Gasna kriza

Evropa i SAD-e pokušavaju da kazne Rusiju zbog toga što ima velike rezerve prirodnih energetskih resursa - nafte i gasa

Oružje protiv Kremlja

O beskonačnim sporovima Rusije i Ukrajine povodom prirodnog gasa samo neko skroz gluv nije čuo. Te Ukrajinci nisu zadovoljnio cenom „plavog goriva", te oni traže odlaganje plaćanja, te jednostavno kradu gas iz rezervi namenjenih Evropljanima. Gledano sa strane, čini se sve da se svađaju samo Rusija i Ukrajina. U stvari, u konflikt su, zahvaljujući naporima SAD, već uvučene mnoge zemlje. I još više od toga: problemi sa isporukama gasa iz Sibira u Evropu već se pretvaraju u ekonomske sankcije protiv Rusije. Protiv svoje volje i prinudno, u te sankcije može biti umešana i Srbija.., tvrdi Tabloidov dopisnik iz Moskve Viktor Hlistun.

Viktor Hlistun

(dopisnik iz Moskve)

Kako je bilo?

Pre 30 godina, Komsomolskaja pravda me je poslala na novinarski zadatak na poznati transkontinentalni gasovod „Urgenoj-Pomari-Užgorod". Tada (1983. godine) prvi kubni metri prirodnog gasa iz Urgenoja krenuli su gasovodom promera 1.420 mm u Evropu. Uspeo sam da vidim tu cev (tačnije, nekoliko njih), koja ulazi duboko u zemlju. Tamo, u njenim nedrima, teče gas... Koliko ga je mnogo tamo, kad na tom polju, za 30 godina, ljudi još uvek nisu potrošili sve rezerve? Kroz cevovod je još tada prolazilo 32 milijarde kubnih metara gasa godišnje. Zatim je ta cifra značajno porasla. Prošle godine u zemlje EU stiglo je 167,2 milijardi kubnih metara ruskog gasa. Većina (82,3 milijarde kubnih metara) prolazi kroz Ukrajinu.

Vratimo se sećanjima. Od tog mesta gde cevi ulaze u zemlju, helikopterom sam leteo iznad gasovoda nekoliko stotina kilometara i sleteo sam u neko selo izgrađeno ili u izgradnji oko crpne stanice (Kompresornaja, stanica za distribuciju gasa) na kojoj su ljudi radili kako bi „plavo gorivo" glatko teklo. Čini se kao da gas sam „trči" po cevi.

Transport gasa je složen proces. Razgovarao sam tada sa mladim momcima i devojkama koji su živeli i radili u tim selima, na tim crpnim stanicama. Kako su veličanstveni bili ti ljudi. Koliko testova su izdržali. Zapadni Sibir je surov. Tundra, večni led, zimi se temperatura spušta ispod 50 stepeni, vetar... Stanovali su, ne u običnim kućama, već u tzv. buradima: železničkim cisternama kojima se prevoze nafta, benzin itd, opremljenim za spavanje. Ali, to nikome nije smetalo. Uostalom, tamo nisam sreo osobu slabog duha. I, naravno, upravo zahvaljujući tim ljudima, sibirski gas je dobila Evropa. I još jedan važan detalj mi je upao u oči: internacionalni sastav graditelja i radnika na najvećem svetskom gasovodu. Rusi, Ukrajinci, Azerbejdžanci, Jermeni, Gruzijci - koga tamo sve nije bilo.

Leteći od stanice do stanice, od sela do sela, stigao sam do Ukrajinske Sovjetske Socijalističke Republike. I ovde sam, u očima graditelja i specijalista za rad na gasnim stanicama, video entuzijazam bez kojeg se velika dela ne mogu stvoriti. I u Ukrajini sam video kako zajedno rade Rusi, Ukrajinci, Azerbejdžanci, Jermeni, Gruzijci... Istine radi, dužan sam da kažem da su u izgradnji gasovoda „Urengoj-Pomari-Užgorod" učestvovali i Nemci, Francuzi, Italijani... Uveren sam da je zahvaljujući međusobnoj pomoći ljudi raznih nacionalnosti, zemalja i kultura, bila moguća izgradnja grandioznog postrojenja pod imenom transkontinentalni gasovod. Zamislite samo: gasovod preseca Uralski greben i više od 600 reka, uključujući Ob, Volgu, Don i Dnjepar. Njegova dužina je 4.451 kilometar. A zatim, od Užgoroda (Zapadna Ukrajina), gas se transportuje ka manjim kompresornim stanicama na granici sa Mađarskom i Rumunijom i tako stiže u Istočnu i Centralnu Evropu.

Količina sibirskog gasa koji stiže u Evropu se stalno uvećava. Zašto? Zato što je svim učesnicima najvećeg projekta na svetu (ovog gasovoda) to odgovaralo - i Ukrajini, i Rusiji, i Evropi. I žao mi je što odlazi vreme zajedničkog rada i međusobnog razumevanja. I dvostruko mi je žao što ono odlazi samo zato što su tako poželeli neki prekookeanski „monstrumi". Iza svakog koraka usmerenog na destabilizaciju mirnog rada gasne magistrale iz Rusije u Evropu stoje američki prsti.

Ukrajina je imala šansu

Posle raspada SSSR, Ukrajina je imala velike privilegije u gasnoj sferi. Cena „plavog goriva" za ovu zemlju bila je najniža. One se ne mogu nazvati tržišnim, već su u velikoj meri bile „začinjene" politikom: na taj način Rusija je „plaćala" nesvrstan (vanblokovski) status Ukrajine. Dogovor je bio jednostavan: vi ne ulazite u NATO, mi ne podižemo cene do srednjeevropskog nivoa. Vi ne žurite da uđete u Evropsku Uniju, mi vam dozvoljavamo čak i da zarađujete na transportu sibirskog gasa u tu samu EU. Ne ulazeći u sve detalje dogovora o isporukama gasa, možemo da kažemo da je Rusija subvencionisala ekonomiju Ukrajine i nije joj dala da propadne. Ukrajinci su mogli da na račun „lakog gasnog novca" modernizuju industriju, smanje potrošnju energije u proizvodnji (kao što, uzgred, čini cela Evopa), ali su oni pošli drugim putem. Taj put se zove KORUPCIJA. Tako smatraju mnogi stručnjaci za razvoj bivših republika SSSR-a. Evo kako vidi gasne probleme poznati kijevski služebenik, šef Komiteta energetske nezavisnosti Ukrajine, za koga se ne može reći da ima simpatije prema Rusiji, Ivan Nadein:

„Ukrajinski problem broj 1 je - korupcija. Gasni biznis uvek je bio biznis predsednika, premijera i jedan od osnovnih izvora punjenja partijskih kasa. „Objedinjeni energetski sistemi Ukrajine", „Itera" (ruska gasna kompanija, deo ruske državne kompanije Rosnjeft), „RosUkrEnergo" (sve su ovo firme koje su se bavile isporukama gasa). Kompanije su se menjale, princip rada je ostajao isti. Glavno je da su one služile za prikrivanje „neformalnih korisnika". A dohodak kompanija zavisio je od obima isporuke. Što više gasa ide u Ukrajinu, to je više novca moglo da se zaradi. Osim korupcije na nivou kabineta premijera, korupcija je bila i jeste i na nižim nivoima. Svi koji su na bilo koji način povezani sa gasom, trude se da na njemu zarade. Načina za zaradu je mnogo, rezultat je poznat svima - ukrajinska ekonomija je jedan od najvećih potrošača energenata u Evropi.

Problem br. 2 je nastavak prvog. Odsustvo bilo kakve koherentne strategije za raznolikost snabdevanja u vezi je sa tim što se bilo koji drugi učesnik u poslu posmatra kroz prizmu moguće zarade. Drugim rečima, na prvom mestu nije nacionalni interes, već dobro poznat interes - mito. (prm. V.H.) Po tom pitanju, Evropa se teško bori protiv Rusije. „Gazprom" je uvek znao kako treba da radi sa ukrajinskom elitom koja donosi potrebne odluke." Verovatno su ruski biznismeni iskoristili i tu mogućnost (mito) da bi ostvarili veći profit. Ali, tako rade svi kapitalisti - onaj ko drugog prevari, taj više zaradi.

Gasna princeza

Među Ukrajincima koji su se obogatili na ruskom gasu, bila je i ozloglašena Julija Timošenko. O toj jedinstvenoj ženi, koja je i na pustom ostrvu sposobna da stvori, naprimer, partiju ili da zardi milion-dva dolara, mogla bi knjiga da se napiše. U stvari, takva knjiga je objavljena i dobro se prodaje u Nemačkoj. Ograničiću se na mišljenje čoveka koji je dobro upoznat sa delima „gasne", „narandžaste princeze". Julija Timošenko ima desetak nadimaka. Dakle, šefica deputatske istražne komisije Vrhovne rade, koja se bavila istragom gasnih ugovora Timošenkove sa Rusijom, Ina Bogoslavskaja, smatra da je kapital Timošenkove u avgustu 2011. godine iznosio 55 milijardi dolara. Bogoslavskaja je doslovno rekla: „Timošenko je postala veoma bogata žena još od 1997. godine. G. Bžežinski je o njoj pisao u svojoj knjizi „Žena sa cenom od 11 milijardi dolara". Upravo toliko je bilo procenjeno njeno bogatstvo. Pretpostavljam da je ta suma do danas porasla pet puta. Mislim da sadašnji kapital Timošenkove iznosi 55 milijardi dolara. Duboko sam ubeđena da je došlo vreme da se pronađu svi njeni inostrani računi. Prošle godine ona je sa ćerkom i zetom na odmor potrošila 100 hiljada dolara. To znači da ima novca."

Podsetiću: Julija Timošenko je osuđena zbog toga što je u svojstvu premijera Ukrajine 2009. godine potpisala sa tadašnjim premijerom Rusije Vladimirom Putinom nepovoljan ugovor o isporuci gasa. Priča se da je „gasna princeza" dobila priličan mito za taj ugovor, što lično ne bih isključio, iako o tome nema dokaza. Julija Timošenko je bila osuđena na sedam godina zatvora. Pustili su lejdi Ju u februaru 2014. godine na zahtev „revolucionara" sa kijevskog Majdana (Trga nezavisnosti). „Narandžasta prineza" održala je zapaljiv govor pred gnevnom masom naroda i obećala da će, ako je izaberu za predsednika, iskoreniti korupciju i oligarhe u zemlji.

O svojim milijardama je mudro ćutala. A kada je u žaru predsedničke kampanje „gasna princeza" obećala da će izvesti ljude na Majdan i izvesti novu revoluciju ako ne postane predsednik, „prekookeanski prijatelji Porošenka" su je savetovali da zatvori usta i smiri svoje ambicije. A zatvaranje usta „nasilne princeze" moguće je učiniti samo na jedan način: pretnjom da će biti otkrivene tajne o njenim „gasnim" prihodima. Sto posto sam uveren da je tako. Prvo, zato što je takva vrsta ucene omiljeni instrument američkih specijalsita. A drugo, zato što tih 55 milijardi o kojima je govorila Ina Bogoslavskaja nikada nisu pronađeni.

Oni nisu mogli da ispare, dok je „žena sa pletenicom" ležala u harkovskom zatvoru. I treće, agent FBI Brajan Erl koji je istraživao sudske predmete visokih ukrajinskih činovnika, u intervjuu Ukrajinskoj pravdi je vrlo uvredljivo govorio o lejdi Ju. On je tvrdio da ona učestvuje u nekoliko korupcijskih šema, sama daje višemilionski mito rukovodiocima zemlje za „pomoć u razvoju" njenog gasnog biznisa.

Dole sa olakšicama! Zašto?

Isto ovako detaljno bih mogao da pišem i o radu drugih ukrajinskih „biznismena" koji su se „ugojili" od ruskog gasa i nafte. Ali, za nas je sada važnije da objasnimo zašto je upravo u vreme Julije Timošenko, 2009. godine, Rusija tako dramatično podigla cene svog prirodnog gasa? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, treba da analiziramo nekoliko aspekata rusko-ukrajinskih gasnih odnosa.

Subvencionisanje ukrajinske ekonomije posle raspada SSSR-a, a pomoću jeftinog prirodnog gasa, trajalo je do 2005. godine. Figurativno govoreći, čak i 2005. godine Ukrajina je nastavila da se kupa u jeftinom gasu. Tadašnji ugovor, koji je trebalo da traje do 2013. godine, predviđao je fiksnu cenu od 50 dolara za hiljadu kubnih metara gasa, plus otplatu u naturi tj. gasom, za njegov tranzit do Evrope.

To je davalo Ukrajini dodatnih 19,7 milijardi kubnih metara po nižoj ceni. Izlazi da je ukupna cena bila čak i niža od 50 dolara za hiljadu kubnih metara. Ne treba zaboraviti i to da je „Gazprom" zatvarao oči pred reeksportom gasa. Ponavljam ono što je već navedeno, jer je to veoma važno: bez obzira na to što subvencije Ukrajinci nisu do kraja iskoristili, ipak je ekonomija zemlje „držala glavu iznad površine vode" i čak i rasla i jačala, trgovinski balans je bio pozitivan. Čini mi se da je jeftin gas bio velikodušna plata za nezavisan status Ukrajine.

Šanse za razvoj i jačanje ekonomije trajale su do momenta dok se na Majdanu nezavisnosti u Kijevu nije dogodila isprovocirana i od strane specijalnih službi SAD pripremljena, „šarena revolucija" sa narandžastom nijansom. Novi predsednik Viktor Juščenko, koga su na to mesto postavili „narandžasti revolucionari", odmah je okrenuo kurs prema SAD i Zapadu. Taj kurs je nova vladajuća elita odlučila da plaća iz džepova Rusa - stvorena je navika da se od Rusije dobijaju privilegije, a da se one ne plaćaju ni na koji način, na primer, lojalnošću prema Moskvi. Upravo obratno. U vreme Juščenkove vlasti, počeli su da se uzdižu i da se „hrane iz ruke" vatreni nacisti. A banderovci koji su u vreme Drugog svetskog rata sprovodili kaznene operacije protiv mirnih građana: Rusa, Belorusa, Poljaka, postali su heroji Nezavisnosti Ukrajine.

Prodavati banderovcima svoje nacionalno bogatstvo u obliku prirodnog gasa i nafte, gotovo pa im ga poklanjati - to ne bi shvatio nijedan građanin Rusije, bio on Rus, Čečen, Tatarin...

A ukrajinski gasni stratezi su još počeli i da naplaćuju Rusiji naknadu za transport „plavog energenta" u Evropu, ne po dogovorenim niskim cenama, već po srednjoevropskim, tojest, mnogo višim. Da bi zaradili, a tačnije, da bi stavili više novca u svoje džepove. Zato je „Gazprom" i predložio novu, srednjoevropsku cenu za gas, u tom trenutku to je bilo 160-170 dolara za hiljadu kubnih metara. Ukrajinska strana je pokušala da vrati stari dogovor o transportu i ceni, ali bilo je već kasno. Pregovori su odloženi. A u međuvremenu je srednjoevropska cena porasla na 220-230 dolara.

Niko nije spreman da bez ikakvih ograničenja i beskonačno subvencioniše prozapadni Kijev, i u januaru 2006. godine Ruska Federacija je jednostavno isključila gas. Prvi gasni rat. Rusija se ipak pokolebala, bilo joj je žao da se bratski narod smrzava. Cena je ustanovljena na nivou od 98 dolara za hiljadu kubnih metara. Pribaltičke zemlje su plaćale 125 dolara. Ukratko, Ukrajina je ponovo za sebe uspela da obezbedi solidne popuste.

Ukrajinski rukovodioci su s jedne strane igrali na kartu ruskog sažaljenja, na to da su Ukrajinci i Rusi jedan, slovenski narod, a sa druge strane su drsko, unutar zemlje, vodili antirusku propagandu. I, niti su skrivali, niti sada skrivaju, da smatraju da su Rusi ljudi drugog, čak i trećeg reda, i u da u biznisu ništa ne razumeju, te da zato i sam Bog zapoveda da ih varaju i pljačkaju.

Ali, Ukrajinci opet nisu mogli da se uzdrže od mahinacija. Ne ulazeći u detalje, reći ću samo da su se u raspodelu gasnih dohodaka ubacili i kriminalci - drugačije se ne mogu zvati. To su Dmitrij Firtaš (prijatelj predsednika Juščenka) i Ivan Fursin. Prvi je trenutno pod američkom „šapom", sudbina drugog je neizvesna. Šeme isporuke gasa koje su predlagali ovi manipulatori nisu odgovarale Rusiji. „Gazprom" je podigao cene gasa za Ukrajinu od 98 dolara do srednjoevropske cene - 230 dolara za hiljadu kubnih metara. To nije odgovaralo rukovodstvu Ukrajine, pa se opet pregovaralo, sprovodili su mahinacije, nisu plaćali... I, 1. januara 2009. godine, Ruska Federacija ponovo je zaustavila gas Ukrajini. To je isprovociralo „ukrajinske partnere" na nedopustivu krađu gasa za evropske korisnike. Sakndal!

Ipak, ukrajinski mediji bliski oligarsima i vlasti uspeli su da ubede svoju javnost da Rusija prodaje gas Ukrajini po cenama koje su mnogo veće od evropskih i da zato poskupljuje gas za ukrajinske korisnike. Cene jesu rasle, ali iz drugih razloga, a posebno zbog krpljenja sve novih rupa u budžetu i neviđene korupcije. Ali, propaganda radi svoje, Rusi se postepeno pretvaraju u neprijatelje ukrajinske nacije. Ulje na ovu „propagandnu vatru" dodao je i već pomenuti gasni sporazum koji su 2009. godine potpisali Putin i Timošenko.

Predsednik Viktor Janukovič nije samo stavio iza rešetaka Juliju Timošenko zbog nepovoljnog gasnog sporazuma sa Putinom, već je od Kremlja dobio velike popuste na cene gasa i povoljan kredit od 15 milijardi dolara. Istina, to se dogodilo krajem 2013. i početkom 2014. godine. Nova cena bila je 268,5 dolara za hiljadu kubnih metara gasa, i Rusija je prebacila 3 milijarde dolara na ime kredita, ali buknula je nova „narodna revolucija", a za njom i gasni rat, treći po redu. U ovaj rat su sada uvučene i mnoge evropske zemlje.

Bugari su kapitulirali, a Srbi?

Osećam da je čitaocima dosadilo da čitaju o beskonačnim mahinacijama ukrajinskih kupaca ruskog gasa. Ali, nadam se, sada će postati jasnije zašto Rusija stremi da zaobiđe Ukrajinu i direktno snabdeva Evropu gasom. Zbog toga je napravljen tzv. Severni tok. Cevi po dnu Baltičkog mora direktno prenose gas u Nemačku. Amerikanci jednostavno nisu uspeli da spreče izgradnju tog jedinstvenog gasovoda, iako su pokušavali.

Južni tok, koji bi trebalo da se postavi po dnu Crnog mora do Bugarske, a zatim preko Srbije dalje kroz Sloveniju do Austrije i Italije, izbrisao bi sve „ukrajinske probleme" za evropske korisnike. Šta bi bilo sa Ukrajinom? Da se oslobodi od ruske „gasne kičme" čak u dalekoj perspektivi i čak i zahvaljujući američkim obećanjima (dalje Amerikanci ne idu i neće ići) Ukrajina ne može. Znači, ona će morati da deluje u skladu sa tržištem: plati i kupi. Možda će tada prestati gasni skandali i ratovi između Rusije i Ukrajine. A za sada, vladari „sa trga" osećaju podršku SAD i Evrope i umesto da budu neotesani, lepo se ponašaju, smišljajući sve sofisticiranije načine pritiska na Rusiju, uvlačeći u sporove i druge zemlje.

U junu na trasi gasovoda „Urengoj-Pomari-Užgorod" opet je došlo do eksplozije. Dogodilo se to u Ivano-Frankovskoj oblasti. To je već treća eksplozija za poslednjih mesec dana, upravo u vreme kada su graditelji nameravali da pristupe izgradnji Južnog toka. Sumnjivo je da nijedna eksplozija nije ništa porušila, tojest nije ostvarila cilj. Bez obzira na to, premijer Arsenij Jacenjuk je odmah objavio da je izvršen teroristički napad, i pripisao ga je ruskim diverzantima. Cilj: da se poruši ukrajinski sistem transporta gasa u Evropu i da se forsira izgradnja Južnog toka. Zato se Jacenjuk obratio EU sa molbom da ona zamrzne radove na Južnom toku. I EU mu je izašla u susret. Bugarima su rekli da su, kobajagi, prekršili članove nekih evropskih zakona. Bugarsko rukovodstvo je prvo pokušalo da objasni da je pre mesec dana sve bilo u redu sa dokumentima, ali onda su u Bugarsku upali američki jastrebovi - kongresmeni predvođeni Džonom Mekejnom. Posle takvog pritiska, 8. juna je premijer Plamen Orešarski izjavio da radovi, prema projektu, neće biti započeti, dok bugarsko zakonodavstvo ne bude usaglašeno sa evropskim.

U Srbiji je situacija nerazumljiva. Zato ću u celosti preneti izveštaj dopisnika agencije ITAR-TASS Marije Fedorove: „Vlada Srbije još nije donela rešenje o Južnom toku. O tome je govorio na konferenciji za štampu 9. juna premijer Srbije Aleksandar Vučić, komentarišući izjavu potpredsednice vlade Zorane Mihajlović o tome da je Srbija prinuđena da odloži izgradnju gasovoda, jer je taj projekat suspendovala Bugarska. „Takvo rešenje donosi vlada, a vlada još nije zasedala. Za nas sve ide po planu. Ako bude bilo kakvih promena, vlada će doneti rešenje i vi ćete o tome biti obavešteni", rekao je Vučić novinarima." Neizvesno je kako će se situacija razvijati.

Zaključak se sam nameće. A on je jednostavan i transparentan. Amerikanci će, kako se priča, na sve načine pokušati da za (kaznene) sankcije Rusiji privuku što više zemalja. Na taj način stvara se iluzija da je Rusija pod sveopštom i svetskom izolacijom. Ali, to je samo iluzija. I da bih je razvejao, dovoljno mi je da vas podsetim na samo jednu činjenicu: 21. maja u Šangaju je zaključen „dogovor veka": Rusija i Kina su potpisale najveći gasni sporazum sa rokom od 10 godina. Preliminarna cena sporazuma je 400 milijardi dolara. Svaki dalji komentar je suvišan.

podeli ovaj članak: