Tragom vesti

 

 

Kuršumlija: Dinkić u Kopaonik priveo Simpo iz Vranja

 

 

Nije hteo, nije smeo

 

 

Novine su danima pisale o štrajku u Kuršumliji, gde se prvi put na barikadama našlo šest-sedam hiljada ljudi, ceo jedan grad. Moglo se pročitati da će radnici bagerima krenuti ka Beogradu. Tadić nije znao šta da radi. Dinkić se uplašio. Cvetković nije smeo da dođe da vidi ruglo srpske privatizacije. Moglo se pročitati svašta, samo se nije moglo pročitati ko je opljačkao kuršumlijske firme Kopaonik i Sedmi juli. Za koga su radili Slaviša Ristić i Bogdan Aleksić, grobari nekad uspešnih preduzeća u Kuršumliji

 

 

Miodrag MIlojević

 

Posle dvanaest dana, blokada puta Niš - Priština je na jakim mrazevima ''zamrznuta'' tako što je Mlađan Dinkić u Kuršumliju priveo Simpo iz Vranja i njegove stručnjake. Oni će napraviti odgovarajući biznis-plan za pokretanje proizvodnje. Radnici znaju da preduzeće Kopaonik ne oskudeva u stručnjacima, da se proizvodnja odmah može pokrenuti, tržište postoji, ako se izuzme vozni park koji je opljačkan i opremljen u staro gvožđe.

Mlađan Dinkić nije smeo u Kuršumliju, ali je poslao Mišelu Nikolić koja je rekla da se francuska firma Tarne di Pano interesuje za Kopaonik. Mišela je izjavila da ništa nije znala, nije znala hoće li gladni i bedni radnici iz Kuršumlije da rade ili neće da rade. Ako jesu gladni verovatno hoće, mada se nisu izjasnili nego su se dvoumili da li hoće ili neće, s obzirom na vremenske nepogode.

A Mlađan Dinkić? Dinkić se obratio medijima. Pitao je zašto ne pišu o uspešnima, ima u Srbiji uspešnih, dok mediji jure neuspešne i gladne pa pišu o blokadama i štrajkovima. Nismo znali da su radnici opljačkanih firmi neuspešni, verovali smo da su prevareni, pokradeni... Ipak su oni neuspešni. Kakav cinik i kako će jedan takav cinik završiti!

 

 

Rast i propast

 

Kao kazaljka na vagi ispred mene se pojavi ime firme Kopaonik između dva buđava, zelenkasata brda. Asfalta nema, usputni strmi putevi su crne trake blata. Spuštam se do portirnice, noge uzleću.

Portir, on je dobar čovek. Hoće da objasni, da objasni sve što meni i njemu nije jasno. Nad mojom glavom napušteni kamioni ostadoše na ulici. Napušteni kamioni-cisterne i u fabrici. Kiša ih je oprala i zadavila motore bez glasa. To su bivša vatrogasna vozila.

Da li sam video fabriku Kopaonik? Video sam upravnu zgradu fabrike kroz koju se pruga probada kao strela. Fabriku video nisam, dugačka je kao grad Kuršumlija. Duža je od grada, ide krivom linijom, upucana u brda, dugačka je tri kilometra.

Tesan prolaz između dva brda - tu je Korčagin zavukao fabriku. Portir ne poznaje Korčagina. Iz priče svoga oca, takođe radnika Kopaonika, zna da je Korčagin sve napravio. Korčagin je počeo od pilane. Bila je prvo samo pilana.

Fabrika je uklještena, kuća sa jedne strane, sa druge brda šuma prošarana serpentinama i prorezima.

- Do privatizacije, radili smo punom parom. Bilo je hiljadu, osamsto, devetsto radnika. Tad je bila pilana, šperana, lesoniti, oplemnjeni lesoniti, kuhinja, sve je radilo.

Posle privatizacije ništa nije radilo: - Kupac je naš čovek, Slaviša Ristić iz sela Baca, prema Prokuplju.

Iz sela prema Prokuplju bio je i Korčagin, portir misli da mu je prezime Milićević, čuo je od oca, nije siguran. Korčagina su ispratili, portir je posle toga počeo da radi.

- Otpustio je, oterao po biro, ovamo-onamo, ostalo je 450 ljudi, neke na biro sa povratkom, neke bez povratka. Posle privatizacije malo jesmo primali platu. Imao je svoje ljude, mahom u komercijali, upravi, sa njima je osnovao konzorcijum od šesnaest-sedamnaest ljudi.

- To su uglavnom vaši direktori?

- Tačno tako. Naši direktori.

- Počelo je 2007. godine, 15. septembar, od tada do ove godine primio sam tri i po plate. Plata 12.000, ne računajući dnevnice, imali smo noćni rad, sa noćnim radom primio sam više...

- Izgubili ste tržište?

- Tržište smo mi imali. Šleperi su čekali od kapije za utovar lesonita. To se nenormalno prodavalo. Struju nije plaćao, duguje milion i po evra samo za struju. Krajem februara 2009. godine narod je izbacio direktora Slavišu Ristića, narod, radnici.

Stojim ispred upravne zgrade. Erkondišn je ispod samog krova. Pored erkondišna je prozor, tu je bila kancelarija Slaviše Ristića. Skok kroz prozor ne pomaže, direktor bi skočio pravo u ruke radnicima. Pred kancelarijom direktora čekalo je dve do tri hiljade ljudi. Mali akcionari, radnici i besposlena reakcija. Sećam se, novine su tada pisale da su radnici Kopaonika išutirali i izbacili direktora. Portir mi priča da ga je policija zaštitila, nekako su ga spustili dole.

Gde je sada Slaviša Ristić? - Video sam ga u Kuršumliji, na ulici, pred ovaj štrajk.

Svuda duž puta, asfalt ima samo glavna ulica, leže napušteni kamioni. Sve su to privatnici koji su prevozili građu za Kopaonik. Trošeno je dnevno petsto do sedamsto kubika drveta. Ceo grad je živeo od fabrike lesonita.

Država je postavila privremenog zastupnika kapitala Kopaonika.

- Sad dolazi inspekcija, traži ovo, traži ono. Uopšte nije uplaćivao socijalno, radni staž, ništa, ništa. Drva se kupuju od Srbijašume, drvo se melje za lesonit ploče. Toliki kriminal, toliko ljudi, verovatno je neko stajao iza njega.

Što se Slaviše Ristića tiče, on je bivši radnik Kopaonika. Bio je šef svim kuvarima, upravnik kuhinje, isteran je iz Kopaonika zbog kriminala. Ko je kriminalcu dao fabriku?

- Zašto se ćutali i šta ste čekali?

- Imao je svoje ljude, zaveo je diktaturu. Za reč istera radnika koji se buni, proglasi ga tehnološkim viškom, izbaci ga iz fabrike.

Šta je bilo sa Korčaginom: - Korčagin je stradao u političkoj čistki osamdesetdevete godine. Sagradio je dve hale, nije stigao da ih otvori. Korčagin je dve hale za nešto namenio, niko ne zna za šta. Nestao je u promenama, ubrzo je Korčagin i umro. Da li zbog promena, da li zbog bolesti, da li zbog smrti...

I ode Korčagin pod led. Kočagin, koji je držao ceo ovaj kraj.

Portir objašnjava: - Korčagin je bio direktor velike i moćne firme. Pokupovao je brda oko Kuršumlije radi šume, šuma je osnova sirovina za lesonit. Mleveno drvo i lepak. Korčagin kupio šumu. Zapošljavao je i po tim brdima naseljavao narod. Firma je išla u dužinu, od železničke stanice se do vojske. Sećam se, otac mi je pričao. Dobrovoljni rad na pošumljavanju bio je obavezan posle radnog vremena, u vreme Korčagina.

 

Kadar žutih

 

 

Portir i gladni radnici oko njega nisu se mešali u politiku. Tačno je da je Kopaonik kupio  kriminalac Slaviša Ristić sa kozorcijumom. Portiru nije poznato da je Slaviša Ristić iz Demokratske stranke, da su se u Opštinskom odboru DS-a ulogorili grobari Kopaonika. Preduzeće je opljačkano za 25 miliona evra. Razmišljam da li bi Slaviša Rastić, da je ćapio tolike pare, sedeo u Kuršumliji, gde mu se verovatno ništa neće desiti, ali je izložen prekim pogledima, uvredama, dobacivanju. Ili je taj čovek marioneta, pare su uzeli drugi.

Pred sobom vidim oštre brkove. Jedan radnik vuče ga za kaput: - Ajde, ti nisi radnik Kopaonika. Pusti radnike Kopaonika!

- Neću! Pustite me, i ja sam bio radnik Kopaonika.

Shvatam da politike ima pod šatorom i oko šatora. Reagovao je radnik u civilu ili doušnik Borisa Tadića.

Straimir Đokić, radnik Kopaonika, objašnjava: - Šta sam radio bez plate? Šipkinje, šipkinje sam letos brao, šipkinje i kleku. Ja, radnik sa 57 godina. Prodajemo... Ima sa strane, dođu prevoznici, odnesi kod čoveka. Šipurke, pečurke, šumske plodove smo brali... Od čega da živimo? Kad su nam lopovi sve uzeli, fabrike... Ne jednu, nego sedam fabrika. Kopaonik - tri i po kilometra dužinski... imaš da prođeš... Da mu nađemo vozilo, da obiđe gospodin, da vidi... Imali smo tri i po miliona evra zalihe, da oni uzmu i unište...

- Gde vam je vlasnik?

- Eno ga šeta se po gradu. Sad mož' da ga uvatimo, da ga obesimo. Nego, ne smemo... Nije naš, on je kadar ovih žutih...

- Kako?

- Pola opštinskog odbora DS-a kupci su naše fabrike. Od direktora pa nadalje, svi su članovi DS-a. Svi doktori nauka, izvedoše nas na put...

- Kad je Slaviša Risić kupio Kopaonik, njegov kum Dragan Milošević bio je predsednik odbora DS-a u Kuršumliji. Zatim Dobrica Đorđević, Zoran Zdravković, Zoran Milanović... Svi su oni naši direktori i svi su članovi DS-a. Slušaj rođače, je l' ti jasno? Formirali su konzorcijumm i prišli su toj stranci.

Miroslav Radojičić deluje smireno i hoće da objasni: - Slušaj, zemljače! Napiši da je za 260.000 dolara kupljen Kopaonik koji su radnici Kuršumlije kulukom pravili.

- Možete li da shvatite da je za 260.000 dolara kupljen Kopaonik iz koga su izvukli 25 miliona evra. Prodali nam kamione, ostali smo bez vozila.

Mali crveni radnik odnekud reče: - Ovo će da bude drugi Peti oktobar, ovde!

Drugi radnik mu se unosi u lice: - Kad je bila privatizacija, pre Petog oktobra ili posle? Kad su se opljačkali i ispljuvali na ulicu?

Gde si sada Straimire Đokiću? - Govorio sam. Letos sam brao šipkinje, ovde sam sagradio kuću. Sad se vraćam na selo, gde nemam ni struju. Ne znam gde sam, ne znam gde živim.

- I ovde su ti isekli struju. Odmah seku struju. A on, duguje milion i po evra za struju.

- Da li se dešavalo da nestane struja u fabrici Kopaonik?

- Dešavalo se. Više puta. Vlasnik samo zovne Beograd, mora odmah da puštaju struju. - Sve se vrati oko Beograda, zemljače! Ovde je umešan vrh vlasti, zato ne smeju da dođu!

- Dovde došlo ljudima! Više nema... Na oružje da se dižemo... Privatnici ne mož' da žive, zatvaraju prodavnice...

 

 

Pustošenje konfekcije

 

 

Konfekcija Sedmi juli, gde su radile mahom žene, nije sravnjena sa zemljom. Bolje bi bilo da jeste, u gradu se ocrtava kao ruglo. Konfekcija Sedmi juli. Dva prozora, zjapi jedna crna rupa. Drugi prozor je zazidan. Kao da su se deca igrala. Niko nije ušao unutra godinama. Razvaljeni su svi zidovi, kostur od stubova, drži se krov kao roda na crvenoj nozi, na kosturu. Da nije počeo štrajk, nestala bi cela zgrada.

Skočanjene na klupi, žene, radnice Sedmog jula me posmatraju nepoverljivo. Mnogi su dolazili, snimali su, snimljeni materijal je propadao nekuda ako nije ustupljen policiji.

Ispred mene promiču pege kao sneg. Živorad Miljević, predsednik sindikata konfekcije Sedmi juli, probio se duboko iz mase. Na glavi skijaška kapa.

- Privatizacija je izvršena 2004. godine. Prvi kupac je Bogdan Aleksić. Konfekcija je posle još dva-tri puta prodavana. Aleksić se 2004. godine nalazio na čelu Opštinskog odbora DSS-a za Kuršumliju, pokrovitelj mu je Dragan Maršićanin. Dolazili Amerikanci da kupe konfekciju. Maršićanin isterao Amerikance, fabriku ustupio Bogdanu Aleksiću. Kad je Maršićanin otišao za ambasadora u Švajcarsku, Bogdan Aleksić prelazi Bošku Ristiću iz Demokratske stranke. Boško Ristić ga zastupa na suđenju, bio sam na suđenju sa Boškom Ristićem.

- Kad su izbačeni radnici?

- Izbačeni smo kad su počeli da ruše. Avgusta 2004. godine. Fabrika je rušena, mi nismo smeli da uđemo. Tužili smo se sa Aleksićem oko firme i ugovor je raskinut 16. decembra 2007. godine. Kad je ugovor raskinut Bogdan Aleksić je fabriku rasprodao. Bez obzira na to što mu je 2005. stavljena zabrana od Trgovinskog suda. Bez obzira na zabranu, Aleksić je tokom 2005. i 2006. nastavio da prodaje. Prodao je 18 lokala, i firmu i sve.

- Koliko je konfekcija imala radnika u trenutku privatizacije?

- Imala je 547 radnika. Danas ima negde oko 400. Umrlo je najmanje 50 radnika. Neki su uzeli porodične penzije, nešto uzelo staračke penzije, nešto na biro, veoma mali broj. Sa 43 radnika vlasnik je napravio sudsko poravnanje.

Nama je Agencija za privatizaciju rekla da sve mora biti vraćeno u prvobitno stanje, bez obzira na to što Aleksić prodaje. Evo kako je vraćeno. Prošlo je dve godine otkako je raskinut ugovor. Sve je prodato pod krivičnu i materijalnu odgovornost. Kad su stavili zabranu Trgovinskog suda, morali su da zapečate firmu, a vlasnik je nastavio da rasprodaje.

Neko opet ustade sa klupe: - Znaš koliko je ljudi umrlo! Nisi rekao koliko je ljudi skrenulo i otišlo. Zbog toga, zbog živaca, kad nemaš od čega da živiš onda moraš da poludiš.

- Porušio je sve, počupao je kablove iz zidova!

- Skoro sam ulazio tamo u vrtić. Namerno je napravio ruglo od fabrike, da kad uđeš nemaš šta da tražiš, nemaš gde da uđeš. Fabrika, ona ne postoji. Ko će to da kupi, zidovi i krov vise na betonu.

Mašine, nešto je sud dodelio radnicima, nešto je opljačkao vlasnik i dao u staro gvožđe.

- Naše mašine ne vrede mnogo. Po trista evra. Kad je dolazio Amerikanac, rekao je da ga interesuje zgrada, uneo bi nove mašine, naše mašine su samo za otpad. Amerikanci bi kupili firmu da Maršićanin nije podržavao Bogdana Aleksića.

Jedan lokal u Beogradu Aleksić je poklonio Bošku Ristiću. Nagrada advokatu nad svim sudijama, Ristić ga je zastupao na sudu. Drugi lokal Bogdan Aleksić je dao advokatu  iz Beograda koji ga je na sudu zastupao od 2000. do 2004. godine, iako je Aleksić tek 2003. došao u našu firmu. Dao je lokal od 220 kvadrata u ulici Palmira Toljatija na Novom Beogradu,  na ime obavljenog posla koji nikakve veze nema sa konfekcijom.

- Pozivani smo na suđenje. U Beogradu uvek kažu da se odlaže. Boško Ristić stavio neki podnestak, odlaže se još dva meseca, zatim još dva meseca.

Radnica sa strane dobaci: - Još samo da nam kažu da je proces zastareo. Ni taj dan nije daleko.

- Dok se akcije sudski ne povrate, ne može da mu se oduzme kapital.

Radnici prvi put javno govore o Bošku Ristiću. Gde ste bili do sada?

- Pričamo o Bošku Ristiću neprestano. Kad dođe televizija B 92, oni nam kažu da sve šalju, da cenzuru vrši Veran Matić. Zato ih izbegavamo, bežimo od njih.

Parola ''Boško Ristić zastupa Bogdana'', takva bela krpa visi na vrhu šatora. Gledaoci treba da dokuče koji je taj Boško Ristić.

Kraj filma, rekao sam. Radnici se nasmejaše. - I nama je kraj filma.

Zato ću prepisati parole: Kuršumlija u samrtnom grču, sram vas bilo! Dinkiću dođi!  Poverioci vratite pare - ojađeni radnici Sedmog jula. Mi smo sa vama! ZZ Budućnost, Kuršumlija. - I ovo je Srbija! Beograd nije Srbija! Lopovi u zatvor! Cvetkoviću dođi, vidi kako si nas privatizovao! Modna konfekcija Sedmi juli, Kuršumlija.

- Lopovi u zatvor!

Nema ovde života, ovo je mrtav grad. Pod Turcima bismo lepše živeli.

- Ni Turci ni Nemci ni NATO nisu nam naneli toliko zla materijalno i u ljudskim žrtvama.

- Delić, Delić iz Kostinja danas nije tu.

O Deliću, koji se suprotstavio direktoru i postao radnički heroj, pričaće njegov kolega.

- Bili smo Dine Bošković, moj kolega, Delić i ja. Delić se obratio direktoru da radničke plate ne daje u pozajmicu.

Slaviša Ristić ne daje plate radnicima. Radničke plate deli svojim poslušnicima.

Delić je rekao: - Nemoj da radničke plate razdeljuješ naokolo! Znam, dao si pozajmicu tvome čoveku da sinu napravi svadbu. Je l' to tačno? Nemaš pare, daj nam pet iljada, daj koliko imaš.

Delić je u ponedeljak isteran. I Dine Bošković napolje!

- Dine Bošković, moj kolega, Dine je plakao. Molio je da ga vrati, nema kud, ima trijes godina radnog staža.

Slaviša Ristić, šef nad svim kuvarima, isteran zbog krađe mesa, kupusa, krompira, sada gazda, ima meko srce. Oprostio je Dinetu Boškoviću.

Opet radnici Kopaonika. - Slaviša Ristić, kamione je prodavao u otpadno gvožđe. Ispravan kamion ja sam vozio direktno na vagu.

Rekao je svom pretpostavljenom: - Zašto ovo prodaješ u otpad, ispravan kamion.

Pretpostavljeni se nije ni okrenuo: - Gledaj ti svoja posla.

- Hiljadu i po tona gvožđa Slaviša Ristić je prodao u otpad. Hiljadu i po tona! Samo jedna presa je četrdeset tona. Radnici su tri dana sekli jednu presu. I sad znam gde kamion, u kojoj je ulici parkiran.

Bio je drzak, pitao je da ga prodaju njemu: - Kako nas ne razumete? Šta sam mogao? Mogao sam da reagujem kao Delić i da kao Delić izletim na ulicu!

- Na ulicu? A gde si sad nego na ulici?

Nije trebalo da pitam koliko koštaju  mašine konfekcije Sedmi juli?

- A koliko nas košta sedam godina života na ulici, bez dinara? Koliko je radnika skrenulo zbog toga? Koliko je umrlo? Video sam groblja duž puta. Umrli radnici i seljaci, ljudi raznih profesija, sahranjuju se sa srpskom zastavom.

Vetar nosi glasove preko blata: - Ne smeju da dođu! Ne smeju da dođu. Da su hteli da rade, ne bi nas uništili. Niko iz Vlade ne sme da dođe u Kuršumliju.