Dežurna

Kako Vučić u Srbiju, za velike pare i uz počasti, dovodi one koji su nas streljali i pljačkali

Uzeo unuk svog' dedu, metnuo ga u krilo ...

U Srbiju je stigla nemačka kompanija koja je tokom Drugog svetskog rata zapošljavala prinudnu radnu snagu sačinjenu od ratnih zarobljenika iz Rusije. Osnivač konglomerata „Brose" je bio tesni saradnik Alberta Špera i vatreni pristalica Adolfa Hitlera, a rehabilitovan je tek 70 godina po završetku rata i to na način koji je bez presedana u modernoj istoriji. Njegov unuk i naslednik koji je danas na čelu kompanije ne krije da izuzetno poštuje lik i delo svog dede čije bi ideje sada da proširi i po Srbiji.

Igor Milanović

Mesec oktobar je u Srbiji istorijski povezan sa sećanjima na Drugi svetski rat i vladavinu nacional-socijalista. Beograd je oslobođen 20. oktobra i taj datum se i danas slavi, a stravičan zločin u Kragujevcu kada su Nemci (i to ne SS, već regularne trupe Vermahta) streljali decu obeležava se 21. oktobra, tradicionalno bez prisustva nekog od visokih nemačkih zvaničnika, a ove godine ni jedna televizija sa nacionalnom frekvencijom nije prenocila „Veliki čas".

Sigurno im je zabranjeno da tako povrede osećanja članovima delegacije nemačke kompanije „Brose" (čita se „broze") koji su 22. oktobra u prisustvu Aleksandra Vučića potpisali ugovor o početku izgradnje njihove prve fabrike na ovim prostorima.

Dolazak „Brosea" u Srbiju u vremenu vladavine Vučićevih naprednjaka ne treba da bude ni za koga iznenađenje. Kompanija se već oprobala u zapošljavanju prinudnih radnika poreklom iz okupiranih zemalja.

„Brose Fahrzeugteile GmbH & Co. KG" je trenutno jedna od pet najvećih firmi na svetu u porodičnom vlasništvu, a svoje poreklo vuče od prodavnice autodelovima koju je Maks Broze osnovao 1908. u Berlinu. Istovremeno je ostao i zastupnik manufakture svog oca iz Vupertala koja je proizvodila kočije.

Posle Prvog svetskog rata Broze sa svojim kompanjonom Ernstom Jilingom juna 1919. osniva u Koburgu (gde je i danas sedište cele kompanije) „Metallwerk Max Brose & Co" gde su se proizvodili metalni delovi različitih namena.

Kompanija je u to vreme proizvodila različite delove za narastajuću nemačku auto-industriju. Posebno je bila poznata po svom izumu prozora na kurblu, koji su se od 1928. koristili ne samo u automobilima, već u ono vreme i u vozovima i tramvajima.

Od dolaska nacista na vlast u Nemačkoj kompanija menja težište svoje proizvodnje i umesto delova za civilna vozila sve više proizvodi tipske kanistere od 20 litara koje je na svojim vozilima koristio Vermaht (naziv za nemačku vojsku), a u Drugom svetskom ratu potpuno se posvećuje proizvodnji detonatora za granate i samih granata.

Posle rata kompaniju u Koburgu (u koji Maks Broze seli sedište iz između saveznika podeljenog Berlina) preuzima američka okupaciona uprava koja tu ostaje do 1948. godine. U tom periodu manje od 100 radnika (što je deseti deo broja radnika iz rata i predratnog perioda) proizvodi delove za šporete i pegle.

Kada je 1956. umro Ernst Jiling, njegovi naslednici svoj udeo u kompaniji prodaju Maksu Brozeu i od tada je preduzeće u stoprocentnom vlasništvu njegove porodice. Sadašnji predsednik grupacije i unuk Maksa Brozea, Mihael Štošek, kompaniju iznenada preuzima kao dvadesettrogodišnjak 1971. godine. U njegovo vreme preduzeće kreće u ekspanziju i počinje da otvara proizvodne jedinice po svetu (najviše ih je u Severnoj Americi, Aziji, Južnoj Americi i Evropskoj Uniji).

Na inicijativu Štošeka gradska uprava Koburga 2005. veća o promeni naziva ulice koja prolazi pored ulaza u sedište kompanije u Max-Brose-Strasse. Predlog je odbijen zbog nacističke prošlosti osnivača kompanije.

Naime, Broze je bio sve drugo, samo ne običan industrijalac koji je morao da se povinuje nacističkom režimu kako bi preživeo i nastavio sa radom. Kako su Bjern Mensing i Diter Šteslajn, dva istaknuta visoka zvaničnika Evangelističke crkve u Koburgu, napisali u svom pismu gradskom veću Broze je još pre 1933, odnosno pre dolaska nacional-socijalista na vlast u Nemačkoj, imao bistu Adolfa Hitlera. „Distanciranje ili čak odbijanje nacional-socijalističkih ideja iz ovoga se teško može zaključiti", napisali su.

I uticajni Centralni jevrejski savet u Nemačkoj je tražio da se odustane od ideje davanja imena jedne ulice po Maksu Brozeu, pa je konačno gradsko veće Koburga donelo negativnu odluku. Na scenu zatim stupa unuk Štošek, koji i danas vodi kompaniju, i na besprimeran način vrši pritisak na gradske zvaničnike pokazujući na taj način da podržava stavove svog dede u vezi Hitlera i NSDAP-a.

Naime, on potpuno ukida sve dotadašnje donacije lokalnim udruženjima, pa je gradsko veće pod pritiskom javnosti odlučilo 2015. da rehabilituje Brozea i ipak mu dodeli ulicu.

Da bi omogućio ovaj kopernikantski preokret Štošek iznenada prezentira oduluku takozvane Komisije za denacifikaciju iz 1948. godine kojom se Broze proglašava nevinim u vezi saradnje sa nacistima.

Nije samo čudno kako je trebalo deset godina da se iz nekog arhiva izvuče ova odluka koja je postojala i 2005. (ako je uopšte originalna). Istoričari koje je najmio Štošek da objasne kako deda Broze nije podržavao Hitera, što se dokazuje pomenutom navodnom odlukom Komisije, zanemaruju istorijski kontekst u kome je ona doneta (pod uslovom da je zaista i doneta 1948. godine).

Američki saveznici su 1945. postrojenja firme „Brose" stavili pod svoju direktnu upravu upravo iz razloga što je postojala osnovana sumnja da je Maks Broze bio aktivni član NSDAP-a.

On je bio pod Hitlerovom vlašću čak predsednik Privredne komore (na to mesto nije mogao da dospe bez potvrde o moralno-političkoj podobnosti) i sa te funkcije aktivno sprovodio planove ministra naoružanja Alberta Špera koji su omogućili Trećem Rajhu da pokori skoro celu Evropu i da šest godina ratuje protiv najvećih privrednih sila tog vremena.

Šper je kao jedan od petorice najbližih Hitlerovih saradnika osuđen na Nirnberškom procesu na vremensku kaznu, a vešala ga je spasila potreba Zapadnih saveznika da uz pomoć njegovih ideja obnove Zapadnu Nemačku.

Jedan od načina na koji je Šper za vreme rata održavao nemačku privredu jeste i angažovanje prinudne radne snage, odnosno ratnih zarobljenika, u pogonima koji su bili od značaja za vođenje rata. U tome mu je aktivno pomagao predsednik Privredne komore Maks Broze koji je i sam o svojoj kompaniji angažovao 200 Rusa ratnih zarobljenika.

Osim toga, Broze je, po tvrdnjama Centralnog jevrejskog saveta, zajedno sa svojim kompanjonom Jilingom za male pare kupio kuću otetu od jednog Jevrejina na osnovu takozvanih „Nirnberških zakona o čistoti nemačke rase".

Iz tih razloga su Amerikanci po preuzimanju Bavarske pod svoju direktnu kontrolu stavili Brozeove pogone i planirali da u potpunosti ugase njihovu delatnost kao kaznu za nacističku prošlost osnivača i vlasnika. Da bi to postigli bilo im je potrebno formalno rešenje Komisije za denacifikaciju o Brozeovom učešću u nacističkom režimu, ali ga nisu dobili.

Situacija se po Brozea povoljno preokrenula ubrzo posle završetka Drugog svetskog rata, kada je započeo Hladni rat u kome je Zapadna Nemačka bila na samoj liniji fronta prema Sovjetima. Zapadnim saveznicima on i njegova iskustva uspešnog industrijalca koji je tesno sarađivao sa Šperom postaju neophodna, pa se zataškava njegovo učešće u nacional-socijalističkom režimu, posebno od momenta kada je on u znak lojalnosti iz Berlina sedište firme preneo u Koburg.

U tom svetlu treba posmatrati i odluku Komisije za denacifikaciju, pod uslovom da je ona uopšte originalna, jer u trenutku donošenja negativne odluke gradskog veća 2005. nije bila poznata.

Naslednik Maksa Brozea u svemu je njegov unuk i sadašnji predsednik konzorcijuma „Brose" Mihael Štošek koji se nije libio da iskoristi svoja velika finansijska sredstva kako bi menjao istoriju. Njegov deda je nekada držao bistu Adolfa Hitlera, a on danas čuva bistu svog dede.

A:

I pare i slava

Istog dana kada je Aleksandar Vučić najavio otvaranje pogona nemačke firme „Brose" u Pančevu koja će, po njegovim rečima, zapošljavati 1.000 radnika za prosećnu platu od 1.700 evra mesečno, u javnost je procurela vest da je zatvorena fabrika turske kompanije „Tibet moda" u Ćupriji koja je, takođe po najavama Vučića sa otvaranja pre tri godine, trebala da zaposli 1.000 radnika.

Turci su odličan primer kako dobiti budžetske pare samo za „pet minuta slave" koje u trenutku besomučnog laganja pred uključenim TV kamerama očekuje Aleksandar Vučić. „Tibet moda" d.o.o. je zvanično u likvidaciji, ne zapošljava više nijednog jedinog radnik, a za samo tri godine svog postojanja u Srbiji nikada nije uspela da zaposli ni približno onoliko radnika koliko je Vučić najavio pri otvaranju.

Subvencije dobijene od države da bi otvorili 1.000 novih radnih mesta Turci ne žele, a ni ne mogu da vrate, jer je dobar deo para otišao u džepove članova Vučićevog kartela koji se sada prave nevešti i ne nameravaju da na bilo koji način od Turaka uzmu date budžetske pare.