https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Dežurna

Kosovo i Metohija: Vučićeva "Srpska lista" i albanski separatisti na istom zadatku

Podele i raskoli

Retki glasovi koji su ukazivali na razjedinjenost Srba na Kosovu i Metohiji, nisu se mogli čuti usled blokade informacija koju u Srbiji održava gotovo pomahnitala rulja političkih kvazi-predstavnika naroda čiji jedini cilj kao da je slavljenje i obožavanje Vođe. Razjedinjenost među Srbima na KiM nije novost. U širem smislu, ona je zasejana aktivnostima nekolicine srpskih političara koji su očigledno bez podrške naroda činili ono što se od njih zahtevalo kako bi projekat otcepljenja srpske pokrajine postao opravdan. Ipak, narod je to uspešno, iskreno i dosledno bojkotovao čitavu deceniju i koju godinu duže.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Do očigledne podele unutar srpskog korpusa dolazi 2010. godine kada je sa Kosova i Metohije proteran vladika Artemije. Stradala je ne samo crkvena zajednica, oko 70% monaštva napustilo je ERP pa manastiri ostaju gotovo ili u potpunosti pusti, podeljenost je uneta u porodice vernika, dolazi do okretanja od Crkve pa čak i do razvoda brakova i sukoba koje nova eparhijska vlast potpiruje u naporima da sebi pošto - poto obezbedi podršku. Ipak, potpuno raskivanje ionako krhkog jedinstva koje se održalo oko nacionalnog pitanja i opšte ugroženosti, usledilo je nakon što je Aleksandar Vučić osnovao "Srpsku listu" kako bi obezbedio puni legitimitet političkim aktivnostima albanskih separatista.

U grču da taj plan uspe, lokalnim predstavnicima Vučićeve liste odobreno je da vrše teror nad svima koji nisu njihovi saučesnici čime je utemeljena narodna i državna propast. Tako je stvorena slika "jedinstva" iza koje laži o njenom "očuvanju" je ojađen, ucveljeni i ponižen narod ili skrajnut ili bi bio stavljen na egzistencijalnu giljotinu ako bi se usudio da progovori istinu.

Razdor, i ništa drugo, je jedino što je ovakva politika Aleksandra Vučića mogla da učini među Srbima na Kosovu i Metohiji. Tako su podela i međusobna mržnja među Srbima u pokrajini postali duboki kao nikada ranije, baš kako Vođa voli da kaže, "po prvi put u istoriji". Nedavni fizički sukob Slobodana Petrovića (Srpska liberalna stranka, poodavno uključena u rad kosovskih separatista) i Milana Kostića ("Srpska lista") ponovo je naglasio ovu pojavu, sada se čini nešto otvorenije nego ranije. Petrović navodi da je napadnut jer je govorio o zloupotrebi položaja bivšeg ministra separatističke vlade i člana "SL", Nenada Rikala.

Sa Petrovićem se solidarisao i Nenad Rašić, Predsednik Demokratske progresivne stranke Kosova, još jedne učesnice u radu separatističke"Skupštine". On je pozvao Vučića da "prestane sa optužbama protiv njegovih protivnika"ocenjujući da je ovaj sukob posledica takve politike".

"Ta tenzija postoji već dugo i ona dolazi najčešće od strane predsednika Srbije. Sada smo u situaciji da imamo najviše podela i mržnje među Srbima nego bilo kada", rekao je Rašić.

Kako je ova Vučićeva lista mimikrijski vešta u oponašanju Vođinog ispoljavanja mržnje i netrpeljivosti prema svojim neistomišljenicima, ni sada nije moglo da bude nikakvog izuzetka. Osim tvrdnje da je njihov poverenik Milan Kostić napadnut "bez razloga", oni još navode da ovaj sukob "pokazuje svu osionost Slobodana Petrovića i njegovih pajtaša, koji su nakon ulaska u Vladu Ramuša Haradinaja i dobijenog mesta ministra, umislili da mogu da napadaju i vređaju svoje sunarodnike samo zato što su njihovi politički protivnici".

Da, to kažu oni koji su na vlast doveli Ramuša Haradinaja tako što su sa njim ušli u koaliciju i obezbedili mu potrebnu većinu. Oni koji su pripadnicima terorističke "OVK" izglasali penzije, koji su glasali za razgraničenje sa Crnom Gorom zaokružujući tako "državnu granicu republike Kosovo" mimo Ustava Srbije i da ne nabrajamo poimenice sve njihove zasluge koje im separatisti neće zaboraviti, osim još i to da su ostali u koaliciji sa Haradinajem uprkos visokim taksama na koje se žale i tvrde da izazivaju humanitarnu katastrofu. Njihovi protesti tim povodom nisu usmereni ka očuvanju KiM već ka "vraćanju Prištine zakonu"...

"Srpskoj listi" pak ni sve to do sada nije dovoljno. Tako su inicirali okupljanje ljudi ispred predstavništva SNS-a u Kosovskoj Mitrovici sa ubeđenjem da će instrumentima prisile i ucenama, kojima sve vreme obezbeđuju "podršku" u narodu, uspeti da povedu jedan broj Srba u Beograd. To je i Vučić najavio pokušavajući da zaplaši organizatore protesta rekavši da je "čuo da će njegov narod sa Kosova doći u Beograd da ga brani". To je Srbe sa KiM ozbiljno zabrinulo pa su prokomentarisali "ovaj neće da ode a da nas ne okrvavi"...

U prvi mah ovo je unelo zabunu. Ako ćemo ocenjivati po učinku Aleksandra Vučića na KiM, onda bi "njegov narod" mogli da budu Albanci, s obzirom na neospornu činjenicu da je za njih mnogo više učinio. Ako ćemo po imenu i funkciji koju obavlja, onda su to Srbi. Sa druge strane pometnju unosi i često pominjanje Fatmira Muslijua...Na kraju se ispostavilo sasvim treće. Vučić na Kosovu i Metohiji nema svoj narod. Na prisilnom skupu u Kosovskoj Mitrovici okupilo se između 50 i 100 ljudi. "Došli su oni koji su zaposlili taštu, zeta, ženu, svastiku"... kažu ovdašnji Srbi. Preciznije, došli su samo oni koji su umeli da se u ovom haosu snađu i obezbede radna mesta za više članova svoje porodice i koji sada moraju da se oduže. Pozivu na proteste se više ne odazivaju čak ni oni koji su ranije strahovali za svoja radna mesta. Za sutradan je najavljen odlazak u Beograd autobusom, međutim tu je tek došlo do potpunog kraha. Na mesto polaska pojavilo se manje od desetak ljudi pa je sve moralo da bude otkazano.

To nije jedini sukob u kome se našao Aleksandar Vučić sa Srbima na Kosovu i Metohiji. Naime, već izvesno vreme je "pukla tikva" i između njega sa jedne i uzurpatora trona ERP, Teodosija i Save Janjiće sa druge strane.

Nakon što je iznenada buknuo polovinom prošle godine, sukob se neko vreme utišao. Između ostalog i zbog toga što je patrijarh Irinej zapretio Teodosiju da će mu poslati inspekciju i izvršiti rad narodnih kuhinja na Kosovu i Metohiji. Ali, "ne lezi vraže", neće biti zadugo. Takoreći Vučićevi privatni mediji na KiM, od kojih najuticajniji TV Most iz Zvečana, nedavno je svetu obznanila da je "Vladika Srpske pravoslavne crkve primio u Gračanici ministra unutrašnjih poslova Kosova Ekrema Mustafu". To što su sastanak i povod bili tajni, ostavlja puno prostora za tumačenje. Ova vest, brutalno prepoznatljivog rukopisa ispod svakog saopštenja "Srpske liste", ima za cilj ne da upozori javnost, već da Teodosiju pokaže zube šaljući javni prekor zbog susreta sa separatističkim predstavnikom koga takođe oslovljavaju zvanično, bez navodnika i bilo kakvog distanciranja od njegove političke funkcije. Kako i ne bi kada sede "klupa do klupe" kao poslanici i podižu platu na istom šalteru!

Ipak, shvatajući kakav efekat ovo može da ostavi na nedovoljno informisanu javnost, Sava Janjić šalje saopštenje medijima "iz Mitrovice", kako albanski separatisti nazivaju grad negirajući srpski naziv "Kosovska Mitrovica", takođe prekoreva "srpske predstavnike" zbog njihovog "i daljeg učestvovanja u radu institucija u Prištini", opet zvaničan naziv.

Janjić objašnjava da je sastanak za cilj imao "da omogući normalno izdavanje dozvola za boravak onim kliricima Eparhije raško-prizrenske koji nemaju kosovska dokumenta i da se klirici poštede zastrašivanja deportacijom od strane pripadnika kosovskog MUP-a".

Dakle, na teritoriji Republike Srbije, gde je nakon samoproglašenja nezavisnosti vladika Artemije odbijao da potpiše i ugovore za distribuciju električne energije, zbog čega su neki od manastira nekoliko meseci bili u mraku, Janjić i Teodosije traže zvanično odobrenje za boravak svog klira kao da su na teritoriji druge države. Uostalom, oni su i sami vlasnici ličnih isprava takozvane "republike Kosovo"a Teodosije je pod pretnjom izbacivanja monaha iz manastira (slučaj u Gračanici) primoravao monaštvo da prihvati lažnu državu svojih dželata. To Janjiću ne smeta da dopiše kako smo "nažalost, svedoci da se napori Episkopa Teodosija u borbi za opstanak sveštenstva, monaštva i vernog naroda naše Crkve na Kosovu i Metohiji i dalje koriste kao politička meta onih koji, umesto da predstavljaju svoj narod, rade za uske političke i lične interese". I objašnjava da je to "zbog svog glasnog protivljenja politici podele i priznanja Kosova i Metohije " koju Teodosije ispoljava.

Dok nepopravljivi sentimentalisti odbijaju da prihvate činjenicu da je Teodosije postavljen na sadašnje mesto kako bi upotpunio izdaju Kosova i Metohije, u kojoj nažalost upravo SPC i prednjači konkretnim radnjama, dokument iz avgusta 2011. godine neumoljivo dokazuje upravo to. Informativni sajt kosovskih Albanaca, Koha.net, objavljuje sadržaj službenog dokumenta u kome se kaže: "...Poštovani, molim vas da dozvolite uvoz robe za potrebe manastira Draganac, sa računa 1000-635 u ukupnom iznosu od 177 hiljada i 837 dinara. Sva uvezena roba će se koristiti isključivo za potrebe manastira Draganac, a donator je kompanija "MG Team", koja je naručila robu ", navodi se u pismu potpisanom od strane Eparhije Eparhije raško-prizrenske, Teodosije.

"Molimo vas da što pre zaključite carinske procedure", kaže se na kraju ovog pisma koje je u albanskim medijima sa ushićenjem objavljeno pod naslovom "Eparhija raško-prizrenska priznaje carinu tzv "republike Kosova". Dakle, ravno godinu i po dana pre nego što je prema Briselskom sporazumu, instalirana "integrisana" granica na Jarinju prema centralnoj Srbiji!

Mesec dana nakon ovog pisma, septembra 2011., Teodosije se, na ispraćaju komandanta KFOR-a, nemačkog generala Erharda Bilera, srdačno rukovao sa Tačijem uz prijateljski osmeh što je sve iznenadilo. Sedeli su jedan kraj drugog, razdvajala ih je samo jedna osoba, tokom trajanja ceremonije. Sve to u vreme kada su Srbi na severu pokrajine stražarili danonoćno na barikadama kako bi sprečili širenje uticaja separatističkih institucija na sever pokrajine.

Zbog vesti o sastanku sa separatističkim "ministrom", Teodosije je izdao zabranu ulaska u hramove ERP novinarima ove televizije. Uz obrazloženje da moraju da "pošalju izvinjenje" Teodosiju, ovdašnji sveštenik je zabranio ulazak "do daljnjeg". ovo se dogodilo na 20 -tu godišnjicu obeležavanja NATO agresije. Svega nedelju dana ranije, prilikom obeležavanja godišnjice martovskog pogroma, Teodosije je čak izveo "performans" ispred metalnog spomenika nestalim osobama na KiM i sve to u prisustvu predstavnika "Srpske liste" i separatističke "opštine Gračanica". Međutim, pet dana kasnije, parastos žrtvama NATO agresije u Gračanici je obeležen uz njegov blagoslov ali bez njegovog prisustva. On je sutradan služio opelo žrtvama ali u Osojanu. Ovo selo u Metohiji, bez ikakve najave o službi, nije moglo da okupi više od desetak ljudi, uz nekoliko studenata prizrenske bogoslovije koji su došli u Teodosijevoj pratnji.

Struja koja je iznedrila Teodosija kao "umerenog predstavnika", predstavlja snažan instrument američke "duboke države" i okosnicu slamanja srpskog otpora otcepljenju Kosova i Metohije.

Podsetićemo da su Dečanci bez blagoslova na Vaskrs 2006. kao zvaničnika primili tadašnjeg tzv. "predsednika Kosova" Fatmira Sejdiua, zatim, pored mnogih drugih kojima tu svakako nije bilo mesto ali jeste izvanredna prilika za promociju uspeha američke politike, i Džozefa Bajdena polovinom 2009. godine. Nakon njega usledila je čitava plejada nižih predstavnika američke vlade pod vođstvom Klintonovih pa je i samu Hilari Klinton, oktobra 2010., Teodosije dočekao u Gračanici. Dakle, mnogo pre nego što je i Vučić podržao predizbornu kampanju Klintonovih srpskim državnim novcem.

Ekskluzivno

Džordž Semjueli publicista i kritičar NATO pakta i američkih vojnih intervencija tvrdi:

Srbija nema budućnosti u Evropskoj uniji

Veliki kritičar američke spoljne politike, publicista mađarsko - jevrejskog porekla, Džordž Semjueli (1954), razgovarao je sa dopisnikom Magazina Tabloid iz Kosovske Mitrovice, Ivanom Maksimovićem, o uzrocima i posledicama bombardovanja Srbije i propagandnim ratom koji je Srbe i Srbiju su duže vreme stigmatizovao kao "proizvođače nevolja" i "loše momke".

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

NATO agresija 1999. godine, predvođena tadašnjim američkim predsednikom Bilom Klintonom i njegovom administracijom, ostavila je još uvek nesagledive posledice na svim poljima ne samo u Srbiji, i na globalnom planu je mnogo toga promenjeno. Pa opet, na Zapadu koji je ovom agresivnom vojno političkim kampanjom otvoreno stavio do znanja da su profit i interesi moćnih pojedinaca primarni u odnosu na poredak i sigurnost u svetu, bez obzira na sve.

Kritičari tog perioda su veoma retki. Od pojedinaca koji su se usudili da sami istraže činjenice sakrivene iza visokog zida svojevrsnog koncentracionog logora, u kome mediji i naučni svet drže zatočenom istinu o tadašnjim događajima, Džordž Semjeuli je svojom knjigom „Bombe za mir: NATO humanitarni rat protiv Jugoslavije?" bez ikakvog ustezanja ogolio bez sumnje zločinačku politiku tadašnjih ratnih vođa i ciljeva NATO pakta. Način na koji je to uradio, učinio ga je možda i najznačajnijim kritičarem NATO agresije do sada.

O tome šta gaje podstaklo da se time i da sve to kasnije objavi u knjizi pod pomenutim naslovom, govori za Magazin Tabloid.

„Upravo me je jednoglasnost zapadnih medija o nastanku i toku krize u Srbiji, onda Jugoslaviji, tokom devedesetih godina prošlog veka, dovela do pisanja knjige. Stidim se da kažem da do raspada Jugoslavije, nisam mnogo znao o toj zemlji. Međutim, osetio sam da nešto nije u redu. Kako se krivica može pripisati isključivo jednoj strani, naime, Srbima? Kako su Srbi odjednom postali ubilački divljaci, kako su ih zapadni mediji predstavljali? Odrastao sam u vreme kada je Jugoslavija bila zemlja dostojna divljenja. Razvila je sopstveni socijalistički model. Zadržala je svoju nezavisnost od SSSR-a. Bila je jedan od osnivača Pokreta nesvrstanih. I naravno, Jugoslovenski film je bio neko vreme bio sendvič zapadnog avangardnog seta. I sami Srbi su oduvek bili smatrani hrabrim, nezavisnim ljudima u svakom pogledu. Ne samo da su se borili na strani saveznika u dva svetska rata, već su takođe pretrpeli ogromne gubitke.

Iznenada, sve je to zaboravljeno, a mi smo se uveseljavali pričama o primitivnim, zlim Srbima i njihove nesrećnim žrtvama koje su, čudno, bile potomci onih koji su se borili na Strana osovine u Drugom svetskom ratu. Jednostavno sam znao da ne može da bude tako! Nešto nije u redu. Zapadna javnost je obmanjivana i navedena da veruje u laž. Dakle, počeo sam da se interesujem za ono što se događalo. I to je na kraju dovelo do pisanja ove knjige".

Bez obzira na obimnost, Semjueli ne kaže da to nije bio zahtevan posao.

„Samo pisanje pisanje nije bilo tako teško. Trebalo mi je oko tri godine. Postoji mnogo materijala koji je javno dostupan, dosta toga se može naći i na internetu. Nažalost, većina naučnika sve to ignoriše".

Jedan od razloga verovatno jeste što bi svako ko se drzne da o tome glasno govori, sebe doveo u poziciju da ugrozi karijeru ili čak i da upropasti svoj život. Nema tako visokog položaja koji ne bi bio pod rizikom zbog toga.

„Mislim da je najvažnija u mojoj knjizi što su predstavljeni diplomatski zapisi i beleške koji su doveli do raspada Jugoslavije, zatim diplomatije koja je prividno tobož pokušavala da dovede do kraja sukob u Hrvatskoj, a zatim i diplomatije koja je dovela do raznih neuspelih mirovnih procesa i planova za Bosnu. Na kraju, apostrofirao sam zaista obmanjujuću diplomatiju Klintonove administracije prema Kosovu. Sjedinjene Države su se pretvarale da traže obostrano prihvatljivo rešenje za sukob na Kosovu i Metohiji. U stvarnosti, ona je tražila izgovor za pokretanje bombardovanja Jugoslavije. Jedan od ciljeva je bio da se pokaže neprekidna važnost NATO-a i da se time opravda njegovo širenje na istok. Drugi cilj je bio promena režima u Beogradu" ubeđen e Semjueli.

Agresija na Saveznu Republiku Jugoslaviju, američki pravni eksperti se trude da ublaže popularnom kovanicom da bombardovanje „nije bilo legalno ali je bilo legitimno". Semjueli se oštro protivi takom pristupu.

„NATO napad na Jugoslaviju nije bio ni legalan ni legitiman! Očigledno ilegalno u tome je što nije bilo rezolucije o saglasnosti Saveta bezbednosti.

Ilegalno je bilo i zbog toga što predstavlja agresiju na zemlju koja nikome nije pretila. Ilegalno je bilo i i zato što je prekršilo Severnoatlantsku povelju, koja izričito navodi da je NATO čisto odbrambeni savez. Ilegalno je bilo i zbog toga što je prekršilo Povelju Ujedinjenih nacija, koja zabranjuje mešanje u unutrašnje poslove država članica UN-a.

NATO napad nije bio legitiman zato što je NATO lagao o tome šta radi. NATO je tvrdio da je pokrenuo kampanju protiv Beograda kako bi sprečio Srbe da proteraju albansko stanovništvo sa Kosova. Međutim, to je bila laž. NATO je pretio da će bombardovati Srbe od marta 1998. godine. NATO je pokrenuo pregovore u Rambujeu sa ciljem da provocira Srbe. Cilj je bio da se Srbi predstavi sporazumom koji su morali da odbace. Srpsko odbacivanje bi se onda iskoristilo za opravdanje NATO bombardovanja.

Međutim, Srbi su bili veoma pametni. Znali su da im je postavljena zamka. Oni nisu uložili nikakav prigovor jer su Sjedinjene Države istupale provokativnim gestovima jednim za drugim. Na primer, OVK, koju su Sjedinjene Države samo nekoliko meseci ranije proglasile "terorističkom" organizacijom, dovedene su u Rambuje kao jedini, legitimni predstavnik kosovskih Albanaca!

SAD su se nadale da će to izazvati Srbe da izađu. Srbi to nisu učinili. Onda su SAD došle do političkog sporazuma koji je bio duboko ponižavajući za Srbe. Opet, Srbi su bili spremni i to da prihvate. Konačno, bukvalno u poslednjem trenutku, SAD su došle sa aneksom B, prema kojem bi NATO mogao da se kreće i stacionira bilo gde u Jugoslaviji i da bi uživao potpuni imunitet od svih jugoslovenskih zakona. Ovo je bilo previše. Srbi su rekli ne. NATO je napokon imao izgovor za bombardovanje koji je toliko tražio.

Nekoliko sati nakon što je došlo do kolapsa razgovora u Rambujeu, Vilijam Voker je sa Kosova i Metohije izveo verifikacionu misiju OEBS-a. NATO je sada mogao da započne bombardovanje srećan. Stvar je u tome: NATO je lagao o tome zašto je to bombardovanje. Suština je u sledećem: NATO je lagao zašto bombarduje. NATO nije objavio javnosti nečasne pregovore koji su se odigrali u Rambujeu. NATO nije objavio uvredljiv, neprihvatljiv Aneks B. Umesto toga, NATO je rekao javnosti da je bombardovanje sprečilo etničko čišćenje Kosova. Ali laž je bila transparentna.

Protok stanovništva sa Kosova počeo je nakon što je NATO počeo da bombarduje. To se u potpunosti očekivalo. Ljudi ne sede i čekaju da budu bombardovani. Pokušavaju da pobegnu. NATO je koristio scene masovnog, paničnog bega sa Kosova - što se, kako sam rekao, počelo da se događa nakon što je NATO počeo da bombarduje - kao opravdanje za svoju kampanju bombardovanja. Drugim rečima, NATO je bombardovao kako bi sprečio nešto što je nastalo direktno kao rezultat njegovog bombardovanja. NATO je potom izneo još jednu laž: kosovski Albanci nisu bežali od NATO bombi; oni su bežali od ubilačkih Srba. Poenta je u tome da je bombardovanje NATO-a učinilo da stanje na Kosovu i Metohiji bude mnogo gore nego što je bilo. Ne moram detaljno da opisujem smrt, uništavanje i trovanja koja su usledila nakon NATO bombi. Dakle, ne, NATO kampanja nije bila legitimna" objašnjava Semjueli u razgovoru za Magazin Tabloid.

Iako su njegove tvrdnje bazirane na već dokazanim činjenicama a posledice agresije već reflektovale u nekim delovima sveta ističući upravo agresiju 1999. godine kao osnov za razne separatističke zahteve, u Americi ne postoji interesovanjeda se užasne posledice tog nečasnog akta saniraju i uklone.

„Nažalost, takvo rasoloženje ne postoji. Čak i glasovi na Zapadu koji su istinski antiratni, bez pogovora prihvataju vodeću naraciju o tome šta se dogodilo u Jugoslaviji. Problem je, nažalost, to što su Srbi kapitulirali nakon 1999. godine. Ne mislim da oni nisu trebali prihvatiti NATO invaziju na Kosovo. Ništa drugo nije moglo da se uradi. Jugoslavija je bila mala zemlja protiv moćne vojne mašine NATO-a. Milošević nije loše radio. Rezolucija 1244 SB UN-a žaoku od poraza. Kosovo je priznato kao deo Srbije, a okupacija Kosova i Metohije bila bi pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija. Rambuje je otkazan. NATO snage su bile pod međunarodnom komandom. Bilo je čak i mesta za Ruse na Kosovu" podseća Semjueli.

Da Rezolucija Saveta bezbednosti UN 1244 nije bila garant državnog suvereniteta, ne bi bila tako sabotirana od prvog dana već bi se NATO čvrsto držao nje. Grčki profesor Panajotis Haritos, kasnije član SANU, konstatno je ukazivao na pravni okvir koji ona određuje, uprkos mnogim eskiviranjima čak i od same Skupštine UN. On je podsećao da su „najviše svetske i evropske institucije rezolucijama i deklaracijama 12 puta garantovale integritet i suverenitet SRJ, a osporo ih je samo nepotpisani sporazum iz Rambujea", koji je poništen tom Rezolucijom.

„Problem je u onome što je kasnije usledilo" nastavlja Semjueli. „Čini se da je Beograd prihvatio narativ NATO-a o tome šta se dogodilo. Nova vlada je predala Miloševića Hagu, čime je prihvatila da NATO ima pravo da presudi Srbima. Drugim rečima, Beograd je svetu govorio da je na strani NATO-a a protiv onih koji su se borili da zadrže dostojanstvo Jugoslavije.

Prihvativši da su, da tako kažem, „loši momci", Srbi su podrivali svoju poziciju. Kako mogu očekivati da ljudi na Zapadu podrže njihov cilj ako oni sami ne čine ništa da ga podrže? Predavanjem srpskih vojnih i političkih lidera međunarodnom sudu u Hagu, a time i doživotnoj robiji, Srbi su sebe onemogućili da zadrže poštovanje kojim bi drugi borci protiv zapadnog imperijalizma, mogli da se posluže.

Iran, Irak, Sirija, Venecuela, Palestinci izazivaju divljenje jer su odbili da igraju zajedno sa onima koji bi ih uništili. Srbi nisu članovi ove grupe naroda; trebalo bi da budu, ali nisu" kaže ovaj analitičar koji ne krije razočarnje zbog onoga što su Srbi dozvolili da im se dogodi.

Džordž Semjeuli je svoju knjigu izdao u vreme parafiranja Briselskog sporazuma. Od tada se mnogo toga promenilo. Vlada iz Beograda, pod kontrolom Aleksandra Vučića u čiji zdrav razum i sposobnost rasuđivanja sve više ljudi sumnja, pristaje da u najvećoj meri ispuni ciljeve NATO agresije. Bez Srba to ne bi bilo moguće.

„...Nema budućnosti za Srbiju kao privezak NATO pakta i EU. Ukoliko želi da bude član Zapadnog kluba, Srbija će morati da plati strmoglavu cenu. Moraće da odustane od Kosova i Metohije jednom zauvek. Moraće da prihvati otkazivanje Dejtonskog sporazuma. Moraće da prihvati odgovornost za raspad Jugoslavije i za sve ratove koji u usledili. Moraće da prihvati odgovornost za gotovo sva zverstva i ratne zločine koji su se desili. To je prilično veliki teret krivice koju će Srbija morati da nosi. Ali, što se NATO-a tiče, nema alternative. Ako Srbi nisu krivi, onda bi snage NATO-a morale da prihvate neke od krivica za raspad države i ondašnje ratove. A ovaj NATO to nikada neće učiniti" ocenjuje Semjueli.

U Beogradu je, 24. marta, održan anti-NATO protest sa zahtevom da se njihove kancelarije isele iz Generalštaba srpske vojske. Nekoliko hiljada ljudi, govornici iz inostranstva pa čak i Dnevnik RTS-a koji je javio ovom skupu, ukazuju da postoji nada i da nije sve u Srba zamrlo. Ali, živi se sa nadom ali ne i od nje. Potrebne su i neophodne konkretne akcije i širi front suprotstavljanja tihoj okupaciji. Kao što je i naš sagovornik već rekao, mi smo ti koji moramo da se izborimo za svoju slobodu i dostojanstvo, kad pokažemo volju za tim, podrška iz sveta će svakako stići jer ona 1999. godina je ipak daleko iza nas.

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane