Intervju

Branko Krga, general-pukovnik u penziji: Srbija može bolje

Nagađamo kad smo pobednici, a pogotovo kad smo poraženi

 

Sa bivšim načelnikom Vojno-obaveštajne službe i načelnikom Generalštaba Vojske Srbije i Crne Gore Tabloid razgovara o ključnim bezbednosnim dilemama današnjih stratega odbrane i njihovom refleksu u dnevnopolitičkim odnosima, tragajući za razlozima zašto su Srbi samo u XX veku bili dovedeni u situaciju da se nalaze u sukobu sa svim najvećim silama svoga vremena... 

 

Nikola Vlahović

 

Verujete li da Srbija danas, u novom veku, ima jasnu državnu, nacionalnu, vojnu, ekonomsku ili bilo koju drugu strategiju za bližu i dalju budućnost? Ako ima, kako je vidite, ako ne verujete u njeno postojanje, koje su posledice na vidiku?

- Srbija nema celovitu strategiju za bližu i dalju budućnost. Postoje neke pojedinačne strategije, od kojih su naročitu pažnju izazvale Strategija nacionalne bezbednosti i Strategija odbrane, koje su usvojene oktobra 2009. godine.

Na potrebu usvajanja celovite strategije više puta je ukazivao i predsednik Republike Boris Tadić. Nedavno je najavio da će Srbija uskoro da usvoji strategiju razvoja do 2020. godine. To je svakako pozitivan pomak. Kada se taj dokument završi, bilo bi dobro da se na osnovu njega pristupi izradi celovite strategije. Ta celovita strategija trebalo bi da nosi naziv Nacionalna strategija (a mogući su i drugi nazivi, na primer: Strategija države, Osnovna strategija, Opšta strategija, Strategija ili Vizija Srbije u XXI veku i sl.).

Bez obzira na naziv, taj dokument bi trebalo da sadrži separate ili delove, kao što su: društvo, država, odnosi sa svetom, ekonomija, bezbednost i odbrana, zatim kultura, nauka, obrazovanje, zdravstvo, sport, mediji itd. Svaki ovaj deo imao bi u osnovi sličnu strukturu: analiza spoljnog okruženja i unutrašnjeg stanja, definisanje vrednosti, nacionalnih interesa i ciljeva, moguće varijante rešavanja problema i poboljšanja stanja i predlog optimalne varijante. Dokument bi mogao da se odnosi na period do kraja XXI veka, koji bi se podelio na 2-3 faze. Do ovih rezultata došlo bi se istraživanjem koje bi obavili najumniji ljudi iz pojedinih oblasti. Kroz sve ove delove protezala bi se jedinstvena ideja: Srbija je prošla veoma težak put, ima prirodne, ekonomske i ljudske resurse koji bi mogli da stvore potrebne pretpostavke da njeni građani pristojno žive u miru, pod uslovom da se što pre prevaziđu najvažniji problemi u odnosima sa svetom i u organizaciji države.

Posle ove strategije usvajale bi se pojedinačne strategije, na primer: Strategija razvoja društva, Strategija razvoja države, Strategija odnosa sa svetom (ili Strategija spoljne politike), Ekonomska strategija, Strategija nacionalne bezbednosti (usvojena), Strategija obrazovanja itd. Sve ove i druge strategije lakše bi se usvajale, jer bi imale zajedničku ideju i polazile bi od usaglašenih vrednosti, interesa i ciljeva, koji bi bili definisani u Nacionalnoj strategiji. Valja se podsetiti da su građani Srbije samo u XX veku bili dovedeni u situaciju da se nalaze u sukobu sa svim najvećim silama svoga vremena, da je u krizne devedesete godine zemlja ušla potpuno nespremna, da i sada ima veoma mnogo problema, lutanja i nepotrebnih protivurečnosti. Ako se ovako nastavi, svaka garnitura na vlasti će počinjati iz početka, gubiće se snaga, vreme i resursi, a Srbija i njeni građani neće ostvarivati ono što bi realno mogli.

 

Iako su "stubovi", nisu strategija

 

Kakvu diplomatiju Srbija treba danas da vodi, sa kim i na kakav način treba sarađivati, šta su prioriteti države koja je u prošloj deceniji bila bez saveznika?

- Kakvu diplomatiju Srbija treba danas da vodi, sa kim i na kakav način treba sarađivati, bilo bi najbolje da se to precizira u Strategiji spoljne politike, na način kako je to naznačeno u prethodnom odgovoru. Koliko je poznato javnosti, takva strategija ne postoji. Često čujemo od ministra spoljnih poslova i od drugih da je primarni strategijski cilj ili prioritet učlanjenje Srbije u Evropsku uniju. Govori se takođe i o "četiri stuba" spoljne politike Srbije itd. Ovo je značajan napredak, javnosti se ipak saopštava šta predstoji, ali to još uvek nije Strategija spoljne politike Republike Srbije (ili dokument pod nešto drugačijim nazivom, ali sa istom suštinom).

Dobro ste primetili da je država u prošloj deceniji bila bez saveznika. Koje to probleme donosi, osetili su svi naši građani, naročito tokom agresije NATO na SRJ 1999. godine, ali i u mnogim drugim kriznim situacijama. Pitanje je, međutim, da li su nam iskreni saveznici bili i oni koji su se takvima predstavljali u vremenima i situacijama kada je to bio njihov interes. Umesto da se zanosimo nadom u podršku "starih saveznika", možda bi bilo korisnije da prihvatimo i bolje razumemo sve češće pominjanu misao da "ne postoje večiti prijatelji, već samo večiti interesi".

Koliko na današnju vladajuću koaliciju utiču nasleđeni odnosi u spoljnoj i unutrašnjoj politici, a koliko je ta koalicija samu sebe postavila za cilj, pa je tako, nošena psihologijom pobednika i nosioca prava na budućnost, postala isključiva u odlukama koje donosi?

- Nije problem što je vladajuća koalicija isključiva u odlukama koje donosi, to je forma, a suština se ogleda u tome kakve su te odluke. Pod uslovom da se radi o odlukama kojima se efikasno i pošteno rešavaju problemi, građani bi pozdravili takvu "odlučnost". Na primer, to je sada borba protiv organizovanog kriminala, naravno, ako se ona, kako se najavljuje, dovede do kraja. Koalicija koja je na vlasti nasledila je velike probleme u spoljnoj i unutrašnjoj politici, to je veoma jasno i poznato.

Zabrinjavajuće je to što se od strane zvaničnih predstavnika iznosi da stotine hiljada ljudi živi u bedi. Verovatno u Srbiji niko nema baš mnogo razloga da bude nošen "psihologijom pobednika". Svaka vlast želi da naglasi svoje uspehe, ne bi li dobila nove izbore, što je legitimno. A legitimno je i to što opozicija želi da dođe na vlast. Indikativno je, međutim, što sve više građana govori kako nema za koga da glasa.

 

A zašto je sad vojska zapostavljena

 

Šta smatrate ključnim razlogom devastacije vojnih potencijala Srbije u poslednjoj deceniji, može li profesionalna armija zameniti tradicionalni regrutni sistem, i zašto je nekim zapadnim zemljama, uključujući i SAD, dobar nekadašnji jugoslovenski sistem opštenarodne odbrane?

- Relativno slabljenje vojnih potencijala Srbije (mislim da pojam devastacija ne odgovara realnosti) rezultat je niza okolnosti. Takvo stanje nije karakteristično samo za poslednju deceniju, već se radi o mnogo dužem periodu. Poznato je da su već od sredine 1980-ih godina republike bivše SFRJ počele da vuku svaka na svoju stranu i da favorizuju republičke policije i jedinice Teritorijalne odbrane. Do čega je to dovelo, poznato je. Ni u zajedničkoj državi sa Crnom Gorom nije bilo mnogo bolje. Vojska se smatrala "saveznom institucijom", nekom vrstom centra otuđene moći, pa joj se nije posvećivala adekvatna pažnja. Ključni razlog za takav odnos ne leži u stavu prema vojsci kao instituciji, već se u suštini radi o odnosu prema državi. Rezultati takvog ponašanja su da naša vojska već više od dvadeset godina nije nabavila ništa ozbiljnije od naoružanja i vojne opreme. Sada Srbija ima svoju vojsku i nema opravdanja da joj ne posvećuje adekvatnu pažnju.

Profesionalna armija, naravno, ne može da zameni tradicionalni regrutni sistem. To su dva u mnogo čemu različita kvaliteta. Obe varijante su prisutne u stranim zemljama. Na primer, Nemačka i Grčka, iako su članice Evropske unije i NATO, imaju regrutni sistem. Svaka varijanta ima svoje prednosti, ali i slabosti. Neki naredni izbori će pokazati kakav stav o tome imaju naši građani.

Što se tiče upoređivanja bivšeg jugoslovenskog sistema opštenarodne odbrane sa sadašnjim rešenjima u nekim zemljama, na primer, postojanje Nacionalne garde u SAD, mislim da se ipak radi o sistemima sa različitim vrednosnim, organizacionim, doktrinarnim i drugim osnovama.

Može li se desiti da uvođenjem profesionalne vojske ona postane "mala falanga" onoga ko je plaća? Ko i kako će upravljati tom armijom ako je poznata lakoća kršenja Ustava i postojećeg političkog sistema od strane političke klase i njene koalicione trgovine u Vladi i Skupštini?

- Profesionalnom vojskom, kao i u regrutnom sistemu, komanduje profesionalni kadar. Prema tome, najavljeno uvođenje profesionalne vojske neće povećavati mogućnost njene zloupotrebe. Ranija generacija nije pristala na to da, na primer, 5. oktobra 2000. godine, vojska predstavlja nečiju falangu. Sigurno je da komandi kadar Vojske Srbije ni sada ni ubuduće ne bi pristao da tako važnu instituciju od nacionalnog značaja pretvori u bilo čiju falangu. Iako se za ponašanje pojedinih naših aktuelnih političara mogu izneti mnoge primedbe, ipak se ne može uočiti da kod bilo koga postoje izražene pretenzije da vojsku zloupotrebi u nekakve lične, stranačke ili grupne interese, suprotno zakonskim odredbama koje regulišu tu problematiku.

 

Svaki sukob nije rat

 

Ako je tačno da Srbija u očima atlantske koalicije ima tretman poražene države, koja treba da revidira celokupan vojno-politički sistem, pa shodno tome i sve što ima bilo kakve veze sa tradicijom, kako je moguće da niko od ovdašnje vlasti do danas nije javno pozvao narod da se izjasni u pogledu minimuma kompromisa?

- Na osnovu mog iskustva iz kontakata sa stotinama visokih predstavnika atlantske koalicije posle 1999. godine, mogu da naglasim da ni u jednom slučaju niko nije ni pomenuo da je naša zemlja poražena država. Čudno je, međutim, što neki naši akteri na javnoj sceni uporno naglašavaju da smo mi poraženi. Pri tome čak iznose i to da je "Srbija izazvala i izgubila četiri rata". Jasno je da se radi o očiglednim neistinama. Najmanje što se može uočiti jeste to da su ovde (ne)namerno pomešane činjenice, datumi, ustavno-pravni okvir, shvatanje šta je to rat, šta pobeda, poraz... Tako, na primer, pristaje se na kvalifikaciju o nekakvom ratu Srbije protiv Slovenije, pri čemu se verovatno misli na nesrećni sukob JNA i slovenačke Teritorijalne odbrane, do koga je došlo krajem juna 1991. godine, u vreme postojanja SFR Jugoslavije, kojoj je u to vreme na čelu Predsedništva bio Stipe Mesić (podneo je ostavku oktobra iste godine).

Isto tako, oko rata 1999. godine ima niz kontroverzi, pominje se više od deset kvalifikacija tog sukoba, od toga da se radilo o klasičnoj agresiji (na osnovu definicije koju je donele Generalna skupština OUN), zatim, da je u pitanju humanitarna intervencija, skidanje s vlasti tadašnjeg predsednika SRJ Miloševića, sprečavanje uticaja Rusije na Balkanu, kontrola energetskih potencijala, geopolitički interesi zapadnih saveznika, ispravljanje propusta s kraja Drugog svetskog rata itd.

Verovatno je da tu ima svega pomalo, ali bi bilo od velike važnosti da se utvrdi ključni uzrok za pokretanje tog nepotrebnog rata, koji nam je doneo toliko žrtava i materijalnih razaranja. To nije bitno samo zbog toga da se osujeti falsifikovanje istorije, kakvih pokušaja ima veoma mnogo, već i zbog aktuelnih političkih, ekonomskih, psiholoških i drugih razloga.

Srbija nema potrebu da glorifikuje svoju tradiciju, ali ni razloga da se odriče onoga što je bilo pozitivno, a toga ima zaista mnogo. Učiti mlade generacije da je sve što je Srbija radila u prošlosti bilo pogrešno, te da su vrednosti i drugo što dolazi sa strane ono što treba nekritički prihvatati, donelo bi više štete nego koristi. Između krajnosti kao što su robovanje tradicijama i shvatanje da je sve strano bolje, ima veoma mnogo prostora za realno pozicioniranje. U suštini, ovde se radi o suočavanju sa istinom.

 

Čudno je što ne reaguju  

 

Koliko dugo će događaji iz prethodne decenije uticati na život u Srbiji? Ima li istine u tome da nekadašnja opozicija danas brani vojni i politički poraz svojih ideoloških protivnika?

- Događaji iz prethodne decenije, kao i oni pre, još dugo će uticati na život u Srbiji. Prošli smo kroz veoma težak period ratova, raspada zemlje, sankcija, ekonomske krize, pada standarda, sukoba sa svetom, unutrašnjih nesporazuma, tranzicije, porasta korupcije... To je manje-više poznato. Međutim, ima dosta razlike u pogledu ocene zašto nam se sve to dogodilo, da li je nešto moglo da se izbegne, ko je odgovoran za nedaće građana Srbije. I po ovom pitanju se pribegava pristrasnosti, nerealnim kvalifikacijama političkih protivnika i veličanju svojih uspeha. Teško je razumeti kako to, na primer, da vlast tvrdi da je sve ono šta radi dobro, a opozicija, po pravilu, za to isto tvrdi da ništa ne valja. Sa takvim zastranjivanjem teško mogu da se efikasno rešavaju problemi koji objektivno postoje.

A da li nekadašnja opozicija, kako kažete, "štiti vojni i politički poraz (!?) svojih ideoloških neprijatelja", ne znam. Ne učestvujem aktivno u političkom životu i ne mogu da tvrdim da uvek razumem i da mi je poznato sve što se dešava na relaciji vlast - opozicija.

Kad kritikujete, skloni ste i da ponudite rešenja za izlaz iz kriznih situacija. Da ste danas načelnik Generalštaba, kako biste tumačili politiku sadašnjeg ministra odbrane?

- Principijelno gledano, ne bi bilo primereno da načelnik Generalštaba tumači politiku ministra odbrane. On dužnost obavlja na osnovu zakona, propisa, naređenja predsednika Republike i ministra odbrane. Naravno, moguće je da se ne slaže sa nekim stavovima ministra odbrane. Ukoliko do toga dođe, može svoje primedbe da iznese ministru, a ako on to ignoriše, načelnik Generalštaba može da zatraži da ode sa te dužnosti. Što se tiče politike sadašnjeg ministra odbrane, nisam u situaciji da je ocenjujem, jer jednostavno nemam uvid u to šta i kako radi. Međutim, po našem pomalo već ustaljenom običaju i o sadašnjem ministru odbrane (slično kao i o prethodnim) iznose se razne stvari. I u listu Tabloid čitamo povremeno o tome. Moram da primetim da nije dobro ako se iznose neki "detalji" o navodnim malverzacijama u Ministarstvu odbrane, a da na to niko ne reaguje: ili da se demantuje, ako to nije tačno, ili da se preduzmu mere da se ne događaju nezakonite radnje u tako važnom resoru izvršne vlasti. Naravno, ministar odbrane, kao i svaki drugi funkcioner, general ili građanin, ne treba da ima nikakve privilegije, ukoliko bi se utvrdilo da je kršio zakone i propise.

 

Ništa bez pojedinačnog čoveka

 

Imate li u ovom trenutku optimističku viziju budućnosti Srbije i celog regiona, i na čemu bi ta srećnija budućnost počivala?

To je najvažnije pitanje: kako pronaći realnu optimističku viziju Srbije? Takav odnos se zasniva na uverenju da Srbija ima ljudskih i materijalnih resursa da prevaziđe probleme i stvori uslove za bolji život i srećniju budućnost njenih građana.

Analiza karaktera i razmera kriznog stanja u kome se nalazimo, veoma je bitna pretpostavka pronalaženja vizije za bolju budućnost. Tu bi trebalo, pre svega, da se realno prikaže stanje u ključnim oblastima, kao što su privreda, prosveta, sistem bezbednosti, kultura i dr. Na primer, kada je u pitanju privreda, očigledno je da se zemlja nalazi u dubokoj krizi. Ima stručnjaka koji smatraju da je tome doprinela, pored ostalog, i neadekvatno izvršena privatizacija. Drugi stručnjaci opet smatraju da se kriza pojavljuje zato što privatizacija nije dosledno sprovedena i što se država i dalje preterano meša u privredne tokove. Ovakve ocene pokazuju da su i stručnjaci uslovljeni nekom stranačkom pripadnošću ili simpatijama. Ekonomija je gotovo egzaktna nauka, tu su uvek dva i dva četiri pa je neverovatno da postoje tolike razlike kod onih koji imaju epitet da su stručnjaci. Robovanje bilo kakvim ideološkim stereotipima ovde se ne prašta.

Analiza globalnih i regionalnih kretanja i promena veoma je značajna kako bi se bolje razumelo okruženje u kome se Srbija nalazi. Te promene na globalnom planu su radikalne. Svetska ekonomska kriza je pokazala da su mnoga rešenja u savremenom svetu loše postavljena, što je i dovelo do izbijanja krize. Međutim, i tu se kod nas nailazi na veoma različite ocene. Na primer, po jednima, došlo je do kraha finansija i ekonomije radi toga što je neoliberalni koncept neadekvatan za savremene uslove, a po drugima, kriza je nastala zato što se ta opcija nije dosledno primenjivala.

Procena položaja Srbije u regionalnim okvirima, takođe je veoma važna. Na tom planu moglo bi da pomogne i definisanje realnog geopolitičkog koda, u okviru koga bi se videlo koje prednosti, odnosno nedostatke Srbija ima u odnosu na zemlje u okruženju. Kada bi se to utvrdilo, verovatno bi se prestalo sa neargumentovanim tvrdnjama kako je Srbija u svemu lider, što može da donese više štete nego koristi. Bilo bi daleko celishodnije da što bolje radimo na podizanju kvaliteta zemlje u što većem broju oblasti, pa neka neko drugi kaže da smo zaista lideri.

Za region kome pripadamo, kao što je poznato, važno je utvrditi da li bi prijemom u Evropsku uniju zaista prestali sukobi koji su toliko decenija opterećivali narode koji ovde žive, ili bi i dalje postojala opasnost da se, na primer, postavlja pitanje preispitivanja granica itd.

Definisanje pravaca izlaska iz krize bitan je korak u otvaranju perspektive za svaku zemlju. U tom pogledu Srbija se nalazi u dosta složenoj situaciji. Bez valjanog pristupa prethodnim pitanjima teško je odrediti pravce izlaska iz krize. Na primer, za deo naše javnosti ključni pravac izlaska iz krize jeste učlanjenje u EU. S druge strane, deo javnosti smatra da ni eventualno učlanjenje u EU ne bi pomoglo ukoliko mi sami ne pokušamo da izgradimo stabilne državne institucije, pravnu državu, prosperitetnu privredu, pouzdani sistem bezbednosti itd. Najverovatnije da ćemo se još dugo vremena sami nositi sa svojim problemima. Možda bi realan put izlaska iz krize bio upravo u tome, da težišno pokušamo sami da rešavamo svoje probleme, a da stranu pomoć smatramo dopunskim, a ne osnovnim činiocem. Kao što se vidi, pravaca izlaska iz krize ima više. Zbog toga ne bi bilo dobro da pristalice bilo koje opcije smatraju da je ona bez alternative. Alternativa mora da postoji, ona može da bude nametnuta sticajem raznih okolnosti, čak i mimo naše volje.

Identifikovanje ključnih činilaca za izlaz iz krize uvek je važno za čoveka pojedinačno, njegovu porodicu, organizaciju, pa i za nacionalni nivo. Srbija jeste u problemima, ali ima i velikih mogućnosti da ih prevaziđe. Da li će do toga, kada i kako doći, zavisi u najvećoj meri od odnosa naših građana prema samima sebi i svojoj državi.

 

 

 

 

Iz biografije

 

Dr Branko Krga, general u penziji, završio je Filozofski fakultet, a od vojnih škola Vojnu akademiju, Visoku vojno-političku školu i Školu nacionalne odbrane.

U vojnoj karijeri obavljao je više komandnih i štabnih dužnosti. Bio je u diplomatskoj službi u Pragu i Moskvi. Obavljao je dužnost komandanta brigade, savetnika ministra odbrane, načelnika Vojno-obaveštajne službe i zamenika načelnika Generalštaba, a od sredine 2002. do početka 2005. godine načelnika Generalštaba.

Doktorsku disertaciju pod nazivom "Menadžment u sistemu odbrane - realizacija, problemi, moguća rešenja" odbranio je početkom 2009. na Fakultetu za menadžment malih i srednjih preduzeća u Beogradu.

 

 

 

Plaćenici i ostali

 

Ako Srbija postane leglo plaćenika koji će ratovati po svetu za interese novih i starih imperija, ako je već postala leglo vojnih liferanata sa prljavim kapitalom, ako je devedesetih godina u građanskom ratu stvorena baza za "poredak bez poretka", može li uopšte više biti govora o sećanju budućih generacija na slavnu vojničku tradiciju i vreme kad je rat značio odbranu od okupatora?

- Na grčkom ostrvu Krf, u selu Agio Mateo, gde se posle povlačenja preko Albanije odmarala Drinska divizija, još postoji legenda o tome kako su srpski vojnici, iznemogli i bolesni, umirali od gladi a nisu hteli da uberu ni jednu maslinu koja im je visila iznad glave. To je jedna od epizoda iz časne srpske vojničke prošlosti prema kojoj i sadašnje mlade generacije treba da se odnose sa pijetetom.

Nažalost, iz ratova devedesetih, na prostorima prethodne Jugoslavije događalo se dosta toga što nije bilo dobro. Ni to ne treba zaboraviti, već ukazivati mlađim generacijama kako ne sme da se ponaša vojnik ili, uopšte, civilizovani građanin. Stvorena je, međutim, neopravdana fama o tome da su Srbi bili u najvećoj meri vinovnici raznih prestupa, pa i zločina. To jednostavno nije tačno, u građanskom ratu nema bezgrešnih strana.

Sa puno činjenica može se tvrditi da je apsolutno najveći broj pripadnika naše vojske 1999. godine, za vreme agresije NATO, bio nošen čestitim patriotskim i profesionalnim motivima da brani svoju zemlju. Pripadnici naše vojske nisu hteli rat, o tome postoji više pisanih dokumenata, a kada je do njega došlo, nisu imali drugog izbora nego da brane zemlju, bez obzira na jačinu protivnika. Drugo je pitanje zašto je do rata uopšte došlo, šta je pravi uzrok za to, ko je odgovoran itd.

Mislim da je bojazan izneta u pitanju o tome "ako Srbija postane leglo plaćenika koji će ratovati po svetu..." - neopravdana. Verujem da će Srbija, i pored velikog broja problema koje ima, naći snage da ne dozvoli da dobije epitet zemlje sa čije teritorije se regrutuju nekakvi nečasni ratnici, ili u kojoj nesmetano funkcionišu "vojni liferanti sa prljavim kapitalom".

 

 

 

 

Umesto da se zanosimo nadom u podršku "starih saveznika", možda bi bilo korisnije da prihvatimo i bolje razumemo da "ne postoje večiti prijatelji, već samo večiti interesi".

 

 

Legitimno je to što opozicija želi da dođe na vlast. Indikativno je, međutim, to što sve više građana govori kako nema za koga da glasa.