Slom

Kuda vodi razgradnja briselske birokratije i da li je slom evra neizbežan, a njegovo spasavanje kraj evropskog jedinstva (1)

U kandžama EU iluzija

Jedan od najvećih problema danas u svetu je kriza u Evropskoj uniji i evro zoni kao"srcu" Unije. Ovo posebno iz aspekta finansijske i bankarske krize, kao i same budućnosti Evropske unije i njenog mogućeg raspada. Izbeglička kriza samo zaoštrava ove sukobe među članicama EU.U prvom redu vrši se dublja analiza finansijske krize, veliki potresi u bankarskom, fiskalnom i berzanskom sektoru, a zatim narastanje i eksplozivno širenje dužničke krize. Posebno se istražuju faktori koji dovode do toga da Evropska unija ne može postati homogen sistem. Odstupanja od zahteva Mastrihtskog sporazuma i stvaranje dužničkih ekonomija, nemogućnost upravljanja dugovima u situaciji njihovog globalnog eksplozivnog rasta, a zatim masovna emisija virtuelnog novca od strane ECB i odvajanje finansijsko-spekulativne od realne ekonomije, su bitni faktori nastanka, produžavanja i nerešivosti ove krize. Posebno je interesantno istraživanje sloma ekonomija periferije evrozone i same krize u ovoj zoni, s posebnim osvrtom na "konstrukcionu grešku" pri formiranju evrozone i mogućnosti dekonstrukcije. Da li je EU u kandžama iluzija? Na ovo pitanje za Magazin Tabloid, u nekoliko nastavaka, odgovara ugledni ekonomista profesor dr Slobodan Komazec

Prof. dr Slobodan Komazec

U takvim, krizom opterećenim odnosima u EU i evrozoni, prelazi se na istraživanje svih najvažnijih pozitivnih i negativnih posledica u slučaju pridruživanja Srbije ovim integracionim celinama i kako nastaviti ovim "bezalternativnim" putem u vreme kada brojne članice gledaju da što bezbolnije napuste - u početku preko referenduma, a u sledećoj fazi p automatizmu, masovnije i u opštoj trci.

Finansijska kriza, potresi i suprotnosti u Evropskoj uniji

(Suprotnosti unutar Evropske unije i „krugovi" razdora)

Evropska unija, kao politički projekat ujedinjene Evrope, od nastanka svetske finansijske krize proživljava svoje, vrlo kompleksnu krizu. Kriza se ispoljava kao kriza javnog sektora i javnih finansija, ali se ona preliva i na realni i socijalni sektor. Najveći broj država - članica opterećen je visokim javnim dugom - znatno iznad zahteva iz Mastrihta, ali i budžetskim deficitom, visokim javnim rashodima u bruto domaćem proizvodu, a posebno izrazito visoka nezaposlenost sa socijalnim potresima.

Evropska unija nije homogen sistem. Ona se sastoji od tri kruga država-članica sa vrlo različitim razvojnim performansama. Prvi krug čine države inicijatori osnivanja EU (11) drugi krug države priključene do kluba 15, a zatim sledi treći, do današnjeg broja 28 članica.

U odnosu na nivo razvoja EU (prosek) 12 država je iznad proseka, a 16. članica ispod. Nivo per capita bruto domaćeg proizvoda kreće se od 10,7 hiljada evra (Bugarska) do 46,5 hiljada (Luksemburg).

Veliki je problem, koji svom snagom dolazi do izražaja u novoj krizi u okviru EU, što jedinstvena monetarna politika nije praćena i jedinstvenom fiskalnom politikom, uz potpuno liberalizovanu spoljnotrgovinsku politiku. Državama-članicama ostavljena je samostalna fiskalna politika. To je dovelo do velikih razlika u visini poreskog opterećenja (i uz sve napore za sinhronizacijom i homogenizacijom sistema poreza i doprinosa), ali i u visini javnog duga, budžetskog deficita, poreskih oblika, oslobađanja i dr. To je dovelo do toga da su sve članice prekoračile sve zahteve Mastrihta u pogledu deficita budžeta, javnog duga, kamatne stope, stope inflacije, visoke nezaposlenosti, ali i dinamike privrednog rasta. Radi se o vrlo nehomogenom sistemu s brojnim suprotnostima.

Grčka kriza, ali i kriza u Portugalu, Irskoj, Španiji, Italiji, a sada na Kipru, Sloveniji i drugim „perifernim" državama evrozone, ukazuje na nesagledive posledice za ekonomiju i sistem celokupne evrozone, a preko nje kao „srca sistema" i na celu EU".

Evropska unija, pored toga, ima dva kruga interesno suprotstavljenih članica. 1) Članice evrozone (18 država) i 2) Članice izvan evro zone (10 članica).

Radi se o u osnovi o dva različita monetarna područja: evro monetarnog sistema i sistema različitih nacionalnih valuta. Unutar država EU razvila su se tri prstena država s veoma različitim performansama razvoja: visinom bruto domaćeg proizvoda (bogatstva) i per capita proizvoda, opterećenja različitim vrstama poreza, različite vrste javnih rashoda (socijalni, materijalni, lični, subvencije, dotacije, investicioni) učešće javnog duga u bruto domaćem proizvodu, visinom budžetskog deficita, stopom nacionalne štednje, visinom investiranja, stopom nezaposlenosti, visinom inflacije i kamatne stope i dr. Radi se, dakle, o finansijskoj arhitekturi i makroagregatima koji su potpuno različiti u svim državama - članicama.

U prvi krug (prsten) se mogu svrstati države kao stubovi „nosioci" stabilnosti i čvrstine EU i evrozone. Ovde se po svim performansama mogu navesti sledeće: Nemačka, Francuska, V. Britanija, Italija, Austrija, Finska, Norveška, Danska, Švedska, Luksemburg i Holandija.

Drugi krug država odnosi se na pridružene države sa slabijim performansama i izložene velikim rizicima od udara savremene krize. Ovde ulaze sledeće države: Grčka, Portugalija, Belgija, Irska, Kipar, Španija, Slovenija i Malta. Ova grupa je u sastavu evrozone i doživljava velike finansijske potrese. Posebno se ovaj deo odnosi na države tzv. „siromašnog juga".

Treći krug država su kasnije pridružene bivše istočnoevropske države. Ovde ističemo Poljsku, Slovačku, Češku, Litvaniju, Letoniju, Rumuniju, Estoniju i Bugarsku. Radi se o veoma različitim ekonomijama po svim performansama razvoja i makroagregatima.

Novo proširenje, do kojeg bi eventualno došlo svrstalo bi države u četvrti krug država - članica. Diferencijacija i sve veće raslojavanje unutar postojećih članica i sukobi interesa sve do mogućnosti raspada EU i evrozone, nove članice stavlja u poziciju da se „prilagođavaju" pravilima unutar EU (kojima nisu kompatibilne), ali i već nastalim suprotnostima unutar EU.

Sporazumom u Mastrihtu pokušalo se „disciplinovati" države članice uvođenjem određenih pravila kojih se moraju pridržavati (visina javnog duga u BDP, visina dozvoljenog deficita budžeta, najviša moguća kamatna stopa, i najviša dozvoljena stopa inflacije).

Odstupanja od zahteva Mastrihta i ulazak u ekonomiju deficita i finansijskog sloma

Da se podsetimo, Mastrihtskim sporazumom je određeno da članice evrozone ne mogu imati javni dug veći od 60% bruto domaćeg proizvoda, deficit budžeta ne veći od 3% BDP, stopu inflacije ne veću od 1,5% u odnosu na tri države s najnižom stopom inflacije, a kamatnu stopu ne višu od 2% u odnosu na tri zemlje sa najnižom dugoročnom kamatnom stopom. Stvarnost je i pre nove finansijske krize potpuno suprotna od navedenih zahteva. Gotovo sve države imaju javni dug znatno iznad 6'% bruto domaćeg proizvoda (osim nekoliko izuzetaka). Šta reći kada su dve glavne zemlje, Francuska i Nemačka, već godinama visoko probile javni dug i budžetski deficit. Penale do sada nikada nisu platile, a probijanje je stalno sve veće. Dominantnim uticajem u evropskoj Komisiji uspevaju lako da to obezvrede.

Nemačka i Francuska su dugi niz godina kršile pravila o fiskalnoj odgovornosti, a to je jedan od nosećih stubova evra. Nekoliko država koje su sada izbile na površinu krize (Belgija, Italija, Irska, Grčka, Kipar, Španija, Portugalija i Slovenija) neke imaju vrlo visok javni dug koji se kreće i preko 122% do 147% BDP. Tendencija automatskog rasta duga nastaje preko novih antikriznih budžetskih intervencija za spasavanje banaka, berzi, osiguravajućih društava, ali i krupnih izabranih proizvođača. Dug je u svim privredama naglo autonomno povećan. Budžetski deficit je dva do tri puta iznad dozvoljene granice od 3%. Kako je privreda EU ušla u recesiju (2009) s negativnom stopom rasta od minus 3,5%, uz sve proklamacije o smanjenju javne potrošnje i javnog duga - sledi dalji porast neelastičnih javnih rashoda, javnog duga i budžetskog deficita. To je ogromno opterećenje budžeta, posebno preko socijalnih i transfernih davanja i servisiranja javnih dugova.

Kamatna stopa je, u cilju stimulacije razvoja i investicija, oborena istorijskim minimumom 0,75%, tako da se i dalje vodi ekspanzivna monetarna politika čisto virtuelnog novca (uz veliku opreznost banaka i rast finansijskih kreditnih rizika).

Pad ukupne tražnje i potrošnje, porast neizvesnosti i nagli rast nezaposlenosti, čija stopa u EU prelazi 12% (u nekoliko država, kao u Španiji i Grčkoj ova stopa iznosi 27%), je u ovoj fazi postalo kočnica naglom bujanju inflacije. Stoga je, za sada, inflacija na niskom i programiranom nivou oko 2%. Međutim, sledeća faza će se karakterisati rastom inflacije, uvoznim ograničenjima, širenjem protekcionizma (otvorenog ili skrivenog oblika), rast kamatnih stopa i porast nezaposlenosti u uslovima tromog privrednog rasta.

„Konstrukciona greška" monetarne unije i moguća dekonstrukcija

(Nedovršeni i konfliktni sistem - ugrađeni faktori divergencije)

Monetarna unija i evrozona, od samog osnivanja imala je „konstrukcionu grešku", odnosno bila je nedovršen projekat. Jedinstveno monetarno područje i jedinstven novac da bi se održali redovno pretpostavljaju sledeće:

1) Privrede članice treba da budu dovoljno snažne, dosta ujednačenog nivoa razvoja i približnog nivoa konkurentnosti;

2) Nivo nacionalnog bogatstva (privredne snage) i dinamika razvoja dosta usklađeni;

3) Potpuno sinhronizovana i jedinstvena fiskalna politika (uz jedinstvenu monetarnu politiku), sa usklađenom poreskom politikom i politikom javnih (budžetskih) rashoda. Dakle uz monetarnu uniju trebalo je razraditi i razviti fiskalnu uniju - samo se tako može voditi efikasna makroekonomska politika;

4) Izgrađen mehanizam neutralisanja jaza u razvoju pojedinih članica i unapred poznatih sistema kompenzacija i pomoći slabije razvijenim državama - članicama;

5) Razrađen sistem zaštite ove monetarne unije u slučaju pojave kriza ili teškoća pojedinih država-članica;

6) Mehanizam i uslovi za napuštanje ili isključenje iz monetarne unije, bez opasnosti od sloma celog sistema;

7) Jedinstvena vlada u EU koja bi provodila uspešno (i koordinisala) monetarnu, fiskalnu, spoljnotrgovinsku, investicionu politiku i brojna prelivanja preko budžeta EU;

8) Formiranje evrozone i država koje su uključene u ovu monetarnu uniju, nasuprot država koje su ostale izvan evrozone (deset od 28 članica) stvara brojne suprotnosti i tenzije između ove dve grupe država (devizni kurs, finansijska tržišta, kamatna i poreska politika, emisiona politika, kretanje kapitala, prioritet pojedinačnih interesa država i dr.). Takav mehanizam i sistem ne može uspešno funkcionisati. On se nalazi pod stalnim pritiskom, povremenim krizama, ali i stalnim usaglašavanjem i korekcijama, gde nema dugoročne izvesne politike.

Nasuprot tome Kriterijumi iz ugovora u Mastrihtu proizvoljno su izabrani, a odnose se samo na: 1) Visinu dozvoljene inflacije, 2) Dugoročne kamatne stope, 3) Visinu javnog duga u bruto domaćem proizvodu, 4) Visinu maksimalno dozvoljenog deficita budžeta.

Ovi kriterijumi ništa ne govore o svim navedenim faktorima razvoja i koordinacije. Tako su slabe, nedovoljno razvijene i nekonkurentne države ušle u monetarnu uniju, privremeno ispunivši zahteve Mastrihta, a s ciljem da svoje probleme rešavaju u Uniji. Evro im je u prvoj fazi omogućio da dođu do sredstava u evrozoni po povoljnim kamatama, ali su performanse razvoja ostale nepromenjene (posebno za sve „rubne države" evrozone).

Grupa razvijenih država u evrozoni nije više spremna da finansira javne dugove i budžetske deficite ove „rastrošne" grupe mediteranskih država. Intervencije visokom masom sredstava „pomoći" samo je pokušaj da se dobije na vremenu, ali i da se po svaku cenu spase ova „nedovršena građevina".

Moguće je, da se uz posebne uslove dozvoli nekim visokorizičnim državama da napuste evro i vrate se svojim nacionalnim valutama (uz mogućnosti devalvacija), da se evrozona rekonstruiše i „suzi" na nekoliko glavnih i „zdravih" privreda (zbog težnje da se sačuva evro), postoji mogućnost da se izvrši rekonstrukcija duga ovih država u krizi u okviru evrozone. Bankarska kriza u ovim državama ne dozvoljava (onemogućava) rekonstrukciju javnog duga.

Šta će biti izlazna strategija za izlazak iz krize evra i evrozone zavisi od izabrane generalne strategije u okviru Evropske unije.

Razmatraju se i budući pravci razvoja EU, posebno koncept federalizma i centralizma države (Sjedinjene Države Evrope) i stavovi pojedinih država članica po ovom pitanju. Posebno se izdvajaju države - federalisti i države minimalisti (nefederalisti) Federalisti zagovaraju jedinstvenu spoljnu politiku, harmonizacije poreza, veći uticaj EU na nacionalne budžete, izabranog predsednika EU, jedinstven ustav EU koji zamenjuje sve postojeće ugovore i sporazume i prednost zajednice u odlučivanju nasuprot nacionalnim vladama. Minimalisti zauzimaju potpuno suprotne stavove. Poslednje odluke unutar EU u rešavanju krize idu u prilogu jačanja federalizma. Federalizam se tretira kao protivteža globalizacije i oblik koji bi ujedinio Evropljane u jednu uniju koja bi garantovala nacionalne, regionalne i lokalne identitete. Međutim, sve je jači otpor država daljoj centralizaciji i prenošenja nacionalnog privrednog i javnog suvereniteta na briselsku administraciju.

Sve više se zagovara Evropa suverenih država, a ne centralizovana i federalizovana EU, sa zajedničkim tržištem i punim suverenitetom nacionalnih parlamenata u vođenju sopstvene budžetske politike. Traži se i „razgradnja" briselske birokratije i jačanje neposredne.

Evropska unija nije homogen sistem - centar i periferija neoliberalnog kapitalizma

Da li je finansijska kriza kao nekakav cunami „protutnjala" Evropom i Evropskom unijom? Da li je uz ogroman ubrizgani novac u bankarski i finansijski sektor privreda postepeno krenula ka blagom oporavku, kako to najavljuju brojni zapadni političari.

Finansijska kriza koja je izbila u Grčkoj samo je dokaz da se ne može uspešno voditi razvojna i stabilizaciona makroekonomska politika, bez potrebne sinhronizacije monetarne i fiskalne politike. Dakle, to nije pomoglo sistemu. Kriza u Grčkoj je u prvom planu, ali je gotovo identična „napregnutost" javnih finansija i kriza realnog sektora i u Portugalu, Italiji, Španiji, Belgiji, Irskoj i dr. Podaci koje navodimo to jasno pokazuju.

Da li je ugrožen evro kao zajednička valuta? I dalje je ostala velika neizvesnost svih dosadašnjih operacija spasavanja evra i njihove svrsishodnosti kako se provode.

Kriza jeste uzdrmala evro, koji je u odnosu na dolar oslabio i nalazi se na najnižoj kursnoj vrednosti od osnivanja. Evropska unija zbog unutrašnjih slabosti i suprotnosti u cilju spasavanja evra, ali i EU u celini, donela je odluku da se Grčkoj odobri kredit od 110 milijardi evra na tri godine, uz sve otpore nekoliko najrazvijenijih članica. Posebno se ističe da „nema šanse da odustanemo od evra" (Verner Hojer, zamenik ministra spoljnih poslova Nemačke), ali da je potrebno snaženje Pakta o stabilnosti i rastu.

Pritisak na potrošnju, ograničavanje tražnje, obaranje plata i penzija, ograničavanje javnih izdataka i dr. samo će smanjiti pritisak krize, ali je ona ugrađena u sistem i to nije i izlazak iz krize. Kriza će se nešto ublažiti, teške posledice i bankrot države odložiti, ali će se kriza zadržati i dalje. Nisu retke tvrdnje nekih ekonomista na zapadu da su „grčko društvo i prezadužene države na ivici sloma". Ovo posebno iz razloga višegodišnjeg pada proizvodnje i tražnje, ogromnog porasta nezaposlenosti, ograničavanje lične potrošnje i krize na finansijskom i bankarskom tržištu.

Svaka kriza, kao i ova, različito pogađa članice EU, a posebno članice evro zone zbog prihvatanja Mastrihtskog sporazuma. Formirana je monetarna unija (jedinstven novac-evro), ali bez ekonomsko-fiskalne i političke unije - u tome je paradoks i stvarno „nedovršeni projekat EU".

Može li monetarni sistem funkcionisati uspešno i kontrolisano (sa jedinstvenom valutom), ako ne postoji jedinstven i vrlo harmonizovan fiskalni sistem? Odmah da odgovorimo na ovo strateško pitanje: ne može uspešno funkcionisati, već se nalaziti u fazi permanentne krize i sukoba interesa članica.

Ovo je zaista krupno pitanje koje se upravo odnosi na evro zonu sa velikim razlikama u svim faktorima razvoja kod zemalja članica. To je uzrok sadašnje finansijske krize u evrozoni, ali i svih budućih kriza koje su neminovne, jer su ugrađene kao suprotnosti u ovaj sistem.

Dužnička i budžetska kriza

Seizmička karta evropskih javnih finansija je vrlo razuđena i po širini i po dubini tektonskih poremećaja.

Finansijski požar se u Grčkoj stalno širi Evropom, preteći da se pretvori u finansijsku katastrofu kontinuiteta. Pod teretom enormnog duga od 380 milijardi evra praktično je moguć bankrot prve države u EU. Grčka stoga nije imala pristup finansijskom tržištu, a ako ga je imala to je bilo pod vrlo nepovoljnim uslovima. Centralna banka evrozone najavila je mogućnost otkupljivanja javnih dugova, što se po njima stabilizovati finansijska tržišta. Ovde se emisija novca koristi za otkup kapitala.

Ucene i omalovažavanja Grčke od strane „glavnih država u kreiranju pomoći" drugačije bi bile da nisu u pitanju veliki investitori (banke i institucionalni investitori) iz Francuske, Nemačke,V. Britanije i SAD koji su i uz velike rizike i profite plasirale ogromne kapitale u Grčku. „Spasavajući" Grčku iz „dužničkog ropstva", EU ustvari spašava banke iz navedenih država - poverilaca, čime sprečava novi nalet krize i finansijskih lomova u bankarstvu. Da li se radi o začaranom krugu neprekidne krize? Najveći broj država-članica EU i evrozone posebno je inficiran „virusom" dužničke krize.

To znači da se preko pomoći Grčkoj u stvari spasavaju francuske i nemačke banke koje su poverioci Grčke. Jer, najveće koristi od krize i „pomoći" državama u krizi imaju banke u zapadnim državama, američki hedž fondovi i vlasnici krupnog finansijskog kapitala.

Deficit od 47% bruto proizvoda Grčka je morala po zahtevima EU da smanji na 3% do 2014. godine! Da li je to bilo moguće? Apsolutno je to nemoguća misija, uz izazove sve masovnijih socijalnih potresa.

Soroš smatra da je kriza u Grčkoj početak kraja EU, ukoliko ne preduzme određene mere, ali ne ove pomoći kako čini. On smatra da je Grčka ušla u „ekonomsku spiralu smrti" i da EU nije trebalo da pruži Grčkoj pomoć od 110 milijardi evra. To je prevelik teret za tu ekonomiju. On smatra da Grčka „zaista stegne kaiš i štedi" i da se tada samo kratkoročnim pozajmicama s povoljnim kamatama može pomoći Grčkoj da izađe iz krize, bez stvarno spektakularnih zaduživanja kod MMF, ECB i Svetske banke.

Takav recept „spasa" sa ogromnim sredstvima ne može pomoći Španiji, Italiji, Portugalu. Da li je Soroš u pravu? Nasuprot njemu, Stiglic i Mencinger tvrde da razvijeni „samo stežu kaiš drugima", ali ne i sebi. Grčka je najizrazitiji i najteži slučaj „razarajućeg" delovanja surovo nametnute i ubistvene terapije koju je u lečenju dužničke krize nametnula Angela Merkel, po nemačkom receptu.

Soroš smatra da Nemačka „diktatom štednje vodi čitavu Evropu u depresiju" i da bi bilo najbolje da ova država napusti ovu monetarnu uniju. Stezanje kaiša ne može da dovede do izlaska iz krize, jer tada se radi o maloj potrošnji, a to dodatno smanjuje potrošnju. Obuzdavanje krize rigoroznim „stezanjem kaiša" (štednjom) pretvoreno je u razvojnu i socijalnu omču prezaduženim privredama. Takva terapija je doživela potpuni krah. Sada se javljaju asimetrični šokovi krize unutar država EU. Talas krize se preliva s jedne na drugu državu.

Pad evra, visoke kamate na zajmove zaduženim državama ukazuju na to da sporazum EU i MMF sa Irskom nije umirio investitore.

Evropska unija i MMF prihvatili su paket finansijskih mera koje treba da osiguraju stabilnost evra i pomoć državama evrozone koje su u finansijskoj krizi. Odobreno je 720 milijardi evra za spas evrozone, čime se nastoji zaustaviti dalje slabljenje evra. To znači da postoji spremnost i dogovor da se evro brani svim sredstvima.

Da li postoji sposobnost EU da finansijski spase 45 milionsku Španiju ili 60 milionsku Italiju?

Pomoć Grčkoj je ustvari i akcija spasavanja evra i zone evra. Da li ste pročitali naslove, kao: „Evro nad provalijom", „Propao projekat zajedničke evropske valute", „Članice evrozone napuštaju evro i vraćaju se na nacionalne valute", „U budućnosti možemo očekivati raspad valutnog saveza u EU" i slično?

Evroskeptici čak smatraju da je „uvođenje evra predstavljalo istorijsku grešku". Krah evra je neizbežan, a njegovo spasavanje ugrožava opstanak evropskog jedinstva. Nasuprot tome, „elita" iz Nemačke smatra da bi krah evra značio i krah EU. Kriza koja potresa evrozonu uzdrmala je poverenje u evro, ali i uverenje da je „zajednička valuta bez alternative". Napuštanje evra predstavljalo bi nedopustivu avanturu i „skok u prošlost, a vraćanje na marku predstavljalo bi preskup i rizičan poduhvat. Ceh napuštanja evra bio bi gigantski". Rešavanje krize modelom rigorozne štednje je „recept za ubistvo evra i samoubistvo Evropske unije".

Videli smo da kod svih članica EU dramatično rastu dugovi, deficiti budžeta i nezaposlenost. Budžeti su napregnuti do prskanja. Izdaci za nacionalne investicione programe i spasavanje banaka su ogromni. Mač bankrotstva niza banaka je stalno prisutan. Strah od domino efekta je stalno prisutan, posebno oštrog prelivanja grčke krize na Portugal, Italiju, Španiju, Belgiju i dr. Ako Španija uđe u dužničku krizu to je „horor scenario". Ako evro padne pada i cela konstrukcija lisabonskog projekta.

Ima li Evropska unija ideje kako da razreši dužničku dramu? „Evropa ne zna kako da se izbori sa eventualnim državnim bankrotom članice evrozone, što bi moglo lako dovesti do lančane reakcije". Poplavni talas krize se stalno povećava i širi. Nametnuti koncept smanjivanja potrošnje i povećanja štednje prihvatila je vlada Grčke (Papandreu). On je isticao da „prvo treba da u sopstvenoj kući uvedemo red, a tek onda da razgovaramo o načinima oslobađanja od ekonomske zavisnosti prema EU". Grčka se nalazi pred kritičnim raskršćem i nije u situaciji da odbija „međunarodnu pomoć", jer sama ne može da reši svoje probleme. Pred Grčkom su tri puta:

1) Bankrotiranje države i proglašenje moratorija na dugove, dakle insolventnost države.

2) Izlazak iz evrozone i povratak drahmi,

3) Podrška evropskih kreditora.

Orijentacija je na ovaj treći put, uz ogroman pritisak na formiranje nacionalne štednje od 28 milijardi evra za popunjavanje budžetskog deficita, uz 50 milijardi evra koje treba osigurati privatizacijom velikih državnih preduzeća u sledećih pet godina.

Ministri finansija u EU su doneli načelnu saglasnost da se za Grčku formira novi paket finansijske pomoći od 159 milijardi evra svežeg kapitala i to pre dospeća šeste rate već odobrenog kredita od 110 milijardi evra u septembru 2011. godine.

Evropska centralna banka smatra da bi odlaganje otplate druga Grčke (rekonstrukcija duga ili proglašenje bankrota) dovelo u nezavidnu poziciju sve grčke banke, pri tome se širom Evrope javljaju i opasna previranja na finansijskim tržištima. Da li su ovo dugovi grčkih banaka ili krediti banaka iz Nemačke, SAD, Francuske, Italije? Spasavanje se svodi na očuvanje kapitala tih banaka i sprečavanje velikih lomova u bankarskom sektoru i na finansijskim tržištima tih država. Međutim, koncept rešavanja krize uz pomoć „spasonosnih" fiskalnih paketa i novih masovnih dugova - doživeo je potpuni krah.

(Nastavak u sledećem broju)