Pri(h)vatizacija

Kome će Vučićeva vlada pokloniti najbogatije srpske kompanije, Telekom, PKB, Državnu lutriju...

Dolazak poslednjih vremena

Shvatajući da se bliži kraj njihove vladavine, ministri aktuelne Vlade gledaju da što pre rasprodaju i ono malo što u Srbiji još nije privatizovano i to za cenu koja može da se objasni jednom rečju: besplatno. Poklanjaju Državnu lutriju Srbije koja je monopolista, najvrednije zemljište Poljoprivredne korporacije Beograd (PKB) koja hrani celu prestonicu, a za Telekom, koji svake godine u budžet plati preko 200 miliona evra, traže neuporedivo manje od onoga što je tražila Vlada Mirka Marjanovića, kad je ovu kompaniju prodavala Italijanima. Zašto ova kriminalna vlada prodaje kompanije koje pune budžet, sponzorišu kulturne i sportske manifestacije, humanitarne akcije? Odgovor leži u zločinačkoj i veleizdajničkoj naravi Vučićeve vlade.

Milan Malenović

Zvuči kao dobar vic da vlast planira da proda Državnu lutriju Srbije, navodno zato što je ovo preduzeće neprofitabilno. Nije poznato šta aktuelni vlastodršci podrazumevaju pod pojmom „profitabilno", ali je DLS u 2013. godini ostvarila neto dobit od preko 200 miliona dinara, odnosno više od dva miliona evra, po ondašnjem kursu. Budući da je država Srbija jedini vlasnik ovog društva ograničene odgovornosti, sav prihod se slio u republički budžet.

Kako je DLS poslovao u prošloj, 2014. godini nije moguće saznati preko Agencije za privredne registre, jer se ti podaci kriju. I to ne samo za Lutriju, već za sva preduzeća registrovana na teritoriji Republike Srbije.

Zvanično, problem APR-u pravi novi softver koji je nabavljen, ali nezvanično svi znaju da se ovi podaci kriju upravo da bi javnosti mogle da se serviraju laži kako se neko preduzeće privatizuje, navodno, zato što je neprofitabilno.

Državna lutrija ima monopolistički položaj, tako da će posle privatizacije neka privatna kompanija biti u povlašćenom položaju. Nejasno je da li je ovo u skladu sa Ustavom koji garantuje svima ista prava i identične uslove poslovanja.

Velika rasprodaja nacionalnih dobara se nastavlja. Zaklonjeni iza „greške softvera" vlastodršci mogu da pljačkaju bez bojazni da će ih neko uskoro otkriti. Poslednje godine vladavine Demokratske stranke i Borisa Tadića, 2012, DLS je ostvarila veći poslovni obrt nego 2013, ali je uprkos tome poslovala sa gubitkom i na kraju godinu završila sa minusom od preko 150 miliona dinara. Već se tada znalo ne samo da je DS iz ovog preduzeća zahvatao pare za kampanju i privatne džepove funkcionera, već se znalo i kako se to radilo.

Čim je došao na vlast Aleksandar Vučić je zaboravio na svoja predizborna obećanja da će rasvetliti poslovanje DLS-a, pa je na kraju bilo ono poznato „pojeo vuk magarca". Ne treba zaboraviti da je SNS polovinom 2012. godine preuzeo vlast, tako da ne mora da znači da je sav novac iz DLS-a otišao samo Demokratskoj stranci.

Sa izuzetkom te 2012. godine „Državna lutrija" je poslovala sasvim solidno, ostvarujući svake godine prihode. Zbog toga ne izgleda logično da je jedino rešenje privatizacija.

Iako se još zvanično ne zna kako će privatizacija izgledati, po Vučićevim najavama biće odabran najgori mogući scenario. Zamišljeno je da se sve odradi kao sa „Air Serbia", odnosno da se dovede strani partner koji neće uložiti ni dinara, a zauzvrat će dobiti ne samo 49 odsto vlasništva, već i ekskluzivno pravo da formira menadžment. Upravo iz primera nacionalnog avioprevoznika vidi se kako se zatim pare iznose iz Srbije.

Vučićeva maloumna ideja da bi DLS sa novim, privatnim menadžmentom donosila godišnje stotine miliona evra prihoda zasniva se na nekritičkom poređenju sa, na primer, Hrvatskom ili Slovačkom, državama koje su u ekonomskom pogledu svetlosne godine ispred Srbije.

Po statistici, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika iznosio je 2013. godine u Srbiji 12.464 dolara, tako da je priča o nekoj zaradi od lutrije u visini od više stotina miliona, ili čak milijardu evra, obična fantazija. Toliko para narod, jednostavno, nema. Osim, ako Vučić nije zamislio da se i loto plaća putem takse, kao što će biti slučaj sa TV pretplatom.

U suštini, uvođenjem privatnog suvlasnika koji postavlja menadžment, sadašnji vlastodršci bi obezbedili za sebe dalje prihode i kada odu sa vlasti, jer ne treba ni sumnjati da će upravo oni biti vlasnici ili bliski poslovni partneri preduzeća koje će na poklon dobiti 49 odsto „Državne lutrije Srbije". Sve smo već videli u „Air Serbia".

„Poljoprivredna korporacija Beograd" a.d, poznatija po svojoj skraćenici PKB, nekada je hranila ne samo ceo Beograd, već i dobar deo Srbije. Radilo se i za izvoz.

Ni danas PKB nije malo preduzeće, mada je samo senka nekadašnjeg giganta. Poslednju godinu za koju je APR objavio finansijske bilanse, 2013, PKB je završio sa 1.974 zaposlena i čistim prihodom od 2.183.882.000 dinara. Ukupno je krajem te godine ovo preduzeće raspolagalo sa preko 34 milijarde dinara aktive.

Jedini vlasnik akcija PKB-a je grad Beograd, dakle ne cela Republika Srbija, već samo njen glavni grad. Zbog toga je gradonačelnik prestonice, Siniša Mali, nedavno obznanio kako će deo PKB-a uskoro biti prodat.

Radi se o tome da se neće ići odmah u prvatizaciju celog koncerna, već će strancima biti poklonjeno ono što je u njemu najvrednije: zemljište.

Ideja je da se hiljade hektara najplodnije zemlje u Srbiji izdvoje iz PKB-a i prepuste na korišćenje privatniku koji, najverovatnije, dolazi iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Umesto da kupac preuzme i radnike, kao i obaveze prema njima, on će dobiti samo zemljište. Radnici, neprofitabilni deo PKB-a i eventualni dugovi ostaće starom PKB-u, odnosno gradu Beogradu.

Posle će i ostatak biti prodat, ali pod drugačijim uslovima. Odlična zamisao, ali odlična samo za privatnog kupca.

Još prošlog leta su reprezentativni sindikati PKB-a tvrdili kako korporacija veoma uspešno posluje od kako je Beograd njen vlasnik. Šta se to toliko dramatično promenilo u poslednjih godinu dana? Ništa, osim što su vlastodršci shvatili da se njihovoj vlasti bliži kraj, a da bi prodaja celog PKB-a bila veoma nepopularna u narodu, mada izgleda da ni već planirani kupac nije spreman da ulazi u ozbiljnu investiciju kao što bi bila kupovina većinskog paketa akcija celog PKB-a.

Ne treba zaboraviti ni da je grad Beograd do većinskog, odnosno 99 odstotnog vlasništva došao na prevaran način, jer su mu akcije poklonili tadašnji akcionari, sami radnici u Korporaciji. Zauzvrat je grad obećao da će ne samo osigurati redovno snabdevanje prestonice hranom, već i da će zaposleni ostati da rade za pristojnu platu.

Prema rečima lidera sindikata „Nezavisnost" u PKB-u, Nikole Lazića, u 2014. je ostvarena rekordna proizvodnja mleka, a ni drugi proizvodi nisu podbacili.

Početkom ove godine skoro neprimećeno je prošla informacija da je Grad Beograd odlučio da PKB privatizuje kroz model prodaje dela imovine subjekta privatizacije, metodom javnog prikupljanja ponuda sa javnim nadmetanjem. Bilo je zamišljeno da se napravi imovinski paket koji će u sebi sadržati dovoljno poljoprivrednog zemljišta za održavanje stočarske proizvodnje na ovom nivou, životinje, mehanizaciju, objekte koji su vezani za poljoprivrednu proizvodnju i broj zaposlenih koji je potreban da to sve funkcioniše.

Znači da je još prošle godine bilo planirano da se sačuva tek onoliko koliko je neophodno da se nastavi sa najosnovnijom proizvodnjom, a da se sve ostalo od zemljišta, zgrada i mehanizacije rasproda bud zašto. PKB raspolaže sa oko 21.000 hektara obradivog zemljišta. Od toga se hrani 22.000 grla goveda i oko 10.000 svinja. Zemljište je toliko kvalitetno da se proizvodi i dovoljno hrane za prodaju.

Zbog svega toga ne vidi se ni jedan jedini konkretan razlog zbog čega bi prodaja dela ili celog PKB-a bila ekonomski opravdana.

Cenu po kojoj se nešto prodaje ne određuje samo računovodstvena, odnosno procenjena vrednost, a ni vrednost akcija tog preduzeća na berzi, već na prvom mestu pitanje koliko je prodavcu hitno da proda svoje vlasništvo. Telekom Portugalije je prodat za 7,4 milijarde evra, a ima godišnji prihod iznad 1,1 milijarde evra i profit od 331 milion evra.

Upoređujući se sa tom kompanijom, "Telekom Srbije" bi morao da bude prodat za više od tri milijarde evra, budući da je zajedno sa svojim zavisnim društvima, "Telekomom Srpska" i MTL-om Crna Gora, ostvario 152 miliona evra profita 2013. godine (za 2014. još uvek nema podataka iz već objašnjenih razloga).

Srbija, međutim, nije u poziciji u kojoj je Portugalija, jer njoj hitno trebaju pare za krpljenje rupa u budžetu. Zbog toga ona u ovom trenutku ni ne može da očekuje da dobije realnu cenu "Telekomovog" kontrolnog paketa akcija. Čak je pitanje i da li može da se dobije onoliko koliko bi Vlada htela, a to je manje od dve milijarde evra.

U svom ustaljenom maniru spinovanja i laganja javnosti, premijer Vučić iznosi kako su za kupovinu pokazali interesovanje "Deutsche Telekom" (DT), "Telekom Austria" (TA), dva investiciona fonda i "Amerika Movil". Već sada je skoro sigurno da TA neće učestvovati u nadmetanju, jer ova kompanija na računu trenutno ima samo 1,2 milijardi evra namenjenih kupovini "Telekoma Srbija", a to je daleko ispod cene koju Vlada Srbije očekuje.

Da bi se dokapitalizovao TA mora po austrijskom zakonu da traži dozvolu i od manjinskog partnera, a to je država Austrija koju zastupa državna holding kompanija OeBIB. Austrijski ministar finansija već je signalizirao da u državnom budžetu nisu planirana sredstva za dokapitalizaciju TA, a ako bi OeBIB prepustio većinskom vlasniku (a to je "Amerika Movil") da sam dokupi akcije, udeo Austrije u TA bi spao bi ispod 25 odsto, tako da država više ne bi imala prava saodlučivanja, a to je protivno njenim nacionalnim interesima. Za razliku od srpske Vlade, savezna vlada Austrije itekako vodi računa o dugoročnim interesima države i naroda, tako da je TA samo još na papiru zainteresovana strana.

Stručnjaci upozoravaju na još jednu mućku koju Vučićeva Vlada sprema u vezi prodaje "Telekoma", a to je različito prikazivanje cene onoga što se prodaje.

Na početku postupka ministri i visoki funkcioneri SNS-a bukvalno su se utrkivali u dokazivanju kako ova vlast za "Telekom" traži mnogo više od prethodne vlasti i da se od te cene neće odustati. To je ordinarna laž.

Kada je Vlada Mirka Cvetkovića htela da proda "Telekom" ponuđeno je bilo samo 51 odsto (od ukupno 58,11 odsto) vlasništva koje ima Republika Srbija. Ostali vlasnici akcija su: sam "Telekom" (20 odsto), svi građani Srbije (besplatne akcije, 14,95 odsto) i sadašnji i bivši zaposleni "Telekoma" (6,94 odsto). Tada je Vlada tražila 1,4 milijardu evra.

Aleksandar Vučić insistira na ceni od nešto preko 1,6 milijardi evra, ali nudi (bespravno) i onih 20 odsto akcija koje su u vlasništvu same kompanije, tako da bi, realno, kupac za ponuđenih 73 odsto dobio "rabat na količinu". Ne treba biti neki veliki matematičar, pa izračunati da je količina akcija uvećana za 40 odsto, a cena za manje od 20 odsto.

Osim toga, postavlja se pitanje: kako država može sama da raspolaže sa svih 20 odsto akcija koje su u vlasništvu cele kompanije, dakle i manjinskih akcionara koji imaju oko 22 odsto vlasništva "Telekoma", pa tako i isti toliki udeo u onim akcijama koje poseduje samo preduzeće.