ParaDOS

Slika jednog vremena: kako smo zaveli vladavinu demokratskog haosa i bezumlja (3)

 

Kako su revolucionari postali makroi

 

Potpredsednik prve postkomunističke vlade Srbije, Miodrag Mile Isakov, dugogodišnji novinar, scenarista, nekadašnji urednik TV Novi Sad i doskorašnji srpski ambasador u Izraelu, napisao je sredinom prošle decenije knjigu-svedočanstvo o skandaloznoj koaliciji DOS. Kao saučesnik tog političkog provizorijuma, kvalifikovan da o njemu kritički progovori, ubrzo je zasmetao. I on i knjiga. U međuvremenu su neki zasmetali sebi ili su postali deo političke istorije. Tabloid u nekoliko brojeva objavljuje izvode iz ove knjige

 

Mile Isakov

 

Šesti oktobar. Ono što se događalo pred same izbore, i neposredno posle njih, već je dobro poznata istorija. Posebno 5. oktobar, o kome je objavljeno nekoliko knjiga, monografija i opširnih intervjua od onih koji su ga i organizovali. Ja sam te kritične noći 5. na 6, zajedno sa većinom lidera, bio u Starom dvoru, odnosno zdanju Skupštine Beograda, sa čijeg smo se balkona, svako po nekoliko puta, obraćali masi od nekoliko stotina hiljada građana cele noći. Očigledno, još uvek nije moglo da se okupi dovoljno javnih ličnosti koje mogu držati pažnju cele noći. Verujem da niko tačno ne zna ko je sve te noći govorio, jer nije postojao precizan scenario ni plan. Izgleda da je svako zvao koga se setio i znao. Tako su balkonom prodefilovali razni likovi, i manje i više "naši". Sećam se, na primer, da su Brena i Boba bili izviždani kada su se pojavili. Nisam znao razlog, a činilo mi se da je bilo drugih faca kojima nije trebalo ni pružiti takvu šansu, a prošli su bez problema. Nedokučiva filozofija mase, koju je trebalo održati na okupu i budnom.

Verovalo se, naime, da su nam okupljeni građani najbolja zaštita od napada specijalnih jedinica, o čijim pokretima prema nama smo celu noć dobijali najave.

Jedna takva jedinica je, oko dva ujutro i došla, i zatražila da nam se priključi, da stane u našu zaštitu. Prihvaćeni su bez rezerve i sa oduševljenjem. Dok su se drugi grlili i ljubili s njima, razmišljao sam o trojanskom konju. Neopravdano. Tek njihovim dolaskom pokazalo se da je naše obezbeđenje do tada bilo prilično traljavo organizovano i šuplje, naročito sa stražnje strane zgrade u ulici Srpskih vladara, sada, čini mi se, Kralja Milana, u kojoj nije bilo nikoga, ni građana ni nekog ozbiljnog obezbeđenja. Tu su odmah postavili nekoliko svojih borbenih kola i stražare, a rasporedili su se i na tavanu i krovu, obavestivši radio vezom sve svoje kolege da su tu i da će, ako dođu, imati sa njima posla. Ko ih je zavrbovao ne znam, ali primetio sam da su u toku večeri, iz zgrade najčešće izbivali Čović, Perišić i Vuk Obradović, a povremeno i Đinđić.

 

Trebalo je nastaviti

 

Negde posle ponoći u zgradu je, teško pretučen, donet glavni urednik RTS-a Milorad Komrakov, koga su naši redari tu sakrili od građana, koji su hteti da ga linčuju. Ukazana mu je lekarska pomoć i tu je, negde u podrumskim prostorijama, prespavao. Oko deset ujutro, kada sam poslednji put pitao za njega, pre nego što sam krenuo iz zgrade, rečeno mi je da je dobro i da još spava. Ne znam šta je dalje bilo sa njim.

Najozbiljnije pretnje o napadu dobili smo oko četiri ujutro. Tada su, odjednom, prepoznatljivi, ali ne i suviše upadljivi, momci iz obezbeđenja odnekud povadili neke automate i postali uočljiviji. Negde u to vreme, zgradu je napustila Ružica Đinđić i još nekoliko dama, a ja sam tek tada primetio da Batić i Čeda nose pancire ispod odela. Do napada ipak nije došlo, ali napetost je primetno popustila tek oko šest, kada je počelo da sviće.

Građani su, u sve većem broju, počeli ponovo da se okupljaju, a govornica se preselila pred Saveznu skupštinu, gde smo ceo dan nastavili miting, uz pomoć sve većeg broja javnih ličnosti, od kojih posebno pamtim srdačan susret sa Čkaljom, kao sa starim prijateljem, mada smo se tada prvi put sreli. Ja sam, naravno, njega odlično znao i poštovao, i imponovalo mi je što je i on znao šta ja pokušavam da uradim i što je svojim imenom svesrdno stao iza toga, pun optimizma. To obavezuje. Naročito posle saznanja da je, dve godine kasnije, umro u nemaštini i razočaran. Niko ga se posle nije setio.

Bio je to 6. oktobar, za kojim smo kasnije slušali brojne žalopojke, zato što, navodno nikad nije stigao. Pri tome, naravno, svako podrazumeva nešto drugo. Metaforički to, zaista, može svašta da znači, ali po meni pozivanje samo na taj jedan dan, makar i u metafori, zlokobno zvuči i ponajpre može biti tumačeno kao poziv na obračun, na linč, pre nego na raskid sa prošlošću i totalni diskontinuitet, što ja mislim da je bilo neophodno i moguće učiniti. Prinudnim, ali ne i nasilnim sredstvima. A to nikako ne može stati u metaforu 6. oktobra.

Oni koji lamentiraju nad tim datumom zapravo ne mogu da prežale praksu hajdučkih upada u institucije i firme, uspostavljenu toga dana u Beogradu i nastavljenu narednih meseci širom Srbije, preko takozvanih "kriznih štabova" koje su formirali razni samoproglašeni DOS-ovi komesari. Predsedništvo DOS-a, zvanično, nikad nije pravilo planove takve vrste, niti donelo bilo kakvu odluku ili uputstvo da se tako nešto radi, ali očigledno da to nije spontano nastalo i da je prećutno jedno vreme tolerisano. Odluka da se sa time prekine pala je tek kada su na terenu "krizne grupe" počele da se utrkuju i sudaraju, po dve-tri u istoj firmi, i da ratuju međusobno. Kada je sve već postalo farsa i kada su ljudi iz državnih i javnih preduzeća počeli da pozivaju jednu partiju, da dođe kod njih sa svojom kaznenom ekspedicijom, da bi ih zaštitili od neke druge. Ali, kreatori i izvođači radova "oslobađanja firmi" ili oni koji su zakasnili i ostali kratkih rukava, očigledno misle da je tako trebalo nastaviti. Voleli bi da 6. oktobar večito traje.

Dobro i zlo

 

Pre nego što započnem kritičku analizu DOS-ove vlasti, i nabrajanje svega što nismo uradili kako smo obećali i kako je moralo i moglo biti urađeno, želim jasno i nedvosmisleno da kažem da sam ponosan što sam bio u prvim redovima DOS-a i potpredsednik u prvoj demokratskoj Vladi Srbije. Uprkos tome što nismo ostvarili ideale i ciljeve zbog kojih sam u svemu učestvovao iz sve snage. Žao mi je, besan sam, ogorčen zbog toga što nismo iskoristili istorijsku šansu koju smo imali. Posebno zato što smo izneverili ogromno poverenje ljudi i njihova velika, prevelika očekivanja, za koja smo opet mi najodgovorniji. Za to smo krivi i nema opravdanja. Ipak, vredelo je pokušati, učiniti nešto.

Jedna mudrost kaže: "Da bi zlo pobedilo, dovoljno je da dobri ljudi ništa ne učine".

Ml smo se suprotstavili i pobedili jedno veliko zlo, što, verujem, i mene svrstava u grupu dobrih ljudi. Nije to mala stvar. A i uradili smo prilično toga dobrog. Zbog toga sam ponosan.

Po najvećem nevremenu i u najtežim uslovima uspeli smo da olupinu državnog broda, koju su ogromni talasi bacali sve dalje na pučinu, zakrpimo i okrenemo u pravcu mirne evropske luke.

To što je i nas, ipak, porazilo drugo zlo, razlog je stida i revolta koji su me i naveli da napišem ovo svedočenje. Nadam se da je to bio samo povod i da postoje i ozbiljniji razlozi i da će se to i pokazati u porukama i poukama ove knjige.

 

Bez ideologije

 

Jedan od najvećih, ako ne i ključnih, nedostataka DOS-a je potpuno odsustvo ideologije. Bilo kakve ideologije. Po mome sudu, to je bila posledica poluvekovne preterane, najčešće neumesne i sasvim neopravdane, ideologizacije svakog segmenta našeg života.

Opravdani revolt prema tom komunističkom dogmatizmu proizveo je, posebno kod intelektualne elite koja je bila idejni tvorac političke opozicije, neopravdanu i nekreativnu averziju prema ideologiji uopšte.

Sve bežeći od ideologije, kod brojnih srpskih "mislilaca" došlo je do zamene teza, pa je umesto jedne dogmatizovane ideologije, nuđena čista dogma, najčešće u vidu nacionalnih mitova i religije ili novca i "zapadne demokratije". Ako se to i može tolerisati političkim kibicerima i smatračima, sa velikim političkim apetitima doduše, to je ogroman hendikep za politiku i političare. Jer bez ideologije nema ni jasnih političkih ciljeva, a onda ni celovitih i konzistentnih programa za njihovo ostvarivanje. Konačno, bez ideologije nema ni neophodnih principa, bez čijeg poštovanja, opet, nema ostvarenja ni najboljih programa.

Jasno je da DOS, kao konglomerat najrazličitijih partija, od pritajene levice do krajnje desnice, od monarhista preko republikanaca centralista, do regionalista i federalista, nije mogao imati jedinstvenu ideologiju. Ali, ako nema nikakvu ideologiju, tu ne može biti ni ozbiljne politike.

Moj utisak, od početka opozicione saradnje i upoznavanja drugih lidera i partija, bio je da kod većine postoji izrazita odbojnost, čak strah od ideologije. To sam pokušavao da tumačim i pravdam činjenicom da je na ovim prostorima predugo postojala samo jedna, komunistička, ideologija, čija je preterana upotreba, i brojne zloupotrebe, kompromitovala ideologiju uopšte.

Mislim da je Koštunica, u strahu od bilo kakvog poređenja ili, ne daj bože, poistovećivanja, sa tom ideologijom, bio idejni promoter izvesne dezideologizacije u DOS-u, koju je Đinđić, opet, prihvatao iz sasvim drugačijih razloga. Za njega je ideologija bila nepoželjna, jer suviše obavezuje i sputava. Kameleoni su, naravno, to ponizno odobravali i napadno pokazivali ožiljke od operacije protiv ideologije, koju su sami nad sobom izvršili.

Nas nekolicina, koji smo, valjda, ostali istinski levičari, nismo od toga bežali, ali svesni situacije nismo se time ni isticali.

Ostali, ni ne razumevajući o čemu se radi, prihvatali su bezidejnost kao prirodno stanje, kao svoju ideologiju.

Takva ideologija  bez ideologije, odvela je mnoge novokomponovane političare u potpunu dezideologizaciju politike, što ih objektivno svodi na makroe, a politiku na kurvu, čiji je jedini zadatak da njima donese profit. Takav status politike izbacio je na površinu politikante. Obične i jeftine demagoge, špekulante i šibicere, koji su politiku shvatali kao pijacu, na kojoj su najtraženija roba glasovi, a njihovi vlasnici-građani, priprosti piljari, kojima cenkanjem i na prevaru treba oboriti cenu.

Mislio sam, isprva, da je to samo deo taktike. Da opozicija namerno ne želi ideološki da se jasnije odredi i deklariše, kako bi mogla da okupi što širi i masovniji pokret otpora i obezbedi što veću podršku za promene i tranziciju. Ali, da postoji nekakva, bar u osnovnim naznakama definisana i makar prećutno usaglašena ideologija, na osnovu koje će biti definisano to novo društveno i političko uređenje, i na osnovu koje će DOS delovati kad postane vlast. Sviđalo se to meni ili ne, bilo to dobro ili ne, ali da postoji. Vremenom sam sve više uviđao, ne samo da ne postoji neka konzistentna ideologija, već, naprotiv, da postoji neka vrsta tobož superiorne indignacije, generalno prema ideologiji, koja nije ništa drugo do nekompetentnost i inferiornost. Nešto slično odnosu većine građana prema politici.

 

Nešto mora

 

Ali, koliko god je razumljivo, mada netačno, uverenje građana da je politika obavezno pokvarena i prljava rabota, toliko je neshvatljivo da političari, ili oni koji pretenduju da to budu, isto tako misle o ideologiji, pa i politici. I što je još poraznije, da veruju da je to moguće  politika, bez ideologije. To je kao prazan sendvič, s dva parčeta hleba a unutra ništa; kao kafa bez kofeina ili pivo bez alkohola. Kao cigareta od žvake.

Oni iskusniji i mudriji su, naravno, svoja suštinska ideološka uverenja krili, da bi prevarili partnere i pridobili što više glasača, ali poražavajuća većina je zaista bila ubeđena da je dovoljno biti protiv Slobe i "bande crvene". Da je građanska opcija ideologija. Ili da je to tzv. politički centar.

Najbolje ni levo, ni desno. Ni riba, ni devojka. A kad pobede biće: za večeru riba, a za dezert devojka.

Kad nema ideologije, sve može to biti. I evropska ili reformska orijentacija je ideologija, kao i autonomaštvo, kao i nacionalizam ili antikomunizam. Ili, recimo, denacionalizacija i privatizacija. I novac, može biti ideologija. Najmoćnija.

O izbegavanju ideološkog određivanja najbolje svedoče nazivi partija članica: Nova Demokratija ili Nova Srbija, Reformisti ili Srpski pokret obnove, pa Demokratski centar ili Demokratska alternativa, zaključno sa Građanskim savezom, Koalicijom Vojvodine i Šumadije, G17 i Demohrišćanskom strankom Srbije u koju nije mogao niko ko prethodno nije promenio bar dve partije, jer triput Bog pomaže. To je prva i jedinstvena višepartijska stranka.

Nije isključeno da su Koštunica i Đinđić, koji su mnogo čitali, a preko njih i ostali, svesno ili ne, podlegli uticaju Belove teorije, iz 70-ih godina, o "kraju ideologije" i stupanja na scenu "naučne politike", o kojoj se i danas vode žučne teorijske rasprave.

Od postojećih teorijskih stanovišta, tim povodom, menije najbliže Sartorijevo, koje kaže da je tu pre svega reč o "krizi ideja, krizi ideala i krizi etike". Doduše i Đovani Sartori misli da je Belovo "prerano" proročanstvo, sada, nakon kraha komunističkih sistema i njihove ideologije, sazrelo, jer liberalizam, demokratičnost, socijalizam, nacionalizam i slično "ako i kada jesu ideologija", nikako ne mogu biti "ideologije jednakog stepena nosivosti" kao što je to bila marksistička "superideologija".

Slično tvrdi i Martin Lipset koji kaže:

"Demokratska klasna borba će se nastaviti, ali će to biti borba bez ideologija, bez crvenih zastava, bez prvomajskih parada", ali odmah i dodaje, da je perspektiva nerazvijenih zemalja drugačija: "U ovim zemljama još postoji potreba za intenzivnom političkom borbom i ideologijom. Problemi industrijalizacije, mesta religije, karaktera političkih institucija, još nisu rešeni, a argumentacija koja se tih problema tiče prepliće se sa međunarodnom političkom borbom". (M. Lipset, Politički čovek, Rad, Beograd 1969)

Bez obzira na ova teorijska uporišta, moje empirijsko uverenje je da kod nas bez ideologije nije moguće izgraditi bilo kakav sistem, a bez sistema imate vladavinu voluntarizma i haos, u kome država ne može da funkcioniše. A onda nema ni demokratije, ni uspešne ekonomije, ni bilo kakvog stvaralaštva, koje jedino, pokreće napred.

 

I bez novih vrednosti

 

Sećate li se nekog heroja iz poslednjih ratova koje smo vodili?

Nema ni jednog! l to je najbolja ocena tih ratova. Slično je i sa preporodom države i nacije. I njegova priroda, pa čak i suština, može se meriti i time koliko je "heroja rada", ili ako hoćete modernije "stvaralaštva", imao. Odnosno, koliko značajnih novih vrednosti je doneo u bilo kojoj oblasti života i stvaralaštva. Možete li, onako iz prve, da se setite nekog velikog dela nastalog u periodu od 2000. koje toliko odskače od prethodne decenije da se prosto ne može zaobići u analima kulture, graditeljstva, nauke, sporta, bilo čega?

Sećate li se ijedne knjige, filma, zgrade, mosta, izložbe, uspešne firme, pozorišne predstave, koncerta, sportske, ili bilo koje druge pobede novog vremena? Nečega što je rezultat nove oslobođene pozitivne energije, novih društvenih standarda i vrednosti.

Osim pojedinačnih izuzetaka, poput šlagera na Evroviziji i naših sportskih klasika, koji tvrdoglavo uporno, svojim uspesima dokazuju pravilo, nema druge, bolje stvarnosti.

Jedino čega ja mogu da se setim je izvestan osećaj slobode. Taj opšti utisak građani su najčešće izražavali rečenicom: Lakše se diše!

To je bilo tačno zapažanje, ali od toga nije bilo neke veće vajde. Kad se lakše diše, mozak brže i bolje radi, brže se trči, može dalje i višle da se skoči, valjda i više i bolje da se radi. Može, ali i ne mora. To se vidi tek po rezultatima, a njih baš i nema toliko.

Novi političari na vlasti, brzo su potrošili nimalo diskretni šarm mangupa iz komšiluka, sve sa svetskim manirima i modnim detaljima. 1 pošto su odsvirali i otpevali svoje, navukli su dobro nam poznate zabrinute face, preko maski sa nepromišljenim, ali zato širokim osmehom, koje su se nosile u vreme dok je DOS bio samo DOS. Ni novi dinar nije više tako nov i stabilan, pa ipak čini se da bi On, uz povećane devizne rezerve, mogao biti jedina novostvorena vrednost, koja se još koliko toliko drži. Ili je i to samo utisak, pojačan prethodnim katastrofičnim iskustvima. Ali, to je uspevalo i prethodnom režimu kad mu se htelo, iz čega se može zaključiti da ni to nije neko stvaralaštvo, već više stvar volje vlasti i pomalo donacija spolja. Iz Miloševićevih crnih fondova ili drugih izvora, svejedno.

Kao što prljavi rat nije ni mogao imati svoje heroje, tako ni površne promene nisu mogle iznedriti nove stvarne i kapitalne vrednosti.

Samo čista i iskrena stvaralačka (a ne rušilačka) energija, oplemenjena idealima i entuzijazmom, ima svoju moćnu novu kreativnost, lepotu i pokretačku snagu. Samo se sa novim standardima mogu očekivati nove vrednosti. A kod nas, i posle promena, sistem vrednosti još dugo je ostao, manje više, nepromenjen.

Istina, ućutkali smo lažne nacionalne vračeve i proroke, zapravo sami su se razbežali i po mišijim rupama posakrivali čim je upaljeno svetlo. Ali time je samo privremeno prestalo najveće zagađivanje životne sredine.

Ostali su, svuda oko nas, džipovi "kontroverznih" biznismena i folk zvezda, koji su se isprva skrivali iza zatamnjenih stakala, a onda ih polako spuštali, kao dekolte, sve niže i niže, da bi nam pokazali prvo zlatni kez, pa zlatne lance oko vrata, pa zlatne minđuše na bradavicama i na pupku, da bi nam konačno pokazali i onu stvar. A kada je to prošlo, moglo je da prođe sve i, malo po malo, od dekontaminacije se odustalo.

Nijedna od televizija, koja je time trovala narod, nije zatvorena, mada nijedna nije imala regularne frekvencije ni papire. Naprotiv, čak i neki od prvaka DOS-a nisu odoleli ponudama da upravo na njima, i u istom maniru kičastog glamura, lično zasviraju, zapevaju i sve što je DOS značio, za pojas zadenu. Malo po malo, priključili su se i svi ostali, a vratili su se i oni zbog kojih je sve i počelo. Zatim i sve veći broj nezavisnih novinara, koji ostavljeni na cedilu, kao i opozicioni mediji u kojima su radili, nisu imali drugog izbora. To je možda najilustrativniji, jer najvidljiviji, primer jedne vrste rasprodaje, pa i prostitucije, koje su odmah počele i koje su poništile sve razlike.

Očigledno, u mnogo čemu, bili smo samouki početnici, jer i u tom "najstarijem zanatu" postoje poznata pravila, od kojih jedno od najvažnijih glasi: "Kad počneš da uživaš u poslu, vreme je da se povučeš". Ovako, sami smo dali najveći doprinos relativizaciji odnosa pravih i lažnih vrednosti, na osnovu koje je sve postalo relativno.

Tako je vrlo brzo sasvim izbledela i granica između dobra i zla, za koju smo verovali da je definitivno povučena i svima jasna. Ali, kada se ljudi svakodnevno uveravaju da laž, prevara i lopovluk, nisu greh ako te ne uhvate, onda se ne treba čuditi kada ankete pokažu kako mladi velikom većinom veruju da su skromnost i poštenje, mane a ne vrline čovekove. Da je veština snalaženja veći kvalitet od znanja i sposobnosti.

Takav, poremećeni, temeljni sistem vrednosti nismo promenili. Naprotiv, više smo mu podilazili nego što smo radili na njegovom demontiranju. Sve novo što je stvoreno zato je bledo, jeftino i možda samo nešto manje ružno. To je najočigledniji dokaz da naše preduzeće nije uspelo.

 

 

Sećate li se ijedne knjige, filma, zgrade, mosta, izložbe, uspešne firme, pozorišne predstave, koncerta, sportske, ili bilo koje druge pobede novog vremena? Nečega što je rezultat nove oslobođene pozitivne energije, novih društvenih standarda i vrednosti.

 

 

Takav status politike izbacio je na površinu politikante, obične i jeftine demagoge, špekulante i šibicere, koji su politiku shvatali kao pijacu, na kojoj su najtraženija roba glasovi, a njihovi vlasnici-građani, priprosti piljari, kojima cenkanjem i na prevaru treba oboriti cenu.

 

 

 

 

 

 

Narudžbenica

 

Knjigu Miodraga Isakova Parados moguće je naručiti putem telefona redakcije: 7610-208, 7621-206 i 7621-207, svakim radnim danom od 9,30 do 17 časova. Cena knjige je 500 dinara.