Zadnja strana
Što nekima do kolena bilo, Radomiru
po zemlji se vuče
Piše: Radomir
Antić Mister
Milo mi je, dragi moj fudbalski
narode, što i mi polako postajemo realni ljudi. Jer,
nije sramota izgubiti dve utakmice
na Svetskom prvenstvu, sramota je lagati i krasti!
Drugo, da
ništa nismo
uradili nego što smo uopšte
tamo otišli, velika je stvar.
I to što smo Nemce pobedili. Mnogi su to shvatili i hvala svim
razumnim građanima.
Ali, ima
i nerazumnih ljudi. Ima tu
raznih "fudbalskih radnika" koji bi da stvari rešavaju
na raznim sednicama i plenumima,
na kongresima i svetosavskim akademijama, na kafanskim tribinama i vidovdanskim saborima...
E, ne može, gospodo, više tako kako ste
do sada radili!
Pa šta
ako smo poraženi?
Vi ste, gospodo "fudbalski radnici", koliko do juče bili "nacionalni radnici", i slavili ste svoje
poraze kao pobede! Je li tako
da vam je i dalje srcu
milije carstvo nebesko nego carstvo
zemaljsko? Ako je tako, a znate da
jeste, u čemu je onda
problem? Ja prosto ne mogu da vas prepoznam... Hoćete
planirane pobede, hoćete dogovorene titule, obećali
ste sponzorima, razumem ja to... Ali, ne mogu da razumem
gde je onaj vaš dojučerašnji
guslarski duh iz dinarskih zavičaja, što sad ne kažete: "...Ja li grmi, ja l'
se zemlja trese, kog junaka zbog
poraza bese, mi ne damo da Radomir
gine, ni da padne s tolike
visine, no ćemo ga podržati skupa,
nije laka selektorska klupa!"
Dakle, kad
budem čuo gospodu guslare, u stvari ove "fudbalske i nacionalne
radnike" da ovako govore, onda
možemo da razgovaramo. Pa nije Mister Antić
od prekjuče, pa ja sam godinama
izbegavao da se kandidujem za fudbalskog
selektora u domovini, jer sam znao
ko ovde vodi
fudbalske i druge poslove. Ali, kad sam već
odlučio da dođem na tako
delikatno mesto, moj jedini uslov
je bio da se guslari sklone malo u stranu
ako već ne mogu da odu
iz fudbala. I da vidiš čuda,
neko vreme je i bilo tako!
Niko nije ni guknuo a kamoli
da je gudalo dirnuo! Tako je to kad pobeđuješ. A kad počneš da
gubiš, evo ih da leleču
i proklinju, kod jataka da
se okupljaju i traže ustanak i
osvetu. Evo, samo čekam dan
kad će da izađe neki slepi
guslar (koji je uzgred i "fudbalski radnik"), i da zakuka
u pratnji omiljenog mu instrumenta:
"...Mili bože, misli
mi se množe, te razmišljam šta
Radomir može, da se skloni ili
se pokloni, da ostane ili da
prestane!"
Nešto sam razmišljao,
mada nemam taj talenat, da
na gusle odgovorim guslama:
"...Udario junak na
junaka, slepi pevač na fudbalsku
nejač, koji svira protiv Radomira,
Mrki Musa bije se u prsa, traži Marka
sve do sunca žarka!"
Hoću da
kažem, ja nisam talenat za
te stvari, ali ako me naljute,
napisaću jedan "Mondijalski ciklus" (što podrazumeva predmondijalski i postmondijalski), u kome ću potanko da opišem
ale i bauke kojih smo se moja
selekcija i ja klonili koliko
god smo mogli.
Znao sam,
nije da nisam,
da će doći dan susreta sa
nečastivim iz Fudbalskog saveza, te da taj
susret neće biti prijatan kako god da se fudbalske bitke i okršaji završe. I spremao
sam se na to. Napisao sam i
govor koji neću da pročitam ako
utvrdimo pakt o nenapadanju. Ide Evropsko prvenstvo, to i guslari na
grani znaju! Nije vreme da
se menjamo u nedoba. Ko ne veruje neka
pita sponzore. Ko ne veruje sponzorima neka pogleda s prozora šta se dešava. Protestuje li narod? Buni
li se neko? Ima li incidenata?
Dakle, ako je sve mirno i
fino i ako
nas je ovo razumno građanstvo dočekalo parolom "Vi ste za nas
pobednici!", šta tu mogu da
urade slepi guslari i "nacionalni radnici"?
Eeee, ali
nije Radomir Mister Antić Englez, nego Srbin,
brale! Zna on da đavo ne spava.
Znao on da je svako ko nije
slušao pesmu,
na kraju slušao oluju!
Krenuo sam,
uvaženi ljubitelji fudbala, u jedno dublje razmatranje naše fudbalske stvarnosti i zbilje,
i došao do zaključka da je to jedna vrlo visoka
politika u kojoj su niski udarci
pitanje tradicije. A vi znate da je tradicija
kod Srba jedna sveta stvar
i da sa
njom nema pregovora.
Dakle, u duhu
te tradicije, ja očekujem sledeće...
Tražiće guslari
(i već traže)
moju glavu na panju. Staviće
je u kesu i baciti pred noge
glavnom guslaru koji je prvi počeo
da gudi, pre nego smo i
došli kući iz daleke
Južne Afrike.
On će tada da zatraži
pregovore sa sponzorima i sebi
srodnim "fudbalskim i nacionalnim radnicima",
održaće par noćnih sednica na neutvrđenim
lokacijama, na kojima će polokati par galona vina i
piva, i požderati
par jaganjaca i prasaca, a sve sa ciljem "da se vidi šta
da se radi" i sa mnom
i sa mojom
selektorskom glavom.
Jedni će biti
za to da moja glava stvarno
padne što dalje od mene, a drugi
će nastojati da me sačuvaju u komadu.
Znam i
za jednu treću grupu koja
sad ćuti. Oni čekaju da mi neko stvarno
skine glavu za preuranjeni povratak sa Mondijala.
Pa kad se i ako se to desi, oni će da leleču
za mnom kao
za svojim najrođenijim, stvoriće jedan pesnički "Mit o Radomiru" i tražiti da
se moja glava spoji sa mojim
telom kao Lazareva glava, pa će još da naučno
utvrde da će doći hiljadu godina
fudbalske nesreće ako taj obred
ne bude obavljen kako treba, zbog
čega će strašno patiti nove generacije
Srba, čijim kompleksima kraja neće biti.
I konačno,
i to da kažem,
kako vam je poznato da sam
dovoljno iskusan da bih bio ovako
dalekovid, stvari već počinju da
se dešavaju. Glavni guslar i grupa
slepih pratilaca iz Fudbalskog saveza,
pojačani snažnim sponzorskim faktorom, već održava neformalne
sastanke i ciljano raspravlja o jedinstvu moga duha i tela,
predlažu da oni budu glava
a ja samo telo (šta će meni
glava, imam ja frizuru!), prave predračune koliko bi ih koštao
moj o(p)stanak do kraja Evropskog prvenstva u narednik par godina, ima li
to smisla, šta će biti ako mene
nema, i slično
tome...
U međuvremenu,
odlučio sam da malo odmorim,
i da zaista
posvetim par trenutaka mom skrivenom deseteračkom talentu (pa i ja
sam iz guslarskih
krajeva, je li tako - tako je). Počeću sa onim
"Predmondijalskim ciklusom"
u kome će dominirati stihovi poput ovog:
"...Da je meni tri godine dana, da
prikupim četu budžovana, punih para a punih i
sebe, da nam plate najbolje pripreme, daleko bi dogurali brale, sve bi sile na
kolena pale".