Druga strana

I u ''modernoj'' Srbiji Ivicu i Maricu zamenjuju Ivica i Stevica

PINK-ovizija Sodome i Gomore

Parama u Srbiji sve može da se kupi, pa i dete koje će poslužiti roditeljima da izleče neke svoje komplekse ili zadovolje perverzije. To se više i ne radi u tišini i potaji, u ovoj zemlji takve izopačenosti nisu više na sramoti, već se bahati njima hvale pred milionskim auditorijumom. Počinje završna epizoda odrođavanja Srbije i njenog potpunog uništenja kroz razne, navodno moderne programe obrazovanja i vaspitanja.

Milica Grabež

Televizija „Pink" je na svom zvaničnom portalu potvrdila da u novi rijaliti, koji se sprema, ulazi i jedna osmomesečna beba koja još nije ni progovorila. Beba pripada bračnom paru Željku i Milici Mitrović, ali nije njihovo biološko dete, već usvojeno.

Željko je, inače, dete na usvojenje dobio, najverovatnije, zato što se i do sada pokazao kao izuzetno „uspešan" pedagog, koji je svog najstarijeg sina naučio kako da nekažnjeno ubija pešake po Beogradu.

Srpski mediji su ovim serijalom dotakli istorijsko dno sa koga će teško moći više da se uzdignu, ali je unošenje osmomesečnog deteta u šou program u kome će ono ostati do svog punoletstva (?!?) jasno vidljiv simptom raspadanja i truleži ovog društva. Pre nekoliko godina Magazin Tabloid je objavio potresnu ispovest jedne Ruskinje koja je bolju budućnost potražila u Norveškoj, gde su institucije pokušale da joj oduzmu sina, objašnjavajući joj kako je „polno opštenje među najbližim srodnicima sastavni deo normanske tradicije i da i njen sin treba da bude uzgajan u istom duhu".

„Pinkov" rijaliti je na istoj liniji razaranja ne samo opšteprihvaćenih moralnih vrednosti našeg društva, već i tradicionalne porodice, jer će se na primeru nesrećne bebe demonstrirati kako je porodica (otac, majka, baba, deda, sestra, brat i tako dalje) prevaziđen i zastareo model, dok je odrastanje u moralno izopačenoj i razularenoj komuni „moderni" oblik vaspitanja.

Željko Mitrović i njegova televizija oduvek su bili režimski glasnogovornici koji su „sirotinji raji" prenosili ono šta glavešine misle. Nikada nisu odskakali i nikada nisu ni pokušali da budu pristojni, svesni da opstaju samo zahvaljujući milosti vlastodršca. Zbog toga ni ovo sa bebom (koja još nije ni progovorila, a već postaje TV zvezda) ne treba posmatrati kao izolovan slučaj, već kao kamenčić u mozaiku koji se zove „odrođavanje Srbije".

Vlast je sve dobro smislila i, ovoga puta, odlično organizovala, što upućuje na zaključak da je ideja stigla sa odnekud.

Prvo je čitavim setom zakona omogućeno da u skoro svakom trenutku centri za socijalni rad mogu od bioloških roditelja da oduzmu decu, smeste ih prvo u hraniteljsku porodicu i konačno prodaju moralno izopačenim parovima dubokog džepa. Ne treba nam nikakav više dokaz da ti, takozvani socijalni radnici uopšte ne brinu o interesima dece, posle ovog poslednjeg primera, gde će bogataš zaštićen svojim, na sumnjiv način zarađenim milionima moći nesmetano i javno da se iživljava na svom tek usvojenom, maloletnom detetu, sprovodeći nad njim vaspitne eksperimente, bez straha da će mu dete biti oduzeto zbog očigledne i pred milionskim auditorijumom dokazane nesposobnosti da obavlja roditeljsku funkciju.

Željka Mitrovića i njemu slične štite ne samo njihovi milioni, već i bliskost sa Aleksandrom Vučićem, neprikosnovenim vladarom koji se ni sam nije pokazao ni kao valjan, a ni kao uspešanu otac, bar kada je stariji sin u pitanju.

Sve je u Srbiji podređeno ideji da se deca otimaju od svojih bioloških roditelja i rođaka i prodaju platežno sposobnim individuama. Roditelj čak ne može ni da odredi staraoca deteta za slučaj svoje smrti, već ono automatski pripada državi, kako bi što je moguće pre završilo u nekom Mitrovićevom rijalitiju.

Kod razvoda braka uopšte se više ne obraća pažnja na detetovu želju kod kog roditelja bi da živi, već se sve čini kako bi ono što pre počelo da bude problematično da bi tada moglo da bude oduzeto zakonitim roditeljima. Ako, nekim slučajem, dete i ostane u okviru svoje biološke porodice, država kroz školski sistem čini sve da ga odgoji tako da ono počne da prezire tradicionalnu porodicu, težeći članstvu u nekoj novoj, „Vučić-jugend" familiji.

U udžbenicima za decu koja tek stiču polnu zrelost, a za koju su „brižni" državni pedagozi bili planirali predmet seksualno obrazovanje, bili su pripremljeni udžbenici u kojima se homoseksualnost ne samo izjednačava sa heteroseksualnošću, već se i veliča. Zapadni „dušebrižnici" insistiraju preko takozvanog „nevladinog sektora" da je potrebno i kroz druge predmete da se reklamira polna sloboda, kako oni nazivaju nametanje kulta istopolnih odnosa.

U severno-evropskim zemljama deca u obdaništima već dobijaju slikovnice sa modifikovanim verzijama klasičnih dečijih priča, pa su sada dečiji junaci Ivica i Stevica, a ne više Ivica i Marica. Prevedena izdanja pojavila su se u vidu „stranih donacija" i u pojedinim predškolskim ustanovama u Srbiji, ali su posle protesta roditelja povučena.

Razaranje nukleusa klasične porodice, odnosno onog što je posle svih ratova i nesreća u Srbiji još preživelo od nje, postaje krajnji cilj ove Vlade. Primeri za ugled su predsednica vlade koja svoju devojku vodi na povodcu i predsednik Republike koji umesto prve dame u kabinet uvodi šefa protokola. Porodica se prikazuje kao bespotrebna, čak i kao štetna, jer ograničava „nesmetani razvoj" deteta, odnosno maloletniku ne dozvoljava da radi sve kako on hoće. Umesto toga, propagira se „individualni razvoj" , odnosno potpuna sloboda u svemu, baš kao u bajci o „Pinokiju". Uskoro će srpskoj deci biti sugerisano i kako je obrazovanje potpuno nepotrebno, jer će Zapadu trebati samo nekvalifikovana radna snaga, a u Srbiji će biti dovoljni i oni sa kupljenim diplomama.

Ova izdajnička vlast je namerno pobrkala pojmove „sloboda" i „haos". Nije sporno pravo svakog pojedinca da se razvija i ponaša onako kako želi, dok time ne ugrožava druge, ali jeste sporno kada država model ponašanja neke manjine nameće većini kao opšti model ponašanja. Ni jedna država na svetu nije ovolikom brzinom srljala u razvrat i opštu eliminaciju najosnovnijih moralnih vrednosti, kao što to čini današnja Srbija. Na Zapadu je to bio višedecenijski postupak, u pojedinim zemljama čak i viševekovni.

U zaštitu porodice i najosnovnijih moralnih vrednosti nije stala čak ni Srpska pravoslavna crkva, čiji poglavar za šaku evra rado odlazi da sveti vodicu tajkunima, ali se u domu nekog siromaška još nije pojavio.

Ni Srpska akademija nauka i umetnosti nije digla svoj glas i zatražila makar formalnu, ako je suštinska nepoželjna, javnu raspravu o obrazovnom sistemu i planovima koji nam se nameću. Niko se više ni glasno ne uzbuđuje, niti buni. Svi kao da su se pomirili sa tim da ćemo nestati i to veoma brzo. Bela kuga, izgladnjavanje radnika koji ne primaju platu, a sada još i trgovina decom kao belim robljem, to je današnja Srbija.