Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana, ,,Ruralne sredine u Srbiji - spasavanje sela države'' (5)

Žitnica postaje pustinja?

Branislav GULAN, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, novinar, knjizevnik i publicista, koji se pola veka bavi selom i seljacima. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019. godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava GULANA ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja

Branislav Gulan

Propada kapital od 1,5 milijardi dolara

Srbija je od 2000. do danas izgubila oko 100.000 radnika u poljoprivredi i prehrambenoj industriji u toku procesa privatizacije, tranzicije, stečaja... Kako može da se očekuje da nove agrobiznis kompanije profitabilno posluju i budu održive kada nemamo održivost ljudi. Srbija je na kraju 2018. godine imala ukupno više od 32.000 nezaposlenih poljoprivrednih stručnjaka. Od toga je 5.513 nezaposlenih agronoma i veterinara.

Među njima je 46 doktora nauka i 418 magistara i mastera. To su podaci iz januara 2017. godine. Neshvatljivo je da u Srbiji nema razumevanja za najkvalifikovanije ljude koji bi trebalo da se uključe u proces poljoprivredne proizvodnje, a ima za one koje peru prljav kapital. To su i milijarde izgubljenog kapitala.

Kako se kaže, ako uzmemo u obzir to da u proseku na školovanje ovog kadra, od inženjera poljoprivrede do doktora nauka, ode oko 300.000 dolara, to znači da Srbija ne koristi više 1,5 miljardu dolara kapitala uloženog u obrazovanje tih mladih ljudi.

Oni sad odlaze 40.000 njih prosečno godišnje sa kartom u jednom pravcu u svet. Samo u 2018. godini otišlo ih je čak 60.000! A, od 1950. pa do 2000. godine na prostorima tadašnje Jugoslavije iz sela u grad, na njenim prostorima se preselilo oko osam miliona ljudi! Oni su imali i šanse da se vrate u selo, to se dešava danas. Jer, da su otišli sa 15 - godina danas se vraćaju kao starci, sa teritorije eks Jugsolavije. Ovi danas što odlaze, teško da će se vraćati, osim kao turisti.

Srbija danas ima manji BDP nego pre 30 godina

Profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu i bivši guverner Narodne banke Srbije, Dejan Šoškić, podseća da Srbija ulazi u malu grupu zemalja koje danas imaju manji BDP, nego što su imale pre 30 godina. Šoškić navodi da "pravi zamajac privrednog rasta leži u domaćim privatnin investicijama". "Zbog toga privrednik mora da bude ohrabren da investira", rekao je on i dodao da je važno da privrednici veruju u fer-plej na tržištu, kao i u sposobnost pravosudnog sistema da zaštiti ulaganje. Istakao je da je da je za rast srpske privrede važno i da mikro, mala i srednja preduzeća lakše dolaze do finansijske podrške, kao i da obrazovni sistem odgovara zahtevu tržišta rada.

Proizvodi zadruge "Zelena zvezda" stižu do Francuske

"Zelena zvezda", zemljoradnička zadruga u Vinarcu nadomak Leskovca, uspešno se bavi proizvodnjom povrća koje plasira lancima velikih marketa širom Srbije, a uspela je da stigne i do tržišta u Francuskoj. Na deset hektara zakupljene zemlje, šest zadrugara ulaže svoj rad, znanje i mehanizaciju, a istovremeno i sopstvenu vlasničku poljoprivrednu proizvodnju na svojim imanjima. Ova zadruga uspešno funkcioniše i zahvaljujući saradnji sa oko 40 kooperanata iz okolnih sela. Prvi zasadi zajedničke proizvodnje bili su pod zelenom salatom, a potom su zasadili paradajz. Sada proizvode gotovo svo povrće: zelenu salatu, rotkvice, mladi luk, paradajz, krastavac, crvenu papriku, babure, šilje. Ta zadruga je oporavljena zahvaljujući pomoći iz akcije ,,500 zadruga u 500 sela'' koju vodi minisar za regionalni razvoj Milan Krkobabić.

Da se uvede obaveza da na određen broj hektara svako gazdinstvo mora da angažuje po jednog stručnjaka, drugačije bi bilo. I da se limitira veličina gazdinstva, to jest broj hektara koji mogu da budu u rukama jednog gazde, kao što je u Danskoj ili nekim drugim zemljama. Ovako, imamo hiljade nezaposlenih stručnjaka, prazna sela i nekoliko latifundija. Je li ova država zaista hoće latifundije, a sve nam je veći prazan prostor? Pa migranti kad pređu granicu nemaju gde da se sklone i popiju čašu vode, sve je sablasno pusto. Napominje da su istraživanja pokazala da, zavisno od regiona zemlje, u 50 do 80 odsto zemljoradničkih zadruga nema nijednog zaposlenog poljoprivrednog inženjera, što je neshvatljivo i neprihvatljivo.

Genocid nad seljakom

Prema studiji ,,Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji" od 1960. godine 2012., zadrugama nedostaje oko 400.000 hektara zemljišta. Kada to pomnožite sa 5.000 evra to je dve milijarde evra. Ili po 10.000 evra - to je onda četiri milijarde evra. Kada bi se taj novac vratio zadrugama one bi preporodile seljački sektor. A, da i ne govorimo o mlekarama, klanicama, mesarama, silosima, skladištima, farmama, koje su unete u kombinate pa podržavljene. U pljačkaškoj privatizaciji agrara koja je obavljena uz pomoć države, to je kasnije prodato iako je imalo svoje titulare. Jer, je u tranziciji prodato bez razgraničenja, kao društvena svojina.

Zašto Slovenija to nije uradila, već je svo zemljište unela u svoj državni fond, dok se ne završi restitucija. A, mi smo restitucijom isključili povraćaj zadružne imovine iako je ona privatna svojina. Država ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine i da ne bi bilo sporova, izbrisala je članove prethodnog zakona u Zakonu o zadrugama (2015. godine) i praktično legalizovala pljačku celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta u vreme od 1. jula 1953. godine do danas. To je najveći genocid nad srpskim seljakom!

Spas za selo: žene i stoka

Spasavanje sela i države danas ponajviše zavisi od žena i povećanja broja stoke u selima, odnosno naseljenim mestima kako piše u Ustavu. Jer, stočarstvo u BDP agrara u Srbiji učestvuje samo sa 30 - 31 odsto. U srednje razvijenom svetu to je najmanje 60 odsto. Najbolja korist od kreatora agroekonosmke politike i onih koji je sprovode u delo (izuzev proizvođača) bi bila kada se ne bi mešali u posao koji rade.

Danas im je zadatak da pomognu narodu da se stvore uslovi za tov goveda i svinja. A, kada bi stvorili uslove za dobar život na selu, onda bi se mlade dame odlučivale da se udaju za seljake, da ostaju da žive na selu, radjaju decu... Jer, godišnje u Srbiji umre 102.000, a rodi se samo 65.000 beba.

Ovako prema poslednjem popisu ima ih u Srbiji 100.000 neudatih devojaka i još oko 260.000 neoženjenih momaka koji su zakoračili u petu deceniju života. Da su imali bolje uslove života na selu i sklapali brakove Srbija bi danas imala 500.000 stanovnika više! Jer, u Srbiji ima praznih oko 200.000 kuća.

To znači da je prazno i 200.000 štala za tov goveda i isto toliko obora za tov svinja, ovaca... Kada bi u svakoj štali bilo po jedno goveče to bi spasilo Srbiju i učinilo bi je zemljom privlačnom da se u njoj živi. Toga nema, seljaci to čekaju već sedam decenija...

U prethodnoj SFRJ je za pola veka iz sela u grad na prostorima SFRJ mesto boravka promenilo osam miliona ljudi. Poneko od njih se vraćao u selo u poznoj starosti da završi treće doba života. Danas je situacija druigačija.

Iz ove male Srbije svake godine sa kartom u jednom pravcu, znači u Nemačku, Ameriku, Kanadu, Fancusku i druge zemlje gde vide šansu za bolji, život odlazi po 40.000 mladih, obrazovanih školovanih. U 2018. godini otišlo je 60.000 ljudi. Male su šanse za njihov povratak.

Izgubljeno 100.000 radnih mesta!

Po njegovim rečima, Srbija je od 2000. do danas izgubila oko 100.000 radnika u poljoprivredi i prehrambenoj idnustriji u toku procesa privatizacije, tranzicije, stečaja... Kako može da se očekuje da nove agrobiznis kompanije profitabilno posluju i budu održive kada nemamo održivost ljudi - pita se on.

Mnogo novih obaveza. Mnogo posla na putu da se bar približimo po konkurentnosti. Prosečnu ekonomsku veličinu poljoprivrednog gazdinstva u Srbiji dominantno opredeljuje sektor porodičnih gazdinstava, jer on učestvuje sa 99,5 odsto u ukupnom broju poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji. Njihova prosečna veličina je 4,5 hektara.

Inače srpski seljak kaska za Evropom. Jer, vrednost proizvodnje domaćinstva u Srbiji je 5.939 evra, dok je ta proizvodnja gazdinstva u EU 25.128 evra;

Uticaj će biti takav da će nestati, ugušiti male proizvođače. Posebno oni sa gazdinstvima veličine do 50 hektara. Bilo da se radi o stočarstvu, bilo o ratarstvu ili mlekarstvu. Ukoliko se ne udruže - oni će nestati. Jer, neće biti konkurentni. Srpsko tržište to neće osetiti jer će imati dovoljno hrane. Uvoziće se, čak i ona dobijena od stoke hranjene sa GMO hranom. To se već sada oseća sa uvozom mleka, svinja...

U 2015. godini je uvezeno 437.000 živih svinja, 18.000 tona mesa i 35.000 tona mesa treće klase... i U NAREDNIM GODINAMA SVE DO 2019. GODINE TOLIKO ILI ČAK VIŠE SVINJA SE UVOZILO U SRBIJU.

Procene su da je u 2018. godini uvezeno čak 600.000 svinja. Na početku 2019. godine ukupno je u oborima bilo samo 2,7 miliona svinja. To je na nivou 1955. godine. Inače, danas se u svetu razvijenost jedne zemlje meri po broju svinja. Znači, srednje razvijena je zemlja ona koja ima svinja isto koliko i stanovnika. A, Srbija tek na tri stanovnika ima jednu svinju. Danas ima osam miliona stanovnika i 3,2 miliona svinja! U EU postoji stalni višak od 50 miliona tovljanika;

Dakle, srpske svinje su u procesu liberalizacije i pridruživanja EU sve manje poželjna domaća životinja, skupa za čuvanje, predstavlja zaostatak iz mračnih vremena izolacije i nezavinosti, poželjna samo kao kućni ljubimac u dvorovima tranzicionih dobitnika i stranaca na privremenom radu!

Zakone, pravilnike i mere imamo... Čak su i strožiji od onih koji postoje u EU. Treba da ih poštujemo i primenjujemo;

U U Jugoslaviji i Srbiji je do 2000. godine bilo 17 reformi u gradskim centrima sa oko 65 granskih reformi u privredi. Država nije problem po sebi, ona postaje problem samo kada je loša! A, Srbija danas je - to! Džabe agraru strategija, kad nema akcije...

Žitnica postaje pustinja?

Zbog alarmantnog opadanja organske materije, odnosno humusa, pogotovo u Vojvodini, gde se nalazi oko 1,7 miliona hektara obradivih oranica, njive bi uskoro mogle da postanu neplodne! Turci su uvozno goveđe meso u proseku plaćali po 3.959 evra tonu, a kupljenu u Srbiji 5.314 evra po toni.

Stručnjaci upozoravaju da je nivo humusa u zemljištu već pao ispod tri odsto, što je na granici optimalnog. Organske materije je, inače, pre početka intenzivne poljoprivredne proizvodnje na vojvođanskim njivama (u drugoj polovini XX veka), bilo više od pet odsto, a samo u prethodnih 20 godina, taj nivo je pao sa 3,5 na ispod tri odsto.

„Krajnji je moment da, pre svega, država shvati razmere ovog problema i da reaguje. U suprotnom, Vojvodinu uskoro nećemo moći da zovemo žitnicom ni Srbije, a kamoli Evrope", ističe Jovica Vasin, stručnjak Instituta za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu.

Srbiji, a posebno Vojvodini, preti velika opasnost od trajnog osiromašenja zemljišta, što može imati nesagledive posledice i na proizvodnju. Negativni efekti već su vidljivi, jer uprkos tome što se primenjuju kompletne agrotehničke mere, prinosi opadaju.

Oko 75 odsto površine Vojvodine pokriveno je sa dva tipa zemljišta, černozemom i ritskom crnicom, koja je u drugoj polovini prošlog veka imala sadržaj organske materije iznad pet odsto, a danas je ovoliki sadržaj humusa prisutan na samo jedan odsto površina. Problem je i to što rapidno opada stočni fond - u prethodne tri decenije po stopi od dva do tri odsto godišnje. U tome leži odgovor na pitanje zašto se na većini njiva (u Srbiji ima 4,1 miliona hektara obradivih polja) ne koristi stajnjak kao organsko đubrivo, nego mineralna gnojiva.

S druge strane, dobro je što se grade novi sistemi za navodnjavanje. Prema podacima RZS voda sada stiže samo na 1,5 odsto oranica, ili 46.823 hektara. Istovremeno u svetu se navodnjava čak 17 odsto površina! Stručnjaci, međutim, upozoravaju da će, čak i ako se izgrade novi sistemi za navodnjavanje, ali bez stajskog đubriva Vojvodina, već za pola veka, postati pustinja! Naravno po prinosima. A, zaoravanje, umesto paljenja žetvenih ostataka, moglo bi i te kako da pomogne oporavku njiva.

Subvencionisanje proizvođača koji na pravilan način neguju stajnjak, što državu ne bi koštalo puno, bilo bi dragoceno. Kad je reč o obnavljanju stočnog fonda, treba naglasiti da je to dugotrajan proces. Činjenica je da u stvaranju BDP u agraru Srbije stočarstvo učestvuje samo sa 30 odsto, a u svetu najmanje sa 60 odsto!

Rešenje problema treba tražiti u oporavku stočarstva i povećanju broja goveda. U tom kontekstu zanimljiv je podatak da četiri najveća tajkuna u Srbiji raspolažu sa više od 120.000 hektara oranica.

Kada bi po svakom hektaru imali samo po jedno uslovno grlo goveda to bi značilo stočni fond od 120.000 junadi (Srbija je na početku 2018. godine imala samo 12.000 junadi). Posle izvoza u Tursku nema podataka koliko ih je ostalo u tovu i za koliko je zasnovan novi tov.

Dalje to znači da bi sa 120.000 junadi imali dovoljno i prirodnog gnojiva za đubrenje zemljišta. I ne samo to - imali bismo 10.000 tona ,,bebi-bifa'' za izvoz u EU. Podsetiću da od 1996. godine imamo dozvolu za izvoz 8.875 tona ,,bebi-bifa'' na to tržište, ali se nikada nismo primakli tim količinama. Primera radi, 2015. godine izvezeno je samo 315 tona, 2016. godine oko 420 tona, 2017. godine 480 tona, godinu dana kasnije tek nešto više od 300 tona.

Da je reč o skromnim količinama o tome najbolje svedoči podatak da je 1990. godine iz Jugoslavije bilo izvezeno 54.450 tona, od čega iz Srbije 30.000 tona ,,bebi-bifa''.

U 2018 godini proizvedeno je tek 76.000 tona junetine. Proces uništavanja stočarstva prodajom, ali ne i obnovom fonda, počeo je 2018. godine kada je Turska u svetu kupila 54.000 tona govedine, a u tome 3.609 tona iz Srbije. Prosečna uvozna cena bila je 3.959 evra po toni, dok je iz Srbije to meso kupljeno po ceni od 5.314 evra po toni.

Na početku 2018. godine Srbija je u tovu imala samo 12.000 junadi. Najveći deo je morao biti zaklan. Zbog visokog kvaliteta stoke, to meso Turci su Srbiji platili čak 34,2 odsto više od prosečne cene po kojoj su meso kupovali u svetu. Jedan od razloga je što se stoka u Srbiji hrani zdravo, sa hranom bez GMO...

Prema ovim podacima, uvoz govedine iz Srbije vredeo je 19,2 miliona evra i učestvovao je sa deset odsto u ukupnom uvozu ovog mesa u Tursku 2018. godine. Inače, Turska je u 2018. godini povećala uvoz sveže i sušene govedine za 5,3 puta.

Dve trećine mesa kupila je iz Poljske, 18 odsto iz Bosne i Hercegovine, a manje od Srbije kupila je iz Ukrajine, Mađarske, Francuske, Rumunije i Latvije. U Srbiji se hvalimo sa izvozom u Tursku, čak je ugovorena i dvostruka prodaja, da bi se meso izvezlo u Tursku. Sad nema podataka, osim simbolično povećanih stimulacija za tov, da li je i za koliko obnovljen stočni fond! Nije problem prodati ovo meso u svetu.

Zaduženi za poljoprivredu treba unaprede stočarstvo, a prodaju mesa kada ga bude, obaviće komercijalisti firmi koje se bave izvozom!

Obradiva zemlja na jugu Srbije i do sto puta jeftinija od vojvođanske

Hektar plodne zemlje u Vojvodini košta i do 10.000 evra, u selima u blizini Leskovca se kreće do 1.000 evra, a oko Bojnika se prodaje i za 100 evra. Na jugu Srbije obradiva zemlja prodaje se od 7 do 15 evra po aru. Stanovnika je sve manje u selima na jugu, a naslednici bi da prodaju što se prodati može.

Zato i ne čude preniske cene na tržištu nekretnina u okolini Leskovca. "Kuća sa okućnicom, sa svim priključcima i monofaznom strujom prodata je za 3.500 evra", priča Ljubiša Nikolić, vlasnik agencije za promet nekretnina iz Leskovca. Ipak, i pored niskih cena potražnje gotovo da nema. Oni koji nisu selo zamenili gradom, ostali su u mestima bez osnovnih sadržaja i prepušteni su uglavnom sebi.

Ako se zna da EU uvozi godišnje 700.000 tona junećeg mesa iz Brazila i Argentine to znači da bismo kompletnu proizvodnju mogli da plasiramo na to tržište.

Predstavnicima vlasti u Srbiji, pre pola decenije, bilo je ponuđeno da u narednih pola veka u EU izvoze po 50.000 tona ,,bebi-bifa'' godišnje, ali su oni ostali gluve na tu ponudu. Oni su tražili juneće meso, a mi nudili svinjsko koje se ne može izvoziti u EU, zbog toga što se stoka vakciniše protiv bolesti kuge.

Da bi imali junadi u tovu, potrebno je samo naterati vlasnike „latifundija" da ponude državi, uslovno, po jedno goveče po hektaru zemlje koju poseduju. To bi bilo dugoročno rešenje svih problema poljoprivrede Srbije. Kada bi prvo imali 100.000 junadi u tovu u Vojvodini, a potom toliko još u Srbiji, južno od Beograda.

Inače, prema podacima Republičkog zavoda za statisitku, broj goveda na početku. godine u Srbiji bio je 878.000 svih grla. To je najmanji broj goveda od početka XX veka. Da li je izvoz u Tursku uticao da se poveća stočni fond u Srbiji, za sada nema zvaničnih podataka. Sigurno je smao jedno da sve manje stoke imamo u stajama i oborima. U hvalospevima političara i kreatora ove agrarne politike i rukovodilaca u ovoj oblasti, minus se uglavnom pokazuje kao napredak i rast.

Prema podacima bivšeg saveznog ministra poljoprivrede u SFRJ profesora dr Koviljka Lovre, brojke ukazuju da je rast poljoprivrede ukupno u poslednje tri decenije samo 0,45 odsto! Srbija je od zemlje izvoznika hrane postala njen veliki uvoznik. Samo prošle 2018. godine za uvoz zamrznutog svinjskog mesa potrošeno je 71 milion dolara. Pre dve decenije Srbija je bila izvoznik svinjskog mesa u vrednosti od 762 miliona dolara!

Potrebna akcija

Treba nam program koji će odmah početi da deluje i da se primenjuje. Svaka vlast koja dolazi pravi novu strategiju. I prošle, 2014. godine Srbija je dobila još jednu Strategiju. Prihvatila je i Vlada Srbije. Ali, još nije upućena u Parlament Srbije. Tek kada je usvoji Parlament ona će biti obavezujuća za sve nove vlasti...

Ovako je donet još jedan dokument, za koji je potrošeno mnogo para, a nema koristi. DA JE TO LOŠE RAĐENO VIDI SE I PO TOME ŠTO NISU DONETI PRATEĆI AKTI, PRAVILNICI... Prethodna strategija je skupljala prašinu po ladicama, a istovetnu sudbinu, još težu preživljava i ova.

Struka kaže da je strategija loša, NEREALNA i neprimenjiva! Ona predstavlja loš udžbenik za studente. Jer, je sačinjen od niza netačnih i nerealnih podataka koji se ne mogu primeniti u praksi.

RADILO JE MNOGO AUTORA, A GDE JE TAKO - KRAJNJI REZULTAT JE KAKAV IMAMO, VEOMA LOŠ. TO JE BIROKRATSKI ČINOVNIČKI DOKUMENT. URAĐEN DA BI SE ISPUNILI ZAHTEVI EU I VLADAJUĆE POLITIČKE GARNITURE, A NE POTREBE SRPSKE PROIZVODNJE U KOJOJ POSTOJI 570.000 GAZDINSTAVA.

Inače u Srbiji je i broj gazdinstava u stalnom opadanju. Tako se on od 2012. godine do početka 2019. godine smanjio čak za 66.000! Danas ih ima 570.000, a očekuje se da će ih za dve do tri decenije biti samo 350.000. To je i objektivna brojka koliko ih treba u ovoj zemlji da bi dovoljno proizvodili i živeli od poljoprivrede.

Manje ih je zbog toga što su nestajali sa scene. Ne zbog ukrupnjavanja poseda. Ipak mora se istaći da je i posed ukrupnjen, ali minimalno. On prosečno sad iznosi 6,1 hektar u Srbiji, a u Vojvodini to je blizu 12 hektara. Više od polovine strategije se odnosi na statistiku i konstatacije prethodnog i sadašnjeg stanja, a manje se odnosi na ciljeve koji dolaze iz prakse.

Mnogo je lepih želja, ali nema mera za realizaciju ciljeva. Jedino u njoj je dobro odabran strateški cilj - povećanje proizvodnje i stabilnosti dohotka poljoprivrednika, ali ne piše i kako će se to konkretno ostvariti... Analize pokazuju da je agrar Srbije poslednje tri decenije imao stopu rasta od samo 0,45 odsto. Mereći to od demokratskih promena 2000. godine - to je onda samo 0,6 odsto!

Subvencije se ukidaju na zahtev EZ, a tamo postoje. Jer, čak polovina budžeta EU, to je oko 50 milijardi dolara troši se na agrar.

Možemo to zvati kako hoćemo, ali one predstavljaju subvencije! Zato i mi treba da uvedemo takve podsticaje. Treba ih zadržati sve dok ne postanemo članica EU.

Izvoz Srbije raste po stihiji, ali ne zahvaljujući merama Vlade Srbije. Sve zavisi od ličnih veza! U 2018. godini izvoz bio 3,3 milijarde dolara! Mogao bi da bude i deset, a i više miliajrdi evra. Autor knjige je analize i procene radio nekada u PKJ, zatim u PKS, o tome šta možemo. I danas se samo priče svode na to to šta možemo, a ne šta smo od toga uradili.

Zato je i stalno pitanje kad će biti to što možemo? Odgovora nema, uvek je to bolje sutra na čekanju! Rešenje se nalazi da se okrenemo saradnji sa zemljama nesvrstanog sveta.

Tamo se u 170 zemalja obrne trgovina u vrednosti od oko 650 milijardi dolara. U tim zemljama Srbija jedino može da bude konkurentna. Dakle, može da ispuni i zahteve u kvalitetu koji se od nas traže. Sa hranom sad treba uraditi kao sa ,,Zastavom'' pre četiri decenije. Sami smo to uništili, odsekli moćnu granu na kojoj smo bili i tresnuli o tlo.

Sve ono što se nakon toga događalo u Srbiji samo je potvrdilo tu liniju samouništenja, nezrelost jednog društva da se uhvati u koštac sa vremenom i u krajnjem sa civilizacijom. Na vlasti u tim zemljama se nalaze ljudi koji su prijateljski raspoloženi prema Srbiji. Budući da je 1975. bila relativno mirna godina na afričkom kontinentu, tadašnja SFRJ bila je važna sila u pokretu Nesvrstanih, mnoge jugoslovenske firme su tada radile na Crnom kontinentu, a jugoslovenski crveni pasoš je otvarao mnoga vrata.

Oni su potpuno zapostavljeni, zaboravljeni. To je saradnja koju smo nasledili iz vremena SFRJ, ali smo to potcenili jer predstavlja recidiv prošlosti! Uz to evre i dolare možemo da zarađujemo i u našoj zemlji. To je da privučemo više stranih gostiju i da oni ovde troše novac! Mere, Vlade treba samo da stvore uslove i da puste više slobode. Da se nemešaju u rad! Izvoznici ne treba da varaju kupce, kao što se radi sa Rusijom. Toga je bilo proteklih godina, ali i sad.

Hvalili smo se u govorima da je Srbija preuzela 95 odsto standarda Evropske unije, što će značajno olakšati izvoz. Međutim, to su reči koje čujemo iz govora vladajuće oligarhije, ali je život sasvim nešto drugo!

Zemlje Balkana, posebno bivše članice SFRJ, opstanak jedino vide u ekonomskoj saradnji. Nije li dokaz da će uskoro postojati ekonomska unija između Makedonije, Albanije i Srbije... Ekonomija će pre nego politika da im pomogne. Dakle, politika ih je razjedinila, a ekonomija ih sad povezuje!

Njihovo povezivanje na mini i makro nivou je - obaveza ukoliko žele da opstanu. Jer, nekadašnji objekti su građeni za zemlju od 22 miliona potrošača, zatim potrebe su slične, samo treba da se dogovore šta će ko u toj podeli da radi.

Politika treba da ih pusti da rade i da im stvara ambijent koji oni traže, a ne koji politika misli da treba! Dakle, regionalno povezivanje nije osvajanje novih tržišta, već povratak na nekadašnja koja su nove vlasti, posle demokratskih promena otpisala kao recidive prošlosti. Njih su zapostavili, a nova nisu pronašli!

Dakle, regionalno povezivanje je jedan od najvažnijih uslova opstanka! Sve to vodi ka stvaranju tržišta nekadašnje Jugoslavije. Da više država pravi jedinstveno tržište. Šta je nekada bilo?