Zadnja
Lovac za
novac
Piše: Nataša Kandić, nehumani humanitarac
Dok sam bila mala oduševljavali su me kaubojski filmovi. Jesam žensko, ali
zamišljala sam sebe kao
lovca na ucenjene glave. Kao, vidim poternicu nekog gringa, skinem
je sa stuba, uzjašem svog
dorata i idem za njegovim tragom.
Bledoliki kauboj vidi da sam
žensko, popusti mu pažnja, i u tom trenutku ja mu namaknem laso oko
vrata, mamuznem svog konja i
bandit se zakoprca. Odvučem
ga do šerifa, prevrnem telo i
uzmem sto dolara. Ej, znate
kakve pare su to bile u to vreme...
Onda sam porasla. Bila
sam mlada te tako neiskusna
padoh u ralje jednog filmadžije, Laze Stojanovića, disidenta ondašnjeg.
Laza je tek izašao
iz zatvora, snimio je za diplomski
rad film "Plastični Isus''. Onda su
ga drugovi poslali prvo u vojsku, a iz vojske
na robiju. Kažu meni drugovi,
idi Naco, priđi mu bliže, vidi šta je u njegovoj
ludoj glavi. Kao drugarica, izađi drugu u susret. Popravi ga, izvedi
ga na pravi
put.
I tako sam ja pošla stranputicom,
odnosno drugim putem. Laza je umeo da me obrlati.
Još kao mlad, Laza je počeo da
mrzi rod svoj, sve što je srpsko. To je i u mene usadio.
Naš sin Stefan je otišao u Ameriku, Laza mu sredio papire. Kada su drugovi
odlučili da se razvedem od Laze, on je zapalio u Čikago. Naš sin Stefan
ode za njim. Navukoše ga na
koku. Deset godina šmrče, i
svakog meseca šaljem mu po deset
hiljada evra, da preživi.
Laza danas živi u Prištini, kao američki
državljanin. Promenio je i ime. U Prištini se zove Prend
Bitići.
Citiraću vam njegovo pismo
koje je 27. februara 2008. godine uputio Ivici
Dačiću, da bi bolje razumeli zašto sam i
ja ljuta Albanka, a loša Srpkinja. Zašto sam Drita
Kandići u Priština, njihova
heroina. Uh, zbog sina Stefana ne pominjem ovaj atribut...
"...Pišem Vam u
vezi s Vašom izjavom da
valja zabranjivati organizacije koje priznaju Kosovo. Nisam organizacija, ali ne samo da podržavam
nezavisnost Kosova nego sam na
tome aktivno i neskriveno radio koliko sam umeo i
mogao od 1972. godine. Sagledao sam temeljno prikrivanu
kolonijalnu suštinu tog problema
dok sam kao
disident robijao s Albancima drakonski osuđenim za organizovanje
otpora srpskoj okupaciji Kosova, koja je trajala od 1912. do 17. februara ove godine.
Poreklom
sam pet kilometara od Orašca. To Vam
kažem jer znam da se u šovinističkim
krugovima poreklo shvata vrlo ozbiljno,
'krv i tlo'.
Utoliko me je više stid zbog nedavnog paleolitskog
nasrtaja jedne od vladajućih
partija na 'Peščanik' u Aranđelovcu
i nacionalno ostrašćenog sretenjskog
govora koji je pre par dana u tom Orašcu održao političkom kombinatorikom i ucenom nametnuti premijer Srbije.
Okupaciju
iz 1912. Evropa je rado i lako
priznala, jer je to bilo slabljenje i komadanje poražene
Turske, a države Albanije tada još
nije bilo, njene granice utvrđene
su tek 1913. Broz je planirao da 1945. Kosovo ustupi Albaniji, a kasnije se predomislio, da bi se umilio partizanskoj ali ipak nacionalističkoj Srbiji, pomoću koje je vladao Jugoslavijom, jednako kao Austrijanac Hitler Nemačkom, Korzikanac Napoleon Francuskom i Gruzijac
Staljin Rusijom. To SANU nikada neće priznati, jer njen famozni
'memorandum' tvrdi da je
Broz činio upravo suprotno, da je naročito radio protiv interesa Srbije. To evropsko priznanje okupacije Kosova i Brozovo predomišljanje čine jedini
okvir legitimiteta na koji biste
Vi i ini kolonijalisti mogli da se pozovete u vezi sa potraživanjem
teritorije Kosova i prava na
vladanje tamošnjim stanovništvom.
Dve
neuspele kolonizacije,
1913. i 1919, dokazuju da je reč o pukoj koloniji, odocneloj i neuspeloj, naravno.
Kosovo je bilo jedina kolonija u Evropi ikad. Zato je to specijalan slučaj u savremenoj svetskoj politici. Evropa je upravo ispravila svoju grešku
iz 1912. O devedeset šest godina kolonijalne
represiji pitajte Albance, oni o tome znaju više nego Vi.
Za
potrebe novih kosovskih bojeva, SANU i SPC oživeli su
imperijalni kosovski mit koji uz
državni blagoslov propagiraju glavna TV i glavni dnevni
list već čitavih dvanaestak godina posle Osme sednice.
Kosovo je 1999. oslobođeno kolonijalne
stege, a ta propaganda još traje i
Vi ste deo nje...
...Vi ćete možda moći nekoga i
nešto da zabranjujete tek kad se srećno
sparite s Putinom i Lukašenkom, čemu neskriveno težite. Decenijama, od 1948. trajalo je naše oslobađanje iz tog zagrljaja smrti
u koji Vi hoćete da nas vratite.
Mislite da će ova ogromna većina
birača sklonih Evropi da odluči
da se okrene Aziji i da
podrži Vas i Vaš politički projekat
refeudalizovanja Srbije i vraćanja
u lager?"
Ako mislite da Laza
preteruje, odmah ću vas napasti i optužiti
tamo gde treba. To što Putina, sa svim počastima,
primaju engleska kraljica i američki
predsednik, to su njihove stvari.
Važno je šta Laza, odnosno
Prend misli. Mada mnogi kažu
da on ništa ne misli, a lagodno živi. Odavno
se pokazalo da on nema profesiju, i da u Americi
nije mogao da snimi ni
dokumentarni film. Špijunaža
mu se mnogo dopala, a lepo ga plaćaju. Čak se i
sinu našem
ne javlja. Da se ne potresa.
Priznajem
da me Laza zaveo, naveo da
mrzim Srbe i rod svoj. Za
mene su svi
Srbi zločinci. Ja priznajem samo
monetarni sud. Stefanu trebaju pare za kokain, meni
za lečenje, odavno bolujem od kancera, ali
se ne predajem. Dobijam milione evra, dolara,
franaka, i mnogo sam Srba
izvela pred sud. Plaćala sam
srpske tužioce, policajce. Sada se Tužilašvo za
ratne zločine kurobeca, tvrde da će me tužiti za klevetu, zato
što tvrdim da tužioci u Beogradu rade za novac.
Srbi su p..... Svi mi se klanjaju, sudije, policajce, tužioci. ustaju kada ja
uđem. Niko ni da pisne.
U mom obaveštajnom centru, u Fondu za humanitarno pravo, radi nekoliko
desetina Srba, istraživača. Plaćam ih po dvesta
evra, ćute i trpe me. Ni da
zucnu. Kada pozovem Borisa, on ustane i razgovara
sa mnom u stavu mirno.
Eto, šta da vam
kažem, nego da se ostvario moj mladalački san da lovim ucenjene
glave. Hvala Bogu, od toga sam
puno novca uzela. Ali, i taj
Bog baš je surov. Laza ode u Bitićije, Stefan u narkomane, a ja sam sada
Drita Kandići.
Lovac za novac čak
i u filmovima uvek nastrada od
nekog gringa. Ali, mene će utepati bolest. Eto kakvi
su Srbi. Juriš ih, loviš,
oni se predaju, trpe i ćute.
Pisala bih još, ali zovu
me iz Saudijske Arabije, traže da isporučim još
Srba Tužilaštvu za ratne
zločine. Još mi duguju, jer sam ih
pre dve godine isplatila unapred. Još moraju da rade
za mene. Samo da me bolest
da otrgne od posla.