Feljton
Dr Zoran Petrović Piroćanac: Nomenclatura
Serbica, 1982-2013, Elite, entropijski model političke klase i kontinuitet
srpske nomenklature (4.)
Najnovija knjiga dr Zorana Petrovića
Piroćanca, naučnog istraživača iz Instituta za političke studije iz Beograda,
pod nazivom "Nomenclatura Serbica", nastala je u okviru
projekta "Demokratski i nacionalni kapaciteti političkih institucija
Srbije u procesu međunarodnih integracija". U njoj je detaljno opisan
fenomen srpske državne i političke nomenklature (u enciklopediji Wikipedia,
naziv za vladajuću klasu u komunističkim zemljama). Koristeći se najboljim
svetskim i domaćim izvorima, autor upoznaje čitaoce sa moćnim pojedincima i
njihovim klanovima tokom komunizma, pa sve do tranzicije i banditskog,
liberalnog kapitalizma. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje odabrane delove
iz ove knjige.
Dr Zoran Petrović Piroćanac
Srpskoj javnosti, naročito najmlađim
generacijama, gotovo je nepoznata itekako važna politička epizoda koja se
odigrava u Beogradu 1981-82, afera napada „ideoloških pazdarana" UK SK na
redakcije „Studenta" i „Vidika", neposredno inspirisanih i komandovanih
urotničkom partijskom palicom Mirjane Marković.
Kao ilustraciju atmosfere prouzrokovane
ideološkim čistkama u Beogradu, odmah po Titovoj smrti, podsećamo na, takođe
danas potpuno zaboravljena u Srbiji, dva dokumenta tog vremena. Najpre Rečnik
tehnologije, posebno izdanje časopisa Vidici, objavljeno početkom 1981. Upravo
je to izdanje privuklo pažnju Mire Marković-Milošević i ona ga je odabrala za
metu svoje prve akcije javne ideološke čistke, koju vrši potom njen neo-staljinistički
serkl na Univerzitetu.
Reakcija „Vidika" odštampala je ovaj
broj, velikog formata dnevne „Borbe", u malom broju primeraka (procenjuje
se između 60 i 80, mada tačan broj nikada nije utvrđen). Reč je o dvobojnom
rukopisu, formata A-3, dakle grafički veoma različit od svih drugih časopisa.
Ovaj broj specijalnih „Vidika"- Rečnika tehnologije - u potpunosti je
urađen ručno, starinskom tehnologijom. U načinu izrade ležala je i simbolika
sadržaja - poruke časopisa. To je protest protiv sistema, ne samo protiv deformisanog
socijalizma u Jugoslaviji, već i protiv svih savremenih sistema, koji listom
sadrže mnoge elemente tlačenja građana.To je zapravo protest protiv savremene
civilizacije, koja preti da izrodi sve nove i nove neslobode.
Rečnik tehnologije zapravo je
intelektualni događaj par excellence u Evropi tog vremena. Sam tekst,
raspoređen na tridesetak stranica velikog novinskog formata, sa 171 pojmom „Rečnika",
nesumnjivo je među najvažnijim sadržajima koji su se pojavili u socijalističkom
svetu neposredno po Titovoj smrti. Na filozofskoj razini, ovaj dokument ima
dalji domet od svega što je bilo pisano u disidentskim krugovima Poljske, Čehoslovačke,
Rusije i Mađarske u tom trenutku. O njemu sed nigde nije ništa čulo u to doba,
razumljivo, jer je njegova subverzivnost istinski nadmašila sva disidentska
mišljenja socijalističkog lagera. Jezik koji izražava ovaj osobeni protest
mladih Srba tog doba nije baš lak, na momente je „zakukuljen i zamumuljen",
ali se treba podsetiti da je rukopis objavljen 1981., u periodu u kome još nema
potpune slobode izražavanja u post-titovskoj Jugoslaviji. To je prvenstveni
razlog što je i mnogim današnjim čitaocima Rečnik tehnologije delom
nerazumljiv. Ovaj rukopis je imao zadatak da govori, sve pažljivo varajući
partijske cenzore.
Tokom čitave 1981. „Rečnik
tehnologije" ne izaziva nikakvu javnu reakciju, već nailazi na totalno prećutkivanje.
Mirjana Marković ga je, među retkim oficijelnim intelektualcima, brzo
identifikovala kao subverzivan i započela, sa svojim ideološkim sledbenicima u
okrilju UK SK, da ga pažljivo analizuje. Intelektualni plod ovog rada njene „ideološke
policije" koju je diskretno okupila, jeste Analiza ideološke orijentacije
časopisa 'Vidici' i nedeljnika 'Student'. Reč je, međutim, o dokumentu-fantomu,
koji niko nikada nije potpisao imenom, ali koji je cirkulisao po beogradskim miljeima.
Dokument je, ipak, autentifikovan, ali tek kada je afera sa „Vidicima" i „Studentom"
izbila 1982., pa su i autori od tada postali poimence znani.
Liberalno protiv dogmatskog
Zanimljivo je takođe da je ova značajna
intelektualna epizoda tog doba potpuno ignorisana od istoričara i politikologa
u Srbiji, sve do danas. Autor je, međutim, ubeđen da po svim uzusima škole
istorije sadašnjosti, ovakav događaj predstavlja dragoceni fragment u istoriji
sadašnjosti Srbije, dragoceniji od mnogih koje su oficijelni istoričari,
sociolozi, politikolozi i ini stručnjaci inaugurisali za neizbežne za beleženje
za budućnost. Ovaj rukopis u Srbiji je jedini ponovio in extenso, u svom
književnom delu Saga o biciklisti, Svetislav Basara. To nije slučajno, jer je i
Basara gravitirao redakcijama „Vidika" i „Studenta" u to vreme, čak
su ga ove sredine i lansirale u književnu orbitu Srbije.
Afera sa „Vidicima" i „Studentom"
iz 1981-1981. spada u važan događaj beogradske mikro-istorije, od one vrste
koja razotkriva ulogu i mesto Mirjane Marković-Milošević i njene ekipe „ideoloških
pazdarana" u godinama priprema za dolazak na vlast u Srbiji supružničkog i
ideološkog para, „srpskih Elene i Nikolaua".
„Rečnik tehnologije" je u
svojoj izdavačkoj formi simbol odbijanja savremene civilizacije i njenih pervertovanih
principa. On ima, kako smo rekli, naoko izgled rukopisa iz prvih vremena
štamparije u Srednjem veku, pa je izuzetan raritet, kulturni događaj prvog
reda. Redakcija precizira na kraju „Glosara" da je „posvećen Franku Bazalji",
italijanskom psihijatru-levičaru, osnivaču psihijatrijske škole koja je
Sedamdesetih zagovarala totalnu slobodu za mentalne obolele i zatvaranje psihijatrijskih
azila u Italiji. Franko Bazalja je značajno uticao na leve intelektualce
čitavog sveta Šezdesetih, uključujući i srpske i jugoslovenske intelektualce.
Poruka „Rečnika tehnologije" je jasna
kritika čitave savremene civilizacije. U njemu se govori o otuđenju savremenog
čoveka i čovečanstva, pa poziva na promene društvenih odnosa i proizvodnje u
svetu, kao i na menjanje naših pojedinačnih života.
Intelektualnu snagu „Rečnika
tehnologije" je nesumnjivo snažno osetila komunistički ideolog Mirjana
Marković, tako da je ona, sve ukazuje na to, poverovala da ima posla sa
istinskom „zaverom protiv sistema socijalističkog samoupravljanja". To je
i znak intelektualne slabosti i nje, i njene ekipe. Kako onda ubediti osobu
psihološkog profila jedne Mirjane Marković da je rad na „Rečniku
tehnologije" obavilo tek nekoliko mladih ljudi, koji imaju drugačije svetonazore
od njene ekipe? Pritom je „Rečnik" prilično zatvoren i nerazumljiv čitaocu
koji nema produbljenih znanja u filozofiji, dakle „osuđen" je na čitanje u
uskom krugu obrazovnih čitalaca. Ta dimenzija je verovatno imala bar delimičnog
uticaja i na odluku da se odštampa tek stotinak primeraka izdanja. Mladi autori
„Rečnika tehnologije" u tom trenutku svakako nisu ni pomišljali na
realizovanje zavere protiv Partije, već na globalne ekološke probleme, na horizontalne
strukture u društvu Poljaka Lamentoviča, Adama Mihnjika i Jaceka
Kuronja, kakve je, na primer, ovaj autor prvi put sreo u Gdanjsku, avgusta
i septembra 1980., tokom protesta „Solidarnošći".
Primećuje se kod ovih mladih uticaj Bazalje
i Negrija, neo-anarhizma, teoretičara „Crvenih brigada", anarho-sindikalizma
masovnih evropskih društvenih reakcija mladih spram zahuktalog kapitalizma
Sedamdesetih.
Redakcija „Vidika" nije iz redova
Partije na Univerzitetu. Glavna urednica Slavica Stojanović i istinski
spiritus movens časopisa, Aleksandar Petrović (danas, gle šta život
sve može da izrežira! - ugledni profesor beogradskog Univerziteta), predvode
grupu mladih nezavisnih intelektualaca sa Univerziteta. Pored ostalih
saradnika, tu su: Stevo Šumonja, Tomislav Longinović, Stela Stojić, avangardni
umetnik fotografije Dragan Papić, mladi pisac Basara, i drugi.
Većina može da se svrsta u nezavisne
duhove, leve tendencije, koji se bez kompleksa interesuju za liberalne ideje
koje stižu iz kapitalističkog sveta.
Svaku redakciju časopisa i nedeljnika,
njihove novinare, kontroliše Partija. Predsedništvo Univerzitetskog komiteta
Saveza socijalističke omladine (SSO), koje je izdavač „Vidika", delegira
11 članova Izdavačkog saveta.
Čine ga: Rade Bulatović (deceniju
kasnije diplomata, a dve decenije kasnije i šef obaveštajne službe), Aca
Divac, Vladimir Milanović, Boro Mišeljić, Žarana Papić, profesor Miroslav Pečujlić,
Aleksandar Petrović, Gordan Ranitović, Slavica Stojanović, Stevo Šumonja i
profesor Zoran Vidaković. Zvanično, „Vidici" su ocenjeni kao „časopis
za društvena, kulturna i politička pitanja", liberalne tendencije. Mirjana
Marković i njena ekipa pažljivo ih čitaju i dobro uočavaju da će neminovno
morati da intervenišu u određenom trenutku, ne bi li se časopis vratio izvornom
marksizmu, kako ga ona vidi.
Afera „Student "
Afera oko nedeljnika „Student" takođe
je zanimljiva. Univerzitetski nedeljnik je u stvari bio predmet žestokih
kritika u više navrata, između 1980. i 1988. „Student" je tradicionalno disidentski
nastrojen, levičarski intoniran oduvek, čak sa natruhama mladalačkog anarhizma
i konkretnih utopija. Njegovi urednici uvek su uspevali da zabrinu vlasti, ma
kakva bila kontrola koju su im nametale. Teški napad Partije na „Student"
dogodio se u aprilu 1980., nekoliko dana pre Titove smrti. Redakcija se solidariše
sa napadanim, pa smenjenim, glavnim urednikom Vladanom Đorđevićem,
dajući kolektivnu ostavku. Time se mladi novinari hrabro suočavaju sa moćnom
gradskom Partijom. Partija imenuje novu redakciju, ali se veoma brzo
ispostavlja da ni nova ekipa nije poslušna. Desilo se još i gore - naredna „Studentova"
ekipa upala je u režirani skandal Mirine grupe, početkom 1982., zapravo skandal
inicijalno vezan za redakciju časopisa „Vidici", koja je u tesnoj saradnji
sa „Studentom."
Niko u Beogradu nije predvideo ovaj napad
ekipe Mire Marković, koja bdi nad ideološkom čistotom Univerziteta. Ona je i uobrazila
kako upravo ona treba da „stavi šapu" na univerzitetski teorijski časopis „Vidike".
Istu tendenciju ideološki policajci Mirjane Marković su osetili i u „Studentu",
naročito na uvodničkoj strani 2, posvećenoj često komentarima važnih društvenih
fenomena i događaja. Strana 2 je od smrti Tita veoma često tribina divergentnih
mišljenja u odnosu na zvaničnu komunističku liniju. Isto tako je uočeno u
Univerzitetskom komitetu Partije da dve redakcije tesno sarađuju. Na primer,
glavni urednik „Studenta", Boro Mišeljić, istovremeno je član uredničkog
kolegijuma „Vidika", i upravo on prenosi „opasne" tekstove iz „Vidika"
u „Studentu".
Sopstvenom inicijativom, ideolog Mirjana
Marković-Milošević, odlučuje da javno reaguje i zaustavi tu opasnu grupu, „klasne
neprijatelje" u okrilju Univerziteta. Ona formira anonimnu grupu za analizovanje
sadržaja „Vidika" i „Studenta". Kao rezultat ovog rada, mladi
ideološki analitičari joj predaju dokument naslovljen „ Analiza ideološke
orijentacije časopisa 'Vidici' i lista 'Student.'" Ovaj rad bio je dug, sistematičan
i minuciozan. Analitičari su dobro poznavali Beograd, one koji su pisali za „Vidike"
i „Student", a posebnu pažnju posvetili su autorima „Rečnika
tehnologije", specijalnog izdanja „Vidika," koje je najviše bolo oči
Mirjani Milošević i njenim Mladoturcima.
Staljinistička Analiza „Vidika"
i „Studenta"
U Analizi „Mladoturaka" već na
početku se jasno kaže: „Ova informacija govori o ideološkim temeljima
aktivnosti jedne grupe okupljene oko časopisa 'Vidici'. Mi smo upotrebili izraz
'ideološki temelji', jer je reč nesumnjivo o koherentnom i autohtonom sistemu
ideja, čija geneza jasno pokazuje da je reč o unošenju elemenata jedne nove
ideologije, sa ciljem da se da tumačenje integralne i totalne stvarnosti. Kao
što se zna, svaka ideologija predstavlja jednu konkretnu artikulaciju razdrobljene
stvarnosti, izraz i tumačenje Bića doživljenog kod parcijalizovane društvene
svesti kao istinu. Time ova nova ideologija nije različita od nih prethodnih.
Ono što čini najvažniju osobenost ovog sistema ideja, to što čini diferentia
specifica njihovog učenja i njihovog pojavljivanja u javnosti, to je
njihova metaforička strana, ezopovski jezik, kodirani jezik.
Svaka od ključnih kategorija je kod čije
se suštinsko indirektno ideološko značenje shvata jedino ako se otkrije ključ,
ako se 'prevede' svaki od krucijalnih pojmova, i ako se pređe sa jednog naokog
premeštanja značenja sintagmi i čitavih rečenica na istinsko čitanje, stvarno
čitanje tekstova. Za to je glavni zadatak ovog dela informacije upravo
prevođenje i tumačenje osnovnih kategorija, tačnije potpuno razjašnjavanje
misli koja treba da je skrivena iza kodova kako bi opstajala.
Čini se potpuno neverovatnim da se u
stadijumu razvoja savremene ideološke svesti, to jest savremenog razvoja
društvenih odnosa, u situaciji u kojoj postoji jasno određena odgovornost
sredstava komunikacija,pod pokroviteljstvom jednog časopisa, tokom više od dve
godine, iz broja u broj, razvija i propoveda jedna ideologija koja nije samo
ne-marksistička, već je, štaviše, otvoreno i agresivno anti-marksistička.
"Proizvodnja formi"
Ideološki tumači Rečnika prilježno su
načinili i listu suštinskih kategorija i pojmova, tvrdeći kako i ova ideologija
„poseduje jedan fond afirmativnih i negativnih kategorija. Ključne afirmativne
kategorije su: Volja, Ličnost, Apokalipsa. Ključne negativne kategorije su:
Tehnologija, Ogledalo, Dečaci. Zadržimo se samo na tumačenju tehnologije,
Ogledala i Dečaka. Idološki cenzori UK pokazuju u svojoj analizi da je pojam
Tehnologija lajt-motiv svih brojeva „Vidika" i da je ona definisana kao „Proizvodnja
formi (str. 24).
Ona je i „Novi svet, amnezija
(zaborav), udvojeni svet, svet naspram sveta." Tehnologija je, tumači se dalje,
„ništa drugo do li lažljiv svet, svet himere, svet naspram realnog sveta. To je
svo postajanje sveta od Dekarta (od XVII stoleća do napših dana" (str. 8),
to je svet institucija, demokratije, tehnike, humanizma, svet u kome su osnove fomirali
sistemi: društvo u društvenom sistemu, nauka u naučnom sistemu, filozofija u
filozofskom sistemu. Ovaj svet, svet tehnike, svet zla, mržnje, osakaćenih i
ograničenih ljudi, svet laži i prevara, dakle lažljivi svet,, svet naspram
realnog sveta. Prema realnom svetu on se ponaša kao: Ogledalo- socio-politički
sistem."
Drugi ključni pojam „Rečnika" jeste
Ogledalo. „Prema istinskom životu, Ogledalo samo reflektuje istinu, ogledalo je
fikcija, odsjaj, senka stvarnosti. Istorijsko odstojanje tehnologije je
Institucija. „Vavilonska kula čiji zidovi su Ogledala. Između tih zidova,
prijatno pregrađene i zaštićene, šetaju se Tehnologije" (str. 10).
„Dakle", tumače ideološki policajci
Mirjane Marković, „kao što je tehnologija jedan kod za društvo, tako je i
ogledalo kod za instituciju, za sistem, to jest za bilo koju organizaciju...
Između ogledala se nalaze svi oni koji služe instituciji, to jest sistemu:
Tehnologije. Tehnologije su „hijerarhijski majmuni"(str. 24).
„Sinonim za Tehnologije su Dečaci (tehnolozi)
- odgovorni, naučnici, filozofi, umetnici. Zašto su Tehnolozi Dečaci?
Jednostavno zato što nisu dospeli do zrelosti, zato što su nedovoljno zreli da
mogu da se nazivaju ljudima. Tehnolozi kao Dečaci su ljudske ličnosti večno sprečene
i zbog tih razloga niža ljudska rasa. „Tehnologija se smatra proizvodom
Dečaka" (str. 6), jer su upravo tu opaža i manifestuje razlika između dve
vrste jasno razdvojenih ljudi: između Dečaka i Ličnosti.
Ličnost - član grupe biciklista okupljenih
oko časopisa „Vidici". Mada je ovo prvi afirmativni pojam, potpuno je
jasno da se autori ovih tekstova smatraju Ličnostima. Ličnosti su svi ti ljudi
koji se nalaze van institucije-sistema, koji su „odgonetnuli" Tehnologiju
(društvo) i koji se nalaze s druge strane Ogledala (sistema). „U Instituciji nema
Ličnosti, već samo Tehnologija, ili Dečaka" (str. 5), jednostavno zato što
„Dečaci poštuju pravila igre koje nameće Institucija" (str. 8) i „Ličnost
ne poštuje pravila igre". A osnovna pravila su zakon i moral."Zakon
je ograničavanje Ličnosti. Život u harmoniji sa zakonom potvrđuje Tehnologiju i
anulira Volju". Za Volju, „Ličnost, nema zakona u životu". (str. 8)
Ličnosti i Dečaci su dve jasno rastavljene
ljudske rase. Volja da se slomi ogledalo - želja da se sruši društveni sistem.
Razlika između Ličnosti i Dečaka dovodi nas do drugog afirmativnog pojma,
Volje. Volju poseduje samo Ličnost,
Dok Dečaci poseduju arbitrarnu moć. Volja
se formira u trenutku kada čovek postaje svestan Tehnologije (društva), kada
postaje svestan da njega ograničava upravo društvo. On onda dolazi do volje da
slomi ogledalo (sistem).
„Vidici" su definisani upravo tako
(str. 4): „'Vidici' su volja da se slomi ogledalo", „da se sruši sistem,
sve institucije i sve što je Tehnologija (društvo) i tako se 'dokrajči'".
Isto kao što Varvari uništavaju sve na svom putu, tako Ličnosti razaraju
apsolutno sve što postoji. Ličnost razara društvo.
(Kraj)
A 1.
Svaki Broz je imao svoga Marka
Glavni urednik „Studenta" Boro Mišeljić
je u svemu permanentna meta analitičara iz redova Mirjane Marković u Analizi. „Boro
Mišeljić, prirodno, savesno obavlja svoj deo posla i broj 22/23 objavljuje
tekst 'Objavljujem komunizam', čiji se autor potpisao pseudonimom 'Marko Broz'.
U tom tekstu pravi se jasna distinkcija između ove grupe koja deli slične ideje
i koja se nazvala communis. Takođe govoreći jezikom šifara podvlači se
ovde teza da je član communisa "odgovoran samo svojoj zajednici, a
ne društvu."
A 2.
Papić ih je stvorio
Dragan Papić je izuzetna umetnička figura
Srbije, ometan, napadan, ignorisan i od kako se pojavio na javnoj sceni, do
2012. (verovatno i narednih godina) najčešće i onemogućavan da svoja dela
ponudi javnosti. U vreme „Rečnika tehnologije" ovaj ingeniozni umetnički
stvaralac, fotograf, i lansira upravo preko „Vidika" i „Studenta"
umetnički projekat „Dečaci", koji je prerastao u „Idole". U vreme
Borisa Tadića perverzno je vaskrsao i otelotvorio u političkoj perverznoj formi
predsedničkog „prvog kruga" saradnika i saučesnika u državnim poslovima,
naročito preko nekadašnjih „Idola" Šapera i Krstića, na veliku žalost
njihovog nekadašnjeg tvorca D. Papića.