(P)likovi

Hoće li Srbija preživeti najnovije ''američko milosrđe''

Vođa u mrtvačkom ili zatvorskom odelu

Aleksandar Vučić ima apsolutnu vlast. Samo on, po svojoj volji, odlučuje o svemu. Postavlja i smenjuje, hapsi i osuđuje, deli i uzima. Gde on okom, tu svi skokom. Tako je u njegovoj mašti, kojom Pink, Informer i slični zagađivači truju javnost. U stvarnosti, on je sablasno smešni nesrećnik, čija diktatorska epizoda neće imati happy end. O tome ko i kako manipuliše poremećenim vladarom, pripremajući ga za politički i još ko zna kakav odstrel, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Količina vlasti određuje meru odgovornosti. Aleksandar Vučić stvara privid apsolutne vlasti, a u realnosti ga čeka apsolutna odgovornost. Dok se on u svojim medijima predstavlja kao gospodar života, vanknjižni vlasnik Srbije, njegovi najbliži saradnici imaju moć i uticaj. Svakim političkim potezom, svakim skandalom i korupcionaškom aferom Vučić piše optužnicu protiv sebe, a ortaci iz naprednjačkog kartela pune džepove, račune i sefove.

Vučić je svestan takvog odnosa snaga, koji traje otkad je došao na vlast. Na sednici Glavnog odbora Srpske napredne stranke, krajem aprila 2014, raspravu o izboru ministara u prvoj vladi koju će konstituisati taj kartel, Vučić je prekratio priznanjem: "Ne mogu da budu prihvaćeni svi naši uslovi, suviše je veliki pritisak stranaca".

Mnogi tadašnji pretendenti na ministarska mesta shvatili su tu izjavu kao Vučićev alibi za to što ih je ispalio. Od tada, nakupilo se mnogo dokaza da Vučić nije ništa drugo do ucenjeni pajac, bez snage i autoriteta. To sada znaju svi, i njegovi najbliži saradnici, kao i strane diplomate. Kao dokaz, prepričavaju događaj s kraja januara ove godine.

Na večeri u vili Bokeljka, Vučić i Željko Mitrović su pravili strategiju za predstojeću izbornu kampanju. Najvažniji zadatak im je bio da nađu način da glasačima dokažu da zapadne diplomate podržavaju Vučića i SNS, a ne opoziciju, naročito ne njen veći i normalniji deo, koji je zagovarao bojkot izbora.

Zaključili su da bi bilo odlično kad bi na Pinku gostovao američki ambasador Entoni Godfri. Opušten, uveren da se njegova ponuda ne odbija, Vučić je pozvao Godfrija i rekao mu da bi bilo dobro kad bi došao u neku emisiju na Pinku. Američki diplomata mu se ljubazno zahvalio i objasnio da bi to stvorilo pogrešan utisak u javnosti. Iako nežno popišani, Vučić i Mitrović nisu odustajali.

Mitrović je zamolio svog drugara Gabrijela Eskobara, zamenika ambasadora SAD, da utiče na šefa. Bez obzira na bezbrojne zajedničke lude noći, provedene na splavovima, sa crtama i lepoticama, Eskobar nije mogao da pomogne vlasniku Pinka.

Što nisu mogli njih dvojica, uradila je Ana Brnabić. Godfri je odbio i njen poziv, s istim objašnjenjem koje je dao Vučiću. Međutim, Brnabićka je znala ko može da reši problem.

Ričard Grenel, specijalni izaslanik Donalda Trampa za Balkan, nije oklevao. Odmah je naredio Godfriju da ide na Pink, i to zajedno s Anom Brnabić.

Tako je i bilo, njih dvoje su 26. januara bili u emisiji "Hit tvit". - Pozvan sam u emisiju od strane predsednice vlade zemlje u kojoj sam akreditovan i smatrao sam da ne bi bilo u redu da ne dođem - napisao je Godfri na Tviteru, ne pominjući da je naređenje stiglo iz Vašingtona.

Ana Brnabić i Ričard Grenel uspostavili su vrlo prisan odnos. Naravno, ne po političkoj, nego homoseksualnoj liniji.

Dok je vršio funkciju američkog ambasadora u Nemačkoj, Grenel i njegov izabranik Met Lašej šest puta su ugostili Anu Brnabić i njenu partnerku Milicu Đurđić. Družeći se po berlinskim restoranima i gej klubovima stvorili su prijateljstvo s političkim benefitima, o čemu Vučić može samo da mašta.

Kukavac sinji, Vučić svakodnevno sluša kako ga cela Srbija naziva pederom, a nije prihvaćen čak ni u gej lobiju. Da mu muka bude veća, najuticajniji američki operativac, "trampskiji od Trampa", podržava Brnabićku, koju Vučić namerava da najuri iz vlasti. Brnabićka i njen klan, predvođen plagijatorom Sinišom Malim, suviše je ojačao i duboko zašao u korupcionaške sfere uticaja braće Vučić.

Iako mu okolnosti nisu naklonjene, Vučić ne dozvoljava da ga realnost sputava, uzda se u svoj izbrušeni talenat za spletkarenje. Ako je Grenel najveća prepreka za čistku tandema Brnabić-Mali, Vučiću ostaje samo da sledi devizu: "Iza svakog problema stoji čovek; nema čoveka, nema ni problema".

Pošto ne može sam da eliminiše Grenela, ostaje mu da se nada da će to uraditi glasači na predstojećim izborima za predsednika Sjedinjenih Država. Ako Tramp izgubi, nestaće i Grenel i njegov pederski kružok iz Srbije.

Konačni rezultat izbora u SAD znaće se u drugoj nedelji novembra. Za Vučića, prekasno. Ustav Srbije nalaže da se nova vlada konstituiše do 3. novembra. Vučić je već milion puta pogazio Ustav i sve moguće zakone, ali uvek je imao ili je predstavljao da ima opravdane razloge. Sad toga nema. Datum je određen, nema prostora za manipulaciju.

Tako bi zaključio svako normalan. Ne i Vučić. On se setio da opet, kao u martu, u političkim manipulacijama upotrebi pandemiju korona virusa. Smislio je da opet uvede vanredno stanje kako bi odložio rok za formiranje vlade.

Prvi plan je predviđao da vanredno stanje proglasi 1. oktobra i da ga drži do sredine novembra. Kroz to vreme, nadao bi se Trampovom porazu. Kad bi mu se ispunila želja, s vrata bi skinuo Grenela i, što je još važnije, tzv. Vašingtonski sporazum. Bez problema bi mogao da izabere nekog svog favorita za premijera, kao i ministre. Da ne gura prst u oko Amerikancima, verovatno bi na funkciji ministra ekonomije ostavio Malog, a Brnabićku bi poslao negde, što dalje, za ambasadorku.

Ideju o ponavljanju torture u vanrednom stanju u medije su progurali članovi tzv. Kriznog štaba. Prvo je Branislav Tiodorović, 10. septembra, pomenuo potrebu za primenom "najoštrijih mera protiv korone". Pet dana kasnije, to je ponovio i Predrag Kon. Nisu objašnjavali razloge za uvođenje vanrednog stanja, ali jasno je da su upravo to smatrali najoštrijom merom, što ono i jeste.

Plan je propao iz dva razloga. Prvi, odlučujući razlog je stigao iz Brisela. Komesari Evropske unije direktno su zabranili Vučiću da razmišlja o vanrednom stanju. Prilikom prvog talasa korona virusa, ta mera je primenjena u 27 evropskih država. Kad dođe do drugog udara, bez obzira koliko bude jak i opasan, niko neće uvesti vanredno stanje. Ne sme se, to bi uništilo ekonomski sistem u svakoj zemlji. Uzalud je Vučić objašnjavao da srpski budžet može da podnese to opterećenje i da mu je stalo do zaštite javnog zdravlja. Naravno, u te laži niko nije poverovao.

I da Evropska unija nije zabranila novu zloupotrebu pandemije virusa i straha, Vučić ne bi uspeo da realizuje plan. U zdravstvenom sistemu traje tiha pobuna. Lekari koji su potpisali peticiju za promenu članova Kriznog štaba izloženi su progonu. Smenjeni su lekari u Leskovcu, Užicu, Novom Pazaru i drugim mestima, koja su podnela najteže udare korona virusa.

Na Vojnomedicinskoj akademiji smenjeno je sedam načelnika klinika i instituta, među kojima su i Danilo Vojvodić, nečelnik Instituta za medicinska istraživanja, Lidija Kandolf Sekulović, načelnica Klinike za kožne i polne bolesti, kao i Slobodan Obradović, načelnik Klinike za urgentnu internu medicinu, koji je lečio Aleksandra Vučića kad god bi krahirao i završio na VMA. Mnogi lekari su, posle ukidanja vanrednog stanja, napustili Srbiju. Samo iz KBC Zvezdara otišlo je troje anesteziologa i dva neurologa.

Zbog režimskog progona, većina zdravstvenih radnika odbila je da potpiše dokument Ministarstva zdravlja, kojim je zahtevano da se izjasne da li su spremni da u sledećem periodu dobrovoljno rade u kovid-bolnicama. U kraljevačkoj bolnici na to je pristao samo Rade Panić, predsednik Sindikata lekara i farmaceuta, ali on nije politički podoban. Vlast zna da bi iznosio u javnost tačne, a ne falsifikovane podatke, pa nije prihvatljiv.

Kad bi opet uveo vanredno stanje, Vučić bi dobio priliku da se osveti svim spornim lekarima, da ih premešta iz bolnice u bolnicu, da ih šikanira i zlostavlja. Međutim, svestan je da bi mu se to razbilo o glavu. Izazvao bi širi bunt, ustale bi i kukavice koje ćutke trpe svaku torturu, a onda bi došlo do definitivnog kolapsa zdravstvenog sistema.

Podvijenog repa, Vučić je morao da odustane od vanrednog stanja. "To je ortodoksna glupost koju nije niko pominjao osim budala", ustvrdio je Tiodorović, gađajući Panića, a pogodivši svog šefa, predsednika Srpske napredne stranke.

Vučić je nastavio da spletkari među članovima svog kartela. Ulogu premijera obećao je Brnabićki, Branislavu Nedimoviću i Milošu Vučeviću. Ivici Dačiću je rekao da su dva ministarska mesta namenjena socijalistima, osim ako Amerikanci ne zabrane takvu kombinaciju.

Stara Vučićeva želja je smena Zlatibora Lončara. Dva puta je pokušavao da ga se reši. Nije uspeo. S nadom da će biti "treća - sreća", opet najavljuje promene na čelu Ministarstva zdravlja. Sad je ministarsku funkciju namenio, navodno, za Mariju Zdravković, aktuelnog v.d. direktora Kliničkog centra Bežanijska kosa.

Šta će od toga biti, ne zna niko, pa ni Vučić. Njega to ne brine, ne žuri. Tehnička vlada, iako po Ustavu ne bi trebalo ni tako da se tretira, nesmetano krši ovlašćenja. Ministarstva su prazna, niko ništa ne radi, svi otaljavaju obaveze i čekaju da vođa smisli kako da izađe iz škripca.

Nije konstituisana ni Narodna skupština. Overeni su mandati poslanicima u novom sazivu, ali nisu formirani skupštinski odbori. Na ulazu u Dom Narodne skupštine nalazi se skulptura Tome Rosandića "Igrali se konji vrani". U okviru te simbolike, Vučićevi poslanici, njih 248, igraju se sudbinom države. Niko, ama baš nijedan predstavnik naroda, nije digao glas protiv sprdnje s demokratijom i parlamentom. Znaju da bi pozivanje na zdrav razum iznerviralo psihopatu, pa ćute.

Haos je prirodno Vučićevo stanište, u njemu se oseća kao svoj na svome. Državu i narod uvukao je u vlastitu patologiju. On luduje, njegovi saučesnici iz vrha kartela čerupaju celu Srbiju, institucije su okupirane, policija je postala najmoćniji deo organizovanog kriminala, pravosuđe je pretvoreno u servis za zaštitu naprednjačkih bandita i progon nepodobnih opozicionara i novinara, privredni kolaps preti uništenjem ekonomskog sistema, medijski mrak nikad nije bio crnji... I, to nikoga ne interesuje.

Narod, osiromašen i očajan, gleda kako da obezbedi golu egzistenciju. Opozicija nema snage ni da se odbrani od režimskih napada, a kamoli da krene u kontraofanzivu. Strani centri moći sve vide i znaju, ali ništa ne preduzimaju da zaštite građane Srbije, prepuštene na milost i nemilost naprednjačkom kartelu. - Vašington se bavi ekonomskim pitanjima. Za poboljšanje izbornih uslova, stanje u medijima i oslobođenje državnih institucija obratite se Briselu, možda ćete tamo naići na više razumevanja - iskreno je rekao Entoni Godfri jednom od lidera Udružene opozicije Srbije.

Amerikanci dobro znaju da je naopak njihov način pružanja pomoći stanovnicima Srbije i tzv. Kosova. Ne može da se napravi zdrav ekonomski sistem bez demokratskih uslova i pravne države. U okolnostima kakve su u Srbiji, niko ne može da konkuriše za bilo kakav posao ako nije deo vladajućeg kartela. Iako su svesni toga, Amerikanci se uzdaju u kvalitet svojih pravila poslovanja. Oni će kontrolisati svaki cent, koji stigne preko njihove Međunarodne razvojne finansijske korporacije. Za sve ostalo ne mare. Ipak, američki ambasador u Beogradu ima objašnjenje i za takve stavove.

Vučić je, "Vašingtonskim sporazumom", dobio zadatak da reši sve probleme koji decenijama usporavaju razvoj Srbije. Prihvatanjem da Srbiju veže za Ameriku, Vučić će morati da raščisti odnose s Rusijom i prekine saradnju u političkom, vojnom i bezbednosnom sektoru. S obzirom na visinu investicija i komplikovane finansijske transakcije, Srbija će teže podneti raskid poslovnih kombinacija sa Kinom. Ozbiljan posao biće i distanciranje od Turske i, naročito, Irana.

Za kraj, najveće iskušenje pred Vučićem biće priznanje nezavisnosti albanske republike Kosovo. Međutim, Godfri smatra da će, kad se izvrše svi ti zadaci, definisani "ugovorom" potpisanim u Beloj kući, Srbija dobiti priliku za razvoj, ekonomski i politički. Vučić mora da obavi sav prljav posao, pa da svom nasledniku, ko god to bio, ostavi čiste račune. Po tom scenariju, Srbija će ostati bez Kosova i Metohije, ali umesto Rusije i Kine, u svemu spornih partnera, dobiće podršku Sjedinjenih Američkih Država.

Godfri priznaje da SAD trenutno ne namerava da se bavi problemima na srpskoj političkoj sceni. Ipak, Amerika može da utiče i na to, ali samo u okviru borbe protiv međunarodnog kriminala.

Američko pravosuđe će postupati po optužnicama za šverc droge i oružja, pranje novca i druga krivična dela nezavisno od toga da li su osumnjičeni rođaci, kumovi ili bliski saradnici Aleksandra Vučića.

Obračun s kriminalom ide svojim tokom, nezavisno od političkih odnosa. Na osnovu toga, Godfri očekuje da u jednom trenutku, pre ili kasnije, i rešavanje problema "Vučić" dođe na dnevni red. U okviru neke tačke 62, bez široke diskusije, biće doneta odluka da se on skloni s vlasti. Uostalom, tako je, na sličnoj tajnoj sednici predstavnika svetskih centara moći, svojevremeno doneta i odluka da Vučić bude instaliran na vlast u Srbiji.

Ne lipši, magarče, do zelene trave. Amerikanci imaju sve vreme ovog sveta, mogu da eksperimentišu na Srbiji koliko god žele, potpuno nezainteresovani za katastrofu u koju ona tone. U njihovom projektu "postkosovske Srbije" ima logike. Ta logika nije prihvatljiva za većinu Srba, ali kreatori projekta smatraju da je korektna ponuda da Srbija ostane bez Kosova, koje je ionako odavno izgubila, i dobije priliku da u novu budućnost krene bez starog tereta.

Do tada, dok Vučić ne ispuni obaveze iz "Vašingtonskog sporazuma", od Srbije neće ostati ništa. Odnosno, ono što ostane i katastarski će preći u vlasništvo kriminalaca iz naprednjačkog kartela. Pored toga, ostaće i silna dugovanja, koja će otplaćivati nekoliko sledećih generacija, ako ih bude.

Za osam godina vlasti, Vučić je dug Srbije podigao sa 15 na 27 milijardi evra. Iako je i ta cifra dovoljno strašna, ona je samo vrh ledenog brega. Razmere finansijske katastrofe koju je kreirao lopov na vlasti mogu samo da se naslute.

Uz zvaničnih 27 milijardi evra, treba dodati i sedam milijardi iz ugovora o kreditnoj liniji od Kine, kao i mnoga druga zaduženja, koja pravi država na razne načine, a koja ne ulaze u ovu statistiku.

Recimo, gradska vlast u Beogradu potpisala je ugovor kojim se obavezala da godišnje isplaćuje 40 miliona evra, u periodu od sledećih 30 godina, francusko-japanskom konzorcijumu koji gradi spalionicu otpada. Taj dug od 1,2 milijarde evra nije unet u zvaničnu statistiku, ali mora da se otplati. Ne mogu da se nabroje svi slični primeri, koji su Srbiju uveli u dužničko ropstvo, ali zna se da se taj trend nastavlja.

Vučić je uspeo da uništi i najveće srpske firme. Iz njih je izvlačio novac, koji je trpao u džep sebi i ortacima iz ganga, da bi gubitak pokrivao iz budžeta, na štetu svih građana. Na taj način opljačkao je Telekom, SDPR Jugoimport i Elektroprivredu Srbije.

U poslednje dve godine Telekom se zadužio za milijardu evra, a ukupan prihod je povećao za samo tri miliona evra. Novcem iz kredita, po astronomskim cenama, kupljeni su mali provajderi i isplaćivan avans od po 40 miliona evra za pokretanje privatnih televizija Vučićevih saradnika. Takvo poslovanje je dovelo do toga da Telekom nema novca za plate svojih radnika. Zbog toga je doneta odluka da izda obveznice u vrednosti od 200 miliona evra s garancijom Narodne banke Srbije. Kupovinom tih obveznica, poslovne banke će ostvariti siguran plasman novca i dobru zaradu, a dug će otplatiti građani Srbije.

Po istoj matrici postupa i SDPR, državno preduzeće za prodaju naoružanja i vojne opreme. Od 2013. do 2019. godine namenska industrija u svetu postigla je rast od 150 milijardi dolara. Svi proizvođači i prodavci oružja zarađuju, propadaju samo srpske firme pod kontrolom Vučića.

U tom periodu fabrika "Krušik" povećala je obaveze sa 36 na 73 miliona evra. Čačanska "Sloboda" je dugovanja digla sa 44 na 70 miliona evra, a "Prvi partizan" sa 17 na 44 miliona evra. Izgleda neverovatno, ali propao je i SDPR. Vučić je instalirao pljačkaški sistem u kome su zaradu od prodaje oružja uzimale privatne firme Slobodana Tešića i razni GIM-ovi, a državno preduzeće je sad prinuđeno da izdaje obveznice u vrednosti od 130 miliona evra kako bi preživelo.

I Elektroprivreda Srbije najavljuje da će izdati obveznice vredne 250 miliona evra, kako bi pokrila gubitke. Samo ta tri velika državna poslovna sistema ove godine će, preko izdavanja obveznica, podići zaduženje Srbije za 580 miliona evra. U tim preduzećima radi oko 80.000 ljudi, a još oko 250.000 je poslovno povezano i zavisno od njih. Vučićeva bratija ih je, kao i ostale građane, opljačkala i opteretila zaduženjima, koja će naneti trajnu štetu.

Strani mešetari, vašingtonski i briselski, nemo posmatraju zločin koji nad Srbijom vrši Vučićev kartel. Poneki diplomata, poput Godfrija, povremeno se sažali nad srpskom nesrećom, ali niko ne preduzima ništa da zaustavi torturu. Umesto konkretne pomoći, u privatnim razgovorima s predstavnicima opozije nude bledu utehu.

Sledeća Vučićeva vlada, kažu, neće potrajati, oročena je na godinu dana. Vanredni parlamentarni izbori će se, prema tim informacijama, održati u novembru 2021. godine. Komesari Evropske unije obećavaju da će izvršiti pritisak na Vučića da unormali izborne uslove. Garantuju da će prinuditi diktatora da oslobodi Radio-televiziju Srbije.

Prema njihovoj proceni, to bi trebalo biti dovoljno da se razbije medijski mrak i da građani van Beograda saznaju da postoje i neke opozicione stranke, a ne samo SNS i njeni beznačajni sateliti. Na ostale sporne stvari niko ne može da utiče, tako da će Vučić opušteno nastaviti da krade glasove, podmićuje i vrši pritisak na birače.

Evropski komesari, kao i Vučić i njegovi savetnici, ne shvataju dubinu propasti Srbije. Ne vide da su naprednjački razbojnici preterali s pljačkanjem. Oteli su previše, raširili su siromaštvo u meri kakva nije postojala ni za vreme turskih i nemačkih okupacija. Srbija je i zvanično, uz Moldaviju, najsiromašnija država u Evropi. Više od 2,7 miliona živi u riziku od bede, a oko 400.000 dece nema elementarne uslove za život, nema tri obroka dnevno, zdravstvenu zaštitu i mogućnost da se školuju.

Vučić od Ipsos Strategic Marketing dobija oko 700 istraživanja godišnje, dva dnevno. Uveren da je pametan, diktator misli da je dovoljno da, posle analize rezultata anketa na pitanja koja sam formuliše, svoje izjave prilagodi stavovima većine ispitanika. Govori ono što narod želi da čuje. To govori glasno, preko svih svojih medija.

Iako je naučio da koristi alat za manipulaciju javnim mnjenjem, Vučićev ograničeni um ne može da dobaci do osnovnog političkog aksioma - najvažniji uzrok promena vlasti nije ideologija, već potreba za hranom. Glad će naterati ljude da ustanu i suprotstave se zlotvorima iz naprednjačkog kartela. Kad do toga dođe, a nije daleko, od piramide faraona Vučića neće ostati ni kamen na kamenu.

Pobuna gladnih svešće Vučića na njegovu realnu meru. Na nulu. Posle osam godina balansiranja na međunarodnoj sceni i lutanja u saradnji s EU, Kinom, Rusijom, Iranom i Nemačkom, Amerikanci su natovarili teško breme na Vučićeva nejaka pleća.

Ako ispuni sve što je obećao, gotov je. Ako odustane, opet je gotov. No, to je njegov privatni problem. Opšti problem je davno opisao Petar Lazić u aforizmu "Odisej je bar lutao sam, Itaku nije vodio sa sobom".

Vučić je za sebe, nesposobnog i maloumnog, vezao Srbiju. Sad ne zna šta će, ne zna gde mu je dupe, gde glava. Nema veze, kad se podignu kuka i motika, kad propadne naprednjački kartel, sve Vučićevo, i dupe i glava, biće smešteno u jedno mrtvačko odelo, ili, ako bude bilo sreće, u zatvorsku uniformu. A, taj posao neće obaviti stranci, to je na građanima Srbije.