Razaranje

Kako je Zavod za zaštitu spomenika kulture u Pančevu , umesto grada, zaštitio primitivne arhitekte i investitore

Jadni ostaci starog grada

Propadanje spomenika kulture, ili kao što je slučaj sa Pančevom, propadanje istorijskog jezgra grada, proces je koji lako počne i obično traje u etapama. Međutim, postoji jedna granica, koja kada se pređe, istovremeno znači prestanak postojanja spomenika ili gradskog jezgra kao celine, od koga preostaju samo reliqiae reliquiorom, tj njegovi jadni ostatci. Na žalost, Pančevo je tu granicu već odavno prešlo i svaki današnji pokušaj spasavanja istorijskog jezgra grada u najmanju ruku podseća na neurohirurga koji sam sebi operiše mozak.

Stanislav Živkov

Najnoviji slučaj koji na najgori mogući način potvrđuje ovako nešto svakako je i skandalozan predlog odluke o proglašenju granica prostorne kulturno istorijske celine Pančeva i granica njene zaštićene okoline, a kada se pogleda grafički prikaz predložene zone zaštićenog gradskog jezgra i njene zaštićene okoline, odmah se postavlja pitanje da li su arhitekti koji su na ovome radili uopšte koristili mozak ili su svako razmišljanje prepustili višim silama, pa je na kraju ispala ovakva lakrdija.

Doduše postoji još jedno fundamentalno pitanje, a to je da li oni uopšte imaju mozak ili im se u lobanjama nalaze piktije, nefukcionalna siva masa ili pitaj boga šta, jer za pravljenje bilo kakve odluke o nečemu zahteva i određenu količinu mišljenja, a očito je da u slučaju rada na predlogu gore pomenute Odluke arhitekti Zavoda nisu razmišljali iz samo njima znanih razloga.

A arhitekti pančevačkog Zavoda za zaštitu spomenika kulture koji su radili na terenu su zaista pravi kapitalci. Pa je tako tu izvesna Vesna Potpara najpoznatija po svojevremenoj izjavi da za platu koju prima ne želi da projektuje obnovu spomenika kulture (da li to znači da se projektovanjem obnove spomenika kulture bavi uz adekvatnu naknadu?) i izvesni Dimitrije Marinković po vokaciji profesionalni umišljenko koji svojim nosem para ciruse (najviše oblake na prosečnoj visini od 10 km) , koji osim toga ne zna ni šta je zapravo: je li arhitekta konzervator ili profesionalni projektant kičeraja za SPC , a o njegovim "sposobnostima" najbolje govori slučaj praktično doživotne restauracije raspela u ulici Žarka Zrenjanina koji traje već dve godine bez ikakvih naznaka da će ikada biti gotovo.

A posebno je zanimljiva Marinkovićeva sklonost da usred sastanka pred drugim kolegama počne da govori francuski znajući da taj jezik govori samo jedna koleginica! Uglavnom, počevši od 1961 godine pre svega zahvaljujući megalomanskim i nepromišljenim odlukama urbanista a pre svega političara, započeto je sistematsko uništavanje i razgradnja istorijskog jezgra grada.

Kada se pogledaju sve sumanute ideje koje su tada rođene, jasno je kako je samo psihijatrijski bolesnik i poštovalac Sada i Mazoha mogao insistirati da se samom urbanom tkivu unutar užeg područja istorijskog jezgra grada nanese nenadoknadiva šteta novim urbanističkim rešenjem centra po kome je najvažnije bilo udarnički izraditi detaljni urbanistički plan gradskog centra čija je jedina karakteristika bila brisana zemlja.

Naime, tim je planom bilo predviđeno potpuno rušenje čitavog gradskog jezgra, radi provlačenja kroz grad prave pravcijate proburaznice odnosno auto puta Vršac-Beograd. Naravno, ovo je automatski povlačilo i dislokaciju nekih bočnih ulica.

Ovom megalomanskom zamisli takođe je bila predviđena i gradnja nekoliko solitera od po 20 spratova u samom centru grada, od kojih je srećom sagrađen samo jedan jedini, a zbog strukture stanara ,koji su se uselili nakon gradnje zgrada je godinama nosila nadimak "Budžingrad" .

U vreme gradnje Budžingrada pričalo se da su sve te zgrade isprojektovane kako bi se pokazao srednji prst političarima u Beogradu . Inače, sama po sebi, zgrada je kvalitetno ostvarenje Moderne arhitekture, ali su zato sa druge strane kao žalosni tragovi ovakvog socrealističkog udarničkog i grandomanskog nadriurbanizma i započete i nikada završene proburaznice ostala samo nečija životna dela kao nemi svedoci neviđenog nepoznavanja arhitekture i gradograditeljstva: napr zgrada poznata po nekadašnjem ekspres restoranu "Snežana" u Lenjinovoj 2, koja je svojim gabaritom doslovce vizuelno spljeskala ambijentalnu celinu oko sebe, uključujući tu i važan spomenik pivaru.

Ovo monstruozno zdanje prjektovao je arh Boda Gađanski iz Pančeva. Dalje, u istoj ulici slede dve nakazne zgradurine poznate kao "Šargarepe", inače remek nedelo arhitekte Božidara Markovića u Lenjinovoj ulici br 12-18, koji je metodom kontrasta, odnosno gradnjom crvenim neomalterisanim blokovima hteo da ostavi trajan dubok trag, a istovremeno i podigne sebi za života spomenik svom štetočinstvu.

U nastavku Šargarepa nalazi se i krilo socrealističkog monstruma sagrađenog na mestu nekadašnje pančevačke Solare, počevši od adrese Lenjinova 18 pa skrećući duž ulice Ive lole Ribara i zaokrećući natrag prema gradu duž Keja Radoja Dakića, sve u istom stilu trospratne sandučare sa uvučenim četvrtim spratom , bez balkona na dugačkoj fasadi i sa tornjem u istom stilu na uglu naspram Tamiša, što je takođe valorizacijom Zavoda proglašeno za navodnu spomeničku vrednost!

Inače prema onome šta su arhitetke Zavoda proglašavale kao spomeničku vrednost, čini se da im je osnovni cilj zapravo bilo proglašavanje nesuđene proburaznice kroz centar grada, za spomeničku vrednost, pošto je opet pored nesuđene proburaznice po projektu Stojana Stojimirova nikla zgradurina nekadašnje "Robne kuće" propale firme "Trgokradukt" ma adresi JNA 8 i 10 inače nekompletno sagrađena jer približno petina nižeg dela objekta nije sagrađena jer grad nije uspeo da izvlasti vlasnika susedne private kuće; a kao posebno oplemenjenje tako stvorene pjacete sagrađen je i podzemni javni klozet , decenijama van funkcije, (trenutno se obnavlja po ceni od 2.300 eura/kvadrat ), a tako klozetom oplemenjeni plato demokrate su nazvale Trgom Zorana Đinđića, ne bi li ga oplemenili makar imenom.

Naravno pošto spomenička vrednost obuhvata i neposrednu okolinu, karakter spomeničke vrednosti po Potpari i Marinkoviću dodeljen je i susednom nekadašnjem saloonu nameštaja, na adresi Maksima Gorkog 1, takođe nekada u vlasništvu Trgokradukta, a sada je tamo robna kuća Šangaj.

E, kako bi se naglasila neizvedena proburaznica, spomenički značaj predviđen je i za zgradu Suda sagrađenu tačno nasuprot Robne kuće, koja bi doduše i trebala da dobije spomenički značaj i to onog trenutka kada na doživotnu robiju sa teškim radom pošalje najveći deo pančevačkh arhitekata i urbanista koji bi trebali da odgovaraju za udruženi zločinački poduhvat urnisanja gradskog jezgra .

Naravno za spomeničku vrednost predlaže se i grupa od 5 stambenih zgrada različite visine na adresi Karađorđeva br 2-4 a, b c d i e a da bi se tako formirani spomeničko vrednosni ansambl kompletirao za spomeničku vrednost proglašava se u zgrada tzv "Nove Pošte" u kojoj je takođe smešten i Telekom Srbije.

Uglavno ova zgradurina sagrađena je na građevinskoj liniji nesuđene proburaznice po projektu arh Nikice Rašajkog i sama po sebi nije loša zgrada, već je problem u tome što je sagrađena na pogrešnom mestu u pogrešno vreme pošto se već u vreme gradnje uveliko znalo da od planiranog probijanja proburaznice neće biti ništa!

Posebna je priča pljačka nametnuta svim investitorima pod izgovorom "komunalnog opremanja zemljišta" gde se investitorima, umesto stvarno zauzete površine zemljišta, naplaćivala mnogo puta veća površina, shodno izgrađenoj kvadraturi a da po pravilu tzv"komunalno opremanje zemljišta" nikada nije bilo adekvatno onome šta je plaćeno.

Tako naplaćen novac obično je barem jednim delom trošen shodno "višim interesima" za izgradnju skupih i nepotrebnih objekata. Čini se da je najvažnije bilo poto-pošto graditi velike objekte, biti konkurencija obližnjem Beogradu i tako dokazivati kako Pančevo udarnički ide napred u svetlu budućnost..

Samo je tako moguće objasniti mnoge neimarski poduhvati kojima je trajno devastirano istorijsko gradsko jezgro. Valjda će se jednom konačno tačno saznati kome je palo na pamet da u samom centru Pančeva sagradi umanjenu repliku zgrade Skupštine opštine Novi Zagreb, inače kvalitetno delo jednog od najvećih arhitekata hrvatske Moderne, Kazimira Ostrogovića, koje je jednostavno prerađeno i nekritički preseljeno u Pančevo. Interesantno je napomenuti i da su obe zgrade ostale samo torza-ni pančevačka skupština Opštine ni Zagrebačka Vijećnica nikada nisu dovršene zbog smrti arhitekta i nedostatka novca..

Tipično za ovaj period, u mnoge zahvate se ulazilo a da u potpunosti nisu bila obezbeđena sredstva za kompletnu izgradnju objekta, a dešavalo se da je gabarit pojedinih objekata bio rezultat nekontrolisane prodaje stanova i lokala na pojedinim lokacijama. Iako je odavno potpuno jasno da se megalomanski zahvati udarničkog urbanizma nikada neće moći realizovati, na žalost su mnoga tada prihvaćena rešenja i besmislene odluke i danas na snazi što sve skupa onemogućava urbanu rekonstrukciju grada.

Iako su u Pančevu pojedini arhitekti bili sposobni da projektuju jako kvalitetnu arhitekturu, pre svega jer su pohađali fakultete sa svetskim nivoom obrazovanja i razmiljanja, njihov talenat je često bio bukvalno ugušen nerazumnim odlukama urbanističke službe koja je sebi prigrabila ama baš svako pravo, pa čak i da određuje i boju fasada, oblik prozora i vrstu parapeta na balkonima.

Zbog takvog ponašanja, jasno je da su arhitekti morali da formalno potpisuju projekte zgrada koji su bili sve samo ne njihovo autorsko delo. Kao očevidan dokaz ovakvog urbanističkog samovlašća, ostale su brojne armiranobetonske hidrocentrale kao nemi spomenici nepoštovanja i nepoznavanja elementarnih zakona arhitektonskog i, pre svega, urbanističkog projektovanja.

tome da se pri urbanističkom planiranju nije razmišljalo mozgom nego nekim drugim delovima tela ( otprilike kao u filmu „Radna devojka"; do not let your Johnson think instead of you, prevod nepotreban) najbolje svedoči tzv metoda "metoda prodiranja u blok". Zahvaljujući urbanističkom stavu da "nije dovoljan stepen iskorišćenja gradskog zemljišta" otpočelo se sa perforacijom blokova radi gradnje u njihovoj unutrašnjosti, tzv"intervencijom u bloku".

Zahvaljujući sveobuhvatnoj nekritičkoj primeni ove metode na čitavom području gradske jezgre, nikao je čitav niz raznih monstruoznih i nehumanih naselja i geta! U biti ove ideje bilo je podizanje novih zgrada u unutrašnjosti bloka i kasnije rušenje kuća duž njegovih rubova za šta najčešće nije bilo novaca pa je tako stvoren čitav niz pravih urbanističkih geta. I pored brojnih neizgrađenih površina na više lokacija u gradu, nove školske zgrade po pravilu su smeštane u unutrašnjost bloka da bi kasnije, stambene zgrade bile sagrađene na slobodnim površinama.

Takođe se pristupilo zidanju nekvalitetnih stambenih objekata, unutar pojedinih blokova u Gornjem gradu koji su danas pravi komunalni problem jer još od vremena njihove gradnje nije adekvatno rešeno uvođenje instalacija vodovoda, kanalizacije, struje, telefona.. Uza sve ovo naravno da se uopšte nikada nije posvećivala potrebna pažnja spomenicima kulture kao ni objektima u predelu Potamišja koji su ili devastirani ili potpuno srušeni radi nove gradnje.

Posebna je priča pljačka nametnuta svim investitorima pod izgovorom "komunalnog opremanja zemljišta" gde se investitorima, umesto stvarno zauzete površine zemljišta, naplaćivala mnogo puta veća površina, shodno izgrađenoj kvadraturi a da po pravilu tzv "komunalno opremanje zemljišta" nikada nije bilo adekvatno onome šta je plaćeno. Tako naplaćen novac obično je barem jednim delom trošen shodno "višim interesima"za izgradnju skupih i nepotrebnih objekata.

Čini se da je najvažnije bilo poto-pošto graditi velike objekte, biti konkurencija obližnjem Beogradu i tako dokazivati kako Pančevo udarnički ide napred u svetlu budućnost.. Samo je tako moguće objasniti mnoge neimarske poduhvati kojima je trajno devastirano istorijsko gradsko jezgro. Valjda će se jednom konačno tačno saznati kome je palo na pamet da raspiše konkurs za projektovanje i gradnju nove zgrade Sreza u samom centru Pančeva .

Na ovm konkursu učestovali su eminentni zagrebački arhitekti Nikola Filipović i Kazimir i Božica Ostrogović prema čijem projektu uz upotrebu autorskog projektantskog kataloga arhitektonskih elemenata započeta je i nikada dovršena najreprezentativnija zgrada Moderne u Pančevu, zgrade sadašnje gradske uprave Pančeva koja predstavlja jedno od najvažnijih dela jednog od najvećih arhitekata hrvatske Moderne, Kazimira Ostrogovića, koje se već godinama nekontrolisano tranžira i trkeljiše a sve zato jer je ex direktor Zavoda Nikola Vlajić javno rekao da u Zavodu za zaštitu spomenika kulture ta zgrada nikoga ne zanima. A sada ih je naprasno prozanimala jer i nju proglašavaju za spomenik od posebne spomeničke vrednosti !!!

Tipično za ovaj period, u mnoge zahvate se ulazilo a da u potpunosti nisu bila obezbeđena sredstva za kompletnu izgradnju objekta, a dešavalo se da je gabarit pojedinih objekata bio rezultat nekontrolisane prodaje stanova i lokala na pojedinim lokacijama. Iako je odavno potpuno jasno da se megalomanski zahvati udarničkog urbanizma nikada neće moći realizovati, na žalost su mnoga tada prihvaćena rešenja i besmislene odluke i danas na snazi što sve skupa onemogućava urbanu rekonstrukciju grada.

Iako su u Pančevu pojedini arhitekti bili sposobni da projektuju jako kvalitetnu arhitekturu, pre svega jer su pohađali fakultete sa svetskim nivoom obrazovanja i razmiljanja, njihov talenat je često bio bukvalno ugušen nerazumnim odlukama urbanističke službe koja je sebi prigrabila ama baš svako pravo, pa čak i da određuje i boju fasada, oblik prozora i vrstu parapeta na balkonima. Zbog takvog ponašanja, jasno je da su arhitekti morali da formalno potpisuju projekte zgrada koji su bili sve samo ne njihovo autorsko delo.

Kao očevidan dokaz ovakvog urbanističkog samovlašća, ostale su brojne armiranobetonske hidrocentrale kao nemi spomenici nepoštovanja i nepoznavanja elementarnih zakona arhitektonskog i, pre svega, urbanističkog projektovanja.

Današnje stanje istorijskog centra grada je katastrofalno. Generalna karakteristika je stanje sveopšte zapuštenosti i urbanističkog haosa i nemara. Znamenita zdanja su teško oštećena dugogodišnjim nemarom, pojedina su čak i sklona padu pošto se u njih decenijama adekvatno nije intervenisalo. Stotine pročelja u istorijskom jezgru grada, uključujući tu i spomenike kulture od izuzetnog i velikog značaja, kao i zgrade visoke ambijentalne vrednosti, nasilno je razlupano uz svesrdnu pomoć arhitekata Zavoda za zaštitu spomenika kulture zbog otvaranja najraznovrsnijih izloga a trotoari i sve slobodne površine zakrčeni su stotinama najrazličitijih kioska, improvizovanim tezgama i nepropisno parkiranim vozilima svih vrsta-od motocikla do do pogrebnog kombija.

Posebno je teška situacija u priobalnom delu istorijskog centra grada gde su najznačajniji spomenici kulture skloni padu. Naravno, ko god je mogao iselio se u novije delove grada. Danas spomenike kulture, odnosno njihove ostatke nastanjuje najniži socijalni sloj: prosjaci, šverceri, prostitutke...

Pojedine spomenike kulture uzurpirali su privatnici i dodatno ih devastirali. U ruševnim spomenicima često su smeštena kojekakva skladišta. Svuda okolo nalaze se gomile smeća i građevinskog šuta, kao i ogromne bare... gomile gvožđurije, teško prohodne ulice i uličice, fekalije koje slobodno teku pločnikom, životinjski leševi kao i gomile starih hartija i ostalih sekundarnih sirovina a kao scenografsko doterivanje uoči izbora 2012 godine nabrzaka je po projektu Duške Mrvoš Patosan čitav niz ulica u području Potamišja , čak su patosane ulice između ruševina a sve je kreativno oplemenjeno i nakaznim urbanim mobilirom poznatim kao vešala! Ljudi tu žive u pravim brlozima i čini se da apsolutno nikome nije stalo da se stanje popravi. Sve ovo podseća na posledice neke velike elementarne katastrofe koja je zadesila grad.

Ništa se tu već decenijama ne menja na bolje niti se nešto bitno radi, a ono što je urađeno bolje da nije. Uglavnom su kao maska, da se sa prilaza gradu ništa ne bi videlo, iznad gornje ravni čuvenog pančevačkog podvodnog keja sagrađeni nezgrapni betonski kubusi Hotela "Tamiš" po projektu Nikice Rašajskog koji je na silu otvoren za novu 1978 godinu i to tako što su kroz blatište i baruštinu nahladno navaljane asfaltne staze a uređenje platoa sa betonskim kupolama koje su trebale da podsećaju na pobeđene nemačke vojake rasteglo se još nekoliko godina a betonska sandučina hotela je u gradu bila poznata kao „majmunovo dupe" jer je kosi krov bio premazan istom nijansom boje kao taj deo anatomije majmuna.

Naravno, pošto je trebalo sagraditi i novi Dom armije, neposredno do hotela a pored puta iz Beograda nikla je još jedna sandučina od klinker opeke sa ogromnom dvoranom za bankete svadbe i terevenke, kao i programskom salom (čiju zavesu ze slikar Rikanović odneo i isekao da na njoj slika) a koju sada zavod želi da proglasi spomeničkom vrednošću!

Posle svega ovoga nije neobjašnjivo što je nekome 2000. godine uopšte mogla da padne na pamet izgradnja nekakve megalomanske karikature vetrenjače u kontaktnoj zoni prema Tamišu koja se i danas vodi kao objekat u gradnji pošto nikada nije dobio saglasnost Zavoda nego je tu rpreko DSS-a izdejstovano mišljenje nenadležnog adminitrativnog odbora Skupštine Srbije da saglasnost zavoda nije potrebna!

U svakom slučaju pokazalo se da kad god je nekome bilo dosadno, najlakše je bilo raspisati konkurs za svašta i koješta, a takođe je i predlagano sve i svašta, od gradnje hotela u armirano betonskom silosu pored Tamiša, gradnja veštaškog tunela sa veštačkim brdom preko gradske obilaznice radi povezivanja parkova, preoblikovanja zgrade SO Pančevo, pravljenja podzemnog trga, raspisivanje konkursa za univerzitetski kampus u ritu. Idući put će verovatno raspisati konkurs za idejno rešenje hotelskog kompleksa na obalama mora na Titanu (najvećem satelitu Saturna).

Ovo su samo neki od "bisera" koji su u proteklih nekoliko godina bili prezentirani javnosti i na koje se nepotrebno arči novac. a za mnoge se običan posmatrač jedino mogao pitati kome je takvo nešto uopšte moglo pasti napamet. Ipak kao šlag na torti predstavlja trenutni skandal oko proglašenja nove zgrade nekadašnje Pančevačke banke za spomenik kulture.

Naime neposredno pored secesijske palate Pučke Banke na divljački način na mestu dve porodične zgrade po projektu istog tog Božidara Markovića pokušana je neuspela interpolacija gradnjom betonske sandučare koja je u spratnom delu probila regulacionu liniju a osim toga prenaglašene betonske vertikale na fasadi naprosto su progutale susednu secesijsku zgradu. A sada neko ne mnogo pametan čak pokušava da po svaku cenu proglasi ovu arhitektonsku nakazu za Spomeničku baštinu posebne vrednosti! A da krv nije voda na najgori mogući način potvrdila je i Markovićeva kćerka Violeta Marković ex Dragin koja je početkom devesetih između dva krila neorenesansnog kompleksa Rimokatoličke crkve naprosto stropoštala pravu pravcijatu hidrocentralu odnosno ulazni deo tržnog centra u Zmaj Jovinoj ulici koji sada arhitekte konzervatori proglašavaju spomeničkom vrednošću, a da pri tome dvorišni deo istog tog kompleksa istog izgleda ali drugog projektanta po konzervatorima nema spomeničku vrednost.

Ali je, kako čujemo, arhitetkica ex Dragin velika prijateljica sa nekim arhitetkama Zavoda, pa stoga uskoro možemo očekivati još hidrocentrala sa spomeničkim svojstvima. Prosto čudesno! Na kraju još reč dve o tzv zaštićenim zonama.

Naime u ulici Oslobođenja 74 na parcelama 2549 /1 i 2 nalazi se spomenik kulture Crkva sv Ane, zadužbina Đorđa Vajferta a sve okolne parcele imaju status zaštićene okoline nepokretnog kulturnog dobra. Iako sve te parcele imaju status zaštićene okoline, to nekome ni najmanje nije zasmetalo da pre par godina izađe u susret investitoru, jednom sirotom profesoru srednje muzičke škole u Beogradu, koji je kao investitor od skromne profesorske platice na dve nasleđene susedne parcele 2551/1 od 400 kvadrata i 2550/1 površine 561 kvadrat neposredno duž crkvenog zemljišta sebi u dvorištu sagradio porodišnu kuću od 181 kvadrat, a do ulice stambenu zgradu sa 8 stanova i dve garaže za prodaju ukupne površine 546 kvadrata.

Bilo bi stoga jako zanimljivo videti ko je od saradnika Zavoda obrađivao predmet, ko je bio direktor Zavoda i koja je tada stranačka kombinacija bila na vlasti u Pančevu!