Nemačka
Ostavka
najbolje informisanog Nemca, predsednika Horsta Kelera
Politički
nokaut
Od svih nemačkih predsednika najviše problema da se uklopi u svakodnevicu
državnog poglavara imao je baš Horst Keler, zbog nedostatka političkog
iskustva. Sa druge strane, njegova izuzetna karijera pre ulaska u dvorac Belvi
davala mu je sve izglede da zauzme posebno mesto u galeriji nemačkih
predsednika
Fridrih
Emke
dopisnik
iz Nemačke
"Koji Horst?" - ovim naslovom je nemačka štampa svojevremeno dočekala
izbor devetog nemačkog predsednika, Horsta Kelera. Tek je svojom ostavkom,
prvom koju je podneo jedan predsednik Nemačke, ovaj nekadašnji funkcioner Međunarodnog
monetarnog fonda postao poznat i izvan zemlje.
Predsedničko mesto u modernoj Nemačkoj u vezi je sa simbolikom.
U svim javnim zgradama vise slike aktuelnog predsednika, eho onih vremena kada
je sa zida strogo gledao portret nekog kajzera. U suštini, pravo da mu portret
bude istaknut u državnim kancelarijama i da ga do kraja života oslovljavaju sa
"predsedniče" najvažniji su delovi državničke moći koju ima poglavar
Nemačke.
U njegove obaveze, koja su ujedno i prava, spada i overavanje svih zakona
koje izglasa Bundestag, mada ima i pravo i da ih pregleda i stavi svoje
primedbe.
Odlazeći Keler je odbio da potpiše dva zakona. Na predlog
kancelara on proglašava članove
savezne vlade i najviše državne službenike. Od Kajzera je nasledio pravo da amnestira podanike, dok jedino u
slučaju političke krize (u koju u Nemačkoj ubrajaju i prevremene izbore) ima nešto
šira ovlašćenja.
I naravno, predsednik Nemačke ima pravo da boravi u čak dve zvanične rezidencije: vili Hameršmit u Bonu i
dvorcu Belvi u Berlinu. Ova potonja je prva zvanična
rezidencija, dok je prva (vila) sentimentalni ostatak nemačke posleratne podele.
Od svih nemačkih predsednika najviše problema da se uklopi u svakodnevicu
državnog poglavara imao je baš Keler, zbog nedostatka prethodnog političkog
iskustva.
Sa druge strane, njegova izuzetna karijera pre ulaska u dvorac Belvi davala
mu je sve izglede da zauzme posebno mesto u galeriji nemačkih predsednika.
Keler je bio četvrti predsednik SR Nemačke kome je pošlo za rukom da dobije
i drugi petogodišnji mandat. Kelerov prethodnik, Johanes Rau, bio je jedini
koji nema maturu. Valter Šel nije mogao zbog rata da završi svoje bankarsko
obrazovanje, ali je posle rata bio direktor u industriji. I pravnik Rihard fon
Vajceker je pre svog izbora za saveznog poslanika direktorovao u industriji.
Hajnrih Lipke je jedini katolik među nemačkim predsednicima (ostali su
evangelisti), studirao je poljoprivredu. Teodor Hojs studirao je ekonomiju,
istoriju, filozofiju, istoriju umetnosti i političke
nauke, a radio je kao novinar i naučnik. Čak četvorica
ranijih predsednika bili su pravnici.
Problem koji i prosečan Nemac ima sa svim ovim imenima je to što ni kod
njih većina ne zna ko su bili ovi ljudi i kada su vladali. Nemački predsednik
ima još manjeg političkog uticaja nego engleska kraljica, koja bar ima pravo da
joj se lik pojavi na novčanicama.
Da li će za mandata nešto posebno da postigne zavisi isključivo od ličnosti
stanara Belvija, jer je on jedini na političkom vrhu Nemačke koji nije
uklopljen u neko kolektivno telo. Kancelar je član
vlade, dok je predsednik parlamenta u prezidijumu i savetu seniora. Kako nema
nikog pored njega, isto tako nema nikog ni iznad predsednika, koji samim tim
usamljen stoji na vrhu političke piramide. Baš iz
tog razloga on nema nikakav politički uticaj garantovan
institucijama države.
Zbog svog političkog neiskustva Keler je na početku mandata imao velike
iluzije o svojoj misiji. Prvi mandat je proveo upuštajući se u populizam koji mu je u pojedinim trenucima doneo i neverovatnu
podršku od preko 80 odsto stanovnika. Ova popularnost mu je omogućila reizbor, ali je svoj drugi mandat potrošio trošeći svoju popularnost.
Na koru od banane preko koje je iskliznuo iz fotelje, stao je upuštajući se
u diskusije o vojnom angažmanu nemačke armije u inostranstvu. Zbog svoje užasavajuće
odgovornosti za dva svetska rata, desetine miliona izgubljenih života i najstrašnijeg
genocida koji je svet ikada video, Nemačka je posle Drugog svetskog rata
prihvatila ustavnu zabranu vojnog angažmana u inostranstvu.
Kelerova greška, koja ga je na kraju koštala funkcije, bila je to što je
prvi obznanio da je car go - on je samo rekao ono što svi već vide i što unazad
deset godina sve nemačke vlade i čine. Prvi strani vojni angažman Nemačke od 1945. bio je na Balkanu, i to u onom delu u kome je Vermaht ostavio
najdublje ožiljke - Srbiji.
Tadašnja crveno-zelena koalicija je opravdanje našla u tome da su međunarodni
ugovori stariji od nacionalnog ustava, pa pošto je Nemačka članica NATO-a ona
je u obavezi da se pridruži agresiji na SR Jugoslaviju. Partija zelenih, članica
vladajuće koalicije iz 1999, koja je time zatvorila krug svog mutiranja od
mirotvoraca do ratnih huškača, odonda ne može politički da se oporavi i povrati
iz klasičnog nokauta koji su joj birači zadali na izborima.
Sledeći vojni angažman Bundesvera (nemačke vojske) bio je u početku manje
sporan, ali je zbog dugog trajanja postao nepoželjna tema u salonima berlinske
političke elite. Invazija i okupacija Avganistana ne samo što su se odužile
već zahtevaju i sve više žrtava
od Nemaca. Većina birača bi najviše volela da se momci Bundesvera iz te daleke
zemlje povuku danas, ako to već nisu uspeli juče. Na sutra bi malo ko da misli.
Posle svoje iznenadne posete nemačkim trupama u Avganistanu, Keler je dao
jedan intervju u kome je rekao kako država nemačke veličine i uticaja mora da
bude svesna da svoje interese ponekad mora da brani i oružanim sredstvima.
Posle toga se na njega obrušila lavina komentara o
novom nemačkom militarizmu. Jednostavno, nemačka kao, uostalom, i sve ostale zapadne
demokratije počiva na tome da se nezgodne teme ne diskutuju, već se rešenja
podrazumevaju. Agresije na Jugoslaviju i Avganistan same po sebi su
prihvatljive, ako se o njima ne pokreće javna diskusija.
Uvređen ovakvim stavom Keler je odlučio da se povuče sa svog položaja. S obzirom na ustavna ovlašćenja
koja (ne)ima ovo je i najrealniji izlaz iz krize koju je sam i prouzrokovao.
Nemački predsednik, naime, ne može da se obraća Bundestagu, pa tako ni Keler nije imao ovaj način
da objasni i ublaži svoje stavove. Preterano obraćanje
javnosti takođe nije poželjno, jer su Nemci navikli da je njihov predsednik u
senci kancelara koji i jeste osoba što u svojim rukama drži sve uzde vlasti.
Nemačku sada očekuje biranje novog, desetog predsednika republike. Nemački predsednik se bira u dvodomnom parlamentu na predlog vlade. Uobičajeno je da se traži konsenzus sa najjačom opozicionom strankom, u ovom slučaju
SPD-om. Zbog trenutnog odnosa snaga, jer SPD ima većinu u gornjem domu, ovaj
konsenzus je neophodan.
Snaga
reči
Koliki će stvarni uticaj imati jedan predsednik Nemačke zavisi od njegove
ličnost. Po svojoj funkciji, predsednik je iznad partija i parlamentarnih
rasprava, ali se redovno viđa sa svim uticajnim igračima na političkoj sceni.
Zbog toga on spada u najbolje informisane Nemce.
Posebna, ako ne i jedina moć
predsednika SR Nemačke sastoji se u govoru.
Široko obrazovani Teodor Hojs je bio ponosan što je sve svoje govore sam
napisao, čuveni govor Riharda fon Vajcekera povodom četrdesete godišnjice završetka
Drugog svetskog rata spada u najznačajnije govore dvadesetog veka.
Za Kelera se može reći da ga je
ubila sopstvena prejaka reč.
Keler je bio četvrti predsednik SR Nemačke kome je pošlo za rukom da dobije
i drugi petogodišnji mandat.
Invazija i okupacija Avganistana ne samo što su se odužile već zahtevaju i sve više žrtava od Nemaca.