Polemika
Akademik Vajgand: Albanci
nisu ni autohtoni niti Iliri
Rešavanje jezičkih rebusa
Nemac, akademik prof. dr Gustav Vajgand (G. Weigand, 1860 - 1930), lingvista i balkanolog, posebno poznat kao istraživač rumunskog i aromunskog (vlaškog) jezika, zauzeo se i studiranjem ostalih jezika Jugoistočne Evrope, naročito albanskog i bugarskog, za šta je preduzeo i putovanja u te zemlje da se na licu mesta upozna sa fenomenima i istinom. Zajedničke elemente ovih jezika povezao je sa jednim zajedničkim "tračanskim" supstratom. On je glavni predstavnik teze da albanski jezik ne potiče od ilirskog, već od tračanskog, iako su o neilirskom poreklu albanskog jezika i samih Albanaca, govorili, pisali i dokazivali i drugi naučnici
Piše: Prof. dr Kaplan BUROVIĆ
Akademik, profesor dr Gustav Vajgand je u svojoj studiji Jesu li Albanci sledbenici Ilira ili Tračana? izneo 12 argumenata u prilog njegovom pretendovanju da Albanci nisu
autohtoni, ni Iliri. Citiram ih sažeto:
Latinski toponimi Albanije nemaju onaj fonetski oblik koji bi trebalo da imaju, da su Albanci živeli stalno na njihovim današnjim oblastima. Oni imaju oblik starog dalmatskog jezika.
Dalmati su bili ilirsko pleme, rasprostranjeni na obali Jadranskog mora, gde je današnja Dalmacija, i u unutrašnjosti Hrvatske, delimično i u Bosni, Hercegovini. Dalmatija se u ta vremena prostirala ne samo na pomenutom postoru već i u Crnogorskom primorju, sve do reke Drima u Albaniji, pa i nešto ispod nje.
Mislim da je pravilnije i praktičnije da se to ilirsko pleme nazove ovako, Dalmati, i tadašnja njihova teritorija Dalmatija, a jezik dalmatski, da bismo ih razlikovali na ovaj način od današnjih Dalmatinaca, današnje Dalmacije i današnjeg dalmatinskog izgovora južnoslovenskog (hrvatskog) jezika. Akademik Vajgand ne pravi
razliku: on i Dalmate-Ilire i Dalmatince-Slovene naziva Dalmatima, mada ova dva
naroda i njihove jezike razlikuje sasvim dobro.
Napominjem da je
poslednji čovek, Udina Burbur, koji je govorio dalmatski jezik, umro
nešto pre stotinu godina, 1887, na ostrvu Vela. Dalmatski jezik, kako su to
konstatovali i austrougarski naučnici, koji su zabeležili jezik Udina Burbura, nije bio slovenski. To je
bio romanizirani ilirski jezik. Sigurno je da su Dalmati, pre njihovog
romaniziranja, govorili ilirskim, moguće i
do kraja II veka nove ere, ako ne i u trećem. Taj svoj ilirski jezik oni nisu stigli i da zabeleže, da ga pišu, tako da danas
nemamo nijednu reč napisanu na ilirskom jeziku, ali su posredstvom latinskog
jezika sačuvane i mnoge ilirske reči, posebno toponimi, na bazi kojih možemo suditi o njihovom jeziku.
" Lingvisti, neke
toponime Ilirije hteli bi da objasne posredstvom albanskog jezika, sa ciljem da
dokažu da je ova zemlja bila
mesto odakle su izašli Albanci", piše Vajgand. "Ovako je reč DALMATIA i DELMATIA, kažu oni, mesto ovaca, pošto
se "ovca" na albanskom jeziku kaže "delme".
U ovom slučaju, da bi se verovalo
ovoj etimologiji, sufiks -at treba da bude ilirski. Zna se da poreklo
tog sufiksa nije nimalo albanski, jer je ušao u ovaj jezik u kasna vremena kao
jedan uznajmljen sufiks iz latinskog jezika, kako ga nalazimo kod reči Malinati,
Pulati, Kastrati, Bushati i dr. Tada, istim tim pravom, treba da računamo ovde i reči Dalminium, Delminium,
slovenski Dlbmno, srb. Dumno. Ali nijedan od gradova starine, koji
su sačuvali njihova stara imena, a koji se nalaze na zemljištu gdje se danas
prostire albanski jezik, kao Skodra, Lissos, Ulkinion, Epikaria, Sarda,
Aulon, ne može da izađe iz albanskog jezika, utoliko manje i imena reka Aous,
Genusus, Apsus, Matia, Drilon...
Da se Albanija na severu
Škumbina romanizirala, ovo vidimo kod imena mesta na latinskom jeziku, koja su
se sačuvala do danas i nemaju ni oblik prostih albanskih reči, ni rumunskih,
već imaju oblik starog dalmatskog jezika, koji je prestao da se dalje razvija
zbog dolaska Slovena".
Ovde akademik Vajgand
iznosi za primer nekoliko toponima, kao Petrosa (jedno mesto-ruševina u
blizini Tirane), Valbona (jedna transverzalna dubrava Drima), Domni
(jedno selo blizu grada Shkoder-Skadar), Patosa (u Malakastri),
Surella (u okolini Tirane), Kupra, Oblika i dr. Etimologiju ovih
toponima Vajgand ne izvodi iz albanskog jezika ni iz rumunskog, već iz
dalmatskog.
I imena planina Dormitor
i Visitor, Vajgand ne izvodi iz rumunskog jezika (kako su verovali
Rumuni), već iz dalmatskog.
Mislim da akademik
Vajgand ima potpuno pravo. Dodajem ovo: ni najobičnije latinske reči u
albanskom jeziku nemaju onaj fonetski oblik koji bi trebalo da imaju, kad bi
Albanci bili genetski sledbenici Ilira, naročito da su i meštani, ili autohtoni,
kako to oni pretenduju, a ne došljaci. Ovo nam tvrdi i albanski akademik prof.
dr Ećrem Čabej.
Znači, latinske reči
Albanci nisu uzeli direktno od Rimljana, već posredstvom jednog drugog jezika. A to, sa druge strane,
znači da Albanci nisu nikada
ni bili u direktnom dodiru sa Rimljanima, što opet znači da Albanci nisu bili u
oblastima gde su danas, kada su tu bili Rimljani. A I l i r i
s u b i l i. Onda? Zar ovo ne
znači da Albanci nisu ni
autohtoni, ni Iliri?!
Pomorska i ribarska
terminologija albanskog jezika je stranog porekla, grčkog, venecijanskog,
slovenskog ili turskog, ili je sasvim nova.
Kako se sigurno zna,
Iliri su bili jedan narod koji se bavio pomorstvom i ribarenjem. Prema tome
treba da su imali i bogatu pomorsko-ribarsku terminologiju. Da su Albanci
potomci Ilira i da su živeli
na obalama Jadranskog i Jonskog mora, bavili bi se pomorstvom i ribarenjem, kao
i svi drugi primorski narodi, pa bi imali i svoju pomorsko-ribarsku
terminologiju, ili nasleđenu od svojih pradedova Ilira.
" Kad sam za izvesno
vreme boravio u Durrës (Drač) godine 1910", piše Vajgand, "saznah
da je turska vlada preselila tu ribare Anadolije da bi naučili Albance u
poslovima ribarenja, jer meštani (Albanci) ne razumevahu ništa od ovog
posla, dokaz ovaj koji svedoči da oni, Albanci, treba da su došli tu iz
unutrašnjih oblasti, udaljenih od mora. A zna se da je Durrës od pamtiveka bio
pomorska luka... U Elbasanu, koji se nalazi pored reke Škumbini, pun riba,
pitao sam da nađem albanska imena riba, ali uzalud, jer sve ribe imađahu tuđa
imena; samo reč pendkuq čuh, ali ovo je jedna nova albanska reč.
Reči plovidbe kao gjemi, anije,
lundra, lopatë, vel, timon, direk i dr. su tuđe, a ne albanske...
Da su Albanci bili
sledbenici Ilira i da su živeli uvek u Iliriji, pa i da su potisnuti na neki način
sa obala mora od Romana i Grka, ništa drugo nego neke od najobičnijih reči
plovidbe i riba, pokazale bi njihov prvi indogermanski koren, što se u
albanskom jeziku ne zbiva. I opšte ime peshk jednako "riba" je sa latinskim korenom".
Dodajem da Albanci
dan-danas ne znaju ni upotrebu riba, izuzev onih koji su to u poslednje vreme
naučili, živeći pored mora. U
unutrašnjosti, po selima, posebno na Kosovu i Metohiji, u Zapadnoj Makedoniji,
skoro niko od njih ne upotrebljava u svojoj kuhinji ribu.
I ovde se slažem sa Vajgandom. Albanska
pomorsko-ribarska terminologija je sasvim tuđa. A ovo znači da su Albanci došli
u kontakt sa morem relativno kasno. Ovo nam najbolje dokazuje REČNIK
ULCINJSKOG IZGOVORA, gde sam sakupio sve albanske reči pomorske i ribarske
terminologije tog grada, koji se od samih Albanaca smatra kao glavni centar
"njihovog" pomorstva i ribarenja. Kako možete videti iz tog REČNIKA, albanska pomorska i ribarska terminologija
je strana, uzajmljena od Italijana-Venecijanaca, Slovena, Turaka i Grka. Štaviše i apelativ levrek
- jednako "brancin", koji je grčki, uzajmili su ga od Turaka. Pa i apelativ lima
jednako "luka", koji je isto tako grčki, dospeo im je preko turskog jezika. Nedostatak
pomorske i ribarske terminologije svedoči da Albanci nisu sledbenici Ilira i da
su na teritoriji gde danas žive, na obalu Jadrana i Jonskog mora stigli kasno, pošto su Iliri nestali
kao zaseban narod.
Nedostatak tragova starog
dalmatskog uticaja i prisustvo italijanskog uticaja, sledstveno venecijanskog,
svedoči da su se pradedovi Albanca instalirali relativno kasno na obalama
Jadrana.
Već se zna da se sva morska obala Ilirije
romanizirala i da su Dalmati bili ilirsko pleme koje se romaniziralo. Tada, ako
su Albanci sledbenici Ilira, treba da latinske reči albanskog jezika, iz
vremena kad se dalmatski jezik latinizirao, imaju karakter starog dalmatskog
jezika. Od ovoga nema ništa u albanskom jeziku. Akademik Vajgand donosi kao
primer nekoliko latinskih reči, koje su ušle u albanski i dalmatski jezik i
razvile su se paralelno i nezavisno.
I ovde akademik
Vajgand ima pravo. Da su Albanci meštani, štaviše autohtoni, a naročito da su i
genealoški sledbenici Ilira, stari dalmatski jezik treba da je vršio svoj
uticaj na albanski jezik pre i više od ma kojeg drugog jezika.
Nedostatak ovog uticaja
svedoči da Albanci nisu ni
autohtoni ni genealoški sledbenici Ilira.
U albanskom jeziku ima reči tračanskog porekla.
Ovdje Vajgand navodi neke
tračanske reči, koje spominju starogrčki pisci, i upoređuje ih sa albanskim
rečima, kojima se približavaju po formi i semantici. Tako spominje modhullë (rumunski mazare),
man (uporedi mantia kod Tračana), amalusta ("
kamomil "), koje upoređuje sa albanskim rečima modhullë, mand
i i ambël/i ëmbël. Ovu poslednju daje sa rezervom.
Ovde se ne slažem sa Vajgandom.
Reči tračanskog porekla u
albanskom jeziku ne svedoče o tračanskom poreklu Albanaca, pa ni njihov
zajednički život u Trakiji.
Pre svega Tračani su se
romanizirali, apsolutno svi, i oni koji su živeli po planinskim vrletima, kao
što su konkretno Aromuni, među Albancima tzv. Čobani, Kucovlasi, Vlasi.
Da su Albanci genealoški
sledbenici Tračana, bili bi i oni
romanizirani. Iz albanskog jezika se jasno vidi da nisu romanizirani.
Sa druge strane, kako se
već zna, Albanci su živeli
zajedno sa Dačanima i Getima, Rumunima i Aromunima -Vlasima, preko Dunava, u
Transilvaniji, na padinama planina Karpati i Beskidi, u današnjoj Rumuniji, gde
su ovi stigli bežeći sa Balkana pred najezdom Rimljana. Negde u isto vreme
stigli su tamo i Albanci, ali sa jednog drugog, suprotnog pravca, sa obala
Baltičkog mora. Tako su ovi Albanci
živeli u simbiozi sa Dačanima, u produžetku sa Rumunima, od III pa sve do kraja
VII veka naše ere. Oni su asimilirali mnoge Dačane, posebno Rumune, i poprimili
od njih mnogo čega u svim aspektima, ne samo u jeziku, folkloru i etnografici,
već i u genima ADN, što nam potvrđuju analize rumunskih naučnika poslednjih
godina.
Sem toga, pošto su 679.
godine prešli na Balkan, Albanci su se smestili po vrletima Trakije, gde je
sigurno koja tračanska porodica, pa i koje tračansko bratstvo, preživelo
rimljansko ropstvo. Albanci su asimilirali ove ostatke Tračana, uzimajući i od njih koješta. Svi Albanci koji se danas prezivaju SKURA
i ZIU nisu ništa drugo do albanizirani Aromuni. A za Aromune se zna da
su tračanskog porekla.
Sledstveno, polazeći od
nekih vrlo retkih reči tračanskog porekla, ne može se izvesti zaključak da su i
sami Albanci tog porekla. Albanci imaju mnogo više srpskih i turskih reči, pa
ipak nisu ni srpskog ni turskog porekla, mada ima i takvih stranih (nesrpskih!)
naučnika koji su ih proglasili i za Srbe.
Oni će koješta
poprimiti i od Bugara, ne samo od ovih današnjih, slovenskih, već i od starih Bugara khana Asparuha, koji su ih i uveli na
Balkan pomenute godine.
Neka imena osoba i
oblasti u Trakiji i u Dakiji objašnjavaju se posredstvom albanskog jezika.
Ovde Vajgand spominje ime
dačkog vođe Decebalus ( jednako Dakibal - alb. "balli
i dakasve " - srp. " dački čelnik "), ime drugog čelnika tog naroda Burebista (alb. "burrë-bisht
", srp. "čovek-rep "), Dardania (koja
se upoređuje sa alb. "dardhë
" - srp. "kruška"), Dacia maluenis (drugi deo
ovog izraza on stavlja u vezi sa albaskim apelativom "mal " -
srp. "planina"), (Maluense je bila kolonija stare
Dakije); Drizupara, Bessapara, koje izvodi iz albanskog jezika: "driza"
- srp. "žbunje"; "besa" - srp. "besediti,
vera, zadata reč"; znači "grad žbunja" (Drizupara), i "grad
Besa" (Bessapara): treba znati da je postojalo jedno tračansko pleme
koje se nazivalo Besse, dok neki pretenduju da su to Proto-Sloveni. Reči para Fick i Tomašek su dali značenje put, prolaz.
"Ali meni", kaže Vajgand, "čini mi se da sa rečju para treba razumeti
moguće i bardhë (srp. "beo");
znači Drizupara jednako Drizëbardha (srp. "belo žbunje"). Tako i Bessapara
jednako Besbardha (srp. "bela besa"), ili mbara
(srp. "srećna"), Driz mbara,
Bes mbara (srp. "srećno-žbunje, srećna-besa")..."
Sem ovih Vajgand spominje
i neka imena mesta u Dakiji, koja završavaju sa -deva, kao Burideva,
Dakideva, Arkideva, Marodeva, Pulpudeva i dr. Drugi deo reči, -deva,
Vajgand sa Tomašekom upoređuju sa albanskim apelativom dh (jednako
"zemlja"), pošto sva ova mesta sa deva označavaju mesto,
tvrđavu, grad. Znači Burideva jednako
"dheu, vendi i burrave" (srp. "zemlja, mesto
junaka"); Dakideva jednako "tvrđava, mesto Daka", i dr.
U Moesiji kažu da se nalazi i ime mesta Girideva,
koje upoređuje sa albanskim Gurideva (jednako "mesto
kamenja") ili Gurrideva (jednako "qyteti gurrë,
burimi", srp. "grad izvora").
Ovde se ne slažem sa Vajgandom i Tomašekom.
Nije istina da se lična
imena i imena pokrajina u Trakiji i Dakiji objašnjavaju posredstvom albanskog
jezika. Ovo je jedno prednaučno pretendiranje, koje je najbolje oboreno u
slučaju toponima DARDANIJA, za koji je nauka već dokazala da ne potiče
od "albansk " reči "dardhë " (srp. "kruška"),
već od imena boga Dardanaca, zvani DARDANOS. Za spoljašnje, formalne
sličnosti, i albanski akademik Čabej kaže:
"Privučeni od sirene
jednog formalnog akorda između jedne albanske reči i reči jednog drugog jezika,
ne ispitujući koliko treba mesto i unutrašnje okolnosti svake od njih u
dotičnom jeziku (neki) su uspostavili etimološka jednačenja, koja su često takva da se o
njima ne može ni diskutirati. "
Tako i ime dačkog vođe Decebalus
nema nikakve veze sa albanskim "ballë" - "čelo". Isto tako Burebista
sa alb. "burrë-bisht" - "čovek-rep"; Dacia maluenis
sa alb. "mal" - "planina"; Drizupara
sa alb. "qyteti i drizës" - "grad žbunje"; Bessapara sa
alb. "qyteti i besve - "grad
Besa", itd. Za sva ova jednačenja vredi ono što kaže Čabej u gornjem citatu, mada on
to misli samo kad se upoređuje koja albanska reč sa stranom, a ne i kad se
strana reč uporedi sa albanskom, jer ovo je princip današnje albanske
"nauke": poreći sve što im se ne sviđa, ne konvenira, bez obzira na
to što je to istina, i prihvatiti sve što im se sviđa, što im konvenira, bez
obzira na to što to može biti
i gola laž.
Da su Albanci živeli stalno u današnjoj
Albaniji, onda nasleđena imena mesta od starih vremena treba da imaju fonetski
razvoj albanskog jezika. Ona taj razvoj nemaju.
U podršku svoje teze
akademik Vajgand analizira nekoliko značajnih albanskih toponima, kao što su Tomor,
Shkumbin, Durrës, Vlorë, Pojan, Devoll i dr.
"Da Albanci nisu živeli stalno u ovim
oblastima", kaže on, "vidi se
otvoreno od imena mesta koja imaju slovenski karakter. Najviša planina Srednje
Albanije ima ilirsko ime Tňmaros ili Tomŕros.
Fonetski ovaj toponim treba da bude na albanskom jeziku Tomër
ili Tëmar. Umesto toga imamo slovenski fonetski oblik
Tomor. Najveća reka Srednje Albanije
je Škumbini. Ona se u antička vremena zvala Genusus, zatim
Vrego: u romanska vremena zvala se Hiscampa, Skampa.
Zatim nam izlazi latinski oblik Scampinus, odakle je
izašao slovenski oblik *Skompin, koji je sačuvan u
italijaniziranom obliku Scompino, Skumbino. Od
slovenskog Skompin došlo je alb. (gegsko) Shkumbini.
Da je došlo iz starog ilirskog, trebalo bi da imamo reč Shkëmbë
od Scampa, kao što imamo këmbë od
camba."
Toponim Durrës
došao je od italijanskog Durazzo. Da je došao od Dyrrachium,
Durachium, imali bismo oblik Dreq. Po Vajgandu it. Durŕzzo>Durčs,
sa deplasiranjem akcenta unapred postalo je Důrës, pošto -as
je jedan neobičan sufiks u albanskom jeziku, dok je -s jedan običan.
Jedan značajan primer je
današnje ime grada Aulowa, koje je sačuvalo stari oblik u grčkom i
italijanskom jeziku: Avlona (Ablona, Avellona, Aulona, godine 458). Ali
na albanskom imamo Vlorë, što je moglo da postane samo posredstvom
slovenskog, u kojemu, pošto je palo početno a-, postalo je Valona,
što se desilo u vreme Velikog Simeona, jer da su bili Albanci tu u VI i VII
veku, kad su se pojavili Sloveni po prvi put u te krajeve, imali bismo oblik Valinë.
Slovenski oblik Valona dao je italijanski oblik Valona, Lavellona,
a u usta Albanaca Vëlonë, zatim Vëlorë. Da je bio toponim nasleđen od ilirskog jezika, trebao je da se promeni u Avlunë,
Avlurë.
Isto tako i imena Pojan
(Apollonia) i Dëvol (ilirski grad Dhboia) Vajgand izvodi
od slovenskog Poljana, Dbvol.
Sem ovih, kao primere,
Vajgand donosi i mnoge druge toponime iz oblasti Skadra (Shkodër) i Berata
(Tomorrica). Sve ove, izuzev malog broja, on ih izvodi od slovenskog jezika.
Slažem se potpuno sa akademikom
Vajgandom.
Slovenski karakter
toponima Albanije dokazuje ne samo da Albanci nisu živeli od davnina tu, na tim
prostorima, u njihovim današnjim oblastima, već da su oni u te oblasti stigli
posle Slovena, Srba, Makedonaca i Crnogoraca. Ovo nam kaže i A.M. Seliščev i puno drugih naučnika i istraživača albanološke istine. A u
poslednje vreme i kanadski akademik, prof. dr Vladimir Orel.
Nastavak u sledećem broju