Bunt
Radnička klasa i boce gasa
Dža ili bum, bum
Nova moda sindikalizma
i konkretnih pregovora na silu rođena je u Francuskoj. Kada ni to nije pomoglo, krenuli su
u borbu protiv mondijalizma jačim oružjem. Odlučili su da dignu u vazduh svoju fabriku i sve vredne
mašine koje ih više hlebom ne hrane. Doneli su boce butan-gasa, jedini
eksploziv koji je u slobodnoj prodaji, i minirali zgradu. Ili da se pošteno
plate godine staža ili počinje vatromet
Piše: Mile
Urošević
dopisnik iz Pariza
Sve je počelo u martu ove godine kada je francuska filijala fabrike
Soni odlučila da, u ime rentabilnosti, otpusti svoje radnike i
delokalizuje proizvodnju. Nemoćni radnici, sa kojima niko više nije želeo da pregovara,
odlučili su da
svog direktora drže kao taoca u kancelariji. Nova moda sindikalizma i konkretnih
pregovora na silu je rođena. U borbu protiv mondijalizma krenulo se jačim oružjem. Krenulo se u miniranje sopstvenih fabrika, i to
bocama butan-gasa. Radnici su zapretili vatrometom. No, ponuđena je minimalna tarifa,
deminiranje bombi i početak novog života, 30.000 evra po glavi otpuštenog.
Kasnije je cena skočila
na 50.000 evra.
Iznenađena vlast je ustuknula pred odlučnošću manifestanata i uplašila se nove revolucije. Umesto da pohapsi ekonomske
teroriste i prebije demonstrante, kako se to obično radi u ovim slučajevima, vlast odlučuje da prepusti samoj
kompaniji da se dogovori ili plati ucenu. Naravno da je ovakva vrsta uspešnih
pregovora dala ideju i ostalim grupama suvišnih i otpuštenih radnika po celoj
državi. Za nepuna četiri
meseca 12 puta se ponovila šema zatvaranja direktora i miniranja fabrika po
istom receptu. Fabrika guma Kontinental je, na primer, nedavno isplatila
50.000 evra po glavi otpuštenog radnika, zatim su tu i fabrke JLG, Nortel
France, New Fabris, Mišelin...
Treba znati da talas
otpuštanja u Francuskoj odnese preko 20.000 žrtava svakog meseca, pa i više. Početkom ove krize, kako se naziva velika prevara
mondijalista i liberalne Evrope, bacano je na ulice i do 80.000 ljudi svakog
meseca. Za to vreme fabrike su se selile u Poljsku, Rumuniju, Kinu, Indiju i
ostale jeftine države. Tamo gde su plate radnika i do deset puta manje, a
socijala gotovo nepostojeća. Kapitalistima nikad dosta profita, a prave gazde
gotovo svih velikih preduzeća su multinacionalne firme. Briga ih za Francuze. Čak ih ismejavaju i potcenjuju nudeći im da zadrže radno mesto i da se sa fabrikom presele u
Rumuniju ili Indiju. Naravno, uz garantovanu platu lokalaca od 200 evra
mesečno.
Tako je svetska kriza,
koja je u startu bila veštačka i namerno inscenirana od finansijera i bankara,
postala stvarnost u realnoj ekonomiji i zaista pogodila tamo gde je i ciljala.
Dobro plaćeni
francuski radnici sada su na berzi rada. Stranci, koji su došli na Zapad sa
svih strana sveta, još su gore prošli i kao nepoželjni vratili bi se tamo
odakle su došli, ali bar sa 50.000 evra u džepu. Ali ima i drugih razloga za
radikalizaciju pokreta otpuštenih.
Simboli nove civilizacije
Sami Francuzi, koje
bije glas da su veliki hvalisavci, neradnici koji vole da komanduju i prodaju
pamet i mahom ulizice svojoj hijerarhiji, nisu nikada bili sposobni da se
organizuju u jake sindikalne podružnice i to uglavnom iz istih tradicionalno
snobovskih razloga. U Francuskoj je samo tri odsto radnika učlanjeno u neki sindikat. Što je najmanje u celoj
Evropi. Po svim većim preduzećima gotovo da je sramota ili ispod časti da se neko učlani u ove levičarske pa čak i prokomunističke organizacije. Povrh svega, za mnoge sindikate, a ima
ih na desetine raznih, tvrdi se da tajno sarađuju sa gazdama i dobijaju mito ili bar subvencije iz
okultnih fondova bliskih vlastima.
Oni Francuzi koji su
poznati u istoriji kao tradicionalni revolucionari, nestali su pred lakoćom života, neverovatno velike socijalne politike i standarda života na Zapadu onih zlatnih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Seks, droga i nasilje postali su, kao i svuda,
simbol nove civilizacije.
Tako je Francuski
prosečan radnik
godinama bio razmažen
i privilegovan. Smatrao je sebe
gospodinom koji ima sva prava i pogotovo pravo na standard i sve
blagodeti civilizacije. Krediti su tu da svakome omoguće takav život. Ali krediti su skupi i treba da se plate. Kada je
standard malo pao, odmah se pribeglo štrajkovima.
A kada posao dosadi,
to se rešavalo odlaskom na bolovanje. Francuska je šampion u ovoj vrsti
sportova i pored toga što im je radna sedmica smanjena na svega 35 sati
nedeljno, dok se plate dele i do 15
meseci godišnje. Naravno da i u Francuskoj godina ima svega 12 meseci, ali su
državni funkcioneri jaka
korporacija, da ne kažemo mafija, koja je sebi isposlovala sve moguće privilegije - od dodele jeftinih stanova do skraćenog staža i naduvanih penzija. Broj funkcionera je ogroman, i
Francuska drži svetski rekord i u ovoj disciplini.
Dugo se dobijao utisak
da su svi Francuzi funkcioneri ili šefovi, a da rade samo stranci. Stvari su počele da se menjaju u prvoj krizi petrola 1974, kada su se
na ulicama Pariza pojavili beli đubretari; posao koji je bio rezervisan uglavnom za
Afrikance sada je bio dobar i za Francuze. Malo-pomalo, uobražena klasa
Francuza suočila se sa
realnošću i počeli su da prihvataju poslove koji su teži i manje plaćeni. Bila je to prava revolucija koja je oterala desničara Žiskara D'Estena i dovela socijaliste na vlast 1980, s
nadom da im se vrate jasle iz kojih bi se i dalje mogao održati standard.
Vlast je vlast
Spas od besparice i
besposlice Francuzi su potražili u politici i nakon dugo godina kapitalizma
odlučili se
1980. da na vlast dovedu socijaliste koji su obećavali med i mleko. Naravno, Miteran nije bio nikakav
socijalista niti pravi levičar, već običan pragmatičan aktivista. On je čak u svoje vreme bio ministar u desničarskoj vladi. Pored bezbrojnih privatizacija i povećanja besposlice, socijala je ipak pratila njegove
reforme, da se Vlasi ne dosete i da on održi vlast dva puta po sedam godina.
Kada je zbunjenim Francuzima bilo dosta te levice koja vodi politiku desnice,
glasali su za kapitalizam i desničara Širaka.
Miteranu ni to nije
smetalo da vlada u takvoj koegzistenciji sa prvim ministrom iz protivničkog tabora. Da paradoks bude veći, ni Širak nije bio ono što se mislilo. On je kao mladić bio blizak komunistima. Godine 1994. postao je
predsednik i vratio desnicu na potpunu vlast, ali ni to nije zadovoljilo Francuze
koji očigledno ne
znaju šta hoće. Ubrzo su
glasali za socijaliste i vratili ih u novu kohabitaciju, ovoga puta sa
Širakom.
I pored zvanične zabrane nove emigracije, nikada u Francusku nije
stiglo više svetske
bede nego u tom periodu. Stigli su novi radnici iz Bugarske, Rumunije i ostalih
novopečenih država proširene Evrope. Crna ekonomija je procvetala. Nove reforme
koje je Evropa u to vreme nalagala ubile su najpre francuske seljake, i sa 10
odsto stanovništva njihov broj je pao na jedva malo više od jedan odsto.
Nezaposlenost je rasla i svakodnevni štrajkovi su polako ubijali ionako oslabljenu
ekonomiju.
Najčudnije je to što su Francuzi, po ustaljenoj tradiciji bogate zemlje, i
dalje slavili sve što se slaviti može - državne i crkvene praznike, letnje i
zimske raspuste. Muškarci su dobili pravo na dan majki povodom rođenja ili bolesti deteta, a radna sedmica je sa 40 pala na
svega 35 sati nedeljno, što je svetski rekord u neradu. Povrh svega, državnim
službenicima iz bivših kolonija garantovan je produženi godišnji odmor i
besplatno putovanje avionom do bivših kolonija. Deviza radio ne radio, svira
ti radio ovde je postala stvarnost. Dobar režim, teče plata, a ja ležim ili tražim neku šljaku na crnjaka. Pa
čak i ako nekoga
otpuste ili sam odluči da
ode, tu je čuvena
francuska socijalna pomoć, koja je ovde jedva malo manja od minimalca. Tako se
nikome nije ni isplatilo da radi.
Restorani su puni, kao
i skijaške staze po Alpima ili hoteli na Azurnoj obali. Korupcija je dosegla
zavidan nivo, a policijski režim se polako ali sigurno nametnuo kao branilac
demokratije. Rasizam kao odgovor na krizu je realnost države ljudskih prava,
formule od koje je ostalo samo ime. Danas se sva nadmenost bivše kolonijalne
sile i bezobrazluk korupcije i sistema plaća kešom.
Evropa kriva za sve
Naravno, za mnoge
Francuze ova kriza je isključivo delo Evrope. Sa liberalizacijom ekonomije, koja je
plod politike Evropske unije, počele su delokalizacije i zatvaranje čitavih industrijskih sektora. Najpre metalurgije, pa onda
ostalih grana privrede. Sve je prešlo u sektor usluga i trgovine. Turizam je
postao prva grana privrede. Cene su otišle u orbitu, standard je pao na bedaka,
a broj beskućnika i klošara dostigao astronomske cifre.
Više od 700.000 ljudi spalo je na nivo ispod granice bede.
Oko tri miliona čine nezaposleni, bar po zvaničnoj statistici, ili oko sedam miliona po nekim drugim
izvorima koje država ne priznaje, jer kao i svaka, uvažava samo one rezultate
koje sama falsifikuje.
Sada ova kriza može
bolje da se razume. Francusku kao da je stigla ona stara jevrejska kletva: dabogda
imao pa nemao. Zato nikoga ne treba ni da iznenade boce gasa i sekestracija
direktora, što posebno
zabrinjava Sarkozija i njegovu kliku. On je već u startu oštro reagovao i obećao kazne za vinovnike ovakvih pregovora, ali je i ova
pretnja, kao i sva ostala njegova obećanja, ostala mrtvo slovo. Možda će jedino da ispoštuje dogovor da nam vrate sve emigrante
bez papira, kao uslov za ukidanje viza. Ali to je već više stvar Brisela nego Sarkozija.
Leto u Francuskoj je
vruće, ali, po svemu sudeći, jesen će biti eksplozivna.