Natrag
Kontranapad
Kako se godina sportskih jubileja iz 2014. produžila u 2015. godinu
Ordenje na Sretenje
Koji je smisao odlikovanja u povodu stogodišnjice postojanja takve institucije poput FK Vojvodina, koje se uručuje u post jubilarnoj godini, devalvira značaj događaja, a čin odlikovanja svodi na formalnost u mesto da predstavlja uzvišenost trenutka u istoriji Kluba? Na ovo i mnoga druga pitanja odgovore je potražio Miroslav Vislavski, naš urednik sportske rubrike.
Miroslav Vislavski
Ovih dana, u povodu praznika državnosti, Tomislav Nikolić, predsednik Republike Srbije, odlikovao je veći broj pojedinaca i institucija. Među odlikovanima, bio je moj nekadašnji klub FK Vojvodina, kome je uručena Zlatna medalja za izuzetne zasluge i postignute rezultate u sportskim delatnostima. Iz ruku Predsednika Nikolića, medalju je primio predsednik FK Vojvodina Zoran Šćepanović. Prisetih se da sam u aprilu prošle godine pisao tekst "Kadet Toma" u kome sam kritički govorio o Predsednikovom izletu na utakmicu kadetskih selekcija Srbije i Nemačke u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo (1:1) koja je igrana na stadionu Vojvodine. Zamerio sam tada državnom protokolu koji je Tomu Nikolića pustio na utakmicu u privatnom aranžmanu, na koji kao predsednik Srbije ima pravo samo u svojoj Bajčetini kada peče rakiju ili se ispoveda u crkvi Pokajnici koju je sagradio u svom selu. Bilo kako bilo, Toma Nikolić je sedeo u VIP loži i zdušno navijao za Srbiju koju predvodi njegov mlađi sin, Branislav. Tu se sreo sa zvaničnicima FK Vojvodine od kojih je dobio crveno beli dres na poklon.
Pošto je 2014 godina bila godina jubileja najstarijeg Srpskog superligaša u njegovom vekovnom postojanju, smatrao sam da je Predsednik morao da ispoštuje domaćina i njegovu slavu. Načinio je tada propust što nije priredio prijem za delegaciju Kluba ili ga odlikovao ordenom koje inače deli kao vizit karte. Možda je upravo ta kritika uticala na državni protokol i predsednikovog savetnika Olivera Antića da se FK Vojvodina odlikuje Zlatnom medaljom za izuzetne zasluge i postignute rezultate. Ne treba tražiti "dlaku u jajetu", ali medijatar na svečanosti uručivanja ordenja Oliver Antić, je morao da bude precizniji kada je prozivao slavodobitnike. Pokazalo se na primeru kada je Fudbalski klub Vojvodina, imenovao rečima "Sportski klub Vojvodina".
Potom je Zorana Šćepanovića oslovio "direktorom" Vojvodine, a ne predsednikom FK Vojvodina. Možda je to nekome nevažno, ali to govori o ozbiljnosti državnog protokola. On mora biti precizan i jasan.
Sećam se situacije kada je Slobodan Milošević primio delegaciju Odbojkaškog kluba Vojvodina povodom 50 godina postojanja 1996. godine, u čijem sam sastavu bio. Kao generalni direktor kluba govorio sam pred Predsednikom o istorijskom razvoju kluba i tom prilikom načinio lapsus u brojevima osvojenih titula. Milošević me je ispravio i rekao da smo taj broj naveli u pisanoj inicijativi za prijem kod njega. Bio je u pravu. U stvari, reč je o preciznosti protokola koji ga je iscrpno pripremio za prijem devetočlane delegacije jednog sportskog kluba. Uostalom, da je nevažno ko se kako predstavlja, onda bi umesto oslovljavanja Tomislava Nikolića kao predsednika republike Srbije, moglo da se kaže na primer: Tomislav Nikolić, sekretar Predsedništva republike Srbije!? Da li bi to bio incident? Naravno da bi to bilo neprimereno. Dakle, radi se o poštovanju svakog od slavodobitnika koje mora da ispolji državni protokol i njegovi namesnici.
Nešto o nivou odlikovanja koje je dodeljeno FK Vojvodina. Zlatna medalja za izuzetne zasluge i postignute rezultate u sportu jeste za poštovanje. Međutim, da li je adekvatno odlikovanje koje treba da se dodeli nekome koji je doživeo svoj stoti rođendan i u tom pogledu je jedinstven u našem elitnom sportu, sa zavidnim rezultatskim saldom.
Nekome ko je najveći deo svoje istorije proveo u elitnom društvu jugoslovenske i srpske fudbalske lige, neko ko je iznedrio izuzetne velikane fudbala i dao ogroman doprinos našem, ali i evropskom i svetskom fudbalu, neko ko je institucija od nacionalnog značaja, ko se u istoriji Novog Sada najčešće pominje uz Maticu srpsku i Srpsko narodno pozorište, izvorišta srpske kulture i duhovnosti. Taj neko je uz vrhunske rezultate koje je postizao zavredeo i zaslužio viši stepen odlikovanja. Na primer, Sretenjski orden koji se dodeljuje za naročite zasluge za Republiku Srbiju i njene građane u oblastima javnih, privrednih, kulturnih, prosvetnih, sportskih i humanitarnih delatnosti, bio bi po meri. Isti onaj koji je dodeljen Vaterpolo savezu Srbije!
Konačno, zašto se protokol nije postarao da odlikovanje Predsednika Republike bude uručeno u toku jubilarne godine? Sam smisao odlikovanja u povodu stogodišnjice postojanja takve institucije poput FK Vojvodina koje se uručuje u post jubilarnoj godini, devalvira značaj događaja, a čin odlikovanja svodi na formalnost u mesto da predstavlja uzvišenost trenutka u istoriji Kluba.
A sada po neku reč o jubileju koji je prošle godine ostao iza FK Vojvodine. Svedoci smo šta vlasti čine (neznalački i nespretno) u spašavanju Smederevske železare, koja je starija od FK Vojvodina svega godinu dana.
Razume se, ne pravim poređenje u materijalnoj vrednosti, ekonomskom i socijalnom značaju ova dva stogodišnjaka. Smederevcima je vekovno postojanje važan argument u presiranju državnih vlasti da očuvaju železaru. Vojvodini je jubilej mogao da posluži za dostojanstvenije obeležavanje svog rođendana. On je bio prilika da se u godini proslave stvori osnova za bolju budućnost.
Da se trasira strategija razvoja, ujedine potencijali, okupe svi graditelji velike i bogate istorije, da se utaba novi početak... Šansa na žalost nije iskorišćena. Godina je prošla u unutrašnjim trvenjima raznih ljudi koji su sebi dali za pravo da se otimaju o klub i sve ono što vekovna tradicija znači i donosi. Borba za vlast dva tabora sa više frakcija, bila je nemilosrdna. Završena je na sudskoj presudi o legitimnosti rukovodstva, uz nekoliko krivičnih prijava sa jedne i druge strane koje su pompezno najavljivane, uz nepoznanicu da li su i podnete.
Da ne beše navijača i entuzijasta, pravih zaljubljenika u ovaj Klub, jubilej bi prošao bez ikakvih manifestacija i događaja. Njima zahvaljujući, priređene su skromne svetkovina u određenim periodima godine, poput otkrivanja spomen ploče na kući krojača Šijakova, jednog od osnivača Vojvodine. Prisutnima je poslužena torta na sedam spratova teška 100 kilograma i otvoreno je 100 flaša šampanjca. Navijači su tokom godine u svojoj režiji organizovali spektakularnu bakljadu koja je privukla pažnju javnosti na jubilarnu godinu jedne od najznamenitijeg gradskih institucija. Poslednjeg dana jubilarne godine, priređena je Izložba fotografija u Salonu "Velja Macut" na SPENS-u posvećena stogodišnjici Kluba.
Organizovana je mimo klupskih struktura, a priredili su je Petar Đurđev, direktor Arhiva Grada Novog Sada i Borivoj Mirosavljević, hroničar kluba u minulih šezdeset godina.
U godini jubileja, niko nije dobio priznanje, zahvalnicu, diplomu ili plaketu, nije priređena svečana akademije, nije objavljena knjiga, nije odigrana utakmica sa najavljivanim evropskim klubom, pa ni utakmica sa Praškom Slavijom za koju se vezuje da su od tog Češkog kluba dobijeni prvi dresovi koji su i danas u osnovnoj crveno beloj boji sa plavom petokrakom... Nije ni Fudbalski savez Srbije prigodnim znamenjem darovao stogodišnjaka. Ako će se po nečemu pamtiti jubilijarna godina Vojvodine i učinak uprava koje su bile na vlasti tokom godine, biće to ispraćaji i komemorativni skupovi povodom odlaska sa životne pozornice velikana kluba: Vujadina Boškova, Ivice Brzića, Petra Nikezića i Ilije Pantelića!
Samo da to ne bude proročanstvo za budućnost velikog kluba! Sigurno je da vekovni jubilej više niko neće doživeti iz redova današnje, ali i sutrašnje Vojvodine. Jednostavno, biološki zakoni to neće dozvoliti.
Izvori tvrde da je Grad Novi Sad bio voljan i spreman da podrži obeležavanje stogodišnjice postojanja sa 7 - 8 miliona dinara. Za neke je to malo. Posebno ako se radi o programima međunarodnog karaktera koji bi podrazumevali dovođenje značajnijih evropskih klubova. To je tačno! Ali zar Novi Sad nije pobratim sa Dortmundom, Modenom, Noričem.
To su gradovi sa znamenitim fudbalskim klubovima koji bi bili atrakcija za Novi Sad. Ali to nije dovoljno da su gradovi pobratimi pa da neki od tih klubova dođe na jedan telefonski poziv! Niti gradske uprave pomenutih pobratimljenih gradova imaju uticaj na te klubove pa da im nalože dolazak u Novi Sad. Ne to nije ideja! Ideja i poruka je da se moraju razvijati odnosi, graditi i strpljivo raditi na uspostavljanju veza. Jednako kao i sa bivšim igračima, velikanima kluba pogotovo. Siguran sam da su normalni odnosi sa internacionalcima Vojvodine, da postoji kontinuitet veze, kontakata, da bi se većina njih stavila u funkciju uspostavljanja i razvijanja odnosa koji bi za Vojvodinu imali značaj...
Nekada su takvi kontakti ostvarivani pa su i programi međunarodnih aktivnosti bili sadržajniji. Sećam se turneja poput one u Španiji, Francuskoj, Kuvajtu, Gabonu, Australiji koje su organizovane zahvaljujući legendama Vojvodine: Dobrosavu Krstiću, Vujadinu Boškovu ili bliskom prijatelju kluba Ferencu Aroku, nekadašnjem privredniku i fudbalskom radniku Marku Vojinoviću... Ili dolasci na međunarodne omladinske turnire koje je priređivala Vojvodina kada je ugostila špansku Osasunu u kojoj je bio Ivica Brzić, Manhajm koji je dovodio veliki prijatelj kluba Radivoj Poljanac, odnosno gostovanja mlađih kategorija na raznim evropskim turnirima koje su posredovali bivši igrači Vojvodine ili njeni istaknuti članovi i prijatelji. Ništa bez ljudi, poštovanja i pažnje...Na žalost, ovo je vreme neljudi, nepoštovanja, nepažnje...
Ali, sredstva koja je Gradska uprava planirala za jubilej Vojvodine i nisu mala, ako se proslavi i obeležavanju jubileja posveti valjan sadržaj, formiraju radna tela i to podigne na nivo gradskog interesa. Uz veliko poštovanje prof dr Radivoja Radosava kao sportske ličnosti i jedne od legendi Kluba kojom se smatraju pripadnici šampionskog tima iz 1966. neshvatljivo je da je njemu data počast da bude predsednik Organizacionog odbora. Jednostavno zbog toga što on nema društvenu dimenziju i sposobnost da predvodi organizaciju takvog velikog jubileja, niti društveni uticaj na institucije koje u tome treba da su saveznici i partneri.
Njegovim izborom na to mesto, pokazana je sva nedoraslost i nezrelost onih koji su upravljali klubom kada se takva odluka donosila. Pošto je profesor Radosav, čestit i častan čovek, nije korektno dalje elaborirati šta znači i šta treba činiti kada se organizuje tako veliki događaj kao što je obeležavanje stogodišnjice jedne od najprepoznatljivijih gradskih institucija i jednog od najboljih jugoslovenskih i srpskih klubova u istoriji fudbala.
Beležimo i to da je Izložba fotografija posvećena stogodišnjici kluba organizovana bez učešća klupske strukture u njenom priređivanju.
Učesnicima se obratio nezaobilazni Dušan Vlaović koji je opravdao odsustvo predsednika Zorana Šćepanovića zbog poslovnih obaveza (kakve su to obaveze značajnije od centralnog događaja povodom stogodišnjice postojanja?) i tom prilikom najavio: proslava veka postojanja ne završava se s krajem 2014. godine, jer planiramo da u martu 2015. organizujemo svečanu Akademiju kojom želimo da zaokružimo godinu jubileja. Takođe, tom prilikom biće predstavljena i klupska monografija u dva toma, na preko 1.000 stranica, čiji je autor Borivoj Mirosavljević.
Sjajno! Jubilijarna godina se produžava na 2015! Po tome, neki događaji koji će uslediti 2016. bi takođe mogli biti u povodu jubilijarne 2014. godine!
A 1. U CZ ili u PM!
Bilo je za očekivati da Sportsko društvo Vojvodina bude jedan od značajnih subjekata u podršci i obeležavanju vekovnog jubileja svoje najstarije članice. Dušan Bajatović, predsednik Sportskog društva Vojvodina nije uputio ni čestitku povodom jubileja, a ne da je tom događaju posvetio dužnu pažnju - kako kao čelnik u porodici klubova sa nazivom VOJVODINA, tako i personalno kao uticajna državna i partijska ličnost koja je iznikla u novosadskom i vojvođanskom miljeu. Njega u suštini ne interesuje niko u Sportskom društvu Vojvodina, do njegovog kuma koji predvodi Rukometni klub Vojvodina, kome nabacuje sponzorske aranžmane. Bajatović nema veze sa rukometom kao ni sa drugim sportovima. Vojvodina ga interesuje koliko lanjski sneg.
On je i zaboravio da je predsednik SD Vojvodina, jer bi kao "moralan" kapital-socijalista podneo ostavku onog trenutka kada su mu "naredili" da uđe u Upravu Crvene Zvezde. Zato ga i ovom prilikom pozivam da podnese ostavku na predsedničkoj funkciji u SD Vojvodina i neka potom ide gde mu je volja u CZ ili u PM!