Postdemokratija

MA SVI SU ISTI

Kad jednom uđeš u političku mašinu ona te melje, pa ili ćeš izaći po kalupu isti ili ćeš biti odbačen kao škart. Postoje, naravno razlike, ali samo u tome što postoje manje ili više isti. "Princip je isti, sve su ostalo nijanse". Sistem je izgrađen tako da ćeš ili funkcionisati u zadatim okvirima i nepisanim pravilima, ili ćeš ispasti iz igre. Moraš i sam uprljati ruke ili ćeš biti odbačen kao strano telo, jer si nepoželjan svedok. Retki izuzeci, samo potvrđuju pravilo da su svi isti. Jedini spas je podela vlasti, kontrola i smenljivost, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Obično se kaže, sliče ko jaje jajetu, mada svi znamo da ima manjih i većih jaja, sasvim belih i tamnijih, tvrđe i mekše ljušture, dakle da ima nekih manjih razlika ali i to da su sva istog oblika i sadržaja. Tako je i sa političarima, svi su isti, samo su neki istiji, neki manje isti. Ima, naravno, i retkih izuzetaka koji samo potvrđuju pravilo.

Dok sam se profesionalno bavio politikom, strašno me je nerviralo uvreženo shvatanje da smo svi isti. Vređalo me je da me se izjednačava sa korumpiranim prevarantima, lažovima i lopovima, sa ljigavim poltronima i beskičmenjacima. I sa beskrupuloznim karijeristima, spremnim da gaze preko leševa da bi postali nešto, jer samo tako mogu biti neko.

Imao sam veoma uspešnu novinarsku karijeru, zavidnu poznatost i popularnost radeći na TV, moji motivi za ulazak u politiku bili su sasvim drugačiji, zapravo latio sam je se u samoodbrani, pošto sam dobio otkaz. Tako su mi i ciljevi bili drugačiji, nisam želeo vlast već samo da se ona promeni i da se stvore uslovi da i dalje mogu da radim svoj posao, koji najbolje umem i najviše volim, a da od toga mogu pristojno da živim. To se poklopilo sa željom većine obespravljenih i poniženih građana, pa su me podržali, ali na kraju ipak se samo rezultati broje, a njih nije bilo, odnosno nisu bili onakvi kakve sam obećavao i kakve su svi očekivali. Prema tome, ispao sam isti kao i svi sa kojima sam delio vlast.

A nije da se nisam trudio da budem drugačiji i da se to vidi. Ma koliko se ja razlikovao, u krajnjem ishodu sve se svodi na isto, na staro viševekovno iskustvo naroda koje glasi, skim si onaki si.

Najpre počneš da se navikavaš na male privilegije, na kabinet, ličnu sekretaricu i fikus, pa na službeni auto i vozača, koji ti je ujedno i bodigard i uvek na raspolaganju, pa mora da sedi u kafani i kad bi najradije išao kući, jer posao je davno završen.Mora da te čeka u kolima i kad svratiš kod prijatelja ili ne daj bože prijateljice.

Ja sam mog Ristu nagovorio da to vreme iskoristi za učenje, pa je tako završio fakultet, ali to ne čini mene drugačijim, nego samo njega. Eksploatacija je eksploatacija, makar i na drugarski način. Tako se polako navikavaš da ne plaćaš račune, jer svi se otimaju da te časte. Sa tom navikom i danas mi se dešava da se obrukam u društvu, kad jednostavno ustanem i odem, zaboravljajući na plaćanje.

Kako u kafani, tako i u svemu ostalom, sve je na izvolte i svi računi pokriveni. A onda popustiš malo tu, malo tamo, zažmuriš na ovo ili ono, pomogneš ili pokvariš nekome nešto preko veze i praviš se nevešt kad tebi čine preko reda i mimo propisa. Tako, malo po malo, postaješ isti.

Koliko god se ja, kao podpredsednik, protivio nekim odlukama vlade i konkretnim samovoljnim, pa i nezakonitim potezima premijera i pojedinih ministara, čak i javno iznosio drugačije mišljenje, kad se tako nešto ipak dogodi i ja sam deo toga.

Možda nisam kriv, kao oni koji su to uradili, ali sam jednako odgovoran što to nisam sprečio ili demonstrativno podneo ostavku i napustio to društvo. A nisam trebao ni ulaziti jer sam znao kakvo je.

Naprimer,kada sam odustao od dogovora da budem direktor RTS, jer je nova vlada ukinula pretplatu, pa bi upravo od nje zavisilo koliko će biti para za obnovu i razvoj totalno razorenog javnog servisa, a od toga i moj uspeh u tom poslu, ipak sam ušao u tu istu vladu. Bilo je to godinu posle njenog formiranja, kada je to već bila uigrana i interesima čvrsto povezana družina.

Prilikom poslednjih dogovora oko formalnosti, Đinđić mi je rekao da je uveo praksu da nema volonterskog rada u njegovoj vladi, nego da svi moraju tu da budu zaposleni i tu primaju platu, jer bilo je nekoliko profesora Univerziteta, koji su želeli tamo da zadrže radni odnos i platu, a u ministarstvu koje vode da primaju nekakav funkcionalni dodatak.

Kada mi je rekao da je plata recimo 15 hiljada, a ja sam kao poslanik u Saveznoj Skupštini primao oko 40 hiljada, odbio sam to sa objašnjenjem da je meni ta plata potrebna. Ne znam od čega vi živite, ali ja živim od plate, rekao sam mu, mada sam već sumnjao da je neke ministre dodatno plaćao.

Tako sam postao jedini član vlade koji za tri godine nije tu primio ni jednu platu, nije uzeo ni jednu dnevnicu niti potpisao ni jedan račun za reprezentaciju, nije bio ni u jednom Upravnom odboru i nije uzeo stan u Beogradu, mada ga nisam imao ni u Novom Sadu, ali to sve nije bitno jer sam bio saučesnik u svemu što se uradilo ili nije, a trebalo je.

A, morao sam odmah odustati čim sam čuo kolike su plate, jer bilo je očigledno da je reč o populističkom marifetluku, formalno mala plata a primanja ko zna kolika. Već tada je bilo očigledno das u postojali crni fondovi iz kojih su članovi vlade, naročito tzv eksperti, plaćani na ruke, po dogovoru od slučaja do slučaja. Ko Palma, gospođi tri hiljade, gospodinu pet. Ali u eurima. A,oni drugi, prisutni po partijskoj liniji, namirivali su se preko vlasti svojih stranaka u lokalu ili u državnim javnim preduzećima.

Dakle, postao član bande koja ima svoja pravila, bunio se protiv njih ali bez efekata. To što nisam imao dokaze, nije opravdanje. Znači isti. Možda nešto manje isti, ali isti za sve koji to posmatraju sa strane. To što bih ja voleo da verujem da sam bio izuzetak, koji potvrđuje pravilo, samo je moj problem.

Prema tome, na osnovu ličnog iskustva, siguran sam, svi su i danas isti. Oni koji potraju u politici obavezno postaju isti, jer ne može se u tom društvu opstati čist.

Pišem o tome jer me nerviraju napori opozicije, a posebno nestranačkih uglednih ličnosti ostrašćenih protiv Vučićevog režima, da ubede građane kako nisu svi isti. Razumem one koji se bore za vlast, oni moraju tako da se predstavljaju, ali ne razumem kako to ne vide pametni ljudi koji nisu u tom sosu. O tome sam imao i malu raspravu sa sjajnim karikaturistom Petričićem, koji je upravo to ustvrdio na tribini povodom predstavljanja Koraksovog kalendara za Novu godinu u Novom Sadu.

Njegov glavni argument je da tvrdnja kako su svi isti, vodi zaključku da nema za koga da se glasa. To je, doduše, tačno, građani su skloni da kažu kako su saglasni da ovaj ne valja, ali se pitaju ko umesto njega? Međutim i to je, nažalost, tačno. Od ovih što se nude zaista i nema ko, a da nije, manje ili više, isti.

Ima, naravno, ljudi koji su nešto drugo, ali takvi se klone te rabote. Oni su već neko i nešto, pa nemaju nikakvu potrebu da se dokazuju, najmanje na taj način. Ako bi i pristali da pomognu državi i narodu morao bi neko da ih zamoli, jer ne pada im na pamet da se sami predlažu i hvale.

Zato, u krajnjoj liniji, nije najvažnije ko će od ovih samoreklamera biti izabran na koju funkciju, ako i nije isti postaće. Mnogo je važnije da se promeni sistem tako da se apsolutno poštuje podela vlasti, da se strogo sprovodi njena kontrola i da se učestalo menja. To je jedini spas od najvećeg zla i uzroka svih problema, korupcije, jedina garancija da če je biti znatno manje.

Nikada ne može biti iskorenjena, ali to će, sad obrnuto, biti izuzeci koji samo potvrđuju pravilo da korupcija nije pravilo. Ima toga svuda u svetu, ali mnogo manje jer se oni na vlasti teško odlučuju na tako nešto, pošto se plaše da ne budu uhvaćeni a znaju da su pod posebnom prismotrom. Ako budu uhvaćeni, ne samo da će biti smenjeni i stavljeni na stub srama, nego i u bajbokanu.

Ovde se niko ne kažnjava zbog korupcije upravo zato što su svi u tome do guše. Ne mogu da seku granu na kojoj sede. Vrana vrani oči ne vadi.

Kontrola je najvažnija. Najpre, pri podeli vlasti, koja ovde uopšte ne postoji, jedna drugu treba da kontrolišu. Zakonodavna i izvršnu i sudsku, a sudska sve. Kao i mediji. Za razliku od većine političara i analitičara, ja mislim da je potrebna i kontrola unutar izvršne vlasti, a to znači da je bolje kad predsednik države nije iz iste partije iz koje je premijer. To se zove kohabitacija, koja se ovde gotovo pogrdno izgovara, a zapravo to znači da predesednik može da spreči donošenje nekih zakona, ali da ako u tome pretera i sam može biti smenjen.

Debelo sam se, svojevremeno, zamerio mnogim demokratama, a posebno autonomašima, kada sam podržao Koštunicu za predsednika, kontra Labusu, kojeg je izmislio i gurao Đinđić, kao premijer. Jednostavno, smatrao sam da je dobro da se njih dvojica, Đinđić i Koštunica, međusobno nadgornjavaju i kontrolišu.

I danas sam uveren da bi taj tandem, kad bi mogao, ili kad bi bio prisiljen da sarađuje i da se dopunjava, bio ubedljivo najbolje rešenje za Srbiju. Obojica veoma obrazovani i pametni, demokratski opredeljeni, ali potpuno različitih karaktera i kriterijuma u odabiru puteva do istog cilja.

Jedan energičan i brz, često prebrz i sklon prečicama, pa i zaobilaženju zakona, drugi naizgled trom i uspavan, a zapravo veoma oprezan i nepoverljiv prema brzim rešenjima, naročito ako nisu upisana u Ustav i zakone.

Tvrdoglavo je insistirao na pravnoj državi i poštovanju Ustava i zakona, čak i kad ne valjaju. Svima nam je Koštunica išao na živce, recimo, insistiranjem na poštovanju Miloševićevog Ustava, dok je na snazi, mada su i vrapci znali da nije dobar i da je praktično oktroisan. Umesto da smo odmah po preuzimanju vlasti doneli novi Ustav, pa da iz njega proizađu svi novi zakoni, pragmatičnom Đinđiću se žurilo sa novim zakonima, tako da je stvoren pravni vakum u kojem je sve bilo dozvoljeno, jer ako nije u skladu sa Ustavom u skladu je sa zakonom, i obrnuto.

Tu bi Koštunica bio dobro došla kočnica. Po istom principu sam kasnije, kada je Koštunica postao premijer, podržao Tadića za predsednika, kao protiv težu, kao mogućnost da se dve nesumnjivo demokratske stranke međusobno nadmeću i kontrolišu na dobrobit društva i države.

Kontrola je princip, sve su ostalo nijanse. Kad postoji kontrola, nebitno je koji će ljudi biti na vlasti. Ali i kontrola mora biti pod kontrolom. To je odgovor na večito pitanje: A, ko kotroliše kontrolore? Pa sami međusobno jedni druge, kad ih pametnim izborom, po narodnoj mudrosti da se nikad sve jabuke ne trpaju u istu korpu, na to prisilimo.

To praktično znači da, ako sad pobede Vučićevi naprednjaci, a pobediće sa ili bez bojkota, na predsedničkim izborima dogodine treba izabrati nekog iz potpuno druge korpe. Za početak. Ova bitka je već izgubljena, zato što je vode isti, ali rat nam tek predstoji.