Postdemokratija

Kako je Putin obrisao nos Vučiću

Dečko, ajde oladi

U želji da se predstavi kao veliki igrač, Vučić je zaigrao simultanku sa najvećima i logično, izgubio. Dobio je šuster mat u nekoliko poteza, na obe table. I od Putina, koji je odbio da sa njime razgovara i od Merkelove, koja mu je poslala 11 novih zahteva. Umesto da se igrom između dve vatre, duplo ogrejemo, na obe ćemo se pržiti. Ne samo da nećemo imati koristi od EU i Rusije, nego sad njegova povređena sujeta preti da nas posvađa i sa jednima i sa drugima, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u Izraelu.

Piše: Mile Isakov

Pominjao sam već, povodom naše politike " I Evropa i Kosovo", poslovičnog Buridanovog magarca, koji je crkao od gladi u nemogućnosti da se opredeli između dva plasta sena. Pisao sam i o tome kako nam slična sudbina preti i sa aktuelnom politikom "I Evropa i Rusija". Tokom vladavine prve politike bili smo unapred osuđeni na gladovanje zbog toga što je ona sama sebe demantovala parolom da Evropa nema alternativu. Ova druga, pokušala je da iskoristi postojanje Ruske alternative, ali na pogrešan način, pa sad gubi pozicije i na jednoj i na drugoj strani. Vučić, pokušava da kopira Titovu politiku nesvrstavanja, neprestano se svrstavajući, čas na jednu, čas na drugu stranu. Međutim, za neutralnu politiku prema ponovo podeljenom svetu, potrebno je da imaš svoju. I naravno, pamet, iskustvo, ugled i autoritet, kao Tito. Kad nemaš ništa od toga, onda ne smeš da se kurčiš. Ispada da je nepismeni Miloš Obrenović to znao bolje od odlikaša Vučića.

Kad je davao upustva svojoj prvoj delegaciji, koju je slao na pregovore u Istambul, kodža Miloš im je rekao da se uskurče kad stignu tamo. Na pitanje, a šta ćemo ako se i oni uskurče, odgovorio im je: A vi se onda otkurčite! Prosto ko pasulj. E, al' treba znati kad da se uskurčiš, a kad da se otkurčiš.

Navikli smo već na Vučićevo glumatanje, kako bi se narodu predstavio kao nesalomivi vođa, kao srpski domaćin, svoj na svome, koji se lavovski bori za svoju zemlju protiv svih ala na međunarodnoj sceni i nikoga ne ferma. Ali, ovoga puta se preigrao. Suviše je ušao u ulogu, poistovetio se sa likom koji igra za mase, pa zaboravio ko je i sa kim ima posla. Zapretio je, ni manje ni više, Vladimiru Putinu. Naime, kad je čuo da je Putin u Turskoj saopštio da je Rusija odustala od Južnog toka, očigledno iznenađen i uvređen, odbrusio je novinarima nešto u stilu, da ne može to tako, jer "toliko puta smo razgovarali, a nikad nije ni pominjao takvu mogućnost". I zapretio da će ga koliko sutra nazvati da ga priupita šta to znači i kako on to zamišlja!? Možda ne baš tim rečima, ali tonom koji je baš to značio. Svi mediji su to preneli, ali već sutra svi i zaboravili, jer sutradan su nam pompezno najavili da će sledećeg dana Toma Nikolić razgovarati sa Putinom, a Vučić sa Medvedevim.

Niko da se zapita, kako sad to kad je ovaj juče rekao da će on lično zvati Putina i zapitati ga za junačko zdravlje. I onda kažu, nema kontrole medija. A šta se desilo, kako je došlo do smetnji na vezama sa Moskvom, niko ne zna, jer niko ne sme da pita. Mada, čini mi se da svi znamo. Putin ga je otkačio. Taj ne piri u 'ladnu čorbu. Kad je čuo kojim tonom mu je mali od palube zakazao verbalni obračun telefonom, mora da je popizdeo. Gotovo sam siguran da je baš on naredio da se njemu javi Toma Nikolić, a da je posle Vučić izmolio Medvedeva, makar kao utešnu nagradu. Mora i on sa nekim u Kremlju da razgovara, kad je već najavio. Inače, da ne bude zabune, takav je i red u diplomatiji, predsednik sa predsednikom, premijer sa premijerom, to bi Vučić morao znati. I zna, samo se malo zaneo. Od silne moći u zemlji, pomislio je da je svemoćan.

Neverovatno da ovde niko nije komentarisao kako je Putin obrisao nos Vučiću. Svi se prave ludi, kao ne sećaju se da je Vučić preteći najvio kako će propitati Putina zbog obustavljanja Južnog toka. Kad ono međutim. Putin mu je direktno poručio u stilu Neše leptira "Dečko 'ajde oladi". Ne mislim da sad bilo ko treba zbog toga da likuje, naprotiv, treba da se zabrinemo ili bar da se zapitamo kakve će to posledice imati za njega, a onda i za sve nas. Rusija je to, naša najveća uzdanica kada je Kosovo u pitanju, naša najveća ekonomska alternativa, ma šta ko o njoj i Putinu mislio.

Ko o čemu, kurva o poštenju. Tako Vučić uporno pokušava da nas ubedi da je samostalan. Kako sa njime niko spolja ne može da razgovara sa visine, da mu naređuje, kako je on nezgodan čovek i sagovornik i kao to znaju svi državnici i diplomate. Kad neko na nečemu toliko insistira, to je obično najbolji dokaz da stvari stoje sasvim drugačije.

Bilo je i ranije primera koji su nagoveštavali da Vučić, ne samo da nije drčan, nego upravo obrnuto, da se prema stranim državnicima ponaša suviše servilno i snishodljivo, mladi bi rekli kao poslednji uvlakač. Ali, fakat, na konferenijama za štampu, posle tih susreta, govorio je drugačije, ne propuštajući priliku da istakne da su razgovori bili teški i da je bilo neslaganja. Uvek sam se pitao da li je to dogovoreno, da li su mu oni to superiorno dozvoljavili, na njegovu poniznu molbu da mu dopuste da se malo pravi važan pred svojim narodom ili on to radi onako na svoju ruku, verujući da će mu to tolerisati sve dok ih bespogovrno sluša i izvršava njihove naloge. Jer njima to ni u džep, ni iz džepa. Međutim, malo ga je to kanda ponelo, zaneo se pa počeo da preti Putinu.

Šta mislite kako se to završilo? Ni o tome ništa se ne zna, jer nema saopštenja o čemu se pričalo i šta je eventualno dogovoreno u tim telefonskim razgovorima. Moje je uverenje da je Putin zadužio Medvedeva da on primi poziv Vučića i da ga na fin, diplomatski način, pošalje u materinu. Mogao bih da se kladim da je baš tako nekako i bilo, i da je Medvedev, zaista, čak ni malo uvijeno, očitao bukvicu Vučiću, da se tako ne može preko medija obraćati na adresu predsednika Rusije. Ne bih se iznenadio ni ako bi se ovih dana Vučić javno izvinuo zbog toga, optužujući medije da su ga pogrešno protumačili i interpretirali, mada je to odmah učinio sve klečeći pored telefona. U svakom slučaju, posle tog događaja primetno je postao uzdržaniji u izjavama i očigledno deprimiran.

Dobro, sustiglo ga je mnogo toga, nekako baš u isto vreme kad je saznao da neće biti investicije od milijardu evra u Južni tok, koja će, kako je govorio, zaposliti na hiljade radnika i donositi trista miliona evra godišnje, koje je već ukalkulisao u budžet. I Šešelj i rezolucije Hrvata i EU parlamenta kojima se traži da ga uhapsi. I zahtevi advokata za još jednu izmenu tek donetog zakona, ali i za smenu ministra pravosuđa. Kao i zahtevi nevladinog sektora i javnosti za smenu Vulina, posle pokušaja da mazne dva miliona evra namenjenih u humanitarne svrhe i svih budalaština kojih se nalupetao kad je u tome uhvaćen. Ali, svakako ga je najviše pogodio spisak novih jedanaest zahteva Nemačke, za početak pregovora sa EU.

Baš kad je pomislio da je postao omiljeni kućni ljubimac Merkelove i baš sad, kad su mu poljuljane pozicije u Rusiji. Pa, naravno. Kad će ga jače protisnuti, nego baš sad, kad osete da je izgubio zaleđinu. To bi morao znati neko ko pretenduje da bude državnik, koji uporno ponavlja kako ga ne zanimaju interesi velikih sila, već samo interesi svog naroda i svoje države.

Ne ide to tako. Tako mogu da se ponašaju samo veliki. Samo oni mogu kako njima odgovara. Mali mogu samo da to pažljivo prate i usmeravaju svoj brod pronalazeći pukotine između Scile i Haribde. Ne možeš da se junačiš i da se praviš kao da ih nema i da ti ništa ne mogu. Moraš da ih uvažavaš, svakoj da žrtvuješ po nešto, a da ostaneš svoj. Nikad ne smeš da im daš sve, ali ne smeš ni da uzmeš sve što ti nude. To zahteva mudrost, a ne kurčenje. Ali, kad uspeš, to je pravo junaštvo.

I ne treba da nasedaš na njihove igre. Ja sam, naprimer, uveren da priča sa Južnim tokom još nije završena. To su samo taktički manevri velikih. Rusija, proglašavajući odustajanje od Južnog toka, pokušava da unese nemir i eventualno svađe unutar EU, jer tamo je dosta država veoma zainteresovanih za taj projekat. Pri tom, manipuliše čak i sa velikom i moćnom Turskom, sa kojom se već dve decenije poigrava i EU. Ujeo ih je Putin za srce kad je proglasio dogovor da će gas da dovede do praga EU preko Turske, koja je jedva dočekala da Evropi pokaže šta gubi sa njenim omalovažavanjem. Odmah se u Ankaru sjurio ceo novi vrh EU, verovatno obećavajući kule i gradove, samo da spreče pakt sa Rusijom. To bi moglo nama ići na ruku. Ako već moraju da Rusiju negde pripuste, lakše će je onda pustiti u Bugarsku i Srbiju, koje mogu i na druge načine da ucenjuju, nego u Tursku, jer taj savez može da joj nanese mnogo veće štete. Može čak da predstavlja i veliku opasnost.

Putin, dakle, igra mnogo veću i ozbiljniju igru, sa mnogo većim igračima od Vučića i naravno da ga se nije ni setio kad je bacao udicu EU iz Turske. Ako mi ne date da gas doturam kraćim putem, ja ću malo dužim, sa onima koji jedva čekaju da vam pokažu snagu, pa će vas mnogo više koštati. Kad malo bolje razmisle u Briselu, moli će ga da odustane od Turske i vrati se Južnom toku.

Kad bi Vučić to znao, kad bi razumeo globalne geostrateške planove i procese, ne bi se toliko štrecao, na petarde koje Putin baca. Ali kad ne razume, onda postaje opasan po svoju zemlju, jer zbog svog neznanja biva ponižen, a zbog svoje malenkosti uvređen, pa pravi štetu našim odnosima na sve strane.

Mali ljudi svaki svoj lični problem doživljavaju kao najveći na svetu. Mali političari takođe. Samo su posledice različite. Mali čovek time nikom drugom ne šteti, osim samom sebi, a mali političar svima. To je opasnost koja nam preti, da nas zbog svoje nezrelosti, zbog toga što je nedorastao velikoj igri, naš mali čovek na vlasti posvađa i sa EU i sa Rusijom.