Pogled iz Moskve

Poslanici Evropskog parlamenta svugde vide „ruski pečat" i simpatišu Musolinija

EVROPARANOJA

U Zapadnoj Evropi svoj sopstveni Evropski parlament počinju da porede sa filijalom „žute kuće" (ludnicom - u Rusiji su, pre revolucije, zidovi psihijatrijskih bolnica obično bili bojeni u žuto). O tome je nedvosmisleno govorio poslanik Nacionalne skupštine Francuske Tjeri Mariani, koji je ukazao da je ova evropska institucija obuhvaćena „masovnim bezumljem" i mržnjom prema Rusiji.

Piše: Vladimir Mališev

„U svakome i svuda vide ruskog špijuna! To se pretvorilo u nekakvu sveopštu paranoju", istakao je Mariani u razgovoru sa dopisnikom „360", komentarišući odluku o isključivanju Rusije sa spiska glavnih strateških partnera EU. On je podsetio da se sumnja čak i da je Kremlj uključen u protestne akcije „žutih prsluka". „Ako Francuski tim izgubi, za to će takođe okriviti Rusiju", uveren je francuski parlamentarac.

Prema Marianijevom mišljenju, samo novi izbori za Evropski parlament mogu da promene situaciju i pomognu u oslobađanju od evropske rusofobije.

Ako u Evropski parlament uđu određene partije, npr. italijanska partija Severna liga Matea Salvinija ili francuska partija Nacionalni front Marin le Pen, onda će se povećati šansa za smanjivanje „sveopšteg bezumlja", smatra Mariani, ukazujući da se ove snage pozitivno odnose prema Rusiji i da „njima nije nametnut antiruski trend". Ipak, u svakom sluačju lošije od ovoga kako je trenutno, prema mišljenju francuskog poslanika, neće biti.

Kao što je poznato, ovih dana je Evropski parlament, na plenarnoj sednici u Strazburu, doneo rezoluciju o tome da Rusija više ne predstavlja strateškog partnera EU, kao i da Sporazum o partnerstvu i saradnji (SPS) potpisan 1994. godine, zahteva reviziju. Evropski parlamentarci su pozvali EU na „kritičku i sveobuhvatnu revalorizaciju svojih odnosa sa Ruskom Federacijom" i svoje zaključke su zasnovali na tome da, kako unutrašnja, tako i spoljna politika ruske države danas protivreči ciljevima i osnovnim vrednostima EU.

Glavno neprijateljstvo evropskih parlamentaraca izazivaju „akcije Rusije prema Ukrajini, počevši od 2014. godine". Evropski parlament smatra da „pod sadašnjim okolnostima Rusiju više ne treba smatrati strateškim partnerom; principi iz drugog člana SPS više se ne poštuju i zato SPS treba ponovo razmotriti".

Ovakve rusofobne rezolucije su stalna praksa Evropskog parlamenta. Ne tako davno ovaj parlament je doneo rezoluciju o borbi protiv ruskih medija. „Prljavim komadom papira" i „zločinom" je taj dokument Evrospkog parlamenta nazvala zvanična predstavnica Ministarstva spoljnih poslova RF Marija Zaharova. „Zločin je - u prisustvu stvarnih pretnji u vidu terorizma, fundamentalizma, kao i plodnog tla u vidu nacionalizma, ksenofobije - skretati pogled međunarodne zajednice na sasvim drugu stranu", izjavila je Zaharova. Prema njenim rečima, donošenjem takve odluke zapadni političari čine zločin još i zato što ne daju mogućnost ljudima da analiziraju i razmišljaju na osnovu alternativnih izvora informacija.

Zato donošenje još jedne antiruske rezolucije u Strazburu nije bilo neočekivano. U poslednje vreme Evropski parlament se, zahvaljujući pre svega otvorenoj poziciji rusofobije predstavnika pribaltičkih država (projekat ove nove antiruske rezolucije predstavila je u Evropskom parlamentu predstavnica Letonije Sandra Kalniete), Ukrajine i Poljske, faktički pretvorio u arenu stalnih napada na Rusiju, pokušaja da se iskrivi njena spoljna politika, brojnih govora o mitskoj „ruskoj pretnji", poziva na uvođenje sve novih antiruskih sankcija i tome slično.

Ipak, o tome da u samom Evropskom parlamentu nije sve kako treba, svedoči ne samo do apsurda dovedena rusofobna histerija koja besni među njegovim zidovima, već i otvorene simpatije njegovog rukovodstva prema fašistima.

U tome je predsednika Evropske skupštine Antonia Tajanija uhvatio šef druge po brojnosti frakcije evropskih socijalista u Evropskom parlamentu Udo Bulman. U intervjuu italijanskom Radiju 24, Tajani je izjavio da je italijanski diktator Benito Musolini „učinio neka dobra dela". „Ja nisam fašista i nikada nisam bio fašista, ali ako ćemo pravo, on (Musolini) je gradio puteve, mostove, zgrade, sportske objekte... Kada donosite istorijski sud, treba da budete objektivni", rekao je prvi čovek Evopskog parlamenta. On predstavlja Evropsku narodnu partiju koja ima najveću frakciju u Evropskom parlamentu.

Prema Bulmanovim rečima, Tajanijeva izjava je „neverovatna". „Kako predsednik Evropskog parlamenta može da ne prizna (zločinačku) prirodu fašizma", napisao je on na tviteru.

Ali, ima li tu uopšte nečeg posebno iznenađujućeg? Kao da ti, navodno liberalni principi koje zagovaraju današnje apologete rusofobije, u suštini, praktično, ne predstavljaju najbrutalniji pritisak i odbacivanje bilo kojih alternativnih pogleda, što neizbežno vodi ka pokazivanju simpatija prema fašističkoj diktaturi. Otuda i marševi bivših esesovaca u Pribaltiku, podrška banderovaca Kijevu, pretvaranje Hitlerovih saradnika u nacionalne heroje, u Poljskoj rušenje spomenika vojnicima Crvene armije koji su oslobodili Evropu od fašizma itd.

U maju su izbori za Evropski parlament i možda će se tada situacija promeniti? A sve ide upravo ka tome, jer u celoj Evropi jača uticaj evroskeptika koji nisu zadovoljni onim što se dešava u EU. I u sadašnjem sastavu Evropskog parlamenta evroskeptici su uspeli da okupe dve frakcije: Evropa za slobodu i demokratiju, čiji su nosilac predstavnici Partije nezavisnosti Velike Britanije (UKIP) i Evropa nacija i slobode, koju predvodi Francuskinja Marin le Pen.

Prema procenama Europe Elects, na osnovu analize tekućih rejtinga u svim zemljama EU, evroskeptici u ovom trenutku mogu da dobiju 161 od 705 poslaničkih mesta u Evropskom parlamentu. U slučaju ujedinjenja pristalica ovog trenda u budućem Evropskom parlamentu (a o takvim namerama su već govorili predstavnici nemačke Alternative i italijanske Lige), ta potencijalna grupa može da postane druga u Evropskom parlamentu, a teoretski može da pretenduje i na prvo mesto. Ipak, zbog stalne neizvesnosti oko Bregzita, niko ne zna da li će Britanija ostati u EU ili neće, koliko će biti poslanika u novom sastavu Evropskog parlamenta, kako su na pojedine zemlje raspoređene kvote, i čak - koliko zemalja će tamo biti zastupljeno.

Ali, da će doći do ozbiljnih promena, i to ne u korist jačanja pozicije rusofoba, u to niko ne sumnja.

Jasno je da su odluke Evropskog parlamenta savetodavne prirode, ali ako pređašnja bezuslovna podrška svih postupaka birokrata EU bude uzdrmana, to će uzdrmati i jedinstvo Evrope koja poslušno podržava SAD. A najvažnije - rusofobni hor u Strazburu sa apsurdnim optužbama upućenim Rusiji više neće biti tako skladan.

U Rusiji ne gube nadu da će ipak prevladati zdrav razum koji poziva na normalizaciju odnosa na evropskom kontinentu. Tako je, prilikom nedavnog susreta sa poslanikom u Evropskom parlamentu iz Litvanije, Rolandasom Paksasom, predsednica Saveta Federacije Valentina Matvijenko istakla da su Rusija i Evropa zainteresovane za normalne odnose i izrazila nadu da se u Evropskom parlamentu neće čuti samo rusfobni govori, već i alternativni pogledi na odnose sa Rusijom.

„U složenim spoljnopolitičkim uslovima korisno je voditi dijalog, neophodno je održavati kontakte i kanale za razmenu mišljenja. Što se tiče odnosa sa Evropskim parlamentom, smatramo da je važno da se uspostave na trajnoj osnovi", rekla je Matvijenko

Vašington planira da podosta poveća proizvodnju gasa u Ukrajini

Naftogasom po Gaspromu?

Da bi, navodno, stvorili uslove za zdravu konkurenciju, MMF ističe kao jedan od svojih ključnih zahteva ujednačavanje cena gasa za industriju i stanovništvo. Ali, u Ukrajini je tim povodom došlo do paradoksalne situacije - potrošnja gasa u industriji stalno pada, a cene za stanovništvo rastu. Danas obični građani susedne države nisu u mogućnosti da plaćaju račune za gas koji su porasli gotovo sedam puta za nepunih pet godina. Izlaz traže u smanjenju potrošnje, a ako je reč o privatnim kućama pokušavaju da se, po starinski, greju na drva ili ugalj.

Piše: Dmitrij Meljnikov

Jasno je zašto je, u predsedničkoj kampanji koja se burno razvija u bivšoj bratskoj državi, neka pametna glava odjednom došla na ideju da „potopi" kobajagi nezavisnog Petra Porošenka gasnim torpedom. To su odlučili da urade tokom sastanka sa dva, na prvi pogled proruska političara, Viktorom Medvedčukom i Jurijem Bojkom, kada su obećane isporuke gasa po sniženim cenama.

Otvoreno govoreći, usluga je postala sumnjiva, jer su na adresu obojice političara praktično odmah počeli da upućuju uvrede za izdaju i separatizam.

Dogodilo se se uobičajeno - naizgled iskusni učesnici u političkoj igri, koji su uspeli da prežive u teškim uslovima uništavanja snaga koje se zalažu za prijateljstvo sa Moskvom, uložili su u to i sebe i svoje partije, koje se i bez toga nalaze pod stalnom vatrom kritike od strane sada dominantne linije ljubitelja zapadnih vrednosti...

Ali, sve napred rečeno je samo jedna strana medalje. Suština je u tome da smo mi u stvari nedovoljno obavešteni o potencijalima Kijeva u energetskoj sferi. U poslednjih nekoliko godina ocene o energetskim rezervama našeg suseda veoma su se izmenile, odnosno povećale, čak i kada se odbije moguće povećanje rezervi iz političkih ili finansijskih motiva.

Iz rezultata geoloških istraživanja vršenih poslednjih nekoliko godina proizilazi da se u Ukrajini izdvajaju dve oblasti sa gasnim potencijalom. Moguće rezerve najveće, Dnjeprovsko-Donjecke oblasti iznose dva do osam triliona kubnih metara gasa. Ova oblast zauzima predeo duž ruske granice, na teritoriji Kijevske, Černigivske, Harkovske, Poltavske, Sumske i Luganske oblasti.

Druga značajna gasna oblast ušuškala se u Karpatskom regionu. Ona obuhvata Prikarpatsku, Karpatsku i Zakarpatsku oblast i može se smatrati jedinstvenom celinom. Prognozira se da ovde rezerve iznose 2,4-4 triliona kubnih metara gasa. Osim toga, postoje i naftno-gasne oblasti na jugu, u Odeskoj oblasti, u kontinentalnom pragu (deo kopna koji se nalazi ispod površine plitkog mora) Crnog mora, kao i u severnim akvatorijama Azova.

Kao što se može videti, projektovane rezerve su prilično velike. To znači da realni obim podzemnih skladišta može biti i nekoliko puta veći. Ili manji. Ali, čak i u tom slučaju ove brojke uopšte nisu loše za naše zabrinute susede.

Bukvalno pre neki dan, zapadni i ukrajinski stručnjaci su objavili podatke, shodno kojima bivša savezna žitnica ima ukupne rezerve gasa nešto manje od triliona kubnih metara, i to još uvek nisu najoptimističnije brojke.

Čak i u tom slučaju Ukrajina može u potpunosti da pretenduje na mesto druge evropske gasne države, iza Norveške a ispred Holandije, da ne pominjemo Veliku Britaniju, Poljsku i Rumuniju.

Naravno, autor ovih redova je daleko od razmišljanja o tome da će u najbližoj budućnosti naš krajnje zabrinuti sused brzo da se obogati, a da će građani susednih zemalja u kilometarskim redovima čekati na ukrajinsko državljanstvo. Pre svega, oko polovine navedenih rezervi predstavljaju tzv. gas iz škriljaca. Njegova proizvodnja je veoma složena, što ga čini rentabilnim samo u uslovima visokih cena energenata. Uz to, vlasnici tehnologije su ovde zapadne kompanije, pre svega američke, što automatski pokreće pitanje raspodele proizvodnje i profita sa inostranim partnerima. A oni vole sebe i posluju po principu „tebi malo, meni sve".

Drugo, ne treba zaboraviti da tzv. tehnologija hidrauličnog lomljenja koja se primenjuje u proizvodnji gasa iz škriljaca podrazumeva zagađenje životne sredine visokotoksičnim supstancama. Posledice o kojima Amerikanci radije ne govore odavno su poznate - zagađivanje podzemnih voda, prinudni prestanak korišćenja velikih delova zemljišta za poljoprivrednu proizvodnju. Možda, za više ili manje industrijski razvijene države Arkanzas, Pensilvaniju ili Oklahomu, gde takođe proizvode gas iz škriljaca, a koje imaju relativno veliku teritoriju, gubitak nekoliko hiljada hektara plodnih njiva predstavlja sitnicu, ali za Poltavsku ili Harkovsku oblast koje su po površini mnogo manje od pomenutih američkih država i koje su gotovo pretežno poljoprivredne oblasti, gubitak čak i manjih obradivih površina naneće ozbiljan udarac. A zagađivanje podzemnih voda, u uslovima u kojima se većina domaćinstava na selu, pa čak i određeni procenat u gradovima, kao osnovnim i često i jedinim izvorom, snabdeva pijaćom vodom iz bunara, neizbežno će izazvati ekološku katastrofu ogromnih razmera.

Tako da milostinja u obliku dozvole gospodara koji „domorocima" ostavlja rentu za korišćenje proizvodnje gasa na lokalnom nivou, kao karike u reformi lokalne samouprave, navodi na mračne misli o budućnosti suseda.

Ali, izgleda da ni ukrajinske kompanije, ni njihove zapadne kolege ne smatraju da treba o tome da razmišljaju. Na primer, jedan od „nezavisnih" stručnjaka iz te oblasti, ne tako davno je dokazivao da je tehnologija proizvodnje gasa iz škriljaca štetna slično proizvodnji uglja tokom koje, svake godine, pogine određeni broj rudara. Da je ovaj gospodin obavešteniji, on bi obavezno istakao toksičnost, makar i malu, deponija uglja koje sadrže jedinjenja teških metala - nesreće u rudnicima, posebno ako su primenjene sve mere bezbednosti, ne dešavaju se tako često, iako su neizbežne, dok su visokotoksične supstance i gas iz škriljaca - neuporedivi pojmovi.

Kako god bilo, izgleda da je u Beloj kući odavno doneta odluka o početku masovne proizvodnje gasa u Ukrajini.

To proizilazi iz sledećeg: naša bivša savezna žitnica treba svojim isporukama gasa ne toliko da obezbedi sebe, koliko da počne da obezbeđuje gasom Evropu, što predstavlja privremeni faktor ograničavanja ruske gasne ekspanzije. Koja je praktično neizbežna u uslovima postepenog smanjivanja proizvodnje gasa u Holandiji i nesposobnosti Norveške da u potpunosti zameni ruski gas na Starom kontinentu zbog ne sasvim jasne situacije sa perspektivama novih izvora. Uzgred, da nismo Oslu dali deo kontinentalnog praga u Barencovom moru znamenite 2011. godine, uobraženi potomci vikinga ne bi ni pomislili o širenju svog prisustva na evropskom tržištu gasa - jednostavno, ne bi imali potencijalnih rezervi. Svoju ulogu su odigrale i neostvarene nade o izgradnji gasovoda iz Katara u Evropu preko Sirije. Tako da je kijevskom gasu dodeljena uloga u odvraćanju Gasproma do trenutka dok dobri ujka Sem ne počne da dovozi u Evropu, tankerima preko Atlantika, svoj tečni gas.