Pogled
Opet nam drugi pišu istoriju
Izgleda da smo mi
genetski naštelovani da svima verujemo i da tradicionalno obožavamo strance,
one koji nam sa svoje strane ukazuju čast da dođu u Srbiju, da s nama nešto
meznu i ponešto kresnu, pa čak i da se učlane u naše klubove, saveze ili
biblioteke. Da je živ Radovan III, presvisnuo bi od radosti
Mile Urošević
Dopisnik iz Pariza
U
seriji ulazimo u Evropu i u bolje sutra... Samo što nismo... Ima mnogo važnih
kulturoloških i političkih dogodovština koje jasno govore o tome ko smo, šta
smo i kada nas vode. Tako je i naš zagađeni Beli grad imao više puta
veliku čast i istorijsku privilegiju da ugosti, nahrani i napoji razne strance,
prijatelje šljivovice i obožavatelje ćevapa, one koji o nama sve najlepše
pričaju, pogotovo kada nam dođu u goste i donesu nešto da nam prodaju.
Primer
koji je tipičan za priču o tome koliko nas cene i vole upravo su posete nekih
uglednih belosvetskih građana, koji ne mogu, bre, više da izdrže ovu našu
izolovanost i odsutnost iz evropskih tokova integracije. Evropa bez Srbije je
k'o tiganj bez drške, kao Balkan bez Bosne. Neodrživa stvar. I tako, u haosu
mnogobrojnih dolazaka i odlazaka, našu pažnju je privukao jedan događaj od pre
par meseci, o kome se i danas priča i pominje u samom Parizu, pogotovu tamo gde
je Srpski kulturni centar. Doduše, odatle je i potekla ideja da nam u
zagađeni Beli grad pošalju jednog originalnog, pravog Francuza, od krvi
i mesa, onog koji nosi beretku i ne može nikako da izgovori slovo
"r".
Tamo
gde leži zec
Pored
toga što je po zanimanju Francuz, mesje je i novinar, pisac i nezvanični
advokat za našu stvar. U Parizu radi kao urednik kulturne rubrike u listu Figaro
Magazin. Prepoznali ste, naravno, Žana Kristofa Buisona, koji je napisao mnogo važnih knjiga o čiča-Draži ili o zagađenom Belom gradu. Došao čovek da
nam održi jednu bla-bla govoranciju i u
prostorijama Udruženja novinara Srbije održi čas iz istorije Belog grada,
pre nego što su ga zagadili. Pored redovnih članova, bili su pozvani i članovi
Udruženja frankofonih novinara, u prevodu - par žurnalista koji, kao, pišu
svoje tekstove na književnom francuskom bez greške, ali to ne objavljuju. Neće
da se to pročuje. Naravno, tu su bili i studenti novinarstva, koji na fakultetu
za pogodne i politički podobne uče zanat za režimske laskavce. Ovom skupu
visokih intelektualaca made in Srbija prisustvovali su i predstavnici
prijateljske ambasade Francuske, Nađa Petrovski i Mišel Vilfer.
Mi
smo u toj prepunoj sali primetili i mnogo zaludnih pesnika kao i buljuke
nepoznatih ljudi za koje se veruje da su slučajni prolaznici-namernici, koji su
se popeli da se malo ogreju i osuše cipele. Neki su se nadali da će
usput i da nabodu nešto
na najpoznatiju srpsku alatku, viljušku, ali su promašili temu.
U
sali se uglavnom nabadalo o ulozi našeg cenjenog gosta u francuskim medijima i
o fenomenalnom približavanju srpske kulture francuskoj javnosti. S obzirom da
živim na licu mesta i pratim situaciju, morao sam da se i ja nepozvan umešam u
tokove istorijskog približavanja svetu.
Na primer, moram da vam kažem da se u
francuskoj štampi nije ni slovce pojavilo kada je "vaterpolista dolazio u
zvaničnu posetu patuljku". Ah, pardon, jeste, bila su dva reda i jedan
bezvezni intervju, pogodili ste gde, u Figaru, naravno, tamo gde radi
naš prijatelj i spasilac. Setih se kako su nekada, ono dok je na vlasti bio
"ljudožder Sloba i njegova banda ubica", u našem gradu defilovali
spasilac-filozof bez diplome Salvatore Šifer, ćata u pariskoj stambenoj
zajednici opštine Žerar Bodson, pisci polu-jugoslovenskog porekla Patrik
Beson i Peter Hanke, muž Mile Alečković i njihovi prijatelji, kao i mnogi drugi strani intelektualci prosrpski
orijentisani. Ko jednom odsluša ove dobrotvore čovečanstva pomislio bi da su
Srbi narod najvoljeniji na svetu, ali i mnogo šire.
E,
tako je i danas. Ko pročita Buisonova dela pomislio bi da smo bogznakoliko
cenjeni u zemlji slobode i ljudskih prava - Francuskoj. Radi se o poslednjem
literarnom trijumfu sveznalice Buisona, romanu o Beogradu, koji je pomalo bajka
za decu ili iz serije "pričam ti priču".
Nakon
istorijskog predavanja koje su preneli svi vladini mediji, Buison je našao za
shodno da postane skoro Srbin, pa čak i naš kolega, jer se i on učlanio u UNS.
Novinarsku legitimaciju uručila mu je lično i personalno Ljiljana Smajlović.
Niko ne pominje ko je platio članarinu, ako je uopšte
i plaćena. Generalni sekretar Nino
Brajović је, predstavljajući
novog člana udruženja,
rekao da je ovo "prvi upitnik za prijem u članstvo koji je popunjen na
francuskom jeziku"... ha, ha, ha... i
da je veliko zadovoljstvo što ga je popunio upravo Buison.
Slično su naši ministri ljubili skute i preтhodnim intelektualcima koji su nam dolazili na
čapras-divan kao sada ovaj gospodin Žbun. Na francuskom, naime, Buisson znači -
grm ili žbun. Ono mesto gde obično leži zec.
Bombardujte
ili da krečimo
Na
početku ovog nezaboravnog predavanja Francuz je govorio na nekom približno
srpskom jeziku i zahvalio se na ručku, kolačima i prijemu u članstvo dodavši da
je to "najbolji dokaz da kolege u Srbiji cene i priznaju njegov rad".
Naravno da Tabloid nisu pominjali, jer tamo pojma nemaju šta on radi, ni
za koga radi. Najverovatnije radi za sebe i, kako nema mogućnosti da se probije
na drugi način, on se brine o Srbima, jer tu nema konkurencije. Bolje prvi u
selu nego zadnji u gradu. Tada je došao trenutak da vam krenu suze niz lice i
da budete ponosni na Džaju, Šekija ili Skoblara. Bio je to momenat kada je
pariski intelektualac objasnio genezu svoje naklonosti prema srpskom narodu.
Doduše,
u detinjstvu, Buison nije toliko čitao Andrića ni Kapora, niti je znao da je Tesla izmislio struju, jer su njegovi Srbi idoli bili glavne zvezde u FK
Lionu. Uf, dobro je da navija za Lion a ne za Tuluz,
pomislili su organizatori i sledili se, samo da ne pomene Brisa Tatona i
navijače Partizana. Ode mast u propast, a predavanje u protest i
diplomatski incident. Na sreću,
pisac nije ništa rekao, pa čak ni imena fudbalerа koji su pikali za Lion osamdesetih godina. Čini nam se da Sušić
nije Srbin i da je igrao u Parizu, Džaja je bio u Bastiji, Skoblar
i Piksi u Marselju, a Ćurković u Sen-Etjenu. Ko je onda igrao za Lion
pre Pjanića, to nam zaista nije
poznato. Nagradno pitanje. Ko zna nek javi, dobija Buisonovu knjigu o Draži.
Ali nije bitno. Ono
što je zaista važno, to su svetski mediji i slika o nama.
Zahvaljujući
Buisonovom pisanju, ovog čuvenog pisca, mislim, za koga će tek da se čuje,
Srbija je sada mnogo prisutnija na stranicama francuske štampe. Doduše, niko u
sali nije naveo kada i u kojim novinama, ili na kojim TV kanalima, prolaze
pohvale narodu najstarijem. Možda nas po čituljama i crnim hronikama ima više,
bar kako tvrde zli jezici. Verujem da smo u haosu i ludom ritmu života na
Zapadu propustili sve važne članke i divne emisiji o našem cenjenom narodu.
Čitajući
pažljivo knjigu Žana Kristofa Buisona, inače bivšeg dobitnika Karićeve nagrade za srpstvo,
primetili smo da pisac na više mesta citira
arhitektu Korbizjea, koji je na svom putu kroz Srbiju primetio paradoks
da je Beograd jako ružan grad na jako
lepom mestu. Pisac koji o Beogradu baš nešto i nije dobro potkovan tvrdi da je
Beograd svet i da se u njemu za tili čas
iz jevrejskog kvarta pređe u
muslimanski deo grada. Ovo je
verovatno posebno drago francuskoj publici, ali totalno nepoznato Beograđanima. Ajde da se iz ličkog dela
preko mosta pređe kineski kvart, al'
Kinezi nisu muslimani, k'o što ni Ličani
nisu Jevreji. Znači, postoji neki drugi
Beograd koji mi ne poznajemo. Beograd koji liči na staro Sarajevo. Možda on to
predviđa našu budućnost.
Treba
naglasiti i to da su Srbi narod paranoičan, kako je to
lepo primetio francuski gost a da nije pocrveneo. Da bi se izvadio iz situacije
on kaže da su Srbi čudni, da oni nisu obnavljali svoju prestonicu između dva rata, jer iz iskustva znaju da će opet neko da ih bombarduje. Ha, ha... Verovatno je
negde pročitao onu našu modernu
poslovicu: bombardujete il' da krečim. Buison je takođe ubeđen da nas
ne mogu da shvate racionalni ljudi već
samo malo ćaknuti, kao što smo i sami. Koji kompliment. Hvala mu do neba sa kojeg su nas upravo oni i bombardovali. Pored ovakvih
prijatelja nama neprijatelji uopšte nisu potrebni.
Dobar
prevod para vredi
Francuski
novinar i ekspert za našu prestonicu je u svojoj knjizi nad knjigama opisao
Beograd kao "grad ni lep ni očuvan i u kome se na svakom ćošku vide
tragovi svih naroda koji su u njemu živeli". Verovatno misli na zagađenost
i prljavštinu iz doba Turaka, ili je možda samo obišao Kalemegdan i tamo sve to
video u jednom cugu. Kelti, Rimljani, Bugari ili Mađari su jedino tu prisutni na gomili.
Jedino
na Terasi tog Kalemegdana može da se brzo uoči da su, kako to pisac i cenjeni
gost lepo reče, Srbi kao narod izuzetno gostoljubivi prema strancima i da čak
prema njima imaju bolji odnos nego prema rođenim sunarodnicima.
Beograd
je takođe i grad slavlja, u kome se mogu sresti najlepše devojke na svetu. E,
to ako nas ne izvadi i ugura u Evropu ništa drugo neće. Drugim rečima, pičetine
kao kod nas izgleda da nigde više nema. Bogami, vrlo originalno i lepo rečeno, baš na
nivou kulture veka svetlosti, Voltera i Viktora Igoa. Mada pomalo izgleda kao da je u UNS-u
gostovao Berluskoni, a ne Buison. Uostalom naše sponzoruše koje govore
sve jezike sveta podsećaju pomalo i na nekadašnje pariske dame koje su za vreme
onog rata takođe cenile strance i sa njima bile u veoma bliskoj vezi. Posle su
ih šišali do glave. Ali ne budimo pogani jezici i nezahvalni bez razloga.
Čovek
se trudio, pa iako nema pojma o temama koje obrađuje u svom romanu on ipak piše
relativno pametne knjige, zahvaljujući
saradnicima i naročito nekoj Selin
iz svoje izdavačke kuće, koja mu je o Beogradu sve sažvakala.
Znam, reći ćete da Buison nije Kapor i nema dušu čoveka koji je voleo i
poznavao 011. Njegova veza sa nama je lične prirode, preko familija Masalević
i Nedić.
Mesje
Buison je potvrdio ono u šta se sumnjalo već duže vreme, da je on taj koji je
lično napisao preko 100 pozitivnih članaka i skoro tri fenomenalne knjige o
lepotama i dobroti majke Srbije.
On
je kao primer žrtvovanja i patriotizma citirao našeg najvećeg sina i tata-matu
za ekonomiju, voljenog ministra koji je kako reče: ostavio karijeru u engleskoj
banci, veliku platu, svetla Pariza i svoju porodicu da bi za 1.200 evra mesečno
Srbima spasao valutu i iskorenio korupciju. Kao šlag na tortu ove snobovske
liturgije i zvanično je saopšteno da je njegova knjiga pod naslovom
pozajmljenim od Crnjanskog, "Roman o Beogradu", prevedena na srpski
jezik. Vauuuuuuu! Joj, radosti, joj časti, joj veselja, padanja u fras i
skakanja u vis. Sada ćemo i mi moći da naučimo nešto o gradu u kome živimo
hiljadu godina. Ma mi smo genijalci. Da se čovek pita dokle ide srpska glupost
i želja da nas zavole oni koji nas mrze onako bez razloga.
Buison
se nije zadovoljio Beogradom pa je svoj šou ponovio i za naše šnajdere u
Srpskom kulturnom centru u Parizu. Ne bi nas iznenadilo da najesen krenu
specijalne emisije na RTS-u, pa turneje po srpskim selima i školama, Ninova
nagrada, večera kod patrijarha i
roštiljanje u Belom dvoru, ako već i to nije obavljeno, a da mi pojma nemamo.
Mali
savet, ako vas baš interesuje istorija Beograda ima jedna dobra knjiga Svetlane Velmar Janković, koja je pod bravarskim naslovom Kapija Balkana
upravo izašla iz štampe.
Joj, radosti, joj
časti, joj veselja, padanja u fras i skakanja u vis. Sada ćemo i mi moći da
naučimo nešto o gradu u kome živimo hiljadu godina.
Slično su naši ministri ljubili skute i prethodnim intelektualcima
koji su nam dolazili na čapras-divan kao sada ovaj
gospodin Žbun. Na francuskom Buison znači grm ili žbun. Ono mesto gde obično leži zec.