi iz tog materijala, usklađeno je sa planovima za izgradnju sajamskog prostora. Projekat je, kao što se navodi u dokumentaciji, završen i prezentovan 26. jula 2023. godine, dakle pre nego što je doneta konačna odluka o rušenju starog i izgradnji novog Sajma.

Projekat je napravljen i pre nego što je budžetom opredeljen novac za njegovu realizaciju, što dokazuje da je Vučićeva volja jača od svih zakona i propisa. Kad on odluči da pokrene neku akciju za čerupanje budžeta, državne institucije, od Narodne skupštine do opštinske samouprave, svi moraju da se prilagode njegovim lukrativnim interesima. A, njegov interes je da što više novca prelije iz budžeta u svoje džepove. Primer tzv. Nacionalnog stadiona pokazuje i razmere njegovog apetita.

Stadion "San Mames", fudbalskog kluba Atletik iz španskog grada Bilbao, identičan je arhitektonskom rešenju za srpski Nacionalni stadion. Osim minimalnih stilskih odstupanja u dizajnu krovne konstrukcije, sve je isto: veličina, broj sedišta, vrste materijala... Španski studio "Fenwick-Irabarren" reklamira projekat u Beogradu kao "Prvi garden-stadion na svetu". Dizajneri su se setili da fasadu ukrase cvetnom dekoracijom. Najveća razlika istaknututa je u ceni. Izgradnja "San Mamesa" je koštala ukupno 225 miliona evra, a iz srpskog budžeta za prošlu i ovu godinu već je određeno 920 miliona za tzv. Nacionalni stadion. Pritom, to nije konačna cena. Kad sve bude gotovo, račun, koji će platiti građani Srbije, biće bar milijardu evra veći nego onaj u Bilbau.

Za Nacionalni stadion je obezbeđeno zemljište od 32 hektara, na kome će biti izgrađeni prateći objekti i 4.500 parking mesta. Španski studio je, po istom rešenju, napravio projekat za stadion u Karakasu u Venecueli. Među projektima koje je izradio studio "Fenwick-Irabarren" ističu se stadioni Fudbalskog kluba Espanjol u Barceloni, zatim u Saragosi i, verovatno najatraktivnijeg dizajna, Nova Mestalja u Valensiji. Taj studio je napravio projekte za nekoliko stadiona u Kataru, na kojima su se igrale utakmice Svetskog prvenstva 2022. godine, a posebnu pažnju je privukao "974 Stadium", koji je napravljen od 974 brodskih kontejnera. Takođe, "Fenwick-Irabarren" je napravio projekte i za nacionalne stadione u Maroku, Gibraltaru, pa i za onaj u Albaniji.

Upravo u vreme izgradnje stadiona u Tirani, albanski premijer Edi Rama je svom pobratimu Aleksandru Vučiću predložio da koristi usluge Marka Fenvika i Havijera Iribarena, vlasnika arhitektonskog studija iz Španije. Vučić ih je odmah angažovao za rekonstrukciju Savskog trga u Beogradu. Prema njihovom idejnom rešenju preuređen je plato ispred stare Železničke stanice, gde je postavljen spomenik Stefanu Nemanju. Ogoljeni prostor, popločen betonskim blokovima, bez drveća, možda izgleda lepo Goranu Vesiću, ali ne i normalnim ljudima. No, osim dizajnerske pustoši, problem je nastao i sa kvalitetom radova. Ne zna se da li je krivica do španskoh athitekata ili srpskih građevinara, ali na nekoliko mesta su popucale betonske ploče, ispod kojih su se nalazile jame duboke po dva-tri metra.

Urbanistički zavod Beograda napravio je prostorni plan sajamskog kompleksa na 113 hektara u Surčinu, gde će biti izgrađeno nekoliko hala, paviljona, poslovnih zgrada i hotela. Kompleks EXPO 2027 podeljen je u tri prostorno-funkcionalne celine.

Izložbeni prostor od oko 83 hektara podeljen je u građevinske parcele od minimum pet hektara. Kad se tome doda izgradnja pratećih smeštajnih i komercijalnih kapaciteta, kao i saobraćajnica, koje će povezati taj kompleks sa aerodromom "Nikola Tesla", kao i nova trasa linije BG voza i obilaznice Novi Beograd - Surčin, kao dela auto-puta E-763, može da se pretpostavi koliko desetina miliona evra će uzeti Vučićevi tajkuni, specijalizovani za visoku ugradnju u infranstrukturne poslove, koji se finansiraju iz državnog budžeta.

Pošto je Vučić, samo u prva tri meseca nakon što je Beograd dobio organizaciju EXPO 2027, podigao cenu radova sa 10 na 18 milijardi, logično je očekivati da ona, na kraju, stigne do 30 milijardi. Poslujući po tim principima, Vučić i njegovi ortaci su kroz monopolske kombinacije u infrastruturi već zgrnuli nekoliko desetina milijardi.

Nije lako ni nabrojati sve primere tog načina pljačke. Beogradski metro je procenjen na 2,2 milijarde evra, da bi ugovor sa francuskom kompanijom bio potpisan na 6,2 milijardi evra. Naravno, i tu se očekuju dodatni troškovi, koje će platiti građani Srbije. Prvim ugovorom o izgradnji Fruškogorskog koridora je određena cena od 202 miliona evra, da bi se, čim su radovi počeli, utrostručila i skočila na 606 miliona evra.

Moravski koridor je ugovoren sa jednom kineskom kompanijom na nešto više od 400 miliona evra, a promena partnera, uvođenjem konzorcijuma "Behtel-Enka", cena je podignuta na preko dve milijarde evra. U vrhu tog koruptivnog spiska nalazi se i projekat "Čista Srbija", za koji je Vlada Srbije od Kine uzela komercijalni kredit od 2,2 milijarde evra. Vučić je odbio ponudu Evropske unije da ona pokrije 80 odsto tog projekta. Odbio je jer ne bi mogao da novac iz evropskih fondova preusmerava kome i koliko hoće, da diže cene i provizije. Lepše mu je ovako. On i njegovi ortaci će razgrabiti pare iz kineskog kredita, koji će vraćati normalni ljudi, žrtve njihovog pljačkaškog pohoda.

Samo u Beogradu godišnje se sprovedu građevinski poslovi vredni milijardu evra, i to ne računaju megalomanski projekat "Beograd na vodi". Premeštanjem Sajma u Surčin, i rušenjem starih zgrada na savskom priobalju, oslobodiće se dodatnih 280 hektara građevinskog zemljišta za širenje "Beograda na vodi". Ako se tako nastavi, a hoće, najveća evropska praonica prljavog novca protegnuće se do Čukaričke padine.

U Vučićevom trogodišnjem planu za čerupanje Srbije značajno mesto zauzima i realizacija dogovora sa belosvetskim rudarskim kompanijama Rio Tinto, Dandi, Zi Đin i ostalima. Nacrtom Prostornog plana Republike Srbije predviđeno je otvaranje 40 novih rudnika. Stranim kompanijama su najzanimljivija nalazišta litijuma i zlata. Za eksploataciju zlata na Homolju i Staroj planini zainteresovana je kanadska kompanija Dandi, ali još nije napravila kompletan projekat, uključujući i studiju o životnoj sredini, bez čega ne može da dobije dozvolu za početak radova.

Na tri lokacije - Jadar, Cer i Bukulja - otkrivena su nalazišta litijuma, a prvi rezultati istraživanja pokazuju da su te rude ima u velikim količinama i kod Raške i Vranja. Zasad, Vučić žuri sa projektom Rio Tinta u Jadarskoj dolini.

- Litijum je naše belo zlato. Moramo da iskoristimo tu šansu da promenimo budućnost Srbije - rekao je Vučić pre nekoliko dana, najavljujući novu propagandnu kampanju, kojom namerava da obezbedi Rio Tintu početak radova.

U toj kampanji ističe se i ministarka Dubravka Đedović-Negre-Handanović. U skladu sa svojom inteligencijom, ključni dokaz isplativosti eksploatacije litijuma zasnovala je na teološkim dogmama.

- Imamo priliku, bogati smo, ležimo na milijardama, bukvalno od raznih strateških mineralnih sirovina i želimo da ih koristimo na najefikasniji mogući način u interesu, pre svega, naše industrije, proizvodnje, razvoja privrede. Da li neko ne želi da u zapadnoj Srbiji ljudi imaju mogućnost da zarađuju hiljadu, hiljadu i po evra? Kome to ide u prilog? Naša zemlja je bogata mineralnim sirovinama, rudama. To se odnosi na litijum, borat, kobalt, nikl, zlato, srebro, ugalj, koji je takođe strateška sirovina. Mi treba te sirovine da eksploatišemo na najodrživiji način, jer to nam donosi, pre svega, ekonomsku korist i to povećava naš bruto domaći proizvod. to povećava naše plate i penzije naših građana jer možemo da punimo budžet. Pokrenuli smo strategiju razvoja mineralnih sirovina, koja ne postoji zadnjih 15 godina, nažalost. Završen je javni poziv, ugovaranje je u toku, dobićemo je ove godine. Pokrenuli smo izmenu Zakona o rudarstvu da bi što više zaštitili interese, pre svega, naše zemlje, naših građana. ti zakoni su se menjali u zadnjih 20 godina na jedan ili drugi način. Nekad su nas štitili više, nekad manje, ali zasigurno smo identifikovali gde možemo da ga unapredimo i on će biti realizovan - rekla je nedavno u intervjuu za RTS "ministarka za litijum", uz konstataciju da je "litijum dar od Boga".

Ministarkin samozvani "Bog Sunca", Aleksandar Vučić, već je uzeo "dar" od Rio Tinta. To je i priznao u jednom javnom obraćanju, kad je zavapio: "Ako oteramo Rio Tinto iz Srbije, moraćemo da im vratimo milijardu evra". Zakon ne obavezuje Republiku Srbiju da vrati novac kompanijama koje su vršile istraživanje terena, kao ni obavezu da upravo one dobiju pravo na eksploataciju otkrivenih ruda i minerala. Dakle, Vučićev strah od obaveze da vrati Rio Tintu milijardu evra odnosi se samo na njega i njegove saučesnike u tom prljavom poslu. Pošto Vučić, kao što je poznato, nikad nikome nije vratio ono što je uzeo, logično je što pokušava da ispuni preuzete obaveze i omogući Rio Tintu da uništi životnu sredinu u Podrinju, a i mnogo šire.

Vučiću se žuri da stranim rudarskim kompanijama obezbedi poslovne kombinacije kakve god žele. Kad im izruči nekoliko starih i 40-ak novih nalazišta, zgrnuće proviziju od nekoliko milijardi evra. S druge strane, eksploatacija tih rudnika, kao što je i predviđeno zakonima, obezbediće priliv od oko četiri odsto profita stranih kompanija u republički budžet. Drugim rečima, Vučić će rudno bogatstvo Srbije prodati za sitne pare, a izazvaće katastrofalne posledice po životnu sredinu.

U Vučićevom trogodišnjem pljačkaškom planu posebno mesto ima proizvodnja i trgovina naoružanjem i vojnom opremom. Osim finansijskog profita, on očekuje i političku korist od tog biznisa. Iako se hvali junačkom upornošću s kojom odbija da uvede sankcije Rusiji, Vučić skriva činjenicu da "kolektivni Zapad" to uopšte ne traži od Srbije.

Posle početnih pritisaka da Srbija uskladi spoljnu politiku sa Evropskom unijom, odnosno da uvede sankcije Rusiji, zapadni centri moći su procenili da je dovoljno to što Vučić podržava sve deklaracije i rezolucije u kojima se osuđuje ruska invazija na Ukrajinu, uključujući i onu u kojoj je Srbija preuzela obavezu da uhapsi i Haškom sudu izruči sve Ruse, pa i Vladimira Putina, koji su optuženi za ratne zločine. Vučić koristi svaku priliku da naglasi kako ne priznaje rusku aneksiju Krima i četiri novoruske oblasti oko Dnjepra, kao i da već dve godine nema nikakvih kontakata s Putinom. Pored toga, Vučić je učestvovao na desetak međunarodnih samita, na kojima je podržao Ukrajinu i, naročito, Volodomira Zelenskog.

Istovremeno, Vučić je svo naoružanje, koje se proizvede u srpskim fabrikama, namenio za prodaju stranim kompanijama, koje to isporučuju Ukrajini. Pojedinci iz Političkog saveta NATO nekoliko puta su javno istakli da "Srbija šalje u Ukrajinu oružje i vojnu opremu, ali to negira zbog podrške koju njeno stanovništvo daje Rusiji".

Potvrda tih informacija nedavno je stigla upravo iz Rusije. Ukrajinska vojska je početkom februara granatirala ruski Belgorod. U napadu je povređeno dvadesetak, a poginulo je sedam civila, među kojima i jednogodišnje dete. Ruske službe su objavile da je napad izvršen raketama "Grad", koje su proizvedene u valjevskoj fabrici "Krušik".

Američka kompanija "Global Military Products" kupila je oko 80 tona raketa "Grad" od srpskog državnog preduzeća za trgovinu naoružanjem i vojnom opremom SDPR-Jugoimport. Srpsko naoružanje je i ranije prodavano stranim kompanijama, uglavnom američkim, da bi završavalo na ratištima širom sveta. Mine iz "Krušika" su pronađene kod pobunjenika u Siriji i u jedinicama pod kontrolom Islamske države na jugu Iraka, pa i u Jemenu, koji se nalazio pod embargom Ujedinjenih nacija za uvoz oružja. Zbog takvog načina poslovanja, Srbija se do kraja 2019. godine nalazila na crnoj listi Međunarodnog komiteta za kontrolu i sprečavanje pranja novca FATF, koje je ovlašćeno da sankcioniše države koje su osumnjičene za šverc oružja i terorizam.

Srpski Zakon o uvozu i izvoru naoružanja i vojne opreme, u članu 6, zabranjuje prodaju "državama krajnjeg odredišta koje se nalaze pod embargom na naoružanje i vojnu opremu na osnovu odgovarajućih odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju i drugih međunarodnih organizacije koje obavezuju Republiku Srbiju ili na osnovu relevantnih odredaba nacionalnog zakonodavstva. Iako Ukrajina nije pod embargom za uvoz oružja, naprotiv - sve zapadne države u nju šalju sav raspoloživi arsenal - u dosadašnjoj praksi je važilo pravilo da se oružje ne prodaje ni "krajnjem korisniku" za koga se sumnja da će ga proslediti nekoj od zaraćenih strana.

- Kod svake države postoji impuls da se dobije svaki mogući dinar iz vojne industrije. Ono što je neka crvena linija je da ta država u koju se izvozi nije pod sankcijama UN-a ili da tamo nije u toku neki konflikt, i tu se postupa malo obazrivije. Srbija se nije uvek držala tih pravila, što se potvrdilo kad je srpsko oružje otkriveno u Nagorno Karabahu. Imali smo i problem pre dve godine, kada se srpsko oružje našlo kod grupa povezanih sa Al Kaidom. I tada se, kao i nedavno, posle pada ukrajinskog aviona sa srpskim minama u Grčkoj, u izveštajima pominjao Slobodan Tešić, poznati trgovac oružjem. Tešić je povezivan sa kompanijom koja je prodala te mine, a on je 2003. godine bio na crnoj listi UN-a zbog kršenja sankcija za izvoz oružja u Liberiju. S te liste je skinut posle dolaska Srpske napredne stranke na vlast, 2013. godine, ali onda se, 2017, našao na crnoj listi Sjedinjenih Američkih Država, gde je okarakterisan kao "najveći trgovac oružjem i municijom na Balkanu - tvrdi Vuk Vuksanović, istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku.

Tešić ima bliske političke i poslovne odnose sa Vučićem, baš kao i Orhan Dragaš, koji je zajedno s Tešićem bio na crnoj listi UN-a zbog šverca oružja. Vučić je zloupotrebljavao svoj položaj i da bi zaštitio od zakona druge srpske švercere, što se videlo 2019. godine, kad je otkriveno da je Branko Stefanović, otac tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića, prodajom oružja iz "Krušika" oštetio tu fabriku za nekoliko desetina miliona evra. Ta afera nikada nije dobila sudski epilog, kao ni ona s ukrajinskim avionom i minama koje su, navodno, prodate firmi iz Bangladeša. Neće biti ni istrage ovog slučaja, u kome je ukrajinska vojska granatirala ruski grad srpskim raketama.

- Prema Zakonu o izvozu naoružanja i vojne opreme, Vlada Srbije, na predlog Ministarstva trgovine, utvrđuje Listu naoružanja i opreme za izvoz. Nadalje, izvoz se vrši na osnovu dozvole navedenog Ministarstva. Krivično-pravno kazano, svi oni koji su dozvolili i izvršili izvoz (prodaju raketa, direktno ili indirektno preko Bugarske i Rumunije, pomenutoj američkoj kompaniji) raketa "Grad", koje su završile u rukama pripadnika ukrajinske vojske, postupali su sa eventualnim umišljajem (deluseventualis), jer su bili svesni štetnih posledica, ubijanja i ranjavanja ruskih civila, i pristali su na njihovo nastupanje. Zato Generalno tužilaštvo i Istražni komitet Ruske Federacije mogu osnovano pokrenuti i voditi krivični postupak protiv njih za krivično delo ratnog zločina protiv civilnog stanovništva putem pomaganja. Sve ovo se nije moglo uraditi bez Vučićeve saglasnosti. Kao neprikosnoveni šef zarobljene države Srbije, saglašavanjem sa prodajom raketa "Grad" američkoj kompaniji, on snosi moralnu, političku i istorijsku odgovornost za stradanje građana Belgoroda. Samoubilačkim istrajavanjem na "evropskom putu bez alternative", Vučić se svrstao na, za Rusiju, neprijateljsku stranu. Za to, kao i za pomoć Ukrajini protiv ruske specijalne vojne operacije, i predsednik SAD-a, Bajden, "srdačno" mu je čestitao - tvrdi Milan Gajović, diplomirani pravnik i ekonomista iz Podgorice.

Vučić ne krije da trgovinu oružjem, bez obzira na širenje ratova i povećanje broja žrtava, smatra običnim biznisom. Štetne posledice po druge ljude nisu u sferi njegovih intesovanja.

- Mi smo prodali oružje američkoj kompaniji i ne možemo da utičemo na to šta će ona raditi s tim - rekao je Vučić, koji je na isti način objašnjavao i prethodne afere: "To što će se nešto da se nađe negde na ratištu, naravno da će da se pojavi... Naravno da će uvek da se pojavi na ratištu i to ćemo nastaviti da radimo. Hoće li deo naše municije da završi na ukrajinskoj ili ruskoj strani? U to nema nikakve sumnje. Hoće li da završi u Sudanu? Sigurno. Kako bi ljudi u Krušiku dobijali plate... Samo je sada prosečna plata 65.000 dinara. Srbija mora da ima fabrike oružja, koje moraju da proizvode i prodaju oružje."

Pre dva meseca, prilikom posete Operativnom centru Vojno-obaveštajne agencije, Vučić je najavio da će iz budžeta biti odvojeno dodatnih 186 miliona evra za namensku industriju. Pre nekoliko dana obećao je još 300 miliona evra za proizvodnju oružja, koje će prodavati stranim kompanijama, a za koje i sam, kao što priznaje, zna da će završiti na ratištu, njemu je svejedno na kojoj strani, ukrajinskoj ili ruskoj.

Ako Vučić uspe da realizuje svoj trogodišnji pljačkaški plan, on i njegovi saučesnici iz kartela oteće minimum 50 milijardi evra, a Srbija će dobiti nepotreban fudbalski stadion i sajamski kompleks u Surčinu, kao i rudnike litijuma, kojima će Rio Tinto i slične kompanije uništiti prirodu i ljude. Ako Vučić, pohlepni i iskompleksirani nesrećnik, uspe u ovim namerama, onda Srbija nije ni zaslužila ništa bolje.