Dežurna

Kako je Vučićeva despotija označena kao ''hibridni režim''

Znaju da je tiranin, ali ga još tetoše

„Freedom House" je Srbiju svrstao u red država sa „hibridnim režimom", što je samo bagatelizovanje pravog značenja - tiranija.Vučićev režim ima sva obeležja klasične tiranije, posebno odsustvo zakonitosti. Zakoni postoje, ali se oni primenjuju isključivo ako i kada to vođi odgovara. U suštini, jedini zakon je samovolja vladara koja se bazira na njegovom trenutnom raspoloženju.

Milan Malenović

Početkom maja međunarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava i monitoring „Freedom House" („Fridom Haus", engleski „Kuća Slobode") proglasila je Srbiju zemljom u kojoj nema demokratije i svrstala je među takozvane „hibridne režime" u kojima su zakoni demokratski, ali se vlast njih ne pridržava.

Aleksandar Vučić i Ana Brnabić su izveštaj ocenili kao neistinit, manipulisan i nekorektan, a Vučić je po svom običaju osuo niz uvreda na račun kako same organizacije, tako isto i na autore.

U izveštaju se navodi kako je u poslednjim godinama u Srbiji primetno da se više od polovine zakona donelo po hitnom postupku, kako bi se izbegla javna rasprava o njima. Takođe se kaže da poslanici vladajuće većine, prvenstveno naprednjaci, podnošenjem nepotrebnih amandmana na zakone koji su sami predložili oduzimaju opoziciji vreme za raspravu o zakonima. Od 2016. samo su dva zakona koja je predložila skupštinska opozicija bila uzeta u razmatranje.

Sve ovo je poznato i građanima Srbije, tako da je nejasno kako to Vučić misli da ih ubedi da je izveštaj netačan. Što se tiče zaključka, kako je Srbija „hibridni režim", tu se slažemo da je to netačno - takvi se režimi zovu tiranija.

Osim toga, ne postoji „malo trudna žena", pa tako ni „malo neslobodna zemlja". Postoje samo dve grupe država: slobodne i neslobodne, a između njih je samo jasno vidljiva crta.

Diktatura i tiranija se obično smatraju sinonimima, mada ima i onih koji prave malu razliku između njih, polazeći od istorije njihovog nastanka.

Diktatura dolazi od latinske reči dictator, što je u Rimskoj Republici bila ustavom predviđena funkcija. Diktatora je birao senat (najviše rimsko zakonodavno telo) na predlog konzula i sa strogo ograničenim mandatom od maksimalno šest meseci, tokom kojih je trebalo da zavede red u državi. Diktatura je tako bila ustavna kategorija, a diktator je mogao da na vlast dođe samo na zakonom predviđen način i, iako je njegova vlast bila neograničena, ona nije bila toliko neograničena da bi ukinula ustav i ograničenje njegovog mandata.

Iz ovoga proizilazi klasično poimanje diktature kao režima ograničenog zakonima, makar ti zakoni bili doneti od strane samog diktatora. Makjaveli je u svom delu „Discorsi sopra la prima deca di Tito Livio" nastalom između 1513. i 1519. godine Lucija Kornelija Sulu i Gaja Julija Cezara nazvao tiranima, a ne diktatorima, jer su suspendovali zakon koji im je mandat ograničavao na pola godine.

Prvi tiranin koga istorija pominje bio je Kipselos iz Korinta (antička Grčka) i njegova vladavina, a posebno način dolaska na vlast u mnogome podsećaju na režim Alekandra Vučića. On je u 7. veku pre nove ere iskoristio nezadovoljstvo naroda dugotrajnom vladavinom porodice Bakiada koja je gradom upravljala tako što je svoje srodnike postavljala na najuticajnija mesta. Zbog toga je Kipselos imao podršku kako aristokratije, tako isto i običnih građana kada je počeo da ubija članove ove porodice i da preuzima vlast.

I Aleksandar Vučić je 2012. iskoristio prezasićenost naroda autokratskim režimom Borisa Tadića koji je na ključna mesta u državi postavljao svoje poslušnike i tako prigrabio vlast. Da li neko dolazi na vlast legalnim putem, ili pučem potpuno je nebitno za određivanje prirode njegovog režima kao tiranije.

Korint je bio grad-republika, ali je Kipselos od njega faktički napravio monarhiju i to bez da je menjao zakone. Formalno su oni i dalje postojali, ali u suštini se nisu poštovali. Kipselos je vladao do svoje smrti u starosti, bez da je taj svoj način vlasti ozakonio. Čak je i svog sina odredio za naslednika i tako stvorio prvu u istoriji poznatu tiranski dinastiju u državi koja je formalno bila republika.

U diktaturi postoje zakoni (ma koliko oni bili restriktivni u pogledu ljudskih prava, a velikodušni prema ingerencijama vlasti) i oni se poštuju. U tiraniji je jedini zakon trenutna volja tiranina. To je, dakle, pravo značenje eufemizma „hibridni režim". Tiranija je u suštini bezakonje, a državu na okupu drži samo još volja tiranina.

Ako se to vremenom ne zaustavi, društvo dospeva u potpuni haos.

Predsednik Srbije po Ustavu ima više protokolarnu funkciju, nego stvarnu vlast. Aleksandar Vučić ne samo da ima stvarnu vlast, već je ona neograničena i prostire se na sva tri oblika vlasti: zakonodavnu, sudsku i izvršnu. Svuda se samo on pita, a to se više ni ne krije, mada se umotava u oblandu izraza „na predlog predsednika Vučića". Iako predsednik republike, Vučić nema nikakva veća prava od bilo kog građanina kada je u pitanju predlaganje nekog zakona (ni on niti bilo koji građanin ne mogu da daju predlog zakona o kome bi se Skupština izjašnjavala, to pravo imaju samo poslanici i vlada).

U toku vanrednog stanja odlično se video model Vučićeve vlasti: ona ne počiva ni na kakvim zakonima, već isključivo na njegovoj volji koja se menja zajedno sa raspoloženjem.

Kada je bio loše raspoložen on je pooštravao mere, kada je bio bolje raspoložen popuštao ih je. Pretio je u trenucima pojačanog ludila uvođenjem policijskog časa od 24 sata svih sedam dana u nedelji, a onda je od toga odustajao kada dođe sebi. Vojsku je na ulice izvodio bez ikakve potrebe kada mu se htelo, a isto tako ju je i sklanjao sa ulica. Zbog pisanja je hapsio novinare, pa ih onda puštao na slobodu. Sve bukvalno i danas zavisi od toga na koju je nogu ustao, kako kaže naš narod.

U diktaturi postoji minimalna pravna sigurnost, u tiraniji ni toliko. U diktaturi se zna šta je zabranjeno i to je kažnjivo za sve. U tiraniji je nešto zabranjeno za neke, a za neke je dozvoljeno, ako tiranin tako hoće. U diktaturi sudije sude na osnovu rigidnih i drakonskih zakona, u tiraniji sude kako im se kaže odozgo.

I diktatori i tirani su autokrate, samodršci. Kod Vučića je to više nego uočljivo.

Briselski pregovori su koncipirani tako da ih vode oni koji su ili Ustavom za to predviđeni, ili posebnim ovlašćenjem koje u skladu sa Ustavom može da se izda. Kao predsednik vlade Vučić je bio automatski ovlašćen za vođenje takvih pregovora (mada ne i za zaključenje bilo kakvog sporazuma), ali ne i kao predsednik Republike. Pošto je celom svetu jasno da je on jedina vlast u Srbiji, Evropska Unija je pristala da on i dalje zastupa Srbiju kao njen predsednik, iako je znala da je to neustavno.

Čak i da je tačno tumačenje kako ga je vlada na to ovlastila, on je prekršio Ustav (a i dalje ga krši), jer niti je on vladu ikada obavestio o čemu je razgovarao, niti je vlada o tome obavestila Skupštinu. Isti je slučaj bio kada je on dogovorio srpski potpis na Marakeški sporazum koji je formalno stavio resorni ministar Zoran Đorđević, a i Skupština je formalno sporazum ratifikovala, iako bi se on primenjivao i bez njene saglasnosti, kao što je slučaj sporazum o readmisiji migranata iz Austrije (o sporazumu je Vučić sam odlučivao, bez konsultacija sa bilo kim), ili sporazum o delovanju Fronteksa (strane oružane sile) na tlu Srbije, iako o tome niko (ni vlada, ni Skupština, a ponajmanje javnost) nije bio obavešten, niti je dao saglasnost.

Iako samodržac, svaki tiranin, pa i Vučić, po sopstvenom nahođenju i milosti, deo svevlasti koju ima delegira drugima, ali njihova moć zavisi isključivo od bliskosti sa vođom, a ne od zakonske regulative. Funkcija brata predsednika republike ne postoji ni u Ustavu, niti u bilo kom zakonu, ali je Andrej Vučić uticajniji od bilo kog člana SNS-a. On je faktički koordinator stranke za Vojvodinu, a ima i neograničena ovlašćenja da nadzire i po potrebi reketira najunosnije privredne subjekte.

Od osoba u stranci i vladi, Aleksandru Vučiću je u poslednje vreme posebno blizak Aleksandar Vulin, ministar odbrane, koji je zbog te svoje istaknute pozicije dao predlog za uvođenje vanrednog stanja, iako epidemija nije vojna opasnost.

Ministar zdravlja Zlatibor Lončar je to trebalo po Ustavu da učini. Vulin se, po milosti Aleksandra Vučića, petlja i u naše odnose sa EU, pa komentariše (kao Vučićev neformalni glasnogovornik) poteze Brisela. On je, iako odavno više nije ministar za rad i zapošljavanje, davao ocenu stanja na domaćem tržištu rada i obećavao vladine mere za njihovo poboljšanje.

Pošto je protivno prirodi samovlašća da se najuži krug oko tiranina širi, a problemi se neminovno umnožavaju, u jednom trenutku će biti manje ruku nego dizgina koje bi trebalo da drže.

Onda kreće haos u koji se pretvara svaka tiranija, ako je narod na vreme ne ukloni. Zbog toga preambula Povelje Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima izričito daje pravo svakom narodu da se pobuni protiv tiranina.