Tragom vesti
Povodom informacije da je
specijalni tužilac EU, Klint Vilijamson, završio istragu o trgovini
ljudskim organima Srba sa Kosova (1)
Zločini čekaju na kaznu
Izveštaj UNMIK-a o nasilnom oduzimanju
vitalnih organa od otetih Srba posle završetka NATO-agresije, dostavljen je još
3. novembra 2003. godine Međunarodnom tribunalu u Hagu, kao što pokazuje ulazni
pečat tog tela. Nikada do danas u celini nije objavljen, niti je neki sud po
njemu postupao. Kako stoji u samom izveštaju neki od svedoka su još pre
sastavljanja izveštaja nestala na misteriozan način. Ostaje otvoreno pitanje da
li su srpski istražni organi došli do ovog izveštaja i, ako jesu, šta su tim
povodom preduzeli. Tabloid je u posedu kompletnog UNMIK-ovog
Izveštaja, i objavljujemo ga u celosti.
........
Tim specijalnog tužioca Evropske unije, Klinta
Vilijamsona, okončao je istragu o trgovini ljudskim organima i
očekuju se optužnice protiv bivših najznačajnijih komandanata OVK. Tužilac
Vilijamson je već napisao izveštaj, u kojem se nalazi dovoljno dokaza za
podizanje optužnica. Naime, specijalni tim istražilaca, nazvan "Tim
Marti" (u znak poštovanja prema izvestiocu Saveta Evrope Diku
Martiju) došao je do dokaza da je među odgovornima i jedan od članova
Glavnog štaba nekadašnje OVK. Osim člana glavnog štaba optuženi će biti i
lokalni komandanti OVK. Mada se za sada ne pominje ni jedno ime, američki list Njujorker
je u maju mesecu prošle godine kao glavnog organizatora čitavog niza
kriminalnih radnji označio Sabita Gecija, "velikog gazdu"
prištinske mafije i jednog od bivših komandanata OVK. Geci je 2011. godine
osuđen na 15 godina zatvora zbog ratnih zločina počinjenih protiv civila u dva
logora na severu Albanije.
Podizanje optužnice protiv Gecija usledilo je svega
nekoliko sedmica nakon što je kosovsku političku scenu iz temelja potresao
izveštaj Dika Martija, koji je u ime Saveta Evrope istraživao navode o
zločinima OVK tokom i posle rata, uključujući i trgovinu organima otetih Srba.
Geci je jedan od osnivača OVK, saradnik Hašima Tačija. Između ostalog,
osuđen je 2001. godine na pet godina zatvora zbog iznuđivanja novca.
UNMIK izveštaj "CKX103".
Šalje: Emon Smit, šef misije Skoplje i Priština.
Broj faksa: 8942, Referenca: RP-79-03.
Prima: Patrik Lopez Teres, šef odeljenja za istrage. Faks:
8586. Napomena: Na zahtev Patrika L. Teresa. Datum: 30 oktobar 2003.
Predmet: Sadržaj posete šefa odeljenja
za istrage i njegovog sastanka sa direktorom odeljenja za pravdu UNMIK-a...
Patrik, nakon posete 23 oktobra 2003, sreo
sam se juče u večernjim satima (29. oktobar) sa Polom Kofijem,
direktorom Odeljenja pravde (DOP) UNMIK-a. Uz izveštaj prilažem sledeće:
predmet Albanija - Obeležen kao Aneks „A". U prilogu je materijal
primljen od DOP u vezi istog. Fotografije će biti priložene
naknadno. Ratni zločini, dosijei-istražne radnje-UNMIK - Obeležen kao Aneks „B".
U prilogu je ažurirani spisak. Informacija o UNMIK hapšenjima (RZ) - Obeležen
kao Aneks „C". U prilogu je Zahtev za sprovođenje istrage. U potpisu je:
Lopez Teres. Istražno odeljenje Haškog Tribunala, 3 novembar 2003.
(Poverljiv materijal-ova informacija nije za javnost, informacija
je predmet novinarske diskrecije)
Ubilačka "hirurgija" u
albanskim zatvorima
Počevši sredinom 1999. (moguće i nešto
ranije), između 100 i 300 ljudi su kidnapovani i prebačeni kamionima i kombijima
u ilegalne zatvore u oblasti severnoalbanskih gradova Kukeš i Tropoja. Većina
tih ljudi su bili srpski muškarci sa Kosova, zarobljeni između juna i oktobra
1999. Počevši u avgustu 1999, neki od tih zarobljenika (24-100) su prebačeni iz
severne Albanije u „pomoćne" ilegalne zatvore (privatne kuće i napuštene
industrijske komplekse) u srednjoj Albaniji, uglavnom u blizini varoši Burel,
nekih 110 km jugozapadno od Kukeša. Zarobljenici su takođe prebačeni u ilegalne
zatvore u blizini Peškopija, oko 50 km istočno od Burela.
Zarobljenici su odvedeni u centralnu
Albaniju, gde su potom ponovo prebacivani u malim grupama, u privatnu kuću
južno od Burela, koja je bila preuređena kao improvizovana klinika. Tamo je
korišćena medicinska oprema i medicinsko osoblje za vađenje organa iz tela
zarobljenika, koji bi potom umirali.
Njihova tela su sahranjena u neposrednoj
blizini. Izvađeni organi su transportovani na Rinas aerodrom u blizini Tirane
(nekih 75 km jugozapadno od Burela) odakle su avionima isporučivani u
inostranstvo. Ostali zarobljenici (pored Srba) koji su dovođeni u tu „kliniku"
(i likvidirani radi organa) su bile u manjem broju: žene sa Kosova, iz Albanije
i Istočne Evrope. Zadnja isporuka zarobljenika na lokaciji te kuće - klinike je
zabeležena u proleće, ili rano leto 2000.
Pored zarobljenika koji su dovođeni u
Albaniju živi, jedan neutvrđen broj leševa srpskih civila ubijenih na Kosovu je
transportovan u Albaniju i zakopavan na tajnim lokacijama.
Ovaj uvodnik je baziran na intervjuu sa
osam svedoka, svi redom su Albanci sa Kosova i iz Crne Gore, koji su služili u OVK.
Četiri svedoka su direktno učestvovali u transportu najmanje 90 etničkih Srba i
drugih u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji. Trojica od njih, su
isporučivali zarobljenike u kuću - kliniku južno od Burela, dva svedoka tvrde
da su učestvovali u transportu delova tela i organa na aerodrom Rinas u blizini
Tirane. Nijedan od njih nije prisustvovao „medicinskim"
operacijama.
Prema svim našim saznanjima, svi transporti
i „hirurške" procedure su izvršavane sa znanjem i direktnim učešćem
srednjih i viših oficira OVK, kao i lekara sa Kosova i iz inostranstva. Tu
operaciju su aktivno podržavali ljudi iz sastava Albanske tajne policije, pod
kontrolom u to vreme, bivšeg premijera Salia Beriše.
Lokacija „klinike"
Kuća, gde su organi bili odstranjivani iz
tela žrtava se nalazi tačno 14.58 km južno od Burela, sa sledećim koordinatama:
41.32.49 N i 20.00.19 E. Kuća se nalazi u zaseoku Kurteši, koji se nalazi 6 km
zapadno od glavnog druma koji spaja Burel i Kloš. Raskrsnica sa koje se odvaja
zemljani put za Kurteš je 8.57 km južno od prvog mosta južno od Burela.
Albanci, svedoci zločina...
Naši izvori su zahtevali da ne budu
identifikovani, te ih ovde identifikujemo kao „brojeve":
1. Etnički Albanac iz jugozapadnog
Kosova koji je služio kao vozač i niže rangirani borac OVK u vreme rata. On
tvrdi da je direktno učestvovao u transportu zarobljenika sa Kosova i drugih
lica, u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji.
2. Etnički Albanac sa
severozapadnog Kosova koji se priključio OVK 1998. i služio je kao nižerangirani
borac i vozač. Takođe je direktno učestvovao u transportu zarobljenika sa
Kosova i drugih lica, u ilegalne zatvore u severnoj i centralnoj Albaniji, i u zakopavanju
ljudskih leševa u blizini kuće-klinike južno od Burela.
3. Etnički
Albanac sa severozapada Kosova koji je bio vozač i stražar pri glavnom štabu OVK
za vreme rata. Direktno je učestvovao u transportu zarobljenika sa Kosova i
drugih ilegalnih zatvora u severnoj i centralnoj Albaniji, kao i u sakrivanju i
zakopavanju leševa u blizini kuće - klinike južno od Burela.
4. Etnički Albanac iz
Crne Gore. Služio je u OVK kao komandir voda. Direktno je učestvovao u zakopavanju
srpskih civila na Kosovu i u transportu zarobljenika sa Kosova u severnu
Albaniju.
5. Etnički Albanac sa
Kosova koji je bio logistički operativac na srednjem nivou pri OVK. Poseduje
direktno saznanje o transportu zarobljenika sa Kosova u severnu i centralnu
Albaniju. Njegova direktna uloga u svemu tome još nije potpuno razjašnjena.
6. Etnički Albanac iz
Prizrena koji je bio uhapšen od strane OVK i optužen za saradnju sa srpskim
vlastima. Bio je zatočen zajedno sa svojim bratom u OVK bazi u Kukešu.
Eventualno je bio oslobođen i vratio se u Prizren po okončanju rata (njegov
brat je umro u zatočeništvu OVK u logoru Kukeš). Broj 6 je video srpske
zarobljenike u logoru Kukeš, gde je saznao da OVK neke Srbe prebacuje u Burel.
7. Etnički Albanac iz
Crne Gore koji je služio kao običan vojnik u OVK. Video je kosovske Srbe
zatočene u raznim ilegalnim zatvorima u severnoj Albaniji.
8. Etnički Albanac
katolik koji je služio pod doskorašnjim komandantom Drinijem. Saznao je
iz drugih izvora o transportu zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju.
Žrtve, imena i datumi...
Priložena lista sadrži imena nekih
zarobljenika koji su transportovani živi u Albaniju:
1. Vlastimir
Stevanović: viđen na Kosovu od strane svedoka broj 2 i broj 1, u grupi Srba
transportovanih iz jednog sela kod Suve Reke u Albaniju, krajem jula ili
početkom avgusta 1999.
2. Dragan Jaćimović:
viđen na Kosovu od strane svedoka broj 2, u istoj grupi Srba transportovanih iz
sela kod Suve Reke u Albaniju, krajem jula ili početkom avgusta 1999.
3. Zlatko Antić:
viđen na Kosovu od strane svedoka broj 2, u grupi Srba transportovanih sa
lokacije kod Prizrena u Albaniju, u julu ili avgustu 1999. Svedok broj 1 tvrdi
da je njegov prijatelj video Antića u toj grupi zarobljenih Srba, ali da veruje
da je Antić ubijen pre nego što je stigao u Albaniju.
4. Siniša Vitošević:
viđen je od strane svedoka broj 7 u ilegalnom zatvoru kod Tropoje, krajem jula
ili početkom avgusta 1999.
5. Gradimir Majmarević:
viđen je od strane svedoka broj 7 u ilegalnom zatvoru kod Tropoje krajem jula
ili početkom avgusta 1999.
6. Dragoljub
Slavković: viđen je od strane svedoka broj 7 u ilegalnom zatvoru blizu Tropoje,
krajem jula ili početkom avgusta 1999.
7. Mladen Vasić:
viđen je od strane svedoka broj 7 u ilegalnom zatvoru blizu Tropoje, krajem
jula ili početkom avgusta 1999.
8. Mileta Đukić:
viđen je od strane svedoka broj 7, u ilegalnom zatvoru kod Tropoje, krajem jula
ili avgusta 1999.
9. Pera Ristić:
viđen je od strane broj 7, u ilegalnom zatvoru kod Tropoje, krajem jula ili
avgusta 1999.
10. Slađana Fan:
viđena je od strane prijatelja svedoka broj 1, u ilegalnom zatvoru u Peškopeji,
u septembru ili oktobru 1999. Svedok broj 1 tvrdi da je žena koja se uklapa u
njen opis bila zatočena u Albaniji i da veruje da je odvedena u kuću - kliniku
južno od Burela.
Napomena:
Većina svedoka je davala samo kratke
odgovore i pokušavali su da umanje svoju ulogu u specifičnim operacijama. To se
dešavalo između ostalog i iz straha da bi detaljnije informacije mogle da
otkriju njihov identitet. U svakom slučaju četiri svedoka koji su direktno
učestvovali u transportu zarobljenika su nam dali autentična svedočanstva.
Svedok broj 2: "...Opasna grupa
poznata po ubijanju Srba"
Ovaj svedok se seća svog učešća u tri
transporta zarobljenika i ljudskih leševa sa Kosova u severnu Albaniju, i dva
transporta zarobljenika u kuću - kliniku u centralnoj Albaniji.
„...Moj prvi transport sa Kosova je
bio oko 20. jula, drugi je bio oko 23. jula i zadnji je bio početkom avgusta.
Ujutro 20. jula (jedan dan pre ili posle) bio sam u jednoj varoši blizu mog
sela, istočno od Peći. Došao sam da se javim svom pretpostavljenom P.A. On mi
kazao da mu je R.Z. naredio da pronađe vozača za jedan posao.
Poznavao sam tu grupu (gang) kao
opasnu, i bili su poznati po ubijanju Srba u Pašinom selu. U to vreme u
našoj varoši nije bilo živih Srba. Rečeno mi je da ću voziti kamion iz Peći u
Prizren. P.A. mi je naredio da izvršim taj zadatak, držim jezik za zubima i
zaboravim sve što vidim, i da ću jedino tako moći da doživim duboku
starost.
Bio sam zadužen sa prašnjavim i
prljavim kamionom SAB, koji je pozadi imao kontejner sa zamrzivačem koji nije
radio. Vozio sam od Peći do Prizrena, oko 80 kilometara. Vožnja je trajala oko
sat i po. Jedini koji je bio sa mnom u kamionu je bio P.A. Po dolasku u Prizren
naredio mi je da nastavim prema Suvoj Reci. Vozio sam nekih 15 minuta. Prošli
smo Ljutoglav da bismo se zaustavili posle jednog kilometra.
Ljutoglav je između Suve Reke i
Prizrena. Tu sam onda skrenuo desno, tu je bila jedna velika kuća sa tri
sprata, odmah sa desne strane. Skrenuo sam desno i nastavio nekih 100 do 200
metara. Tamo je bilo oko 30 zarobljenika, uključujući jednu ženu, čekali su nas
zajedno sa 10 vojnika OVK. Zarobljenici su očigledno morali dugo da marširaju.
Bili su prašnjavi i prljavi, neki od njih krvavi.
Atmosfera je bila normalna, i inicijalno
sam mislio da ćemo ih razmeniti za naše borce. Jedan vojnik OVK je „saslušavao"
nekoliko zarobljenih Srba. Jedan od njih je bio Dragan Jaćimović iz Šilova,
star oko 40 godina.
Šilovo se nalazi kod Gnjilana.
Ostali Srbi su bili iz Ratimlja, Oćeruše i Gnjilana. Naterali smo ih da se
ukrcaju u kamion. Vozio sam odatle do Prizrena. P.A. je sišao u Prizrenu i
druga dvojica pripadnika OVK su mi se pridružili u kabini gde su ostali ceo
put. Bili su u civilu. Imali smo takođe 'diskretnu' pratnju od strane 4
pripadnika OVK u automobilu marke 'Golf 2'. Jedan od OVK boraca koji je bio sa
mnom u kabini je bio veoma neprijatan. Kada sam ga upitao gde idemo, kazao mi
je da začepim i vozim.
Kada smo napustili Prizren, morao
sam da stanem zato što je jedno od vozila imalo problem sa gumom.
U blizini glavnog puta sam primetio
drugu grupu od 15 zarobljenih Srba. Ispred njih je išao polako 'džip' sa
vojnicima OVK u njemu. Četiri ili pet OVK vojnika je hodalo sa Srbima. Tu su
zastali da zapale cigarete. Tada sam prepoznao zarobljenog Vlastimira Stevanovića
iz Prizrena. On je radio kao kelner u Domu Armije u Prizrenu. Bio je mršav,
star oko 30 godina. Nekoliko Srba su nosili uniforme. Rečeno mi je da su oni
bili zarobljeni pripadnici MUP-a i Vojske. Upitao sam jednog OVK vojnika šta će
biti sa njima. Kazao mi je da će seći drva u Albaniji. Ta grupa je sišla sa
glavnog puta i peške prešla u Albaniju preko planine Paštrik.
Nastavili smo našu vožnju u Kukeš. Prešli
smo granicu na Morini. Saobraćaj je bio veoma gust i niko nas nije zaustavljao
na granici. Izbeglice su se vraćale nazad, i bilo je mnogo kamiona koji su išli
u oba pravca. Stigli smo u Kukeš oko 4 popodne. Vožnja je trajala oko sat i po.
Kada smo stigli u Kukeš nastavili smo drugim putem ka severu i tamo smo
isporučili Srbe. Potom smo se vratili u Prizren...".
23. jul: ubacivanje leševa u kamion
„...Ponovo ista dva OVK vojnika,
koji su bili sa mnom u kabini na prethodnom zadatku. Ista ruta, isti kamion.
Ovaj put smo se odvezli dalje od prethodne lokacije na putu za Suvu Ruku.
Stigli smo na nekih 15 km pre ulaza u Suvu Reku, gde smo skrenuli levo na
seoski put. Tamo nas je sačekala OVK banda pod vođstvom Ismeta Tare. Ovaj put
sam video leševe umotane u sivu vojničku ćebad.
Mogao sam da osetim miris sveže
ljudske krvi, tako da sam znao da su nedavno ubijeni. Među njima je bilo i
žena, ali većina su bili muškarci. Tu su utovarili leševe u kamion. Neprijatan OVK
suvozač mi je kazao, pošto su leševi ubačeni u kamion:
„...Pogledaj ih dobro. Moj brat je
završio u Trepči.." (veruje
se da su tela nekih albanaca ubijenih od strane srpskih snaga uništavana u Trepčinom
industrijskom kompleksu).
Tu su sipali prašak 'Kapori'
koji se koriste za dezinfekciju i eliminaciju neprijatnih mirisa. Potom ponovo
istim putem za Kukeš.
Stigli smo oko 12:30. Ovaj put sam skrenuo
ka jugu. Verujem da su leševi u kamionu pripadali ljudima iz okoline Suve Reke,
Gnjilana i Orahovca. Kada sam stigao na destinaciju video sam Envera Cokolija
iz ŠIK-a (obaveštajne službe OVK). On je do 1991 radio u srpskom MUP-u u
Prištini. Vojnici OVK koji su nas pratili u „Golfu 2"istovarili su
kamion. Ponovo su koristili maske i rukavice. Tamo je bilo već iskopano oko 15
jama.
Ubacivali su po dva leša u jednu jamu.
Trebalo nam je oko sat i po da to obavimo. Lokacija je bila veoma udaljena.
Izgledalo je kao negde u Avganistanu, jedino je ovde bilo više drveća. Potom
smo se vratili u Prizren, iz Prizrena smo produžili u Peć gde sam vratio kamion
istim 'ljudima' koji su me sa njim zadužili. Po povratku iz Albanije,
neprijatan suvozač mi je kazao da će ostati sa mnom u vezi...".
Drugi ili treći avgust: grobovi su
već bili iskopani
„...Bilo je oko 10 ili 11 ujutro.
Nisam siguran tačno, ali je bilo pre podneva. Neprijatan 'suvozač' me je ponovo
zvao. Nisam siguran odakle, ali znam da on nije iz Peći. Kazao mi da moram da transportujem
„tovar". Otišao sam u Kapišnicu u Peći. Tamo je bio jedan stari 'Mercedes'
kamion sa kargo frižiderom. Bio je već utovaren i imao je katanac i lance na
zadnjim vratima. Ista pratnja je i ovaj put bila u 'Golfu 2', i ista dva OVK
pripadnika su bili sa mnom u kabini. Ovaj put sam vozio do Morine i potom do Tropoje.
Trebalo nam je sat i 45 minuta od Peći do Tropoje. U Morini je padala kišica.
Ista procedura kao i pre. Sve dobro organizovano. Grobovi su već bili iskopani.
Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Ovaj put je meni bilo teže zato što je
lokacija bila visoko na planini sa velikim usponima i strminama, i bilo mi je
dosta teško da izvezem kamion na vrh te lokacije. Tamo su nas sačekala tri
čoveka. U ovom slučaju nisam znao koliko je leševa ubačeno u iskopane jame. Svo
vreme sam sedeo u kamionu...".
Svedok 2 je izjavio da je dve zadnje
isporuke imao na lokaciji kuće - klinike južno od Burela. Prva isporuka je bila
u oktobru 1999. Odvezao je četiri ili pet Srba iz Kukeša u „kuću" južno od
Burela i isporučio ih je čoveku po imenu Besim Vokši (operativcu OVK pod
nadimkom „Kinez").
Svedok je opisao kuću kao tradicionalnu i
prilično veliku, podeljenu u dve sekcije. Opisao je da se nalazi na kraju
seoskog teško pristupačnog puta, nekih 20 minuta vožnje od glavnog puta za Burel.
Kazao je da je kuća bila ofarbana u svetlo žutu boju, i da njen vlasnik nije
pripadao istom klanu, kao ostali žitelji sela.
Zarobljenici su držani u šupi iza kuće.
Druga isporuka je bila u maju ili početkom juna 2000. Svedok je tada prevezao
oko 20 žena (sa „slovenskog" govornog područja iz Istočne Evrope i
bivših zemalja SSSR-a) sa lokacije u severnoj Albaniji u jednu kuću severno od Burela.
Svedok se priseća da kamion nije imao
prozore i gotovo nepostojeću ventilaciju, tako da kada su otvorili zadnja
vrata, nekoliko devojaka su bile bez svesti, skoro ugušene, tako da su morali
da ih iznesu iz kamiona. Tu su iskrcali kamion. Pet žena su bile izdvojene iz
grupe i odvežene u notornu (žutu) „kuću" južno od Burela. Svedok je potom
izjavio da je kasnije dobio zadatak da prati vozilo, u kome su transportovani
delovi ljudskih tela i unutrašnji organi, do aerodroma Rinas kod Tirane. Po povratku
u „kuću" mu je naređeno da pomogne u zakopavanju, ili premeštanju
ljudskih ostataka koji su bili u crnim mrtvačkim vrećama.
Dao nam je dodatan opis „kuće" i
preko mobilnog telefona nas je navodio da stignemo na tu lokaciju. Kada smo mu
kasnije pokazali fotografije deset različitih kuća, svedok je pozitivno
identifikovao inkriminisanu kuću. Izjavio je da su ljudski ostaci bili zakopani
na više lokacija oko kuće, kao i na obližnjem groblju. Svedok 2 je nestao u
oblasti Kline u martu 2003.
Član njegove porodice nam je kazao da
veruje da je ubijen zbog neplaćenih dugova!? Njegova porodica nije pronašla
njegovo telo, niti je prijavila njegov nestanak kosovskim vlastima iz straha od
osvete. Iz tog razloga nismo uspeli da od njega dobijemo pun opis isporuka
zarobljenika na lokaciji kuće - klinike.
Svedok broj 1: "...Jasno sam
čuo da pričaju na srpskom jeziku"
Ovaj čovek se seća učešća u isporuci
zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju, i najmanje pet isporuka zarobljenika
na lokacije privatnih kuća u centralnoj Albaniji.
"...Učestvovao sam u transportu
zarobljenika sredinom avgusta 1999. Neki ljudi iz OVK su me tada pozvali.
Dugovao sam im nešto, i morao sam da radim sve što mi kažu. Dobro poznajem sve rute
u Albaniji, jer sam prethodno tamo prevozio prostitutke sa Kosova i iz
Makedonije. Moj komandant mi je rekao da pošto poznajem te puteve, onda ja
treba da vozim.
Sredinom avgusta su me poslali u Krivu
Reku. Kada sam stigao, rečeno mi je da moram da prebacim neke ljude u Albaniju.
Tamo sam ih preuzeo- četiri muškarca Srbina. Bilo je već kasno popodne, i
krenuli smo za Prizren. Vozili smo se u 'Folskvagen' kombiju. Sa mnom u
kabini je bio jedan tip, druga dvojica su bili pozadi sa Srbima čije su ruke
bile vezane na leđima i za zid kombija. Iza nas su bili trojica pripadnika OVK
vozeći se u eskort vozilu. Poznavao sam ih od ranije za vreme zajedničkog
službovanja u OVK. Nisam znao ko su zarobljeni Srbi. Bili su starosti između 25
do 35 godina.
Sudeći po izgledu i odeći bili su seljaci.
Bilo nam je zabranjeno da sa njima razgovaramo, ali su nas u toku puta
zarobljeni Srbi stalno pitali gde ih vodimo. Stražari koji su bili pozadi sa
njima, stalno su ih 'ućutkivali'. Kazali su im da ućute ili će ih
prebiti- 'Vodimo vas da sečete drva i radite na seoskom gazdinstvu',
(bio je odgovor).
U Prizrenu nam je naređeno da ne smemo
da bijemo zarobljenike, već da ih tretiramo dobro. To je za mene bilo prvi put
da čujem tako nešto, i iznenadilo me je, pošto nam je uvek pre toga bilo
dozvoljeno da ih prebijamo (Srbe) i da im lomimo ruke i noge kako nam se
prohte.
U delu Prizrena, gde smo prespavali je
bilo puno žena prostitutki (treba obratiti pažnju da je ovaj termin koji se
koristi u izveštaju 'prostitucija' veoma diskutabilan, jer se radi o prisilnoj
prostituciji koja je sprovedena nad kidnapovanim i ucenjenim mladim ženama,
uglavnom iz pravoslavnih evropskih zemalja - primedba autora).
Zarobljenike smo držali u posebnoj sobi.
Sledeći dan smo otišli u Albaniju. Bili smo u uniformama. Prešli smo granicu na
Morini, tamo je bila gomila ljudi, izbeglice koji su se vraćali, tako da smo
prošli bez ikakvih problema. Stigli smo u Kukeš, gde nismo ostali dugo, i
krenuli smo potom za mesto Bićaj. Tamo smo se zaustavili i bili smo sačekani od
strane dvojice tipova tamne boje kože, verovatno Arapa. Nisam siguran koje su
nacionalnosti bili. Oni su se ukrcali u kombi, i nastavili smo da vozimo ka
jugu. Tako smo stigli u Burel.
U Burelu smo prenoćili. Tamo je bilo još
više ljudi poput naših zarobljenika, žena i muškaraca Srba. Svi na tom jednom
mestu.
Ti muškarci i žene Srbi su bili
zatvoreni u nekoj vrsti šupe - magacina. Mi smo otišli u drugu kuću da prespavamo.
Nisam siguran koliko je bilo zarobljenika u tom 'magacinu', ali po
glasovima koje sam čuo, rekao bih da ih je bilo između 6 i 10. Jasno sam čuo
kako pričaju na srpskom jeziku.
Sledećeg dana smo ih odvezli (zarobljene
Srbe) u kuću jugozapadno od Burela, u Fuše Kruje. Pre toga smo predali jednom
doktoru torbu sa crnom fasciklom, mislim da su tu bili neki dokumenti. Nakon
toga prilikom svih isporuka smo predavali 'doktorima' akt-tašne ili fascikle sa
pratećim dokumentima, koji su dolazili zajedno sa zarobljenicima koje smo isporučivali.
Kada smo stigli bila je noć, i već je nekoliko tipova čekalo na nas.
Tamo je bio jedan albanski doktor, Đamil,
on je 'pregledao' zarobljene Srbe, posebno je zagledao oblast abdomena, i propitivao
nas da li smo ih tukli. Tu smo se 'malo šalili' na račun Srba. Potom su odveli
negde te Srbe, a ja sam otišao u posebnu kuću gde sam prespavao, da bih se
sledeći dan vratio na Kosovo.
Druga isporuka je bila u novembru ili
decembru 1999. Nalazio sam se u Burelu, nakon isporuke 'nekih žena'. Ovaj put
sam vozio 'Mercedesov' kombi. U njega su ukrcali četvoricu zarobljenih
Srba. Svi su bili mladi muškarci u dobroj formi. U pratnji ovog transporta su
bili još dvojica pripadnika OVK. Odvezli smo se do 'kuće' južno od Burela.
Nakon 20 minuta vožnje od Burela se prelazio most nakon koga je bio seoski
zemljani put. Put je vodio niz reku.
Vozili smo sve do kraja tog puta gde se
nalazila stara svetlo žuta kuća. U kući su se nalazili neki muškarci i dva
doktora (tako su ih nazivali ovi muškarci). Jedan doktor je bio Arapin, a drugi
Albanac koga su zvali dr Admir. Zarobljeni Srbi su bili veoma 'nervozni'.
Izveli smo ih iz kombija i odveli u pomoćnu zgradu (magacin) iza glavne kuće.
Treća isporuka je bila u proleće 2.000.
Ponovo sam se našao u Burelu, gde sam preuzeo dvoje Srba, muškarca i ženu. Ona
je bila mlada i govorila je srpski. Srbi su bili očajni i uplašeni. U jednom
momentu muškarac nas je molio da ih ubijemo odmah po kratkom postupku, 'Mi
ne želimo da budemo sečeni na komade', govorio nam je. Odvezli smo ih u
istu 'kuću' južno od Burela, otprilike u predvečerje tog dana.
Kada sam izvršio svoju prvu isporuku u Burel,
prvo o čemu sam razmišljao je bilo, zašto ih tamo pregledaju i vade im uzorke
krvi. Već sam ranije bio čuo da od zarobljenika uzimaju uzorke krvi. Sve me je
to zbunjivalo. Zašto?
Već posle treće isporuke bilo mi je jasno
da se tamo nešto drugo dešavalo. Kada sam ušao slučajno u glavnu sobu 'kuće'
južno od Burela, da bih dobio čašu vode, bio sam iznenađen kako je tamo bilo
čisto i osećao se veoma jak medicinski miris. Odmah me je to podsetilo na 'otužni
miris' bolnice i izazvalo mi mučninu. Želeo sam što pre da izađem odatle. Tada
mi je palo na pamet kako je ovo bila jedina 'kuća' gde sam samo isporučivao
zarobljenike, a nikada ih preuzimao!? U to vreme sam takođe sve češće čuo druge
pripadnike OVK kako pričaju o ljudskim organima, bubrezima, i isporukama
pošiljki iz ove 'kuće' na aerodrom.
Četvrta isporuka je bila negde krajem maja
ili početkom juna 2000.
U Burelu mi je S.S. naredio da odem sa još
jednim pratiocem u Mirdite (region u Albaniji na oko 30 km severno od Burela)
da pokupim dve žene i da ih sprovedem u 'kuću' severno od Burela gde smo držali
'prostitutke' i zarobljene Srbe.
To je bilo na periferiji i mesto je bilo 'zatvoreno
poput logora', sa dve kuće, jedna u stilu velike štale, druga starija kuća.
Tamo sam jednom video jednog doktora, mislim da je bio Arapin, i on se 'brinuo'
o zarobljenim muškarcima.
Pokupili smo devojke i isporučili ih u 'kuću'
istog dana. Tada sam prvi put saznao da su u 'kući' severno od Burela imali
ultra-zvučni skener. Prespavao sam na drugom mestu i sledeći dan sam se vratio
u 'kuću' severno od Burela, i tada mi je naređeno da vozim zarobljenike, dva
srpska muškaraca i tri žene. Muškarci su bili dovedeni sa druge lokacije kod Peškopeja.
Žene su bile iz Istočne Evrope.
Isporučili smo ih u južnu 'kuću-kliniku'. Posle toga sam saznao od prijatelja,
koji je takođe bio 'vozač' da su i dve druge devojke iz Mirdite odvedene u tu 'kuću-kliniku',
da bi, kako je on to opisao bile korišćene za 'rezervne delove!'
Sećam se da sam bio veoma tužan, zato
što su devojke bile Albanke. I bile su veoma mlade. Prvi put nisam znao šta se
dešavalo, drugi put sam pomislio da je to sve povezano sa 'prostitucijom'. Tek
treći put kada sam shvatio 'šta' se u stvari tamo dešava, bio sam užasnut, hteo
sam da pobegnem negde. Moji saborci koji su učestvovali u tome su bili dobri
vojnici, ali su me ovde razočarali. Mislio sam da su se borili u ratu, ali ovo
što su činili nije imalo nikakve veze sa ratom.
Posle te zadnje isporuke, kazao sam im da
sam se razboleo. U stvari uistinu sam se osećao 'bolestan', ali sam mom
komandantu kazao da sam dobio upalu pluća i da ću morati da idem na lečenje.
Taj svedok je izvršio još nekoliko drugih
isporuka srpskih zarobljenika od Peškopeja u oblast Burela. Kazao nam je da je
nakon nekih 'razgovora' saznao da su njegove sumnje bile opravdane. On je
razgovarao sa drugim saborcima iz OVK koji su učestvovali u sličnim 'isporukama',
i koji su vršili druge 'isporuke' od lokacije 'kuće-klinike' do aerodroma Rinas,
i to kasno noću, ili u cik zore. Svedok nam je opisao da su njihova vozila
koristila zadnji pomoćni ulaz na aerodrom...". (Ovde imamo razloga da
verujemo da svedok prikriva vlastitu ulogu u tim isporukama na aeorodrom).
Mi smo svedoku pokazali fotografije osam
različitih i nepovezanih kuća iz Albanije. On je bez greške identifikovao inkriminisanu
kuću južno od Burela, i potvrdio je da je to bila lokacija gde je izvršio
najviše „isporuka" kidnapovanih osoba, i gde je video „improvizovanu
kliniku". Začudio se kada je video da je kuća ('Žuta kuća') bila prefarbana
u belo (jedna starija fotografija iste kuće do koje smo mi sami 'došli'
prikazuje istu kuću u svetlo-žutoj boji). On nam je potvrdio da veruje da
su ljudski ostaci zakopavani iza kuće i na obližnjem groblju.
Svedok broj 4: "...Bili su
zdravi i snažni..."
Ovaj muškarac je učestvovao u zakopavanju
srpskih civila ubijenih u oblasti Đakovice. Takođe je učestvovao u najmanje tri
transporta zarobljenika sa Kosova u severnu Albaniju.
„Po završetku rata svuda je bila osveta.
Nakon toga oni su počeli da prebacuju zarobljene ljude daleko u Bićaj i druga
mesta u Albaniji. Takođe u to vreme su kamioni puni medicinske opreme i
materijala iz Prištine, Đakovice i Prizrena prebacivani u Albaniju. Odveli su
čitavu jednu grupu zarobljenih (živih) ljudi iz Prizrena, preko granice na Vrmici,
i to glavnim putem. Druga grupa je prebačena preko planine Paštrik u Tropoju.
Tamo nije bilo normalnog puta, praktično staza jedva širine jednog vozila.
Meni su naredili ljudi iz jedinice Džavida
Elšanija (svedok nam je naveo da je Elšani komandovao 128 specijalnom jedinicom
OVK, čiji „borci" su nosili crne uniforme) da učestvujem u tim transportima.
Poslali su nas u Kukeš, pa potom u Bićaj. Tada smo naređenje primili nas
četvorica, ali tamo su bili i drugi. U prvoj grupi zarobljenika je bilo između
15 do 20 ljudi, sve muškarci.
Bili su zdravi i snažni, starosti od
dvadesetih do četrdesetih godina. Bili su to obični srpski civili. Seljaci.
Prva grupa je bila iz Zočišta, Orahovca, Mušutišta (selo kod Suve Reke), Ljubižde
i Ratimlja. Kamion koji smo koristili je bio „običan kamion" sa frižiderskim
kargom pozadi. Nije imao nikakav „er kondišn" niti ventilaciju.
Pomislio sam da će biti ubijeni, ali su nam dali stroga naređenja da ne smemo
da ih povredimo, i da im damo hranu i vodu. Sve je to bilo nakon osvetničkih
ubistava krajem jula i početkom avgusta.
Ispred nas su išla dva vozila da bi
sprečila da nas bilo ko zaustavi. Ali to niko nije ni pokušao. Sedeo sam do vozača.
Do granice smo stigli brzo, za 40 minuta.
Ali put na albanskoj strani je bio loš i
trebalo nam je dva sata da stignemo u Bićaj. Odvezli smo se do kuće na
periferiji sela. Tamo je bila druga grupa albanskih muškaraca (misli se na
državljane Albanije - prim. prev.) koji su kidnapovane Srbe odveli u kuću.
Tamo je bio jedan čovek koga su svi oslovljavali sa „doktor". On je bio
Albanac sa Kosova. Ljudi u kući su nam ponovo zapretili da zarobljenici ne
smeju da se maltretiraju.
Drugi transport se odigrao 4 ili 5 dana
kasnije. Tada smo imali 20 do 25 zarobljenih muškaraca, uglavnom iz Orahovca
ili Đakovice.
Njih smo preuzeli usred bela dana u
blizini auto-škole u Prizrenu. Kako vozite levom stranom, prema Albaniji,
auto-škola se nalazi na levoj strani i te zarobljene muškarce smo pokupili na
toj lokaciji. Kamion je već čekao, kada sam tamo stigao. Muškarci su bili istog
doba, zdravi. Nisam prepoznao nikoga od njih. U kamionu je bilo mračno. Uputili
smo se prema granici, ovaj put smo koristili sporedan drum kroz Nasek preko
planine Paštrik. Blizu granice predali smo zarobljene muškarce drugoj grupi
koja ih je odvezla u Albaniju, u Tropoju.
Nakon toga, nisu me više koristili za transporte,
ali ja sam saznao od drugih da su ti „transporti" nastavljeni, bar do
kraja 1999. Trudili su se da ne koriste suviše dugo istu grupu ljudi iz OVK za transporte
sa Kosova.
Svedok nam je kazao da je kasnije posetio
ilegalni zatvor blizu Kukeša gde su bili zatočeni drugi Srbi. Tada mu je rečeno
od strane pretpostavljenih da se neki od zarobljenika prebacuju u centralnu
Albaniju. Tada je saznao da se od zarobljenika uzimaju laboratorijski uzorci
mokraće i krvi. Tada mu je više „nižih operativaca" kazalo da koriste Srbe
za vađenje organa i da su ekstrakcije obavljane negde u centralnoj Albaniji...
Svedok broj 3
Ovaj čovek nije želeo da bude specifičan u
opisu svoje udela u transportu Srba u Albaniju, ali je naveo da je kao vozač i
stražar bio poslat najmanje tri puta u oblast Burela u 1999 i 2000, gde su
držani zatočeni Srbi u Albaniji. Svedok je opisao jedan „izlet" gde je
vozio pretpostavljenog operativca OVK do kuće južno od Burela. Njegov
pretpostavljeni je tamo nadzirao zakopavanje i premeštanje ljudskih ostataka
koji su bili u crnim mrtvačkim vrećama. Svedok je iz vozila posmatrao kako je
oko 20 ljudskih leševa zakopano na malom groblju na oko jedan kilometar od te
kuće. Svedok je identifikovao tog operativca OVK kao Besima Vokšija.
Pokazali smo svedoku deset različitih kuća iz različitih delova Albanije, i on
je bez poteškoća identifikovao inkriminisanu kuću kao i drugi svedoci pre
njega. Čak je naveo da je inkriminisana kuća, koja je na fotografiji ofarbana u
belo, pre toga bila žute boje.
(Nastaviće se)