Druga strana

Kosovo ni na nebu ni na zemlji

 

Ožalošćena porodica

 

Ivan Molotok

 

Šanse da ova i ovakva vlast, njihova država i državne strukture, državni autoriteti i aduti kojima raspolažu, a na kraju i ukupna fizička snaga (vojna, policijska, privredna, patriotski potencijal naroda, entuzijazam ključnih saveznika) zadrži, tačnije vrati Kosovo i Metohiju u ustavnopravni poredak Srbije, jednake su nuli. Ili, bolje rečeno, nešto su manje od nule, jer je istorijska situacija iskombinovana tako da svaka dalja ovakva "borba" za Kosovo, i sa ovakvim "borcima", predstavlja direktnu opasnost za otcepljenje još kojeg Kosova, kakvih po Srbiji ima na svakom koraku, a svakodnevno se na otpusnu listu prijavljuje i poneko novo.

Po sistemu "Kosovo je davno umrlo, ali ožalošćenoj porodici još uvek niko ne želi da uruči telegram o tom tužnom događaju", srpski maratonci u vlasti, koje je istorijska poplava sa ostalim nepoželjnim otpadom isporučila Srbima baš ovde i baš sad, iako objektivno nisu krivi ni za šta u vezi sa statusom Kosova (odnosno, objektivno su bili i jesu nemoćni da učine bilo šta u vezi s tim, čak i kad misle da nisu), bauljaju zemaljskom kuglom i gde god stignu dodatno u korenu uništavaju i dezavuišu svaku klicu solidarnosti sa srpskim argumentima ili istorijskim kontekstom. "Slučaj Kosovo" i sve što ima veze sa Srbima i Kosovom ogadili su svakome u svetu, pa i velikom delu javnog mnjenja u samoj Srbiji, i to do te mere da ne postoji sila, ne postoji nikakav "berlinski kongres", "sanstefanski mir", "versajski ugovor", a pogotovo ne "kumanovski sporazum" ili "rezolucija (1244) Ujedinjenih nacija", koji bi u srednjoročnoj, a kamoli bliskoj budućnosti vratili Kosovo kakvo je danas u ustavnopravni okvir Srbije. Toj fizičkoj, zacementiranoj činjenici doprineli su i sami kada su inicirali "savetodavno mišljenje" Međunarodnog suda pravde u Hagu postavljajući mu pravnički analfabetsko pitanje, koje nije ni moglo da rezultira odgovorom drugačijim od nepovoljnog i pri tom posprdnog, a onda su se kao razjareni pingvini rastrčali po svetu sa besmislenom "rezolucijom o Kosovu" koja nije ništa značila ni njima samima, a kamoli onima koje su njome iritirali do besvesti. Na kraju su se zadovoljili nekim kompromisnim surogatom od "rezolucije", koji sa samim Kosovom nema nikakve veze, nego više predstavlja usaglašenu evropsku dijagnozu srpskih pregovaračkih mozgova.

To bi bio samo delić povoda da se srpski organizam, radi održanja preostalog, zdravog dela, oslobodi onog gangrenoznog, koji vodi u sigurnu smrt, i to ne samo nesrećnog invalidnog vlasnika nego i svu nedonoščad koja od njegove milosti i njegovog rada još uvek žive. I čekati da razvoj medicine, jednog dana, omogući nekakvu regeneraciju amputiranog tkiva, ili da tehnika izmisli kakvu bioničku protezu koja bi bila odgovarajući, funkcionalan i emocionalno prihvatljiv nadomestak. 

S obzirom da tako misli značajan deo političkih struktura u zemlji, ali radi banalnog političkog rejtinga uopšte ne želi da se izjašnjava, a onaj drugi, ako tako i ne misli, oseća da više nema izbora, jer su sve nekadašnje argumente i sami rasprodali ili pobacali, ima rezona prisiliti trenutnu vlast da na sebe preduzme odgovornost za jednu takvu amputaciju i podnese istorijski teret dugotrajne političke socijalizacije ostatka društva, za njegovo dobro.

Pošto su verzirani u otpočinjanju velikih kriminalnih radnji, čak i celih epopeja, tako mogu da iniciraju i ovu. Iako su tako nešto, stidljivo i u strahu iz razumljivih razloga, pokušale čak tri parlamentarne stranke u Skupštini Srbije i odmah dočekane na nož od onih koji bi prodali i rođenu majku a ne komad zemlje na kojem nikad nisu bili i za koji više sa sigurnošću ne znaju ni gde je.

Moraju se, dakle, narod, institucije i misleći ljudi ove zemlje okupiti u reprezentativno telo koje će dokazati da će gangrena da pojede ceo organizam ukoliko se ne reši jednog dela. Kad se činjenice i procene za i protiv prostru tako da budu dostupne i jasne svakome ko želi da ih vidi i čuje. Scenario tog dokazivanja mogao bi u globalu da počne ovako:

- granice Srbije su tokom njene burne istorije mnogo puta menjane, nekada u njenu korist, nekada na njenu štetu, zavisno od snage Srbije, odnosa snaga "u svetu" i strateškog statusa srpskih saveznika;

- Ova Srbija je mizerne snage i sposobnosti, gotovo ceo svet je okrenula protiv sebe, a sistematski je oterala i svoje istorijske saveznike;

- otkad je formirana u sadašnjim granicama, a to nije bilo u doba stvaranja ameba, nego u sasvim skoroj prošlosti (što znači da je prethodno bila u nekim drugim granicama), srpska vlast, pretežno komunistička, nije ni znala ni mogla ni htela da nasleđenu kompleksnu problematiku Kosova rešava racionalno, u skladu sa ovozemaljskim a ne nebeskim zakonima;

- Koliko god su kosovski Albanci, u istorijskom, civilizacijskom i praktičnom smislu trajno živeli paralelan život, nijednog trenutka se ne integrišući u srpsko društvo, što je uključivalo i njihovu "programsku" demografsku plimu, toliko su im Srbi išli naruku, prvo dobrovoljno a kasnije i prisilno prodajući im svoju "svetu" zemlju i lako je napuštajući;  

- Kao što su puštali vlastite poltrone i nikogoviće da vladaju kosovskim životom, a da ne znaju šta se tamo događa, tako su i kupovali albanske poltrone i nikogoviće, misleći da time rešavaju tinjajuće tenzije i skobe;

- Srbija je doslovno bacala ogroman novac na Kosovu u istorijskim situacijama kada se videlo da njime plaća front protiv sebe;

- Srbija je trajno omogućavala da "kosovsku politiku" vode oni koji su prvi napustili Kosovo i sa vrećama novca uhlebili se u Beogradu...;

- Srbija već deset godina de fakto sa Kosovom nema ništa...;

- Srbija mora da, umesto lažne, fiktivne borbe za svoje teritorije, započne konkretnu borbu za svoje stanovništvo na Kosovu, jer jedino ona u današnjem svetu ima neke izglede za uspeh... itd.   

Ovako treba ispisati i ostalih hiljade stranica razloga zbog kojih i preambulu Ustava Srbije, koja je navodni "kamen spoticanja" i u samoj pomisli na prihvatanje otcepljenja Kosova, jednostavnom, samosvesnom i dobrobitnom aklamacijom, kao što je i doneta, prebaciti u prošlo vreme. Ima rezona i jedanput izrečen predlog (i nikada više ponovljen) prvaka današnje opozicije da se, u situaciji koja ne ostavlja nikakvu drugu mogućnost, kakva je gotovo u celini sada, prizna faktičko stanje stvari, odnosno formalna nezavisnost Kosova, a onda ustavnim ili drugim preambulama "zarekne" da će smisao političkog, državotvornog, nacionalnog angažovanja Srbije i srpskog naroda u budućnosti biti i povratak Kosova u okrilje Srbije. Takvih situacija je u istoriji sveta već bilo. Neke su i realizovane.

Ali Srbija ne sme da bude dno nego vrh Evrope. Muljanje po blatu nikada nikome nije donelo sreću i zadovoljstvo.

 

 

 

Preambula

 

Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija (bila) sastavni deo teritorije Srbije, da (je) ima(la) položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da (su) iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija sled(il)e ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose

 

USTAV REPUBLIKE SRBIJE…?