Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Ostani đubre do kraja

 

Milovan Brkić

 

Pre dvadeset godina posetio sam sa kolegom u bolnici našeg pretpostavljenog koji nas je dušmanski maltretirao. Bio je, Bog da mu dušu prosti, loš čovek, poltron, gazio je sve ispred sebe, bio je spreman da podmetne drugom, da nas pošalje u smrt, bio je samoživ... Rekli su nam da je smrtno bolestan, i meni se činilo da je dobro da to i sami proverimo.

Kada smo posetili važnog druga, on se obradovao. Razgovarao je sa nama kao sa svojim sinovima. "Oblačite se toplije", opomenuo me je. Pred nama, u bolničkoj postelji, bio je to sasvim drugi čovek. Pitali smo ga za zdravlje, oprezno, znajući da boluje od raka, u metastazi. U bolnici se mučio, teško je disao. Baš tog dana bio je veseo, izgledao je kao da će obući uniformu.

Dok smo izlazili sa VMA, kolega mi je u liftu skoro rezignirano rekao da smo nagrabusili. Ovaj će, bio je uveren, za nekoliko dana da se vrati poslu. Izvadio sam novčanicu i ponudio kolegi da se opkladimo da će umreti koliko sutra. Prihvatio je ponudu, koju je sutradan rado platio.

Teški bolesnici, makar bili i najteži zlikovci, pred smrt, pre nego što ispuste dušu, pokažu dobrotu, veselost, poštovanje prema drugim ljudima. Prosto da ih čovek ne prepozna. Valjda u želji da da iz života odu kao ljudi.

U nedelju uveče TV Bastilja je prikazala zgradu Starog dvora u koju ulaze predsednici četiri kosovske opštine na razgovor sa srpskim predsednikom Borisom Tadićem. On nije izašao da ih dočeka, a bio bi red.

Upućeni tvrde da su smrtno bolesnog predsednika njegovi savetnici dva sata šminkali pre nego što su gosti ušli u njegov kabinet. Dočekao je goste besan, vikao je na njih, preteći im da prave Srbiji probleme, da je on lično obećao uklanjanje barikada onima koji odlučuju o njegovoj sudbini. Predsednici kosovskih opština su, saopštio mi je sutradan čovek koji je prisustvovao razgovoru, bili pomalo zbunjeni njegovim držanjem, mada su znali da razgovaraju sa ljudskom ništarijom i đubretom od čoveka.

Da li je moguće da jedan čovek, postavljen na mesto predsednika moje države, može da toliko mrzi narod kome pripada, i državu koju predstavlja? Pitao sam se šta se dešava u njegovoj lopovskoj i gramzivoj duši, šta će mu dve milijarde evra na inostranim računima? Zašto se nikad ne pojavi u društvu svoje dve kćeri, zašto ne poseti svoju staru majku, oca Ljubomira, ili sestru Vjeru, koju je zaboravio čim su je njegovi krimosi isterali iz stranke? Možda je, prođe mi kroz glavu, dobar otac, ne želi da njegove kćeri dobiju sidu, koju je on zaradio u jednoj američkoj bolnici.

Sa sastanka u Starom dvoru izdato je saopštenje kojim se odgovornost za stanje na Kosovu prebacuje na predsednike kosovskih Srba. Umirući predsednik je od Srba sa severa Kosova oprao ruke. Sutradan je njegova TV Bastilja optužila četvoricu predsednika da jedno pričaju Tadiću, drugo medijima, a treće svojim biračima... TV Bastilja nije prikazala Borisa Tadića, jer nije za pokazivanje.

Nema nikakve sumnje da će srpski predsednik, sve do trenutka kada bude ispustio dušu, raditi protiv interesa građana i države Srbije, očekujući da će dve milijarde koje je opljačkao krenuti za njim u pakao, da potkupi svete čuvare. On je tvrdo odlučio da ostane đubre do kraja. A đubre treba počistiti što pre.