Mafija
Beogradske
elektrane: kako su celogodišnje potrebe
elektrana za grejanje srpske metropole potrošene za izbornu kampanju
Demokratske stranke i Borisa Tadića
Kako ubiti svedoka pljačke 100
miliona evra
Prijatno
ste me iznenadili objavivši moje pismo. Ja sam u
vojničkom stavu "mirno" podneo kritiku u Tabloidu tokom
izgradnje kotlova za Voždovac i Novi Beograd. Sada je prilika da sa zakašnjenjem objavite pravu istinu o tom značajnom događaju
za JKP Beogradske elektrane i grad Beograd - počinje svoje pismo glavnom
uredniku Tabloida Vladan Marković, bivši generalni direktor Beogradskih
elektrana, opljačkanih od strane demokratskih vlasti za više desetina
miliona evra. U ovom broju objavljujemo njegovo svedočenje o progonu,
šikaniranju i pokušajima likvidacije koji su usledili od strane onih koji su
uklanjali svedoke svojih zlodela i zbog mnogo manjih suma
Piše:
Vladan Marković
Pre moje smene sa mesta
generalnog direktora u septembru 2008. godine, oba kotla, i onaj voždovački i
onaj novobeogradski, bila izgrađena, a kotao na toplani Voždovac postavljen i
spreman za pogon. Nije pušten u
rad kako je planirano, 1. oktobra 2008. godine, jer je proevropski Đilas to
stopirao rekavši da kotlovi nisu potrebni
gradu Beogradu i da će biti prodati. Tri meseca je pokušavao da obrazujući tri nezavisne komisije (jednu za drugom) dobije izveštaj kakav njemu odgovara (da kotlovi nisu potrebni) ne bi li dao otkaz
bivšem generalnom direktoru,
direktoru nabavke i pomoćniku direktora nabavke. Nije u tome uspeo, ali ga to nije
omelo da zajedno sa predsednikom Skupštine
Grada, uzdignute glave, prisustvuje puštanju
kotla u pogon i da taj veliki događaj proprati približno sledećim rečima:
"Mnogi su nas u toku izgradnje kritikovali, ali sada se vidi koji smo mi
vizionari". Svaka čast vizionarima.
Građani Beograda, međutim,
moraju da znaju da su evropski Boris Tadić i proevropski Dragan Đilas došli na vlast isisavši iz Beogradskih
elektrana preko 100 miliona evra za svoju kampanju.
Građani Beograda moraju da
znaju i da su budžetska sredstva za grejanje Beograda 2008. godine, namenjena Beogradskim
elektranama za kupovinu mazuta u iznosu od 36 miliona evra, potrošena za izbornu kampanju bez saglasnosti radnika preduzeća. Menadžment Elektrana je
samim tim bio primoran da traži alternativu i postavi sebi gotovo neverovatan
krajnji cilj: grejanje građana Beograda bez učešća uprave grada, te da uz
interventno poslovanje, oslanjajući se na svoj potencijal, svoje resurse i
nesebično i požrtvovano angažovanje radnika, preduzeća uspe da se te, 2008.
godine, "tržišno poslujući" (!) zaradi
25 miliona evra i da se tim novcem obezbedi nabavka 45.000 tona mazuta, uradi
remont postrojenja i završe
radovi na izgradnji kotlova. Zahvaljujući ovako obezbeđenom mazutu, Beograd je
uspeo da prebrodi "gasnu krizu" početkom 2009. godine nastalu zbog
poznatog nesporazuma između Rusije i Ukrajine.
Zbog "zasluga" slikao
se neko drugi, a stvarno zaslužan bio je top menadžment preduzeća, koji je tri
godine radio bez dana godišnjeg
odmora, da bi na kraju bio - "proteran".
Pomenuti dvojac (sa kormilarom)
dobro zna da ovo što je radio nije u skladu sa
evropskim načelima i da je u suprotnosti sa postojećim zakonom. Zato je
kormilar doneo odluku da glavni svedok nestane. Prvi je podržao, a drugi uzeo
aktivno učešće u realizaciji odluke.
Najvažnije - ne jediti se
Evo kako to izgleda kada ljudi
iz vrha države žele da eliminišu
svedoke:
- Prvo se određuje svakodnevno
praćenje preko ljudi iz BIA i onih drugih koji rade za njih, jer njima je to
ionako posao;
- Potom sledi psihičko
iscrpljivanje protivnika... U ovom slučaju počinje krađom čamca iz marine i
njegovim potapanjem u prisustvu svedoka koji su - gluvonemi. Posle toga, kao na
traci, sledi krađa kućnog ljubimca, lovačkog psa, pa obijanje stana sa strogo
kontrolisanom krađom: pištolj,
novac, zlatni nakit. Isto to se radi sa stanovima uže familije. Na sva
obraćanja policija ostaje nema. I na poziv da se pogleda snimak lopova koji je
kamera zabeležila, šef krimpolicije daje kratak
odgovor: "Snimak ne vredi mnogo, jer mi te ljude uglavnom ne poznajemo!?
(verujte, nije šala). Štaviše, u slučaju obijanja stana na
Dorćolu lopov je, pošto je zatečen u krađi, izvadio
pištolj i uz pretnju pucanjem pobegao. Pri tom mu je spala
maska pa je viđen, a i kamere su ga snimile;
- Podnošenje kojekakvih krivičnih prijava je uobičajena pojava i ustaljena
metoda: kriv si što je sindikat podelio svoj
novac, kriv si što si stavio novac u Srpsku
banku, koja je u vlasništvu tvoje države, a ne u tuđu,
kriv si što si ugovarao radove ispod
tržišne cene, kriv si što si plaćao manje molerskih radova od stvarno izvedenih, kriv si što nisi dao da ti ukradu mazut, ugalj, so, za gas te nisu ni pitali -
uzeli su i bez ugovora koliko su hteli. U tom trenutku najvažnije je, što kaže Lala - ne jediti se. Pomisao na Šešelja u Hagu daje pravo olakšanje, jer ovde bar možeš da
opsuješ i da te svi razumeju;
Kliše je, dakle, uvek isti: logistika, asistencija kontrolisanih policijskih
službenika, kriminalci, peglanje pravljenjem uviđaja od strane istih službenika,
u slučaju potrebe tu je i kadija itd. E, kad se svedok dobro zamori (obično je
dovoljno dve godine, jer treba i ljudi da ga malo zaborave), daje se nalog za
likvidaciju. U ovom slučaju to je bio 2. oktobar 2010. godine.
Zadatak je poveren BIA,
Crnogorcu čiju sliku čuvam kao ikonu, a ni ime mu ne znam. Kružio je oko mene
pet dana kao mačka oko miša, ali
miš nikako da priđe bliže. Šestog dana BIA šalje novog čoveka - Miloša
Danilovića iz Borče, sa dvojicom pomoćnika, u audiju BG 933-203. Ali, 8.
oktobar 2010. godine nije njegov dan pa se stvar odlaže za 11. oktobar 2010.
Tog dana, u 10 časova, predajem pismo
policijskoj stanici Stari grad u kome opisujem pokušaj likvidacije. U 16 časova dobijam poziv od penzionisanog načelnika PS
Novi Beograd da hitno dođem u hotel Slavija lux na sedmi sprat.
Sledi ultimatum koji dobijam od
istog čoveka, ali u ime Saše
Vukadinovića (direktora BIA). Svodi se na sledeće: Ako prihvatim 1) da prestanem da pišem, 2) da ne potražujem štetu koja mi je do sada pričinjena, 3. ako napustim JKP Beogradske elektrane (što je Đilas od mene tražio pre tri
godine)... Ljudi sa ulice će biti odmah povučeni, a moj slučaj arhiviran do 27.
oktobra 2010. godine.
Nisam imao izbora pa sam
prihvatio ponuđeno i uz čvrst stisak ruke napustio hotel. Ali, to je bila samo
navlakuša da izađem iz kuće u koju sam
se zatvorio 8. oktobra 2010. godine, s obzirom da su me ljudi čekali i ispred
same kuće i na svakom ćošku,
tako da sam bio primoran da doslovno zakucam vrata i prozore na terasama sa
dvorišne strane zgrade, jer mi je
stan na prvom spratu.
Neoprezno sam izašao da u donjogradskom parku prošetam
psa oko 23 časa verujući u postignut dogovor. I tada je nastao - desant.
Poznati audi je doleteo sa 150 km/h, padobranci iskočili, hajka je
počela, ali, iako je razigrana ekipa BIA bila pojačana, zadatak nije izvršen.
Kao na filmu
Kormilar menja kurs i 13.
oktobra 2010. godine šalje policijskog službenika da
me likvidira. Međutim, i ja menjam taktiku pa se vraćam drugim putem.
Šesnaestog oktobra penzionisani
policijski kadar organizuje novu sačekušu.
Dvadesetog oktobra upućujem
pismo predsedniku Tadiću i direktoru BIA Saši Vukadinoviću. Znatiželjno ih pitam: "Šta to radite, bre?", ali i oni su gluvonemi.
Od 20. oktobra do 15. novembra
2010. godine moj verni pratilac u lovu je Vlada Topalović-Top iz Borče. Nekako
u to vreme je uhapšen pa ga je nasledio Goran
Nenadić iz novosadske žandarmerije. Sve do kraja lovne sezone 1. februara 2011.
godine trudio se da mi priđe s leđa; tako je sada, valjda, moderno, trendovski.
Posle kratkog zatišja, 29. maja 2011. godine na scenu stupaju umetnici iz Koteža: Ćelavi,
Stefan, Boka... Pa 22. juna 2011. stari provereni Miloševićev kadar - Lila sa svojom ekipom iz Koteža... Pa 14. jula
2011. ponovo Vlada Topalović-Top sa svojom ekipom... Pa 18. avgusta 2011. u
Herceg-Novom kotorska ekipa iz golfa KO AG 960... Drugog septembra 2011.
na redu je Toni iz Koteža, 4. septembra 2011. sačekuša u lovu - akteri Maglov, Kujundžić, Milivojević... Zatim 10. septembra
2011. sačekuša u marini Dorćol, a
akteri su ekipa iz Mike Alasa u starom pasatu BG 571-137... Tri dana
kasnije, 13. septembra 2011, sačekuša na
levoj obali Dunava, učestvuje ekipa Bobana "bombaša" iz Borče... I sve tako, svaki dan do 7. oktobra 2011. godine,
kada je broj kriminalaca koji me jure prerastao u čopor, tako da sam opet
prinuđen da se sklonim u kuću kao relativno sigurno sklonište.
Kada sam tražio od zamenika
komandira PS Palilula da privede ove ljude, s obzirom da su u trouglu
Kotež-Borča-Ovča, odgovorio mi je da nema ljude, jer su angažovani na
protestnom okupljanju poštenih
ljudi isteranih sa svojih radnih mesta.
Sačekuša od 4. septembra 2011. je ustvari atentat u pokušaju. S obzirom da je atentat organizovan od strane najviših policijskih službenika, uz logistiku mračnog krila BIA, a da su za
izvršenje angažovani kriminalci, to
će ovaj slučaj biti detaljno opisan. Nedelja je, 4. septembar 2011, prvi dan
lova na patke, meteorolozi su građanima najavili još jedan lep i sunčan dan, a moji prijatelji meni još jednu sačekušu. I jedna i druga prognoza se
već danima ponavljaju tako da ni na jednu ni na drugu niko nije obratio pažnju.
Preko prisluškivanog mobilnog telefona
pozivam brata da pođe sa mnom u lov. Gledajući sa ove distance, to je najveća
greška koju sam mogao napraviti,
ali posle rata svi su generali. Tada mi se takav potez činio dobrim, jer četiri
oka vide više nego dva. Tog jutra patke su
mirno plivale po kubicima pored Dunava ne sluteći dolazak lovaca. Dva lovca su
bila tog jutra vidno uznemirena, ali ipak su krenula u lov na patke ne znajući
da je golema "sila" krenula u lov - na njih. Tu "silu"
predstavljali su: policija, kako ona javna tako i ona "tajna"; BIA,
kako ona prava tako i ona paralelna, sa svom dostupnom tehnikom i voznim
parkom, putničkim i terenskim. Nije
izostalo ni angažovanje izraelskog satelita sa pratećom opremom. Nije
angažovana jedino avijacija - verovatno su migovi bili na remontu pa
nisu mogli da polete, ali su u akciju uključeni kriminalci, jer oni dok
"lete" veoma su upotrebljivi, a kada "padnu" niko na to ne
obraća posebno pažnju (kolateralna šteta).
Dakle, čudo neviđeno: 10 na jednoga, o da li je to moguće! Onaj ko je više puta gledao film "Šakal",
koji za temu ima pokušaj atentata na francuskog
predsednika De Gola, i mislio da je scenario filma odličan, grdno se prevario.
To je kratkometražni dečiji film za ono šta
sledi.
Priče sa tužnim krajem
Naime, po novom zakonu o
lovstvu, da biste izašli u lov morate da se prijavite
"ovlašćenom licu", na određenom
mestu, u određeno vreme. To je stara benzinska pumpa na Pančevačkom putu, vreme
5,30 časova, ali ovlašćenog lica (koje upisuje u
dnevnu dozvolu za lov ko ide, brojeve lovnih karti koje važe samo uz ličnu
kartu i brojeve oružja iz oružnog lista koje se unosi u lovište) - nema. Veoma čudno da prvog dana lova nema ni mog prijatelja iz
Krnjače koji izdaje dozvole, ni lovočuvara, a ni upravnika lovišta. Ali tu je neadekvatna zamena: čovek koga ne poznajem, jer nije lovac,
ali je veoma stručan. Radi, naime, u unutrašnjoj kontroli policije. Ime mu neću pominjati već samo inicijale - D. P.
On se ljubazno ponudio da nas lovce popiše i da
lovačkom društvu dostavi spisak.
Prijavljujem se i sumnjičav krećem kao i ostalih desetak lovaca u lovište ne sluteći da su tamo već prethodne večeri postavljeni ljudi i u
zasedu i da blokiraju sve izlaze na nasip pored Dunava. Krećem Pančevačkim
putem. Pokušavam da, isključivši se kod baraka Trudbenika, priđem nasipu, kad ugledam umornog
čoveka u autu. Očigledno je bio noćašnji.
Odustajem i idem kod žute kuće, pet kilometara od pančevačkog mosta, gde većina
lovaca uvek ide. U gužvi je sigurnije. Ostavljam kola ispred rampe gde i drugi
i sa grupom lovaca krećem na nasip. Ali, misli mi ne daju mira. Na mestu gde
sam ostavio kola prošle godine, tačnije 13. oktobra
2010 (kada je poslat čovek u policijskoj uniformi da me likvidira; nije uspeo
jer sam pomerio kola 500 m napred), sada činim katastrofalnu grešku jer pomeram auto na isto mesto. Na tom mestu auto je vidljiv jer je na
čistini između nasipa i šume,
ali sam prevideo činjenicu da akciju satelitski vodi isti čovek kog sam prošle godine uspeo da prevarim. On je sada prevario mene, jer mi je 300 m
ispred auta, na ivici šume, postavio zasedu (reno 4
i lada niva). Osetio sam u vazduhu opasnost, ali sa nasipa se ništa nije moglo videti. Ubrzo sam odlučio da zanemarim lov i da se vratim
kući. Kada sam krenuo 200 m napred uleteo sam u klasičnu sačekušu. Reno 4 je izleteo iz šume
otkinuvši tablicu i preprečio mi put.
Ljudi (Petar i Branko) iz lade nive bili su premni da nas izrešetaju kao glinene golubove. Sve je bilo besprekorno odrađeno, mat u dva
poteza. Ljudi za uviđaj spremni, priča spremna, poubijali se ja i brat u lovu
međusobno. Ali kad je izgledalo da priča ima tužan kraj, "svevišnji" je satelitski prekinuo akciju jer nije dobijen blagoslov od
patrijarha. Drugovi lovci, ovog puta džaba ste krečili.
Prijatelj iz "javne
službe" me je zbog svega dobro iskritikovao: "Ja te čuvam, a ti ideš mečki na rupu". U pravu je, ali delimično. Ako ne ideš mečki na rupu onda nikad nećeš
saznati gde mečka spava i ko su u toj priči artisti a ko statisti. Ovako, kad
to znaš, uzmeš sva napred navedena imena pa ih sabereš, digneš na kvadrat, pa izvučeš kvadratni koren i dobiješ za rešenje ukrštenice tri imena: Rade, Dragan
i Vojin. Baš tako, jedni statisti su bliski
Radetu Bulatoviću, drugi su bliski Draganu Đilasu, a treći Vojinu Lazareviću.
Oni dobro upućeni odmah znaju
krajnje rešenje rebusa: Energetska
hobotnica? Oni drugi, upućeni ili neupućeni, ovo će protumačiti kao priču proisteklu
iz "teorije zavere". Da bih pomogao ovima drugima da bar malo shvate
neka čudna dešavanja u svom neposrednom
okruženju, citiram davno objavljene reči vašeg novinara Mileta Ješanova: "Velika većina rado čitanih priča ima za temu ljubav i
smrt". U ovoj priči ljubavi nema niti će je biti. Smrti takođe nema, ali
će je izvesno biti (u međuvremenu je ima previše). Ovo je priča koja iskače iz klasičnog klišea u kome postoje dobri i loši
momci. Ovde su svi momci loši.
Nekima će ova priča izgledati kao da je proizašla iz "teorije zavere", jer su u njoj bezmalo svi, tajkuni,
stranke, političari, direktori EPS-a, NIS-a, EMS-a, policije javne i tajne,
pravosuđa, profesori itd. U ovoj priči nema samo našeg patrijarha i rimskog pape.
Jedno je, međutim, sigurno: ova
energetska hobotnica bira ministra, članove saveta Regulatorne agencije,
menadžmente EPS-a, NIS-a... Iz pozadine, ali vrlo efikasno i gotovo
nepogrešivo!?
* autor je bivši generalni
direktor Beogradskih elektrana
Predsedniku Republike Srbije
g. Borisu Tadiću
Poštovani gospodine predsedniče,
danas je subota 16. oktobar 2010. godine. Ja sedim u kući, gledam kroz prozor
kako pada kiša i listam u glavi stranice
svog životnog dnevnika. Ne smem da izađem iz kuće, jer je BIA za nedelju dana
tri puta pokušala da me likvidira. Pokušaće opet. Pokušavam da
nađem razlog zašto? Ne uspevam. Ceo život sam
vredno radio za svoju firmu, svoj grad, svoju državu. Politički nisam aktivan,
nisam član nijedne stranke. Pa zašto sam ja onda državni neprijatelj?
Odgovor mogu jedino da potražim u januaru 2008. godine. Šta je bilo tog januara? Tog januara ste u okviru svoje
predizborne kampanje poručili da ćete ordenom nagraditi svakog menadžera koji
zaposli 1000 radnika. Tada sam ispred DSS-a bio na mestu generalnog direktora JKP
"Beogradske elektrane" i imao do detalja razrađen program za zapošljavanje baš 1000
ljudi na proizvodnji delitelja toplote u fabrici Teleoptik-žiroskopi. Imao sam
i podršku tadašnjeg gradonačelnika. Napominjem da smo imali osvojenu
proizvodnju delitelja, da je bilo urađeno probnih 1000 komada i da je trebalo
da se krene sa serijskom proizvodnjom. Proizvodna cena bi bila 15 eura, a
uvozna je bila 32 eura. Smrt prethodnog gradonačelnika zaustavila je ovaj
projekat. Pokušao sam da razgovaram sa g.
Alimpićem da se nastavi ovaj program ali on mi je odgovorio da je to pitanje za
pravog gradonačelnika, a on je samo vršilac dužnosti.
U januaru 2008. zakazao sam sastanak sa Vama preko vaše sekretarice. Kada sam došao na sastanak rečeno mi je
da ste sprečeni da me primite zbog dolaska nekog državnika i upućen sam na g.
Dragana Đilasa(ne znam koju je funkciju obavljao tada). Do detalja sam izložio
svoj program. On mi je odgovorio da trenutno nije u mogućnosti da pomogne, jer
nema odgovarajuću nadležnost, ali da će u maju mesecu doći do izbora, da
očekuje da će postati gradonačelnik i da ćemo nastaviti program. Sve je dobro
predvideo osim da će program biti nastavljen. Naprotiv, kada je postao
gradonačelnik, Dragan Đilas je preduzeo sve da bih ja bio smenjen i da bi moj
rad bio degradiran, iako su "Beogradske elektrane" u "moje
vreme" dobile pet međunarodnih
priznanja, a ja lično tri zlatne menadžerske značke. Đilas je javno, na
televiziji RTS, rekao da je protiv mene lično podneo krivične prijave, da
policija sedam meseci ništa nije uradila i da treba da se nađem tamo gde mi je
mesto (misleći na zatvor).
Ja u svom životu nisam imao neprijatelje. Da li da ovo shvatim kao
slučajan red događaja ili da prihvatim da ipak imam jednog neprijatelja, toliko
moćnog da može da odlučuje o životu i smrti bez suda.
Da li sam ja, gospodine predsedniče, pogrešio što sam Vam poverovao? Da li je ta greška i moja smrtna presuda? Ako jeste, ne zaboravite da
ste mi dužni onu značku o kojoj ste pričali, da ste dali nalog da se uradi 860
značaka. Ja sam svoj deo posla uradio: uradio program, osvojio proizvodnju (RTS
snimio prilog), postavio proizvodnu liniju, uradio probnih 1000 komada.
Odradite sad Vi vaš deo posla!
20. oktobar 2010. Vladan Marković,Beograd