Tabloid istražuje
Nova pljačka
na vidiku: na redu je rasprodaja
izvora pijaćih voda u Srbiji
Danas bedni a sutra i žedni
Za manje o dvadesetak godina, voda će biti najskuplji artikal na planeti.
Mada je od očiju javnosti ta činjenica nevešto
prikrivena, u Srbiji uveliko traju priprema
za privatizaciju vode i vodenih
resursa. Jedan od oblika privatizacije
koji će sigurno biti promovisan, biće koncesija (izdavanje) voda na više godina.
Ovaj, slobodno govoreći, kriminalni
akt, mnogo ranije je pripreman u sred Vlade Srbije,
i na njemu
su radili (a i danas rade!)
oni isti ideolozi lopovske privatizacije koji su za deset
godina ojadili Srbiju, njen industrijski
potencijal i njeno radno sposobno
stanovništvo...
Nikola Vlahović
Mada je i taj podatak prikrivan,
u Srbiji je oko devedeset odsto istraženih resursa pijaće vode već
izdato pod neku vrstu koncesije, ili je potpuno privatizovano! Vode koje su date pod koncesiju ili privatizovane
uglavnom kontrolišu samo tri svetske kompanije (u pitanju su jedna nemačka,
jedna francuska i jedna holandska
kompanija, i glavni su monopolisti
u svetu). Sva tri ova eksploatatora pijaćih voda Srbije
imaju različite strategije i različit
pristup interesantnim svetskim tržištima,
ali ih odlikuje
jedinstven pristup visokoj eksploataciji izvorišta, evidentna
korupcija i veština baratanja
masovnim prevarama.
Kada ove kompanije ne mogu da da učestvuju
na tenderima (zbog zabrane ili
sličnog) one osnivaju male ćerke-kompanije u zemljama gde se prodaju izvorišta i
onda te ćerke-kompanije učestvuju u kupovini.
Na
prvi pogled se nikako ne može razlikovati koja je kompanija iz Srbije
a koja nije. Ipak, sve one imaju
naše ljude kao direktore, i naš novac
na računima. U takvim okolnostima, čim se pojavi tender za eksploataciju pijaćih voda,
na njemu obavezno učestvuje unapred odabrani građanin Srbije, sa ličnom kartom,
koji kupuje izvor ili ga
uzima na koncesiju (prema "liberalnom" konceptu pljačkaške privatizacije,
svako fizičko lice sa državljanstvom Srbije može da
kupuje preduzeća na tenderu, za
šta mu je dovoljna lična karta i potvrda
da se protiv njega ne vodi sudski
postupak)...
Ali,
koja će firma biti suštinski vlasnik
ovog strateškog resursa, to Agenciju za privatizaciju
ne zanima. Nema boljeg dokaza da
je na sceni nezapamćeni banditizam
koji je skrojen od strane državne
administracije i njenih ideologa "evrointegracije". Naime, upravo Evropska unija vrši
stalne pritiske na Srbiju (ali
i na druge
"tranzicione" zemlje
u regionu) da "u vodoprivredi posluju sa profitom", što na jeziku interesa
nekih zemalja EU znači - da vrše privatizaciju pijaćih voda! To je postavljeno na istaknuto mesto čak i kao
jedan od uslova "evropskih integracija"!
Sa
druge strane, jedan dobar deo
razvijenih zemalja neće ni da čuje
za nekakvu privatizaciju pijaćih voda pa je tako,
kao što je poznato, Holandija zabranila kupovinu ili koncesiju
ovog resursa. Eto još jednog
dokaza da Brisel vodi ciničnu
politiku, jer je jedna od tri vodeće svetske kompanije koje se bave takozvanom preradom i eksploatacijom
voda, upravo iz Holandije! U ovoj važnoj članici
Evropske unije zakonom je zabranjena privatizacija vodovoda!
Isto to što radi Holandija, radi i Velika Britanija:
vrši pritisak
na administraciju u Briselu da Srbiju
i zemlje poput Srbije nateraju
na potpunu privatizaciju izvora pijaće vode, ali
i javnog komunalnog sektora, kako bi se taj "treći svet"
doveo u poziciju da baš njima,
po svaku cenu preda ključni
resurs XXI veka.
Partneri javni
radovi tajni
U
Srbiji za sada još nije
počela okupacija vodovoda, pa tako specijalizovani vodovodi nemaju druge delatnosti
u svom sastavu, nego se bave isključivo
proizvodnjom, kanalisanjem i prečišćavanjem
vode (Subotica, Beograd, Niš i
Novi Sad...). Ali, kako stvari
sa rasprodajom svih državnih resursa
teku, ali i sa pritiscima
iz EU, neće ni to dugo potrajati...
Konačno, javnosti neko mora da
kaže i ovo:
ako bude usvojen zakon koji
dozvoljava privatizaciju vodovoda, Srbija će ostati žedna uprkos
tome što se visoko kotira na lestvici onih
država koje su najbogatije vodom. Preciznije govoreći, Ujedinjene
nacije su rangirale Srbiju na 47. mesto u svetu po rezervama
zdrave i pitke vode. Ovaj
podatak dolazi u trenutku kad počinje
globalna borba za posedovanje izvorišta voda.
Ta borba biće znatno žešća i neizvesnija nego
ratovi za naftu koji su
počeli još u XX veku.
Naime, Srbija ima preko 400 izvorišta zdrave i
pitke vode vrhunskog kvaliteta (prema dostupnim podacima, eksploatiše se dvadesetak procenata). Takođe, onih trideset
domaćih i
stranih preduzeća koja se bave flaširanjem i prodajom
vode, uglavnom izvoze najveći
deo "proizvodnje".
Ove činjenice postale su i
drugima interesantne, pa tek sledi okupacija
"ponuđača". A nude se i
"darodavci" iz vladajuće koalicije iz Vlade Srbije
i oko nje.
Prethodno je desetak godina trajao pravi mali rat u srpskim ministarstvima
(rudarstva i energetike, poljoprivrede i vodoprivrede, nauke i zaštite životne
sredine) oko toga u čijoj će nadležnosti biti izdavanje odobrenja za
istraživanje i eksploataciju izvora vode. U takvom haosu povremeno bi do javnosti
stizale informacije o tome kako dva ministarstva izdaju dozvole za ista
izvorišta različitim kompanijama!
Doslovno je sramno na kakav način su ovdašnji vlastodršci predali u ruke
privatnim firmama, i domaćim i stranim, iscrpljivanje pijaćih voda širom Srbije
i pravljenje neviđenih finansijskih imperija koje se mere milijardama dolara.
Ali, najgore tek dolazi: model "privatno-javnog partnerstva" je novi "projekat" sračunat na
to da osim stranih kompanija i domaći vlastodršci otvore firme koje će se zvanično
baviti vodosnabdevanja građana!
Neotuđivo
tuđe, ali po zakonu
Pred građanima Srbije se nalazi najveće poskupljenje vode u poslednjih pola
veka. Čim bude usvojena "strategija i zakon o komunalnim
delatnostima", koji će da otvori
vrata privatizaciji komunalnih resursa, a pre svega vodovoda, taj novi namet će
svakog meseca visiti kao kamen o vratu ionako osiromašenim građanima. Brojne
strane kompanije jedva čekaju da se to desi, a ovoj pošasti raduju se i
takozvane demokratske vlasti, koje očekuju da se još više obogate na pljački
strateških resursa. Nacrt takve "strategije restrukturiranja" komunalnih preduzeća u Srbiji, za početak će da "opipa
puls" već žrtvovanog građanstva, pa za sada predviđa privatizaciju
"samo" specijalizovanih vodovoda.
Mnogim u Evropskoj uniji smeta što je Srbija na vrhu rang liste zemalja po
potrošnji vode, ali toj istoj "milosrdnoj" EU administraciji ne smeta
činjenica što je skoro 90 odsto teritorije Srbije nema nikakvu regulaciju
otpadnih voda. Naravno, i za to neko treba da pronađe novac, jer su u pitanju
stotine miliona evra (izgradnja postrojenja za prečišćavanje voda košta preko
500 miliona evra). Demokratski paraziti su upropastili ili jednostvno oteli
mnogo puta po 500 miliona evra i dolara, pa je mala mogućnost da im neko danas
donira taj novac, makar i za najplemenitije potrebe.
Desetine domaćih i stranih istraživača ove problematike pominju kako su ovi
lihvarski "projekti" prošli u svetu. Tu je na posebno mesto istaknut
slučaj Bolivije, gde je dodeljena koncesija na vodu, a
vodovod prodat stranim firmama. Divljačka pljačka građana došla je dotle da je
bila uvedena i taksa na kišnicu i vodu iz bunara, sve dok nije izbila
opštenarodna pobuna! Često se pominje i slučaj Budimpešte, koja je jeftino prodala gradski vodovod, a onda ga je,
posle pravog terora privatnog vlasnika, otkupila po najvišoj mogućoj ceni!
Za Beograd i druge gradove u Srbiji, sprema se haotični scenario koji će
teško iko moći da kontroliše. Ukoliko dođe do prodaje "specijalizovanih
vodovoda", biće to uvod u feudalizam kakav nije viđen u našoj
savremenosti. A, u nastavku ove epohalne otimačine, treba se nadati najgorem:
da će vodu naplaćivati privatni vlasnici vodovoda (što znači da će isključivati
i uključivati po sopstvenoj proceni o platežnoj moći korisnika). Eto trasiranog
puta u novu masovnu bedu, ali i proteste kao u Boliviji!
Mada u postojećem Zakonu o vodama Republike Srbije jasno
piše da su vode dobro od opšteg interesa, da su neotuđive i da se nalaze u
državnoj svojini, vlastima je palo na pamet da ih prodaju. Što zbog podaničkog
odnosa prema "evropskim prijateljima" koji žarko žele da uzapte
izvore pijaće vode u Srbiji, što zbog ličnih interesa, tek, kampanja otimanja
vode, kao najvažnijeg resursa ove države, uveliko traje, a javnost će njene rezultate
saznati kad firma nekog ovlašćenog kriminalca dođe u posed vodovoda i kad
njegovi "inkasanti" zakucaju na vrata svakog građanina. Biće to i
konačna predaja "dužnosti" umiruće države u ruke najgoreg ljudskog
šljama koji je izrodila srpska lopovska tranzicija.
Dok traju zadnji dani "petooktobarske
demokratije", spreman je scenario o "zavrtanju vode". Malo je
verovatno da će ga ova vlada dovršiti, ali je izvesno da će problem dočekati i
neku novu vlast.
Nemačka komunalna politika na Balkanu
Kad je početkom leta 2011. godine u Novom Sadu više desetina hiljada ljudi
(službeni podaci kažu 32.000) potpisalo peticiju protiv uvođenja takozvanog javno-privatnog partnerstva u gradskom
vodovodu i kanalizaciji, malo ko je znao da je jedna nemačka konsultantska agencija,
za potrebe gradonačelnika Pavličića i njegove administracije, dobila
pravo i slobodu da izabere najboljeg ponuđača na tenderu za protivzakonitu
privatizaciju dela gradskog vodovoda! Ostalo je nejasno zašto je nemačka
agencija radila posao izabranih predstavnika građana u Novom Sadu? Ipak, ona
upućenija, "posebna javnost", nije zaboravila da je u tokom 2001. i
2002. godine nemačkom donacijom obnovljeno 44 kilometra mreže i zamenjeno oko
17.000 vodomera! I ne samo to, nego su nemački donatori nabavili kanalizacione
pumpe za reni bunare, a kupljena je i najmodernija kompjuterska oprema za
službu vodomera. U donaciju su bili uključeni gradovi Novi Sad, Beograd i Niš,
a sve je obavljeno pod pokroviteljstvom visokog funkcionera nemačke obaveštajne
zajednice, Bode Hombaha, koji je
tada vršio dužnost predsedavajućeg Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope.
Bilo je to nemačko "ulaganje u budućnost". Šta je 3-4 miliona
evra u odnosu na monopol nad gradskim vodovodima u "projektu"
takozvanog javno-privatnog partnerstva (u prevodu vlasništva nad pijaćom vodom
u gradovima širom Srbije!).
Nekadašnji ambasador Nemačke u nekadašnjoj SRJ, s pravom je tada uskliknuo:
"... Iskreno se radujem uspešnom završetku prve etape rehabilitacije
beogradskog vodovoda, ponosan sam što je nemačka vlada učestvovala u ovom
poslu, srećan sam što mogu da najavim i drugu fazu obnove vodovodne
mreže...", i slično tome...
Naravno, već tada je "ustrojavan" budući sistem naplate i
prodaje, nabavka i instalacija vodomera, ugradnja novih merača protoka,
rekonstrukcija crpnih stanica... Obnova
jeste u tom trenutku dobrodošla građanima Srbije, ali u njoj niko nije video
dugoročnu politiku stranih kompanija ciljanu na eksploatacije pijaćih voda u
Srbiji.
Za vreme pokojnog gradonačelnika Beograda Nenada Bogdanovića, stvar
je poprimila gigantske razmere. On sam je najavio potrebu za obnovom "još
100 kilometara vodovodne mreže", što je bila prava muzika za uši Bode
Hombaha (koji se kasnije u Srbiji pojavio u sasvim drugoj ulozi, kao
"bos" medijske kompanije WAC u poslu kupovine Politike sa
ambicijom kupovine još nekih novinskih kuća).
Kad je polovinom 2011. godine postalo kristalno jasno da je na redu promena
Zakona o vodama, da je pritisak na Srbiju iz Evropske unije sve žešći kako bi
se otvorio proces rasprodaje svih postojećih izvora pijaće vode, ali i proces
rasprodaje gradskih komunalnih službi, zapravo vodovoda i kanalizacije, to
nemačko ulaganje iz 2001. i 2002. godine definitivno je dobilo svoj smisao.
Poslednji događaji u Novom Sadu i pokušaj jedne zamaskirane prodaje
gradskog vodovoda pod formom "partnerstva", a posebno uloga nemačke
konsultantske agencije u tom poslu, direktan su akt protiv postojećeg Zakona o
vodama, ali i svojevrsna protivpravna avantura, jer ne postoji zakonski okvir,
niti postoji zakon o javno-privatnom partnerstvu u Srbiji. Sve to nije omelo
nazovi demokratsku vlast u Novom Sadu da, eto paradoksa, poništi monopolski
status preduzeća (vodovod i kanalizacija) čiji je osnivač Skupština grada kojom
rukovode!
Mada se Pavličićeva gradska vlada u Novom Sadu branila da je to
"evropska praksa" i da gradovi Evrope uobičajeno imaju tu vrstu
partnerstva javnog i privatnog sektor, ovde je bila očita namera da se nešto
progura mimo zakona, čak i pre nego je nekim drugim zakonskim rešenjem takvo
nešto uopšte i regulisano. Sa druge strane, postojeće strane kompanije koje su
takođe uspele da dobiju kriminalne stogodišnje koncesije na eksploataciju
pijaćih voda u Srbiji, već su bile "predmet obrade" nemačkih
stručnjaka za vodu i vodoprivredu uopšte. Tako su ubrzo došli do zaljučka da se
najsigurniji preostali izvor superprofita od pijaćih voda u Srbiji, nalazi
upravo u gradskim vodovodima! A, razlika između javno-privatnih
"partnerstava" u Nemačkoj i Srbiji je ogromna! Pre svega u pogledu
stroge zakonske regulative, šta privatnik sme a šta ne sme da radi kad postane
suvlasnik gradskog vodovoda.
U Srbiji je danom ostvarivanja vlasničkih prava, "srećni
dobitnik" stekao autonomiju kakvu nigde na Zapadu ne može ni da zamisli!
Sa druge strane, većina gradskih vodovoda u Srbiji, uz minimum tehnološke
transformacije, mogu da postanu izvorište pijaće vode za izvoz na strana
tržišta!
Đilasova kanalizacija
Nedavno
je zbog nabavke mašina za Javno komunalno preduzeće Beogradski vodovod i
kanalizacija, zatvoren pristup celom finansijskom sektoru u tom preduzeću.
Zaposlenima je bio zabranjen pristup na osmom spratu zgrade ove ustanove (gde
se nalaze investicije!), jer je trajala finansijska "akrobacija" u
vezi sa tom kupovinom. Kako je sve obavljeno tajno, uprkos tome što zakon
nalaže da bude javno, jer je i preduzeće "javno", stvar je bila više
nego inspirativna. Naime, "izolovani" službenici JKP Beogradski
vodovod i kanalizacija ipak su uspeli da se nekako informišu o tome šta je o
kupovano i koliko je koštalo. Upućeni u ovu transakciju saznali su da je umesto
ponude od dva miliona evra, gradonačelnik Beograda prihvatio ponudu tešku devet
miliona evra. Ukratko rečeno, ima se i može se! A, o kakvim je mašinama za
potrebe ovog JKP reč, i šta su to građani Beograda ustvari platili, trebalo je
da se kaže javno i na vreme. Ovako je još jednom sve obavljeno kao da je u pitanju Đilasova privatna
firma.
Devet litara po glavi
Engleza
Pre nekoliko
godina, dopisnica Tabloida iz Londona, pokojna Sandra Skoko, pisala je detaljno o dramatičnim socijalnim padovima u britanskoj prestonici, pa je jedna od tema
bila i potrošnja pijaće vode,
ali i sistem
selektivnog kažnjavanja za njeno nezakonito
korišćenje:
"...Interesantno
je da londonskim ulicama nekada skoro pa trebalo ploviti čamcima, jer "Temza
Voter", najveća
vodovodna kompanija, kroz probušene vodovodne cevi gubi dnevno čak dvadeset
miliona galona vode, koja se izliva po ulicama Londona!
No, u isto vreme osam miliona stanovnika je
prisiljeno da štedi vodu dok se kupa, dok se umiva ili dok pere zube, jer je
dozvoljeno da pri jednom puštanju vode isteče najviše devet litara vode...
Uvedena
je i zabrana korišćenja
creva za polivanje bašte. Prema navodima lista "Dejli ekspres",
umesto creva, mogu se koristiti samo kantice. Uvedene su kazne i do hiljadu
funti za kršenje ove zabrane, ali niko ne kažnjava kompaniju "Temza
Voter" za gubljenje dvadeset miliona galona pitke vode. Vlasnik dotične kompanije je nemačka privatna firma...."
"Susjedi" brane svoje izvore
Poređenja
radi, u hrvatskom zakonodavstvu voda se takođe tretira kao opšte dobro i uživa
posebnu zaštitu. Kriterijumi i prioriteti upravljanja vodama utvrđuju se na
državnom nivou, pa nije moguća nikakva privatizacija vodnog bogatstva, niti
zalihe pijaće vode mogu postati privatno vlasništvo. Ako je to tako u zemlji
koja je pred vratima Evropske unije, onda licemerje i pritisci Brisela prema
Srbiji i apetiti vodećih zemalja EU prema njenim izvorima pijaće vode, nisu
ništa drugo nego čisti ekonomski (i ne samo ekonomski!) imperijalizam.