Esej

Disidentsko pismo: književna i ljudska drama u epohama različitih dogmi, ideologija i režima (3)

 

Kažnjenik na slobodi

 

Partokratska država je ustrojila feudalni sistem gde svaka partija na vlasti ima svoj posed u koji ne sme niko da dirne. Interes je postao osnovni pokretački motiv društva. Humanizam je odbačen kao prevaziđeni pogled na svet. Novi upravljači Srbijom se međusobno svađaju i bore za udeo u kolaču vlasti, kao feudalci. Otimaju se o Miloševićeve kapitaliste, tajkune (velike gospodare), umesto da ih razvlaste. Komunistički pisci, udvorički pesnici, postali su miljenici i nove vlasti.

 

Ivan Ivanović

 

Novi izbori vratili su Demokratsku stranku na scenu, ali ona nije mogla sama da obrazuje vladu. Posle mnogo natezanja, verovatno na pritisak Zapada, demokratske sestre su se nekako pomirile. Iako sa slabijim mirazom, Koštunica je ostao premijer. Ali sloga nije dugo trajala, posle samo godinu dana došlo je do nove svađe, ovoga puta konačne. (Oko čega se sestre svađaju, to ne može ni Bog da razume!) Koštunica je raspustio demokratsku vladu  i raspisao izbore.

Najnovi izbori su ponovili polarizaciju dveju demokratskih stranaka, ali je ojačala izvorna DS. Socijalistička partija Srbije, sad na čelu sa Miloševićevim portparolom Ivicom Dačićem, našla se u poziciji da može da bira stranu. Posle mnogo pogađanja, Socijalistička stranka je izabrala stranu koja je bila spremna da joj više ponudi. Tako je nastala koalicija između Demokratske i Socijalističke stranke. Za istim stolom su se našla dva ljuta protivnika, obojica pokojnici, Zoran Đinđić i Slobodan Milošević! Uspostavljena je crveno-žuta koalicija, čist oksimoron. Đinđićev naslednik Boris Tadić je rehabilitovao Miloševićevog naslednika Ivicu Dačića i ustoličio ga za zamenika premijera i ministra policije! Protestanti iz 1996-97. godine su popljuvani i popišani!

U svim tim političkim zamešateljstvima ulogu začina ima jedna grupa, Grupa 17 plus, ili Ge sedamnaest plus, takođe proizišla iz prvobitne Demokratske stranke. U tekstu iz 2008. godine sam napisao da u svim posleoktobarskim vladama ova grupa ima otprilike onu ulogu koju je imao JUL u predoktobarskim: drži ekonomsku moć. Njen čelnik Mlađan Dinkić očigledno je čovek novog vremena, uvek je tamo gde su pare. Pošto je ocenio da je karijera univerzitetskog profesora i dosadna i zamorna, bacio se u politiku koja je u našim uslovima isto što i boks meč: udri dok možeš! Bilo da je bio guverner, ili ministar finansija, ili ministar ekonomije, Dinkić je uvek gazda od para, pa ga možemo nazvati ministrom para. Dok je bio u opoziciji, napisao je jednu veoma dobru knjigu, "Ekonomija destrukcije" (Velika pljačka naroda), koju je, nažalost, sam odlično pročitao, naučio iz nje kako se pljačka narod. Mlađani Dinkić je danas naš najuspešniji birokrata: njegovo je delo makroplan države.

Za to vreme država neumoljivo propada: uništava se imovina koju su generacije stvarale, ljudi koji su sebe ugradili u proizvodnju gube posao i ostaju na ulici, ruši se humanistički sistem vrednosti. Neverovatno do koje je mere crveno-žuta vlast ravnodušna na patnju naroda: ljudi štrajkuju glađu, leže na prugama da ih vozovi pregaze, seku sebi prste na rukama, bogorade - novi birokratski sistem upravljača ne haje za to. Novonastala buržoazija grabi da zagospodari državom.

Razume se da nisam pristalica takve Treće Srbije, ma koliko sam se zalagao da prve dve završe na đubrištu istorije. Svestan sam da sam odgovoran (moralno) što je ovakva država nastala. Stoga neka čitalac shvati ovaj tekst kao moj intelektualni i moralni harakiri, priznanje krivice.

  

Prva Srbija protiv pisca

 

Čitalac moje literature je video na koji način sam se zamerio državi Srbiji: što sam je naslikao onako kako ona to nije želela. Umesto da je veličam i slavim, ja sam je kritikovao; umesto da se njome hvalim, ja sam ukazao na njene mane. Oni koji su vodili tu državu nisu hteli moje ogledalo: razbili su ga da ne vide sebe ružne u njemu. Vlasti sve tri Srbije su na moj literarni izazov odgovorile kažnjavanjem: proglasile su me nepoželjnim piscem u  državi koju su prisvojile. Da vidimo hroniku tog kažnjavanja.

Najpre u Titovoj Srbiji. Moje nevolje sa državom su počele već u Prvoj Srbiji. Pošto sam 1972. godine objavio roman "Crveni kralj", vlasti su odgovorile njegovom zabranom. Suđenje "Crvenom kralju" pred Okružnim sudom u Pančevu održano je u atmosferi progona liberala i partijskog obračuna sa slobodnim mišljenjem. U umetnosti je povedena nečuvena hajka protiv tzv. crnog talasa i moj roman prvenac je svrstan u tu kategoriju. Presuda je izrečena pod partijskom direktivom, sud je tu bio samo instrument. Ništa nije pomoglo mišljenje stručne javnosti (književna kritika, ekspertiza profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu Vuka Pavićevića), sud je trajno zabranio izdanje "Crvenog kralja" iz 1972. godine.

Posledice ove zabrane su po pisca bile katastrofalne. Odmah po zabrani sledio je policijski progon autora romana. U moj život se uselila Udba (politička policija) da više iz njega ne izađe. U to vreme sam živeo u Kuršumliji gde sam bio profesor u Gimnaziji. Udba je došla u Gimnaziju, digla me sa časa i privela u milicijsku stanicu; u isto vreme je izvršila pretres u mom stanu u Kuršumliji i u stanu moje majke u Žitnom Potoku; organizovala hajku na mene u gradu, slala preteća pisma, dala zadatak huliganima da me prebiju ako izađem u grad. Rečju, Udba je organizovala moj izgon iz zavičaja, iz Toplice.

Gimnazija u kojoj sam radio odmah me je suspendovala i pokrenula proces za otpuštanje s posla kao moralno-politički nepodobnog profesora da vaspitava omladinu. Iako u to vreme još nije bio donet Zakon o moralno-političkoj podobnosti, dobio sam otkaz na službu i trajno udaljen s posla profesora gimnazije.

U isto vreme u Okružnom sudu u Prokuplju poveden je krivični postupak protiv mene, jer sam navodno romanom "Crveni kralj" radio na rušenju države i na nasilnoj promeni socijalističkog poretka. U toku istrage Tužilaštvo je izmenilo optužbu pa sam optužen da sam romanom  povredio ugled SFRJ. Na Okružnom sudu u Prokuplju dobio sam dve godine zatvora, ali je presudu preinačio Vrhovni sud Srbije u oslobađajuću. Vrhovni sud me nije politički oslobodio nego pravno, prihvatio je sve navode optužbe, ali je zaključio da to nije krivično delo.

Ovim procesima u potpunosti je uništena moja profesorska karijera. Kad je krenula hajka na roman, bio sam pred magistraturom i izborom za honorarnog predavača na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zabrana knjige, krivično gonjenje, otpuštanje s posla - prekinuli su moj dalji rad u prosveti. Donošenjem Zakona o moralno-političkoj podobnosti nisam mogao čak ni da konkurišem za posao u školi, pa mi je na taj način poništena diploma Filološkog fakulteta.

Razume se da posle zabrane romana nisam mogao da ostvarim ni književničku karijeru. Pošto je "Crveni kralj" od strane stručne kritike i čitalačke publike dočekan kao remek-delo, u izgledu su bila nova izdanja, snimanje filma i TV serije, pozorišna predstava. Zabranom knjige svi ugovori koje sam zaključio bili su poništeni. Iako sam oslobođen optužbe, sva vrata su mi bila zatvorena i punih deset godina nisam mogao da objavljujem. Istina, dobio sam status samostalnog umetnika, ali to u mom slučaju nije ništa značilo, jer mi je javni rad bio onemogućen. Ocena Komunističke partije o mojoj idejnoj nepodobnosti postala je zakon i sve institucije su se toga držale.

Ipak, reputacija koju sam stekao kod čitalačke publike, kao i stav stručnih krugova o meni kao značajnom piscu, učinili su da Partija traži za mene neko rešenje. Komunističkim ideolozima nije odgovaralo da budem tretiran kao žrtva njihovog sistema, posao profesora nisu hteli da mi daju, objavljivanje knjiga nisu želeli da mi dozvole. Rešenje je nađeno u invalidskoj penziji. U to vreme su penzionisani mnogi pisci koji nisu bili po volji režima, navešću po sećanju neka imena: Matija Bećković, Žika Lazić, Radomir Smiljanić, Rastko Zakić, Danilo Nikolić, Grozdana Olujić, Predrag Protić... Invalidskom penzijom su nas ućutkali, šta hoćemo, omogućili su nam da preživimo. Moj položaj je bio najteži, javni rad mi je praktično bio zabranjen, a invalidska penzija je bila mala (zakonski minimum), jer sam imao samo osamnaest godina radnog staža i četrdeset jednu godinu života. Kažnjenik na slobodi!

Ma koliko bila dogmatska, Titova Srbija je u ponekim slučajevima umela da se otvori. Meni se takvo otvaranje desilo 1982. godine, činilo se da ću biti vraćen u literaturu. Te godine je u državnom preduzeću BIGZ objavljen moj roman "Arizani" i doživeo veliki uspeh kod čitalačke publike. Verovatno rukovođena time, redakcija preduzeća je odlučila da me nagradi, pa sam postao prvi nosilac novoustanovljene BIGZ-ove nagrade. Ohrabreno time, amatersko pozorište Studentskog grada DES stavilo je dramatizaciju "Crvenog kralja" na svoj repertoar, pod naslovom "Fudbalska groznica šezdesetih". U isto vreme pozvan sam u časopis Duga da pišem sportsku kolumnu. Kao vrhunac tog mog kambeka bilo je novo štampanje "Crvenog kralja" u BIGZ-u 1984. godine, u džepnom tiražu od pedeset hiljada primeraka. Kako ovoga puta državno tužilaštvo nije reagovalo, činilo se da je jedna velika nepravda u srpskoj književnosti ispravljena.

Međutim, uskoro se pokazalo da je to bio samo incident. 

Odmah po objavljivanju "Crvenog kralja" reagovala je Partija, tadašnji predsednik srpske Partije Ivan Stambolić javno je napao institucije  kulture koje rehabilituju osuđene pisce i pružaju im prostor za promociju. Ukazao je na nebudnost komunista u kulturi i zatražio od njih da spreče povratak otpisanih neprijatelja socijalizma. Ova izjava je značila kraj mog povratka u književnost. Pošto je rukovodstvo BIGZ-a pozvano u Udbu na informativni razgovor, prekinulo je saradnju sa mnom: odustalo je od džepnog izdanja "Arizana", nije obnovilo prodato izdanje "Crvenog kralja", odbilo je moj novi roman "Jugovac ili Kako ući u istoriju" (u saradnji sa Prosvetom). Duga me nije primila u radni odnos i prekinula mi je dalju honorarnu saradnju. Televizija Beograd mi je otkazala naručenu TV seriju po romanu "Jugovac..." Rečju, vraćen sam tamo gde sam bio, na margine književnog života.

Nije mi ništa drugo preostalo nego da se ilegalno bavim pisanjem. (Kao invalidski penzioner nisam ni imao pravo na rad!) Da bih objavljivao knjige, bio sam prinuđen da pokrećem alternativne izdavačke kuće, koje su bile pod budnim nadzorom Udbe: Zapis, Rukopise, Alteru. Državne institucije ostale su za mene zatvorene. Ipak, i tu su bile neke pukotine. Tako je glumac Nikola Simić spremio monodramu po mojoj noveli "Šopska ambasada" i sa velikim uspehom igrao je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu (500 izvođenja). To pozorište je odbilo dramatizaciju romana "Arizani", koju je načinio glumac Žika Milenković, ali je dozvolilo monodramu, pod uslovom da glumac ne učestvuje na festivalima, gde bi verovatno pobeđivao. Grupa glumaca Pozorišta na Terazijama je igrala dramatizaciju "Arizana" (150 izvođenja), bez finansijske podrške države i uz prećutkivanje medija.

Da zaključim: u prvoj Srbiji nisam bio potpuno udavljen kao pisac, ali sam bio potopljen u vodu do guše. Komunistička Srbija nije dozvolila da budem priznat kao relevantan pisac.

 

Druga Srbija protiv pisca

 

U drugoj Srbiji, za vreme režima Slobodana Miloševića, moj status se nije bitno promenio, mada se u početku činilo da će se to desiti. Već u vreme antibirokratske revolucije (1988) u Prokuplju je na mitinzima traženo da se osudi moja presuda u Okružnom sudu i da budem rehabilitovan. Iako u invalidskoj penziji, ja sam dotle objavio dvadesetak knjiga i stekao sam znatan ugled kod čitalačke publike. Što je za mene bilo najvažnije, mogao sam slobodno da se bavim četničkim pitanjem, to više nije bilo sankcionisano. Tako sam objavio trotomni roman o građanskom ratu na jugu Srbije i njegovim posledicama, "Braća Jugovići ili Kako izići iz istorije", koji sam prethodno u ilegali pripremao dugi niz godina. Mogao sam slobodno da ga promovišem po Srbiji, jer brutalnog nasilja nad umetnošću više nije bilo.

Jedno vreme je izgledalo da će doći do kakvog takvog nacionalnog pomirenja između partizana i četnika, što je za mene moglo da znači da ću biti konačno priznat u svojoj zemlji za pisca. Čak je vlastodržačka Socijalistička partija Srbije pokazala interesovanje da mi objavi sabrana dela. Jedan od njenih čelnika, direktor Zavoda za udžbenike Dobrosav Bjeletić, pozvao me je da realizujemo taj projekt: Zavod će da da pare, a ja da nađem izdavača. Predložio mi je da to bude niška Prosveta, koja je bila pod kontrolom socijalista. No ja sam hteo opozicionog izdavača, učinilo mi se da su to Stubovi kulture Predraga Markovića. Bjeletić je pristao, ali je uslovio da se Zavod ne ističe kao izdavač, u njegovoj partiji to ne bi bilo dobro primljeno. U isto vreme javila se i opoziciona Opština Čukarica da pomogne projekt. Činilo se da ću dobiti sabrana dela, što je san svakog pisca!  

Međutim, kad sam objavio antiratni roman "Ukleti Srbijanac", protiv Miloševićevih ratova, ta saradnja je prekinuta. Na scenu je ponovo stupila Udba, ovoga puta u službi novog srpskog vladara. Bilo je dovoljno da DB (sad se tako zvala) pozove izdavača (estradni menadžer Raka Đokić) na informativni razgovor i predoči mu šta ga sve čeka ako ne stopira roman, progon zbog utaje poreze i slično, pa da izdavač uništi ceo tiraž od 4000 primeraka. Kad sad pogledam na to, prihvatljivije je bilo uništenje "Crvenog kralja", jer je bilo javni čin, od likvidacije "Ukletog Srbijanca", koja je izvedena u tajnosti! Očigledno da je Druga Srbija imala efikasnije metode da ućutka svoje kritičare od prve!

Konačno, kad sam objavio drugi četnički roman "Crni dani Rake Drainca", takođe u izdanju Stubova kulture, saradnju je otkazao i Predrag Marković. Ovoga puta su me javno napale  boračke organizacije, nekakav Odbor za čuvanje istine (partizanske) o NOB, a u Toplici su objavljena dva pamfleta protiv mene. Komunistička teza Prve Srbije da sam četnički pisac overena je i u Drugoj Srbiji. Umesto da me podrži, moj izdavač Predrag Marković, vlasnik Stubova kulture, otkazao mi je saradnju, odnosno prekinuo je štampanje mojih sabranih dela. Valjda sa takvim piscem budući predsednik Skupštine Srbije nije hteo da ima posla! A možda su mu to zamerili i postmodernisti, čiji će on postati izdavač?

 

Treća Srbija protiv pisca

 

Treća Srbija je trebalo da bude moja Srbija, jer je demokratska opozicija konačno došla na vlast. Sve što sam od nje zahtevao to je da mi omogući da nesmetano objavljujem knjige, što mi je u prve dve Srbije bilo uskraćeno, i na taj način delujem kao pisac. No od toga nije bilo ništa. Novi vlastodršci su prihvatili komunističke pisce, a opozicione još više gurnuli na marginu. Tako je Treća Srbija nastavila kontinuitet sa svojim prethodnicama, postala jedina postkomunistička država koja se nije distancirala od komunizma.

Partokratska država je ustrojila feudalni sistem gde svaka partija na vlasti ima svoj posed u koji ne sme niko da dirne. Interes je postao osnovni pokretački motiv društva. Humanizam je odbačen kao prevaziđeni pogled na svet. Novi upravljači Srbijom se međusobno svađaju i bore za udeo u kolaču vlasti, kao feudalci. Otimaju se o Miloševićeve kapitaliste, tajkune (velike gospodare), umesto da ih razvlaste. Komunistički pisci, udvorički pesnici, postali su miljenici i nove vlasti.

Novi upravljači su uspeli da gotovo u potpunosti unište institucije kulture: umetnička udruženja su pretvorili u udruženja grupe građana; ukinuli su izdavačka preduzeća, bioskope, osiromašili pozorišta; ekonomskim metodama su sprečili svaku privatnu inicijativu; odbacili su sistem vrednovanja, knjigu sveli na običnu robu nepodržanu od države. Tako je brutalna komunistička represija zamenjena plišanom represijom (termin Marinka Arsića Ivkova).

I u demokratiji su se, u mom slučaju, desila bar dva incidenta. Prvi, kad je Srpski pokret obnove (Vuk Drašković) u drugoj vladi dobio Ministarstvo kulture i postavio me za pomoćnika ministra. Bio je to prvi platni spisak koji sam potpisao posle trideset godina! Kad se taj posao završio, otišao sam u starosnu penziju, koja je povoljnija od ranije invalidske, u iznosu prosečne penzije u Srbiji. Drugi, kad je Politika a.d. (urednik Jovo Vukelić) odlučila da štampa moja dva proslavljena romana, "Crvenog kralja" i "Arizane", kao knjige koje su izvršile znatan uticaj na čitaoce i obeležile jedno vreme. Međutim, to je bio samo slučaj, četvrta vlada požurila je da ove greške ispravi i vrati me tamo gde mi je mesto, u disidente.

Taj posao je obavila Grupa 17 plus, vlasništvo novih kapitalista, koja je u novoj vladi dobila Ministarstvo kulture. U Politici a.d., kao i u mnogim drugim ustanovama, Grupa je izvela udar i smenila sve kadrove koje je prethodna vlada postavila. U novoj seči knezova, u novim čistkama, za subašu je u Politici postavljen izvesni Gušavac, kadar Ge sedamnaest plus, sa zadatkom da ukine izdavačku delatnost, što je ovaj gori sluga loših gospodara i učinio. Jedan od prvih poteza mu je bio da zabrani reklamiranje i prodaju mojih knjiga, što znači da će "Crveni kralj" i "Arizani" završiti u reciklaži prilikom likvidacije preduzeća. A posebna komisija Ministarstva kulture odredila je da nisam značajan pisac.

Da zaključim ovo poglavlje. Bio sam disident u tri srpske države, suprotstavljao sam im se koliko sam znao i umeo. One su mi uzvratile svojim udarcima, brutalnim ili rafiniranim, ne menja stvar. Učinile su da Srbija, majka ne računa na mene.

 

Anatomija jedne vlasti

 

U želji da što više učvrsti svoju vlast, pobednička opozicija, sada pozicija, pohitala je da osvoji nezavisne institucije, kako bi gospodarila životom. Ja ću ovde da postavim na anatomski sto dva takva čina, jedan se tiče umetnosti a drugi sudstva. U prvom slučaju režiser je feud Ministarstva kulture, a u drugom feud Ministarstva pravde.

Na prvi pogled, obe intervencije su opravdane: stanje u umetnosti i u sudstvu je haotično i zahtevalo je hitnu reformu. Ali to je samo pojavna strana procesa: suštinska je disciplinovanje nezavisnih činilaca.

Prvi slučaj. Ko god se bavi umetnošću zna da taj posao ne može da se radi bez pomoći države. Komunisti u prvoj Srbiji su to dobro znali pa su pomagali umetničko stvaralaštvo. (Nas ovde interesuje tretman izdavačke delatnosti.) Osnovali su jaka izdavačka preduzeća u svim centrima, koje je država dotirala. Preduzeća su dobijala vrlo povoljne beskamatne kredite na pet godina, što je omogućavalo štampanje velikog broja knjiga. U redakcijama tih preduzeća su sedeli afirmisani pisci, tako da je gotovo svaki dobar rukopis bio objavljen. Gotovo svi listovi su imali svoje plaćene kritičare, pa je vrednovanje novih knjiga bilo kompetentno. Novine su po povlašćenoj ceni ustupale izdavačkim preduzećima prostor za oglašavanje, tako da su knjige bile solidno reklamirane. Pošta je davala specijalne popuste za štampane stvari, tako da je knjigu bilo lako distribuirati. Preuzeća su imala svoje knjižare i svoje trgovačke putnike. Knjiga je bila jevtina i njeni ljubitelji su mogli lako da je kupe. Pored toga, biblioteke su imale solidan budžet, pa su otkupljivale gotovo celokupnu produkciju. Da bi poboljšala bibliotečki fond, država je uvela otkup knjiga za biblioteke. Knjiga nije tretirana kao roba i nije bila oporezovana. Oporezovan je samo šund i taj prihod je išao u korist umetničke knjige. Preduzeća su davala solidne honorare, tako da su pisci mogli da se bave literaturom profesionalno. Uveden je status samostalnog umetnika kome je država plaćala sve doprinose. Manje produktivni pisci dobijali su mesta u redakcijama, što je bila neka vrsta sinekure. Rečju, komunistička država je držala do književnosti i nastojala je da je unapredi.

Tamna strana svega ovoga bila je u tome što su komunisti te povlastice davali samo svojim piscima. Oni su čitavu inteligenciju delili na poštenu i nepoštenu. Poštena inteligencija je bila ona koja je služila komunističkoj vlasti, a nepoštena koja joj se odupirala. Shodno tome, pisci su deljeni na podobne i nepodobne. Zob je izlazio samo carevim konjima, nije bilo ništa konju Miloševom (narodna pesma  "Ženidba Dušanova"). Da bi kontrolisali književnu produkciju, komunisti su izdavačkim preduzećima nametnuli savete koji su imali ulogu cenzora (zvanična cenzura nije postojala). Razume se da su u savetima sedeli komunisti koji su pazili da se ne prošvercuje koji antikomunistički tekst. Ako bi se to ipak desilo, na scenu su stupale ideološke komisije pri partijskim komitetima koje su izricale partijsku kritiku. U pozadini su  bili organi gonjenja, Udba i tužilaštvo, koji su pokretali postupak za zabranu takvih knjiga. Okružni sudovi su po pravilu prihvatali prijave tužilaštva i izricali trajne zabrane inkriminisanim knjigama. Sledila je društvena odmazda pisaca zabranjenih knjiga (komunisti su izbacivani iz partije, nekomunisti s posla).

 

Nastaviće se

 

 

 

 

 

 

 

U novoj seči knezova, u novim čistkama, za subašu je u Politici postavljen izvesni Gušavac, kadar G17 plus, sa zadatkom da ukine izdavačku delatnost, što je ovaj gori sluga loših gospodara i učinio.

 

 

 

U tekstu iz 2008. godine sam napisao da u svim posleoktobarskim vladama ova grupa ima otprilike onu ulogu koju je imao JUL u predoktobarskim: drži ekonomsku moć. Njen čelnik Mlađan Dinkić očigledno je čovek novog vremena, uvek je tamo gde su pare.

 

 

 

Umesto da me podrži, moj izdavač Predrag Marković, vlasnik Stubova kulture, otkazao mi je saradnju, odnosno prekinuo je štampanje mojih sabranih dela.