Iz mog ugla

BELEŠKE IZ PRITVORA

Živan Haravan

Setih se svog profesora srednje ekonomske škole u Kraljevu Radomira Zukovića kojim nam je predavao neki suvoparan predmet, a, zapravo, bio je rođeni filozof.

Taj, stariji, prefinjeni, sedokosi gospodin je uobičajeno svakog jutra u 5-6 sati, pre dolaska na nastavu, šetao obalom Ibra. Valjda je procenio da sam dovoljno "uvrnut", pa bi, prepustivši žamor u učionici, često stao pored moje klupe i onako smireno, tiho započinjao samnom razmenu mišljenja po raznim pitanjima.

Tako, jednom prilikom reče mi: "Ne mogu da shvatim da neko izgovori takvu glupost, takvo nipodaštavanje sopstvenog života kada kaže: "Idem tamo ili radim to i to - da ubijem vreme!" Zamisli! Da ubije vreme! Zar ne shvata da mu je život, baš to vreme koje hoće da ubije?"

Ali, stari moj profesor Zuković, nije, tada, mogao ni da sluti da će da dođe Korona virus u neprijateljsku posetu Čoveku i da će, nas starije, pritvoriti u svoje stanove na neodređeno vreme. I šta nam, sad, drugo preostaje nego, baš, to: da radimo nešto kako bismo - ubili vreme.

***

Odem na You Tube da gledam i slušam razne portale, klipove, emisije... I naiđem na tv-dokumentarnu seriju DNK u produkciji tv-Pink. O tv-Pink ništa lepo ne može da se kaže. Ali, da li, baš, ništa?

Pomenuta serija nije nikakvo otkriće, bar, kada je reč o jednom delu Romske populacije u kome se više nezna ko je kome otac, ko sa kim, ko koga, počev od maloletnika-ica, pa, do staraca-ica.

Život, koji to nije! Sveden na nivo pasa lutalica! A, gde su oni Romi što se razbacuju hiljadama i hiljadama evra na svadbama, rođendanima.. lepeći ih na čelo našim sofisticiranim prosjacima pardon, "estradnim umetnicima-cama", raspevanim krevetskim trbušnim plesačicama, umesto da tim parama (odakle im?) pomognu svoje sunarodnike?

Ipak, ono što pleni je voditeljka ove dokumentarne serije. Visoko obrazovana, duhovita, elegantna, prelepa i iznad svega vrhunski šmeker-profesionalac. Posao koji radi je vraški težak, a ona ga obalja kao da je nakon 300-400 pređenih kilometara svratila, tu, prekoputa njenog stana, svratila da proćaska sa tipovima ljudi koji su miljama ispod njenog intelektualnog nivoa.

Ali, to se ni na tren ne vidi, jer, ona majstorski ostvaruje komunikaciju, a u svaki slučaj ulazi kao da joj je prvi. Ona je svetlost u tami u kojoj žive njeni sagovornici. Njeno ime je Natalija Stanković i verujem da je pitanje dana kada će da je preuzme neka ozbiljna televizija.

***

Upravo, dok pišem ovaj tekst, čuh vest da je naš stručnjak-epidemiolog Dr. Predrag Kon dao ostavku na mesto člana Stručnog tima za borbu protiv pandemije koja nas je snašla. Neki idiot u Nišu, direktor ustanove za smeštaj starih lica, nije poštovao zadate mere predostrožnosti i uzrokovao je, u ovom trenutku, najmanje 150 slučajeva novozaraženih Korona virusom.

Društvene mreže (kakve društvene mreže?! to su poligoni za iživljavanje raznih mentalno retardiranih protuva!), planule su optužbama i bezočnim uvredama na račun, pre svega, Dr. Kona. "Nađite boljeg. Ja bolje ne umem."- bile su reči ovog našeg stručnjaka. Posebno mi je teško palo kada sam čuo i mog Glavnog urednika kako se obrušio na Dr. Kona nazvavši ga probisvetom(?!).

A, da je Dr. Kon napravio grešku i to dve greške - napravio ih je! Prva greška mu je što je javno, iskreno, rekao da struka nikada nije imala takvu podršku vlasti kakvu je dobila od sadašnje. Druga, najteža, i to neoprostiva greška je što se javno deklarisao kao Jevrejin. Pa, šta se od jednog Jevrejina može drugo očekivati nego da ne misli dobro Srbiji i srpskom narodu? On je sve to trebao i morao da, unapred, zna i da se nikako ne prihvata članstva u Stručnom timu. Sve i da je dobitnik Nobelove nagrade za medicinu - isto bi prošao.

To mi je vratilo sećanje na jedan događaj u davno vreme kada sam, kao "nevernik" bio član Predsedništva jevrejske omladine u Beogradu.

Na granici Jugoslavije sa Grčkom neki teroristi su napravili neko sr..e i to, bas, namerno, na par dana pre jednog jevrejskog praznika koji je trebalo obeležiti prigodnom svečanošću u prostorijama, tadašnje, jevrejske opštine. Zakazan je hitan, zajednički, sastanak Predsedništva opštine i Predsedništva omladine. Tema: da li proslavu tog praznika otkazati ili je održati u toj napetoj atmosferi.

Ostaće mi urezane reči pok. Gospodina Rafaela Blama, koji je, u toku rasprave otkazati ili održati, rekao: " Ma, ljudi! Zašto mi ovde gubimo vreme? Svejedno je. Otkazali ili ne otkazali, a desi se nešto loše u državi, uvek ćemo biti krivi mi - Jevreji!"

Evo, vidim, da je Dr. Kon, upravo, napravio i treću grešku. Odustao je od najave svoje ostavke i na insistiranje Vučića pristao da i dalje bude član (čitaj: meta za odstrel) Stručnog tima.

***

Nazvao me je školski drug iz Vrbasa gde dugo, već, živi da čuje kako sam, jesam li živ. Diplomirani ekonomista i do penzije je bio rukovodilac u jednoj većoj državnoj firmi u Vrbasu.

U razgovoru dođosmo do teme o mojim tekstovima u Magazinu Tabloid i, svojevremeno, još u jednom dvonedeljniku. Nije bio jedini niti prvi koji me je pitao: "Je li, koliko te plaćaju po tekstu?" To isto me je pitao, pored desetine komšija i poznanika, i jedan odavno, već, penzionisani doajen srpskog novinarstva, inače, Kraljevčanin, a sada moj komšija.

Prilikom jednog od ranijih susreta reče mi: "Čitam tvoje tekstove. Odlično pišeš. Je li, 'leba ti, koliko te plaćaju Brkić i Dinja? Kada sam i njemu rekao da svoje tekstove ne naplaćujem nije napravio sumnjičavu grimasu, kao ostali zainteresovani, već je nastavio: "Mislim da grešiš. Više bi te cenili da te plaćaju. To da znaš! Izgleda naopako ali je, baš, tako. Ovako, oni se prave ludi, ti ne pominješ honorar i što bi ti ga oni nudili kada ti to ne tražiš."

Evo, ovom prilikom, javno saopštavam da svoje tekstove pišem i objavljujem iz - hobija. Nisam NIKADA pomišljao na honorar, jer, sam svedok pod kakvim, teškim, uslovima žive i rade redakcije dvonedeljnika u kojima objavljujem svoje tekstove. Nema tog honorara koji bi bio veći od ČASTI da budem član redakcije rame uz rame sa vrhunskim majstorima ovog zanata i vrhunskim stručnjacima iz raznih oblasti koje oni pokrivaju i obrađuju.

No, ako me više ne bude bilo u Magazinu Tabloid razlozi mogu da budu ili u nepredvidivom turbulentnom odnosu Gospodina Milovana Brkića i moje malenkosti (što se, već, dešavalo), ili da mi Bog ukine inspiraciju i ideje, ili da mi Bog ukine - život.