Istoričari i „istoričari"
dr.
Sava Vasić
Malo
je poznato da u Srbiji ima nešto manje od dve stotine mastera, magistara i
doktora istorijskih nauka. Gotovo polovina od toga je zaposleno u četiri instituta u
Beogradu (Balkanološki institut, Istorijski institut, Institut za savremenu
istoriju i Institut za noviju istoriju Srbije), ostali istoričari su na
fakultetima u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Kosovskoj Mitrovici, Banjaluci i na Palama, a samo
nekolicina je zaposlena u arhivima i muzejima u Novom Sadu i Beogradu.
Prema
starosti, istoričari se mogu svrstati u dve grupe: oni koji su još u
radnom odnosu i
oni u penziji. Naravno, ima i ona posebna grupa nezaposlenih ali vaznih istoricara poput
Veljka Djurica (specijalisti za noviju istoriju Srpske pravoslavne crkve).
Posebna
grupa istoričara su oni koji primaju plate na jednom mestu a imaju još po neku „tezgu" odakle dobijaju dobre
novčane iznose. Tako, pored
novca iz instituta gde im je glavno zaposlenje, radeći na fakultetima u
Banjaluci i Palama dobijaju još po „neku crkavicu".
Od
penzionera još objavljuju Dragoljub Živojinović, Milorad Ekmečić, Đorđe Mikić (Banjaluka), Vasilije Krestić... Godinama ništa vrednije
nisu objavili Jovanka Kalić, Mihailo
Vojvodić, vizantolog Ljubomir Maksimović...
Teško
je utvrditi koji je istoričar najplodniji i koji će ostaviti dubokog
traga u istoriografiji. Sigurno je da njih treba tražiti među profesorima na
fakultetima. Ljubodrag Dimić je najplodniji u svakom pogledu a njegova vrednost nagrađena je izborom za dopisnog
člana Srpske akademije nauka i umetnosti.
A
onih sa titulama koji nemaju nikakvo značajnije delo niti će iza sebe
ostaviti traga ima na pretek! Među njima posebno imaju mesta Dubravka
Stojanović i Nikola Samardžić, poznatiji kao pripadnici takozvane
„druge Srbije". Stojanovićeva je zvezda internet bloga Peščanik
a Samardžić zvezda poznata po svom liberalizmu u promeni političkih
pozicija. Naime, on je zajedno sa Biljanom Srbljanović počeo političku
karijeru u prvoj postavi kragujevačkih „Pogleda", a ovih dana hvali
Aleksandra Vučića.
Podela
istoričara uočljiva je i po mestima službe. Tako, na primer, nema
radova „beogradskih" istoričara u časopisu u Novom Sadu,
novosadskih u Beogradu.
Većina
istoričara u Nišu su ispod naučnog nivoa ovih iz Beograda. Tako, na
primer, Zoran Đorđević, u zvanju redovnog profesora, nema ni
jednu objavljenu knjigu.
Pogledajmo
nekolike činjenice o direktorima
instituta.
Dušan
Bataković, Balkanološki institut:
bivši ambasador u nekoliko zemalja, više od decenije izvan bilo kakvog naučno-istraživačkog rada. Bibliografija radova: tri naslova o istoj temi - Dečansko pitanje! Krajem prošle
godine kandidovan je za člana Srpske akademije nauka i umetnosti ali je
neslavno propao!
Srđan Rudić, Istorijski
institut: gotovo nepoznato ime u istoriografiji.
Momčilo Pavlović, Institut za
savremenu istoriju: prema podacima sa zvaničnog sajta Instituta, ne
može se podičiti
bibliografijom radova jer ima samo jedan vredan naslov - doktorat. Ostalo je
ili koautorstvo ili mali prilog. Svoju frustraciju pokušava da nadoknadi
prisustvom u raznoraznim televizijskim tok-šou emisijama i intervjuima u novinama. Pavlović je
miljenik Nataše Kandić i Demokratske stranke. Njihova „ljubav"
počiva na parama: on to voli a njoj treba neko ime ili institucija za
saizdavača knjiga koje kao da naručuje Hag! Institut koji on vodi
već drugi mandat uspostavio je odnose sa kolegama iz Zagreba, posebno sa
Hrvatskim institutom za povijest, pa su na projektima koje finansira
Ministarstvo nauke Srbije i neki Hrvati. Aferim!
Momčilo Mitrović, Institut za
noviju istoriju Srbije: njegov skori odlazak u mirovinu „odneće" i sve što
je napisao jer je bezvredno. Uostalom, ima li kakvog vrednijeg rada! Iza njega
će, međutim, ostati razni
repovi. Na primer, manipulacija materijalima Komesarijata za izbeglice organizovanog 1991. godine, to jest početkom
ratova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Uzgred, iza njega „stoji i bdi" Latinka
Perović pa je taj institut malo leglo novog poimanja „najnovije"
istorije na čijim projektima učestvuju i neki povjesničari iz
Hrvatske. To
je i razumljivo jer su ta dva instituta, Pavlovićev i Mitrovićev, na istoj adresi i
istom spratu!
Za razliku
od Mitrovića, koji se politički nije angažovao, Pavlović je svoju naklonost Demokratskoj stranci debelo naplatio
na razne načine. Taj institut je objavio
knjige o istoriji Demokratske stranke i nekakvu biografiju Zorana
Đinđića. Ne bi se trebalo iznenaditi ako drugi deo tog
„naučno-istraživačkog projekta" bude biografija Borisa
Tadića, možda koautorsko delo Momčila Pavlovića, Bojana
Dimitrijevića (nekadašnjeg savetnika u Ministarstvu vojske) i Koste
Nikolića. Elem, Nikolić je u vreme studija bio zapažen kao ekstremni
komunista, doktorirao na temu o Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, sa Bojanom Dimitrijevićem
objavio biografiju generala Dragoljuba Draže Mihailovića, danas je
miljenik Nataše Kandić i njenog Rekoma.
Posebna
sorta jesu takozvani estradni istoričari. Najpoznatiji je Čedomir Antić, iz Balkanološkog
instituta, jer gotovo da nema medija u kome nije prisutan niti ima teme o kojoj on
nema svoje „stručno" mišljenje.
Antić
je pokušao da se probije u politici, najpre u studentskom pokretu 1996. godine, kada je bio
„zapažen" od američkih obaveštajaca i diskretno upućen ka
šifrovanoj stranci G17+. Mangupi protiv kojih se pobunio, u prvom redu
Mlađan Dinkić, oduvali su Antića iz politike. Željan javnosti,
pojavljuje se u razgovorima i „priča" kao da je jedini koji nešto zna
o zadatoj temi - a priča „od Noja do Avnoja", a to što zna, to je
posebna priča! Uostalom, pogledajte mu bibliografiju naučnih radova pa se
uverite u tu „veličinu": dva solidna rada.
Njemu
je sličan Predrag J.
Marković, iz Instituta za
savremenu istoriju. Marković se nije oprobao u politici. Bljesnuo je pre 25 godina u
kvizovima na televizijama pokazujući zapaženo znanje srpske istorije. Tada
je osim slave stekao i mnogo ondašnjih dinara pa se lako „pokvario". Danas
dobro zarađuje prodajom svojih kratkih tekstova beogradskim dnevnicima Novosti i Politika. Analizom
većine tih tekstova vidi se da su puni svakojakih tvrdnji i
netačnosti, jednostranosti pa čak i tendencioznosti, a sve to gotovo da i
nema veze sa naukom. Ima glasina da je njegovo srpstvo zamrlo u toku istraživanja u
Berlinu koje su pokrivale raznorazne „filantropske" fondacije.
U
vreme vladavine „žutih" bio je blizak
vrhu stranke i to dobro naplatio članstvom u nekoliko upravnih odbora.
Zanimljivo je da se nije eksponirao sa takozvanim nevladinim organizacijama, mada je kroz
šifrovane rečenice u kolumnama znao da provuče udvoričke
rečenice, na primer o Srebrenici ili o ukaljanim kapama srpskih ratnika.
Ko da
više
Posebna
grupica istoričara sastavljena je od ljubitelja para i funkcija. Među njima istaknuto
mesto ima Slobodan Marković, profesor na Fakultetu političkih nauka a
do nedavno glavni i odgovorni urednik Zavoda za udžbenike. On će ostati
zabeležen u istoriji besčašća jer je učestvovao u pisanju
Deklaracije o Srebrenici i teksta izvinjenja Javnog servisa Srbije (nekadašnje
Radio televizije Srbije) zbog uređivačke politike u proteklih dve
decenije... Nije na odmet podsetiti i da je sedeo u nekoliko upravnih odbora pa
i u pomenutom Javnom servisu Srbije.
Pregledom
internet prezentacija instituta mogu se videti podaci ko je i šta objavio.
Uverićete se da ima na desetine koji nisu objavili ni svoj doktorat a nema teme iz istorije o
kojoj nisu u stanju da dele lekcije drugima! Da stvar bude još gora,
zauzimali su ili zauzimaju visoke pozicije u institucijama kulture i nauke.
Takvi
su, na primer, Branka Prpa - nekadašnji direktor Istorijskog arhiva Beograda, pre i sada u Institutu
za noviju istoriju Srbije. Mada se u javnosti spominje najčešće kao
prijateljica pokojnog novinara Slavka Ćuruvije, o njenom liku i delu tek
će da se priča. Kao direktorka arhiva, ostaće zapamćena po
izložbi na kojoj je Savezna Republike Jugoslavija prikazana kao strana koja je
1999. godine napala NATO, po „priči" o logoru na Starom sajmištu u
kojoj je optužen general Milan Nedić za inicijatora stradanja! (Uzgred, na
tom fonu je i najnoviji film Gorana Paskaljevića.)
Nezvanično, predstavnik je jedne američke kompanije u Srbiji koja se
bavi pripremom građe za arhiviranje.
Kvaziistoričari
Ima
još nekoliko ličnosti koje se u
javnosti predstavljaju titulama istoričara, profesora i
doktora istorijskih nauka. Jedan od takvih je i Jovan I. Deretić,
rodonačelnik takozvane nove srpske istoriografije odnosno „pokreta
autohtonista", koji je odnedavno svoje titule proširio i sa rečju
„akademik"! Ono što se za njega pouzdano zna, jeste to da je završio Višu
mašinsku školu u Beogradu i da objavljuje raznorazne tekstove koji nemaju baš
mnogo veze sa istoriografijom. O Deretićevim „radovima" (i njegovim
sledbenicima) pisao je vizantolog Radivoj Radić u knjizi „Srbi pre Adama i posle njega"! (Uzgred, Radić je u maloj grupi istoričara koji drži nastavu na tri-četiri fakulteta.)
U
štampi se često pojavljuje i Miodrag Janković, koga novinari
(uglavnom „Presa") predstavljaju kao istoričara mada se zna da je
završio Filološki fakultet...