Do koske
Može li Srbija razumeti
svoje prijatelje i zaštitnike, ako ne razume sebe samu
Mišja rupa u vrhu vlasti
Jedan čovek i dve rečenice bili su
dovoljni da se celokupna bedastoća i sve podaništvo siledžijske demokratije
nađu u mišjoj rupi. Predsednik Tadić je sagnuo glavu tom prilikom, a njegov
"nevladin sektor" zinuo zatečen. Tako mali i uplašeni rade kad veliki
progovori
Nikola Vlahović
Ambasador Ruske Federacije Aleksandar Vasiljevič Konuzin, u vrlo
kratkom roku svoga službovanja u večno
nestabilnoj Srbiji, stekao je reputaciju domaćeg čoveka
i nekoga ko je "jedan od nas". I dok je Konuzin u prvim mesecima
svoga službovanja bio tražen na svakom važnijem skupu kao jedna pitoma,
prihvatljiva i zabavna ličnost, nikome iz vrha srpske vlasti to nije smetalo.
Naprotiv, i sami su se utrkivali pozivajući ga na razne svečanosti.
No, kad je Konuzin prvi put počeo javno da reaguje na skandalozno
ponašanje zapadnih diplomata, na njihov primitivni nastup, na nadmene stavove
prolaznih ličnosti koje sebe ovde doživljavaju kao rimske prokonzule kojima
treba istimariti konja i pronaći ljubavnicu za jedno veče, onda je ovaj ruski
stručnjak za politiku i diplomatiju postao noćna mora domaćih slugeranja
Zapada.
Ali, sa druge strane, ovaj
opljačkani i napušteni narod koga je sopstvena vlast više puta prodala,
prevarila i nanovo očerupala, video je u njemu velikog prijatelja iz velike
zemlje i prepoznao u tom smernom vojničkom držanju čoveka kome može da veruje.
On je takvu reputaciju i potvrdio više puta u svojim istupima, pokazujući
diplomatskom koru zapadnih zemalja, ali pre svega domaćim podanicima zapadnih
interesa u Srbiji, da ruski ambasador nije predstavnik male pacifičke
ostrvo-države, nego moćne imperije koja se prostire na dva kontinenta.
Nenaviknuti na drugi obrazac ponašanja osim bednog udvorištva, srpski
predsednik, njegovi glasnogovornici iz nevladinog sektora i slična fela,
zanemeli su kad je nedavno, na skupu pod imenom Forum za bezbednost izgovorio
rečenicu: "Ima li ovde Srba? Tači osvaja sever Kosova,
a vas baš briga!" Čim je u Srbiji krenulo kolektivno izvinjavanje
predsednikovih trbuhozboraca zbog onoga što je Konuzin kazao, "Glas
Rusije" se sa razlogom upitao: šta je to Konuzin tako strašno uradio pa su
ga mediji prozvali skandalmajstorom, naglašavajući da je jedino skandalozno to
što je jedan takav forum održan - u prisustvu predsednika Srbije!
Koliko je duboka provalija između
naroda i vlasti u Srbiji, postalo je jasno nekoliko dana kasnije, kad je
njegova ekselencija Aleksandar Konuzin došao da uveliča gradsku slavu u Topoli.
Snimke sa tog događaja neke televizije sa nacionalnom frekvencijom nisu smele
da puste, a glavni državni mediji su izbegli da tome daju značaj...
Najpre je predsednik opštine Topola održao govor u kome se obratio
Konuzinu sledećim rečima: "Ovde ima Srba, vaša ekselencijo! Pozdravljamo
našu braću na barikadama na Kosovu i nadamo se da će im Srbija pomoći!".
Tokom šetnje kroz grad narod je masovno zaustavljao Konuzina, fotografisao se
sa njim, ljubili su mu ruke, dovikivali da ima Srba dok ima i Rusa.
Ali, ono što misli narod, ne misli i njegova vlast! Neki su odmah
reagovali na Konuzinovu izjavu rekavši kako bi Srbija trebalo da mu
"uskrati gostoprimstvo da ima
diplomatske kičme" (Nenad Čanak). Čudno da se taj isti čovek nije
oglasio kad je u Srbiju došao Džozef Bajden, osvedočeni srbomrzitelj,
onaj koji je sve Srbe nazvao degenericima i kanibalima koji "jedu
decu", zlotvorima i masovnim ubicama koje treba temeljno potamaniti...
Da je ova vlast imalo svoja, kao što nije, takvom čoveku bi zauvek
uskratila pravo na boravak u Srbiji. No, Bajden je čak i večerao u ugodnoj
atmosferi uživajući u besprizornom podaništvu tih i takvih
"kanibala"!
Zar nije bilo dovoljno svakom dostojanstvenom srpskom političaru i ono
što je francuski ambasador Žan-Fransoa Teral napravio prvog dana svog
službenog boravka u ovoj zemlji, kad je iz Novog Pazara poručio: "Ovo
je moja prva poseta Novom Pazaru i moje je duboko uverenje da Beograd nije
čitava Srbija, ali da Novi Pazar jeste Srbija." Ili kad
tadašnja zamenica američkog ambasadora Dženifer Braš drži predavanje o
tome kako je evidentan"... negativan uticaj vlasti u Beogradu i
celokupnu situaciju u Sandžaku, kao i uloga Vlade Republike Srbije u kreiranju
i produbljivanju podela unutar bošnjačkog naroda u svim oblastima društvenog pa
čak i privatnog života"!
Zar nije trebalo ekspresno najuriti iz Srbije takve
"prijatelje"?
Pokojni nemački ambasador Andreas Cobel je pretio da će se tek
razgovarati o statusu Vojvodine i Sandžaka
"ako Srbija nastavi da insistira sa kosovskim pitanjem". I nije mu
posle tog put u domovinu pokazala srpska diplomatija niti predsednik Srbije,
nego sama Nemačka, jer je kompromitovan zbog "korišćenja sredstava"
albanskih trgovaca drogom.
Ko je to od srpskih vlasti reagovao kad je evropski izvestilac Jelko
Kacin, inače redovni korisnik govora mržnje još od početka raspada
Jugoslavije, doslovno pretio vlastima u Srbiji da se ne igraju braneći svoju
ustavnu teritoriju? Ko se seća kad je pre nekoliko godina holandski ministar Ferhagen
doslovno preuzeo na sebe ulogu mandatara srpske vlade? Je li tada neko
reagovao? Ne, nego su svi udvorički i sramno ćutali!
Ne treba ni pominjati kako su se ovde prema političarima i narodu
ponašali britanski, američki i njima satelitski ambasadori! Neki od njih nisu
razlikovali Srbe od običnog stada! Nažalost, gomilu gnusoba su izgovarali
najčešće u prisustvu B. Tadića i njegove vlastele, a prateći nevladin sektor se
prema svemu odnosio kao prema božjim zapovestima.
No, kad je Aleksandar Vasiljevič progovorio o tom
bednom udvorištvu, i to ne iza leđa, nego u lice, i predsedniku Srbije i
njegovim "krojačima stvarnosti", onda je to postalo problem. Nije
srpska vlast sa svojim medijima uplašeno reagovala na Konuzina zbog sebe, nego
zbog svojih šefova! Jer se još nada da je tamo negde u njihovoj milosti, ne
videvši iz blata u kome se nalazi da više nikome nije potrebna.
Ovaj naš pravoslavni, i srpski i ruski Aleksandar
Konuzin, koji je pokazao da nije sve interes, nego da je čovek iznad interesa,
zapravo je i narodu i ovdašnjim vlastima postavio jedno civilizacijsko pitanje:
čiji smo mi ako nismo svoji?
Nije
srpska vlast uplašeno reagovala na Konuzina zbog sebe, nego zbog svojih šefova!
Jer se još nada da je tamo negde u njihovoj milosti, ne videvši iz blata u kome
se nalazi da više nikome nije potrebna.