Raskolnici

Predlog zakona protiv diskriminacije i njegove nazadne posledice

Sodoma i Gomora u Skupštini

    Odavno javnost u Srbiji nije bila podignuta u "stanje pripravnosti" kao povodom predloga Zakona protiv diskriminacije koji je u poslednjem trenutku povučen iz skupštinske procedure. Kao i slučaju svih drugih nazadnih predloga, razne interesne grupacije pokušavaju da obezbede svoj položaj u nomenklaturi savremenog srpskog feudalizma. Kako stvari stoje, oni koji nisu gej, ako se usvoji ovaj zakon, moraće da se prave kao da jesu, ako misle da dobiju posao, ili ne izgube slobodu. Hoće li, usvajanjem ovog zakona, biti zabranjen Stari i Novi zavet, Kuran i Talmud, da se ne povrede tanana osećanja pedera i lezbijki u Srbiji?

Saša Segedinski

Kao vid svojevrsnog priznanja što Srbija pokušava da bude veća demokratska država od država takozvane zapadne demokratije, članice Evropske unije podržale su jedan nakaradni Predlog zakona protiv diskriminacije.

"Krizni" člana 21. koji se odnosi na "diskriminaciju na osnovu rodnog identiteta i seksualne orijentacije", postao je predmet obračuna ovdašnjih "vernika i nevernika". Ovaj član Predloga zakona se isključivo odnosi na gej  populaciju u Srbiji, koji su proteklih godina, kao i ovim članom, isticali da su manjina u Srbiji. Ovaj član se sastoji iz dva dela. Prvi deo glasi:

"Rodni identitet i seksualna orijentacija je privatna stvar i niko ne može biti pozvan da se javno izjasni o svom rodnom identitetu i seksualnoj orijentaciji".

Drugi deo glasi:

"Svako ima pravo da izrazi svoj rodni identitet i seksualnu orijentaciju, a diskriminatorsko postupanje zbog izražavanja rodnog identiteta i seksualnog izražavanja je zabranjeno".

Ceo član 21. se sastoji od ove dve rečenice koje u nekim slučajevima mogu biti protivrečne. Tačnije, ovim članom zakona jedna grupacija bi imala veća prava od ostalih. Time se direktno ugrožavaju sloboda ispovedanja veroispovesti, kao i sloboda govora i mišljenja.

Postavlja se pitanje da li bi neka crkvena organizacija nakon usvajanja ovog Predloga zakona smela da citira deo iz Novog zaveta u kome se spominju Sodoma i Gomora? Da li će tradicionalne verske zajednice, poput pravoslavne, rimokatolička, islamske ili jevrejske, smeti da se drži Starog i novog zaveta u kojima su ovakve pojave svrstane u smrtni greh ili će zbog manjine morati da menja svoje učenje nakon 2009. godina, ili prećutati u javnosti tradicionalno učenje?

S druge strane ovakvim članom zakona je ugrožen i Zakon o javnom informisanju, jer usvajanjem ovakvog Predloga zakona, svakom pojedincu je u Srbiji uskraćeno pravo da se izjasni o gej populaciji u Srbiji.

Iz prve rečenice proističe da predstavnici medija neće moći da objave da li joj je možda predsednik Republike ili neki od ministara gej, jer je to "privatna stvar" i niko nema pravo da ga natera da se izjasni, tako da na ovaj način svako na javnoj funkciji može da se predstavlja čak i lažno.

S druge strane razne gej organizacije će nastaviti da se bore za još veća prava, poput prava na brak, o čemu se najviše spekuliše, kao i niz drugih, a da pri tom niko neće smeti da iskaže javno svoje mišljenje, jer će na taj način diskriminisati gej populaciju.

Gej populacija koja je želela sebe da zaštiti zaštitila je upravo i njene najveće protivnike, jer usvajanjem ovog zakona neće se smeti objaviti javno ukoliko se dođe do saznanja da Dragan Marković Palma, na primer, ima iste seksualne sklonosti.

Gej populacija je dala preveliku slobodu sebi u Srbiji ovakvim članom u zakonu. Gej populacija ima apsolutnu slobodu da napada sve institucije Republike Srbije, pa čak i Srpsku pravoslavnu crkvu, Katoličku crkvu i druge tradicionalne crkve, a da pri tom ne snosi nikakvu odgovornost i sankcije, jer niko u Srbiji nema povlašćen položaj kakav će imati ova manjinska grupa ljudi usvajanjem ovog zakona.

Nije nikako sporno zagarantovati slobodu govora, mišljenja i okupljanja gej populaciji, što je ostalim zakonima pa i Ustavom Srbije i zagarantovano, ali ugrožavati ma koga zbog jedne populacije ili grupacije ljudi nije dopustivo.

Zabranu prisile na izjašnjavanje o ličnim svojstvima i sklonostima, osim u opravdanim slučajevima propisanim zakonom, neophodno je rešiti opštom odredbom, a ne pojedinačno, samo za gej populaciju.

Apsolutno je neprihvatljivo garantovanje slobode izražavanja "seksualne orijentacije" i "rodnog identiteta". Radi se o ličnim sklonostima koje su u domenu privatnog života svakog čoveka i njihovo javno izražavanje protivi se Ustavom, zakonom i međunarodnim dokumentima garantovanom pravu građana na zaštitu javnog morala, privatnog i porodičnog života, kao i neprikosnovenost ljudskog dostojanstva.

Ustav Srbije ograničava garancije ove vrste na: slobodu ispoljavanja verskih uverenja (čl. 43. st. 2. Ustava); slobodu izražavanja nacionalne pripadnosti

(čl. 47. st. 1. Ustava); opštu garanciju slobode mišljenja i izražavanje ideja i obaveštenja (čl. 46. Ustava), što se ovim predlogom zakona članom 21. dozvoljava samo gej populaciji.

Ove dve pojave ni po čemu ne spadaju u red pojava koje se tiču nacionalnog identiteta, ideja i intelekta, čije se izražavanje Ustavom štiti, već se radi o strogo ličnim sklonostima.

Sloboda izražavanja seksualne orijentacije nije garancija jednakosti. Ta sloboda nije nikome garantovana, ona u pravnom poretku Srbije ne postoji, niti postoji u međunarodnim ugovorima, niti u pravnom poretku zemalja poput SAD, Nemačke, Francuske, Hrvatske...

Drugi sporni član Predloga zakona je 18. koji se odnosi na "Diskriminaciju u oblasti verskih prava".

U prvom delu ovog člana piše:

"Diskriminacija postoji ako se postupa protivno načelu slobodnog ispoljavanja vere ili uverenja, odnosno ako se licu ili grupi lica uskraćuje pravo na sticanje, održavanje i promenu vere ili uverenja, kao i pravo da privatno ili javno iznese svoje uverenje, u skladu sa zakonom".

Članom 2. Zakona o crkvama i verskim zajednicama iz 2006. godine, pod naslovom "Zabrana verske diskriminacije" iscrpno i precizno, potpuno u skladu s međunarodnim standardima, reguliše ovo pitanje.

Unošenje nejasne i norme koja je restriktivna u odnosu na već postojeću u Zakonu o crkvama i verskim zajednicama je neprihvatljivo.

Ovim članom Zakona takođe je data sloboda svim sektama za rad u Srbiji, jer se nigde ne navodi da se ovaj član Zakona odnosi na tradicionalne verske zajednice.

Autori Predloga zakona brkaju garantovanje prava i zabranu diskriminacije, pošto je zabrana verske diskriminacije već regulisana u Zakonu o verama.

Verska sloboda podrazumeva da i crkve i verske zajednice kao pravna lica, kao i sva pravna lica čiji su osnivači, budu izuzeti iz zabrane diskriminacije kada postupaju u skladu s verskim učenjem, uverenjem i ciljevima crkava i verskih zajednica registrovanih u skladu sa zakonom.

Ovde se takođe postavlja pitanje, šta bi se dogodilo u sudskoj proceduri ukoliko bi neka od gej organizacija tužila neku od verskih zajednica zbog učenja i tvrdnji o Sodomi i Gomori?

Po ovakvom Predlogu zakona svaka gej organizacija bi u tom slučaju imala prava da tuži crkvenu zajednicu zbog diskriminacije, dok se istim Predlogom zakona garantuje sloboda širenja ideologije verske zajednice. Pitanje je kakav bi onda stav suda bio u ovakvim sporovima i kojim bi se članom pre rukovodio? Lako je zaključiti da bi u takvim okolnostima makar jedan od članova bio pogažen i nepoštovan.

U Predlog se mora uneti mehanizam za koordinaciju vršenja različitih osnovnih sloboda i prava, kao i izuzetak koji će crkvama i verskim zajednicama, kada u skladu sa zakonom deluju u skladu s verskim uverenjem, garantovati zaštitu od zloupotreba zabrane diskriminacije.

Još jedan od spornih članova je i 45. koji se odnosi na Pravilo o teretu dokazivanja.

U prvom delu ovog člana piše:

"Ako je sud utvrdio da je izvršena radnja neposredne diskriminacije, ili je to među strankama nesporno, tuženi se ne može osloboditi od odgovornosti dokazivanjem da nije kriv".

Objektivna odgovornost je neprihvatljiva kada se ima u vidu složenost sistema ljudskih sloboda i prava, na primer mišljenja i govora i mnogih drugih.

U nastavku ovog člana Predloga zakona piše:

"Ukoliko tužilac učini verovatnim da je tuženi izvršio akt diskriminacije, teret dokazivanja da usled tog akta nije došlo do povrede načela jednakosti, odnosno načela jednakih prava i obaveza snosi tuženi".

Autori Predloga zakona daju pogrešne tvrdnje o sadržini direktive EU koje se odnose na zabranu diskriminacije: dok je istina da predlažu prebacivanje tereta dokaza na tuženog, te direktive nigde ne nalažu uvođenje objektivne odgovornosti, odnosno nemogućnosti odbrane da krivica u konkretnom slučaju ne postoji.

Ovaj Predlog, osim u pogledu prava na izražavanje seksualne orijentacije, ozbiljno odstupa od međunarodnih standarda još na dva načina: ne sadrži odredbu kojom bi na opšti način bili rešeni konflikti u vršenju različitih zaštićenih prava, i uvodi objektivnu odgovornost za diskriminatorne radnje.

Otuda je očigledno da bi takav Predlog vodio teškim konfliktima u društvu, i da po svojoj prirodi predstavlja izraz diskriminacije građana po osnovu vere i privrženosti javnom moralu, privatnosti i nepovredivosti porodičnog života.

Upravo iz ovih razloga neprimenjiv je i sam stav 1. člana 15. istog Predloga zakona, koji kaže:

"Svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti".

Član 15. Predloga zakona govori o svim nepravilnostima i o ugrožavanju svih ostalih građanski prava. Ovaj član se odnosi na teške oblike diskriminacije.

Prvi je: izazivanje i podsticanje neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti po osnovu nacionalne, rasne ili verske pripadnosti, jezika, političkog opredeljenja, pola, rodnog identiteta, seksualnog opredeljenja i invaliditeta;

Ovde treba napomenuti da rodni identitet i seksualno opredeljenje nije poznato u Međunarodnom pravu, pri čemu je ovo privatnost svakog pojedinca.

Takođe je težak oblik diskriminacije izazivanje i podsticanje neravnopravnosti po osnovu rodnog identiteta i seksualne opredeljenosti, dok samo vršenje diskriminacije po osnovu zdravstvenog stanja, bračnog ili porodičnog statusa verovatno nije, jer se ne navodi u Predlogu zakona.

Drugi vid je: propagiranje ili vršenje diskriminacije od strane organa javne vlasti i u postupcima pred organima javne vlasti.

Treći oblik: ropstvo, trgovina ljudima, aparthejd, genocid, etničko čišćenje i njihovo propagiranje.

Ovde treba istaći da je sve ovo gore navedeno već regulisano kao krivično delo po domaćem i međunarodnom pravu i ni blizu ne spadaju u ono što je diskriminacija po standardima uporednog prava, njihovim uključivanjem se pojam diskriminacije potpuno razvodnjava.

Aparthejd nije vid diskriminacije već društveno i državno uređenje zasnovano na rasnoj diskriminaciji. Zatim je tu i "diskriminacija putem javnih glasila", pri čemu se kako smo naveli ugrožava sloboda medija i govora.

Peti vid diskriminacije je "diskriminacija lica po osnovu dva ili više ličnih svojstava", (višestruka ili ukrštena diskriminacija). Šesti oblik je: Diskriminacija koja je izvršena više puta (ponovljena diskriminacija) ili koja se čini u dužem vremenskom periodu (produžena diskriminacija) prema istom licu ili grupi ljudi.

Ovde verovatno da diskriminacija prema različitim licima u dužem vremenskom periodu nije težak oblik, jer se ne navodi u članu Predloga zakona.

Takođe je ovim Predlogom stavljeno kao na spisak vidova diskriminacije udruživanje.

Analiza autora dosadašnjeg Predloga je prećutala ključni predlog tradicionalnih Crkava i verskih zajednica, za unošenje novog člana koji bi na opšti način regulisao tumačenje osnovnih prava i sloboda, kao i dozvolio razlikovanje s obzirom na lična svojstva u slučajevima kada je to legitimno i kada se vrši primerenim sredstvima.

Prećutano je verovatno jer nema argumenata da se ne usvoji ono što je neposredno preuzeto iz direktiva EU koje se odnose na zabranu diskriminacije, kao i iz člana 17. Evropske konvencije o zaštiti osnovnih sloboda i prava.

Predlog novog člana koji nije prihvatila Vlada Srbije glasi:

-Zabrane diskriminacije sadržane u ovom Zakonu imaju se tumačiti u skladu sa prirodom i svrhom ljudskih prava i sloboda koje se tim zabranama štite, kao i na osnovu celine ljudskih prava i sloboda priznatih i zaštićenih od strane pravnog sistema koji važi na prostoru Republike Srbije.

Izuzetno, neće se smatrati diskriminacijom stavljanje nekog lica u nepovoljniji položaj aktom ili postupanjem objektivno opravdanim nekim legitimnim ciljem i ako su sredstva korišćena za postizanje tog cilja nužna i primerena.

Prilikom utvrđivanja da li je cilj iz prethodnog stava legitiman, posebno će se voditi računa o prirodi i svrsi ljudskih prava i sloboda koje se štite zabranama diskriminacije, kao i o celini ljudskih prava i sloboda priznatih i zaštićenih od strane pravnog sistema koji važi na prostoru Republike Srbije.

Zabrane diskriminacije ne mogu biti usmerene na poništavanje bilo kog od ljudskih prava i sloboda priznatih i zaštićenih od strane pravnog sistema koji važi na prostoru Republike Srbije ili na njihovo ograničavanje u većoj meri od one koja je zakonom izričito predviđena".