https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Tabloid istra`uje

 

Tabloid istražuje

 

Ko je i kako prisvojio, preprodao i uništio veterinarsku službu u Srbiji

 

Ni svinjama nije dobro

 

Kupovina veterinarskih stanica u Srbiji, dobrim delom je obavljena novcem od od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje, ali i uzrok kasnijeg raspada veterinarske službe kakva je decenijama postojala. Kako je Srbija preko devastacije veterinarske službe opljaèkana za stotine miliona evra, istraživao je Tabloidov novinar u saradnji sa svojim izvorima u državnim institucijama i van njih. 

 

Vuk Staniæ

 

Privatizacija veterinarskih stanica u Srbiji, sprovedena je na potpuno pogrešan naèin, pa je danas kvalitet veterinarske službe vraæen na nivo od pre Drugog svetskog rata. Ovo je zakljuèak struènih lica, izveden iz zastrašujuæih èinjenica o propadanju ove strateški važne oblasti.

Zarazne bolesti stoke, poput svinjske kuge, kju-groznice, bruceloze i šmalenberga, su postale normalna pojava. Ove bolesti trebalo bi da suzbijaju veterinarske stanice, u saradnji sa Upravom za veterinu Ministarstva poljoprivrede. Ali, tu treba znati da pojava ovakvih bolesti pojedincima donosi veliki profit, pa je to i razlog što Ministarstvo ne uspeva (ili nema nameru) da ih iskoreni.

Od ovakvog stanja profitiraju, sumnja se, neki službenici ministarstva poljoprivrede, i povlašæeni vlasnici veterinarskih stanica. Oni po osnovu "programa mera" iz budžeta, zarad suzbijanja zaraznih bolesti, izvlaèe godišnje više od 250 miliona dinara.

Budžetska kontrola koja je nedavno obradila dokumentaciju Ministarstva poljoprivrede Srbije, otkrila je brojne nepravilnosti u ovoj oblasti. Država je finansijski ošteæena, ispostavilo se, ali još uvek niko nije u zatvoru.  

"Program mera" je naziv pod kojim ministarsvo za poljoprivredu malim ili velikim poljoprivrednim gazdinstvima može da daje besplatne vakcine za stoku, lekove, spermu bikova za veštaèku oplodnju krava. Sve to do seljaka stiže putem veterinarskih stanica, koje vode evidenciju o broju stoke koju treba vakcinisti u podruèju na kome deluju. Na osnovu dokumentacije stanica, ministarstvo im dostavlja vakcine, vakcine i druga oprema iz programa mera je besplatna, ali  se usluge poput veštaèke oplodnje, ili vakcinacije naplaæuju. Naplaæuje ih veterinarska stanica. 

Na prvi pogled ovo je siguran posao koji garantuje vlasniku stanice monopol na veterinarske usluge na geografskoj lokaciji za koju je nadležan.  Informacija o sigurnom poslu koji donosi veliki profit, a iza kojeg stoje država Srbija i Evropska unija, bio je i razlog da se u privatizaciju stanica proteklih godina ukljuèe i oni koje veterina nikada nije zanimala!

 

 

Brzo kupi, brzo rasturi, brzo prodaj...

 

U kupovinu veterinarskih stanica ušao je i novac od trgovine drogom, ali i iz drugih sumnjivih poslova. To je i bio razlog visokih aukcijskih cena koje su postignute prilikom prodaje.

Zapravo i oni èiji kapital nije vukao poreklo iz kriminalnih poslova morali su na aukcijama da se nadmeæu sa ovima èiji novac vodi poreklo iz sivih tokova, što je cene dizalo do nerazumnih nivoa. Primera ima dosta. Recimo, Javnu veterinarsku službu, Veterinarsku stanicu u Novom Sadu, kupio je u maju 2008. godine, Veljko Šæepanoviæ, odnosno njegova majka Vera, i to za 1.086.000 evra. Milion  i osamdeset šest hiljada evra koliko je Šæepanoviæ izlicitira je bilo 12,5 puta više od poèetne cene na toj aukciji.

U nadmetanju je uèestvovalo sedmoro zainteresovanih. Novi vlasnici tada su izjavili da su stanicu "kupili porodièno" i da æe nastaviti tu delatnost. Agencija za privatizaciju kasnije je raskinula ugovor sa njima zbog neodržavanja kontinuiteta poslovanja, neinvestiranja i nepoštovanja socijalnog programa.

Mediji su  tada objavili da je novi vlasnik Veterinarske stanice „Novi Sad" , na raèunu zatekao 3,5 miliona dinara, ali da je ubrzo sve spiskano, i da je su od 16 zaposlenih veterinara ostala svega èetiri! Ova porodica kupila je nekoliko veterinarskih stanica u Vojvodini. Na ime Dragana Šæepanoviæa kupljena je Veterinarska stanica „Sombor", i taj ugovor Agencija za privatizaciju je raskinula zbog neinvestiranja, neodržavanja kontinuiteta proizvodnje, i nepoštovannja socijalnog programa.

Šæepanoviæi su kupili i stanice u Srbobranu i Kikindi, kao i Veterinarsku stanicu „Sremska Mitrovica", za koju su dali 855.000 evra.

Veterinarska stanica u Subotici bila je jedna od najskupljih. Prodata je za 1.511.000 evra polovinom 2008. godine, a zbog neplaæanja rata sav posao je pao u vodu. Agencija za privatizaciju raskinula je i taj ugovor. Kada je otišla na doboš, ova stanica je bila skuplja od ostalih koje su bile ponuðene na toj aukciji. Cena je od poèetnih 37,6 miliona u nadmetanju troje potencijalnih kupaca porasla na 121 milion dinara. Vlasnica je tada postala Darinka Konstantinoviæ iz Futoga.

Veterinarsku stanicu u Mionici kupilo je za 9,6 miliona dinara fizièko lice, po profesiji hemièar, tada je izjavio da planira da ujedini veterinarske stanice Kolubarskog okruga u holding.

Konzorcijum zaposlenih u Veterinarskoj stanici Kragujevac je na aukciji pobedio klanicu Buduænost iz tog grada, postane vlasnik svog preduzeæa za 29 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Ruma kupio je Živko Matijeviæ, a prodajna cena na aukciji dostigla je 55 miliona dinara.

Veterinarsku stanicu Vladimirci kupilo je poljoprivredno preduzeæe Guèevo iz Loznice za 23 miliona dinara, a stanicu Veliko Gradište kupio je Slobodan Rajèiæ, bivši radnik te stanice i vlasnik privatne veterinarske stanice Rajèiæ.

Stanica u Èaèku plaæena je 688.000 evra, u Valjevu - 641.000 evra, a dok su neke otišle za svega 12.000 ili 14.000 evra.

Zlatni posao sa programom mera i monopolom na veterinarskim uslugama na odreðenom geografskom podruèju ispostaviæe se nije tako zlatan, pa su ugovori kasnije uglavnom raskidani, kao što je sluèaj sa stanicama „Šid" i „Baèka Topola", zbog nepoštovanja socijalnog programa, odnosno neodržavanja kontinuiteta poslovanja.

Ukupno je, od jeseni 2007. do kraja 2009, prodato stotinak veterinarskih stanica u celoj Srbiji, potom je do kraja 2010. godine raskinuto 19 ugovora.  Agencija za privatizaciju je kasnije i sama saopštila da je od ukupno 101 prodate stanice, petina privatizacija poništena.

Najbolji primer da veterinaske stanice nisu vredele koliko je izlicitirani su raskidi ugovora stanica u Petrovcu, kupljene za 693.000 evra, Velikoj Plani i Žagubici, kupljenih za 242.000, odnosno 328.000 evra.

Ispostavilo se da Ministarstvo ne odobrava svakome da uèestvuje u programu mera i da veterinarska stanica mora prethodno da ispuni uslove koje propisuje Evropska unija.

Drugi veliki problem je i èinjenica da kupovinom stanice nikome nije garantovano da se u istoj opštini neæe otvoriti i konkurencija, sa namerom da na istoj opštini radi isti posao.

Najveæi problem sa kojim su se vlasnici stanica suoèili bio je raspad srpskog stoènog fonda.

U poslednjih deset godina fond je smanjen za 250.000 junadi i blizu 400.000 krmaèa, pa su neke od stanica èak i kada ispune uslove za program mera imale toliko mali obimposla da više nije postojala ekonomska isplativost. Ovo je ujedno i razlog zbog koga bi bilo dobro preispitati odluku o divljoj tržišnoj  privatizaciji ovih ustanova.

 

Lepo je zaraðivati na javnim nabavkama

 

Veterinari su pre privatizacije veterinarskih stanica tražili da se, zbog specifiènosti posla, postave posebni uslovi za prodaju, odnosno da se vodi raèuna o tome ko ulazi u ovaj posao, da ne bi došlo do "urušavanja struke".

Javna veterinarska služba je veoma važna za svaku opštinu i svako selo, s obzirom na to da joj je osnovni zadatak briga o životinjama i spreèavanje zaraznih bolesti, poveravanje ovako bitnog posla nekome kome je na prvom mestu profit je veliki rizik za naciju.

Ipak ne posluju sve veterinarske stanice loše, budžetska kontrola ustanovila je veæi deo novca iz programa mera upuæivan na svega nekolicinu veterinarskih ustanova.

Uporeðivanjem podataka o broju vakcina koje su upuæivane pojedinim veterinarskim stanicama i broja registrovanih životinja na tim opštinama, ispostavilo se da su dobijale deset puta više vakcina od ukupnog broja životinja.

Ove informacije prosleðene su i službenicima ministarstva unutrašnjih poslova, pa je tim povodom saslušavano više službenika ministarstva meðu kojima i naèelnica veterinarske inspekcije, Sanja Èelebiæanin.

Jedno od objašnjenja koje su dali zaposleni ministarstva je da je u dokumentu pogrešno, umesto hiljadu komada upisana jedna nula više, zbog èega je navodno poslato deset hiljada komada vakcina stanici u Kragujevcu.

Pošto se višak inekcija ne pojvaljuje jednom veæ više puta, ovakvo objašnjenje ne može da objasni ukupan višak. Èudno je i to da se stoèni fond godinama smanjuje a da se novac koji država izdvaja iz budžeta za program mera konstantno uveæava. Sa nekada 60 miliona dinara, za program mera u ovoj godini Uprava za veterinu tražila je 240 miliona dinara. Istraživanjem koje je naš list sproveo došli smo do saznanja da postoje grupe kojima je u interesu da se svinjska kuga i druge bolesti nikada ne istrebe, jer æe onda uvek lepo zaraðivati na javnim nabavkama inekcija za te bolesti.

Privatizacija veterinarskih stanica, se pokazala kao loš posao, u kojem nije dobro prošla ni država, ni nove gazde, ni radnici.

Država je na gubitku jer je dvadesetak stanica ranije privatizovanih sada ne funkcionalno, ne moguæe je za njih naæi nove vlasnike. Ispostavilo da vlasništvo nad njima ne donosi dovoljan profit. Sa druge strane ukoliko se država pojavi kao vlasnik i tim stanicama vrati status javnih ustanova one bi mogle da budu u povlašæenom položaju u odnosu na druge privatne veterinarske stanice.

Smanjenje stoènog fonda dovodi do toga da je sve manji obim posla za sve veterinarske stanice, dok su u veæini privatizovanih ustanova gazde loše ili nikako sprovele socijalni program. Veliki broj veterinara koji su radili u ovim ustanovama je ostao i bez posla, što je velika sramota za državu.

Nedavno je Petar Matijeviæ tražio da mu država omoguæi da privatizuje Institut za higijenu i tehnologiju mesa. Sreæom država je za sada zauzela stav da institute ne treba privatizovati.

Ranija iskustva sa privatizacijom veterinarskih zavoda govore u prilog tome da je ova odluka ispravna. Šta više u oblasti poljoprivrede veæina poduhvata je loše uraðena, i kvalitetne fabrike su prodavane ispod cene.

Fabrika ulja u Zrenjaninu je pod sumnjivim okolnostima postala veæinsko vlasništvo hrvatskog tajkuna Ivice Todoriæa.

Fabrika ulja i proteina Bioprotein iz Obrenovca, koja je jedina proizvodila supstance za zdravu hranu na balkanu procenjena je pre privatizacije na 4,5 miliona dolara. U postupku privatizacije uz amin ministra Aleksandra Vlahoviæa, fabrika je prodata firmi Bankom, Milana Pešuta iz Republike Srpske za svega 150 hiljada dolara!

Slabo je poznato da se ova kompanija bila partner sa firmom Zekstra, uhapšenog Dragana Ðuriæa prilikom kupovine Veterinarskog zavoda u Zemunu.

Zekstra nije mogla da se pojavi sama na tenderu po što joj je pretežna delatnost bila prodaja garderobe. Ðuriæ i Pešut su formirali konzorcijum njihovih firmi Zekstra i Bioprotein i tako ispunili uslove za tendersko nadmetanje za Veterinarski zavod.

Inaèe vlasništvo Pešuta nad Bioproteinom je i tada osporavano od strane Narodnog pokreta za borbu protiv korupcije iz Obrenovca. Oni su tvrdili da je aukcija o prodaji poništena 07.04.2003 i da je Pešut protiv Zakonito zagospodario tom fabrikom.

Zaista na aukciji su svi uèesnici bili povezani sa firmom Bankom, jedan je radio u toj firmi, drugi je bio dužnik te kompanije, treæi ponuðaè je bio sam Bankom.

-Ipak intervenisao je lièno ministar za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahoviæ i Bankom je postao vlasnik Bioproteina.

 

 

 

A 1.

 

Pavloviæ: "Vuèiæ radi protiv Zakona"

 

Istražujuæi po kom Zakonskom aktu su privatizovane veterinarske stanice, i zavodi privatizovana obratili smo se Ministarstvu poljoprivrede i Agenciji za privatizaciju. Oni nam do zakljuèenja broja nisu odgovorili ništa...

U razgovoru sa bivšim direktorom agencije za privatizaciju Brankom Pavloviæem saznali smo da, on u vreme dok je vodio Agenciju nije želeo da dozvoli privatizaciju veterinarskih stanica, ali ni Veterinarskog zavoda u Zemunu iz razloga, strateško nacionalnog znaèaja. Pavloviæ nam je objasnio i da direktne pogodbe koje sklapa Aleksandar Vuèiæ sa šeicima iz emirata o prodaji i najmu poljoprivrednog zemljišta nisu u skladu sa zakonom, baš kao ni direktna pogodba o izgradnji Beograda na vodi.

Pavloviæ kaže: "...Ja sam se lièno zalagao da se ne proda Veterinarski zavod u Zemunu, jer kada nešto privatizujete, to znaèi da ste ga prepustili volji tržišta. Kada ga privatizujete, vi ste rekli da to ne mora više da postoji. Rekli ste da æe tržište o tome odluèivati. Dakle sutra može biti zatvoren ako se vlasnicima ne isplati da njime upravljaju. Taj model nije dobar za one firme koje imaju strateški znaèaj. Veterinarski zavod je kao su meni tada struènjaci veterinari rekli, jako bitan u proizvodnji nekih proizvoda. Rekli su da država ne sme doæi u situaciju da te proizvode uvozi...".

On istièe da je potom tražio i mišljenje resornog ministarstva za privatizaciju veterinarskih zavoda i stanica, da takvo mišljenje nije dobio i da zbog toga veterinarski zavodi i stanice nisu prodavani, dok je on vodio Agenciju.

Na pitanje kako komentariše prodaju bez tendera poljoprivrednih preduzeæa šeicima iz Emirata, i naèin na koji im Aleksandar Vuèiæ obeæava da æe graditi Beograd na vodi, Pavloviæ kaže da to nije u skladu sa Zakonom: "...Sve je to suprotno Zakonu, poèev od prodaje Sartida Amerikancima direktnim dogovorom. Sve to što sada Vuèiæ obeæava Šeicima u suprotnosti je sa Zakonom. Sve èak i direktna pogodba oko prodaje JAT-a nije legalna. Zakon o privatizaciji i Zakon o javnim nabavkama, regulišu tu oblast i jasno se istièe da treba obezbediti više ponuðaèa. Osim toga èak i da ne postoji niko zainteresovan za izgradnju Beograda na vodi, osim partnera koje Vuèiæ zagovara, postavlja se pitanje da li treba sve tek tako prepustiti u ruke stranaca?".

 

 

 

A 1.

 

Antibiotici u medu

 

Svega pet odsto meda u Srbiji je prirodnog porekla, pokazuje istraživanje Tabloida.

Nedavno preminuli mladiæ, koji je umro usred penicilinskog šoka, nakon konzumacije meda, naterao je veterinarsku inspekciju da prvi put posle više godina urade analize meda na prisustvo antibiotika.

Èak i kada nema antibiotika u medu, ne oèekujte da med bude zdrav,  jer je 95 odsto meda dobijeno veštaèkom prehranom pèela.

Veterinarske stanice se gotovo uopšte ne bave zdravljem pèela, pa ih vlasnici samostalno leèe antibioticima. To za posledicu ima da konzumenti takvog meda èesto imaju alergijske reakcije na antibiotike.

Po zakonu inspektori su obavezni da kontrolišu prisustvo antibiotika, ali po zakonu takve analize niko ne radi.

Prema reèima bivšeg inspektora Miodraga Stojšiæa, najgora situacija je u Beogradu.

-U glavnom gradu, veterinarska inspekcija kontroliše iskljuèivo kvalitet meda, dok se uzorkovanje i ispitivanje na zdravstvenu ispravnost uopšte ne radi, prièa on i objašnjava da inspektori kvalitet kontrolišu tako što rade analize na HMF i Dijastazu. Ovakvi testovi se u Evropskoj uniji više ne rade, kaže on.

Stojšiæ objašnjava da je Evropa shvatila da je HMF u sokovima prisutan i do 1000 miligrama na kilogram, dok ga u mesu ima i 2000 miligrama na kilogram. Potom su radili ispitivanja i shvatili da nije opasan po ljudsko zdravlje, a kako HMF ima daleko manje u medu nego u mesu i sokovima oni su prestali med da kontrolišu tim povodom.

Sa druge strane veæ nekoliko puta se desilo da kontigente srpskog meda vrate iz EU, zbog prisutnosti antibiotika koje niko ne kontroliše.

-Po našem zakonu dozvoljena je kolièina 40 miligrama HMF-a u medu. I pèelari to uglavnomi postižu. Ipak kada med dugo stoji na policama u maloprodaji HMF zna da poraste i preko tog nivoa. Ovo supstanca ostaje daleko ispod 1000 miligrama koliko ga ima u sokovima. Redovno beogradski inspektori, po nareðenju Dušana Ljuštine naèelnika za Beograd, kontrolišu med na HMF, a nikada na antibiotike, prièa Stojšiæ i kaže da je on do sad uvek predlagao da Ljuština bude smenjen.

 

 

A 1.

 

Bolje su radili u vreme Tita

 

Veterinarske stanice i ambulante postojale su veæ u Kraljevini Jugoslaviji, dok je u vreme Tita mreža raširena tako da su svojim radom pokrivali svaki kutak SFRJ.

U socijalistièkom samoupravljanju opštine, a nekada i manje jedinice lokalne uprave, organizoval su rad veterinarskih stanica. Posle raspad SFRJ Srbija je nasledila taj oblik rada ovih ustanova. Pomoænik ministra poljoprivrede Žika Kostiæ je 1992. godine stanice izdvojio iz ingerencije lokalnih samouprava i stavio ih pod republièku kapu. Veterinarske stanice su tada postale javne službe.

Pojedini veterinari koji su u to vreme radili u tim stanicama, odbili su da nastave sa radom, smatrajuæi da je to napad SPS-a na nezavisnost njihovog rada. Plate i prihodi veterinarskih stanica su u narednom periodu smanjivani, ali ne zbog pogrešnog rada, veæ iz razloga opšte ekonomske krize i poodmaklog propadanja sela. Ipak ove stanice tada su zadatke iz njihovih oblasti savesno obavljale i nije bilo zaraznih bolesti životinja ni za treæinu koliko ih ima danas.

Posle petog oktobra, stanice su lagano transformisane tako da mogu da budu privatizovane. Opštinske prostorije u kojima su radile i oprema sa kojom su radile smatrani su njihovim vlasništvom, koje je zajedno sa zaposlenima bilo predmet kasnije privatizacije.

Danas je oblast koju bi veterinarske stanice trebalo da regulišu u opštem haosu.

 

 

podeli ovaj èlanak:

Natrag
Na vrh strane