Tragom vesti

Pljačka šuma u Srbiji dostiže zastrašujuće razmere

Milom, silom i motornom pilom

Mada je Srbija uvek važila kao zemlja koja ima dovoljno područja pod šumom, sve govori da ovog zlata vrednog resursa ima mnogo manje nego što se misli. Razlog za to je i protivzakonita seča koja se dešava tokom cele godine, a u kojoj učestvuju, ne samo kriminalne grupe i pojedinci nego i državne institucije zadužene za očuvanje i eksploataciju šuma, kao što je JP "Srbijašume".

Nikola Vlahović

Svake godine u Srbiji bespravno bude posečeno oko 20 miliona kubnih metara šume. Od toga, najveće pljačke šume dešavaju se uz takozvanu administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom. Vojska i MUP Srbije godinama su bili bitku za odbranu od Albanaca koji naoružani dolaze u seču srpskih šuma, ali se ona nikada nije smanjila. Naprotiv, ona iz godine u godinu samo raste. Albanska političarka, Edita Tahiri, otišla je toliko daleko i toliko drsko u vezi sa tim pitanjem, da je tokom pregovora u Briselu stala u odbranu šumokradica pa je napala i Srbiju kao državu i njenu vojsku i policiju, rekavši da zbog "tih stvari srpsko društvo mora da uđe u mentalnu reformu"! A legitimnu borbu države sa pljačkašima srpskih šuma od strane njenih podivljalih sunarodnika, nazvala je „kršenjem dobrosusedskih odnosa i kršenjem Briselskog sporazuma o slobodnoj cirkulaciji ljudi, robe i ideja" !

Bespravne seče koje vrše Albanci sa Kosova i Metohije, najintenzivnije su u državnim gazdinstvima gde je pristup pograničnim delovima otežan, a to su Vranje, Kuršumlija, Leskovac, Raška i Leposavić. Količina bespravno posečenog drveta koja je registrovana u ovom delu Srbije, iznosi čak 46 odsto od ukupne količine krađe drveta u državnim šumama Srbije!

Ukratko, skoro pola srpskih šuma bespravno poseku Albanci, koji godinama prave haos, posebno u opštini Kuršumlija. Grupe albanskih šumokradica, dobro naoružane, nikad ne idu u pljačku a da ne poseku barem stotinu stabala u jednom "izletu".

U međuvremenu je Srpska pravoslavna crkva (Eparhija vranjska) povratila vlasništvo nad oko 800 hektara šume, a onda je dala pod zakup izvesnoj firmi Fornet iz Beograda, navodnom ekspertskom društvu za gazdovanje šumama. Ubrzo, jedna organizacija ih je optužila da su sa tog poseda posekli šume u vrednosti od 140.000 evra, a "Srbijšume" su potegle argument nadležnosti izjavom da je reč o šumi koja pripada SPC.

Vrlo često, kao problem se pominje i činjenica da Srbija ima samo 600 čuvara na milion hektara šume (a, ukupno šumsko bogatstvo se prostire na oko dva i po miliona hektara) i da borba protiv pljačkaša, posebno onih naoružanih koji dolaze sa Kosova i Metohije, nije moguća bez vojske i policije.

Ovaj zastrašujući kriminal, koji već ima nesagledive posledice na harmoniju biljnog i životinjskog sveta, vodotokova, erozije zemljišta, klimatskih promena i slično, ne tiče se samo juga Srbije i granice sa Kosovom i Metohijom. Naime, pojava bespravnih seča šume dešava se stalno i na celoj teritoriji republike Srbije. U međuvremenu, država u šumarstvo nije ozbiljno ulagala niti je podizana svest naroda o neophodnosti zaštite okoline.

Procena vrednosti nelegalno posečenog drveta u Srbiji godišnje iznosi i do četiri miliona evra. Ali, ona prava, dugoročna šteta, nastala od pustošenja šume, košta i nekoliko milijardi evra.

Prema stepenu šumovitosti, od oko 29 odsto, Srbija je danas ispod evropskog nivoa, gde šumovitost dostiže i do 46 odsto. U državnom vlasništvu je 51,5 odsto (oko 1.250.000 hektara) šuma, 48,5 odsto (oko 1.150.000 hektara) je u privatnom posedu.

Kriminalna seča šume se najčešće dešava u državnim šumama koje su u blizini sela i gradova ili u manjim kompleksima koji su okruženi privatnim posedom. Bespravne seče u državnim šumama, kojima upravlja JP Srbijašume (koje gazduju sa oko 90 odsto državnih šuma), često se dešavaju u sadejstvu sa organima lokalne samouprave pa i sa pojedinim šumskim upravama u okviru ovog javnog preduzeća.

Privatne šume predstavljaju složeniji problem. Vlasnici su neorganizovani, najčešće žive u gradu ili inostranstvu, ne postoji organizovana služba čuvanja, a ima i onih vlasnika koji neplanski seku svoju šumu kako bi došli do prihoda.

Mada u Srbiji postoji 18 šumskih gazdinstava sa najširim ovlaštenjima kad je u pitanju čuvanje i održavanje ovog prirodnog resursa, hektari šuma jednostavno nestaju svake godine.

Republička šumarska inspekcija i lokalno pravosuđe, u velikom broju slučajeva svojim ponašanjem podstiču, pa i organizuju krađe šuma, a zloupotrebom svojih ovlašćenja pokušavaju da zataškaju svaku krađu šuma, te pretnjama i ucenama vrše pritisak na reonske šumare da budu deo organizovanog kriminala! Protiv onih zaposlenih koji nisu pod njihovom šapom, podnose montirane prijave; a frapantan je podatak da za sve navedene krađe šumskog blaga, Republička šumarska inspekcija nije podnela ni jednu krivičnu prijavu!

Da je ovo tačno, potvrđuju, na primer, i podaci iz Pčinjskog okruga, gde je u već poznatim aferama pod imenima „Petrova gora", „Pošumljavanje preko NIP-a", „Vladičin Han", „Masurica", „Bosilegrad" i slično, sabrana šteta od pola miliona evra. Na planinama Kukavica i Kozjak, u rejonu Vlasine, Petrove gore iznad Vranjske Banje i drugde, traje besomučna seča najkvalitetnije šume.

Po pravilu, iz „Srbijašuma" uvek odgovaraju da ne znaju mnogo o tome te da su optužbe na njihov račun "proizvoljne" i bez dokaza. Tako i u ovim slučajevima.

Bespravna seča stabala kažnjava se na osnovu Zakona o šumama, a kazne za fizička lica kreću se između 10.000 i 50.000 dinara, a sudski procesi veoma dugo traju. Prema zakonu postoji delo Pustošenje šuma, kad neko iskrči ili poseče šumu koja je pod zaštitom, makar bila i njegovo vlasništvo, i šumska krađa - kad neko poseče više od jednog kubnog metra drveta da bi se okoristio. Najviša zatvorska kazna je do tri godine.

Samo u jednoj godini, od 3.438 podnetih prekršajnih prijava procesuirana je tek trećina, a od 178 krivičnih prijava obrađena su samo tri predmeta! Čak i kada sud donese presudu sa kaznom od nekoliko desetina hiljada dinara, optuženi traži dodatno veštačenje o pričinjenoj šteti. Tako se ceo proces odlaže u nedogled, a lopovi nesmetano brste srpske šume. Šumarski inspektori imaju čak i "profil prosečnog šumokradice"!

To je, prema njihovom mišljenju, najčešće muškarac star do 40 godina, koji je ostao bez posla, koji ima polovnu motornu testeru za seču i traktor za prevoz, a u krađu šume odlazi sa bliskim srodnicima kao pomagačima.

Šumokradica ima i u opštini Veliko Gradište, u atarima okolnih sela, a velika seča se redovno dešava i u atarima na potezu od Golupca, preko Velikog Gradišta do Požarevca.

Šumadija je sve manje Šumadija, jer ovim prelepim i šumovitim regionom haraju profesionalne šumokradice. Policija Čačka i Gornjeg Milanovca ima "sezonske poslove" vezane za seču drveta za ogrev. U seču su redovno uključene i lokalne samouprave i "Srbijašume", kao i u sličnim slučajevima širom Srbije.

Prekomerna i nelegalna seča šuma u istočnoj Srbiji prouzrokovala je odrone i katastrofalne bujične poplave u tom kraju. Osim "Srbijašuma", i Javno preduzeće Nacionalni park Đerdap snosi veliki deo krivice za ogromne štete koje su nastale kao posledica kriminalne seče šuma.

Od Golupca do Kladova, na teritoriji Nacionalnog parka Đerdap, koji se prostire na 64.000 hektara, od čega je 90 odsto pod šumom, dugo se vrši i neplanska i bespravna seča šume. To je dovelo do pokretanja erozije, koja će još niz godina biti aktivna dok ne počne pošumljavanje. Ako znamo da je pri legalnoj seči kubni metar drveta na panju u šumi oko 10 evra, a na tržištu ogrevnog od 30 do 40 evra, u zavisnosti od vrste, te da se za dan može poseći i do 50 kubnih metara, nije teško izračunati kolika je tu zarada.

Zbog krađe drveta i na Fruškoj gori, godišnje se podnese 35 do 40 krivičnih prijava i to je tako već godinama unazad. Ali, šumokradice i dalje seku i do 200 kubika kvalitetnog stabla u samo jednom "pohodu". Ovo je utoliko teže kad se pogleda nivo pošumljenosti koja je u Vojvodini tek 6,8 odsto, a na primer, u ataru Kikinde je i ispod jedan odsto! Ova zastrašujuća činjenica govori da je Vojvodina, u mnogim svojim delovima, blizu tome da postane pustinja kao što je peščara u Deliblatu. Odmah se postavlja pitanje: ko je zadužen da čuva preostale šume u Vojvodini? Policija ili šumari?

Ali, lopovi se ne plaše šumara koji ne mogu da ih privedu. Šumar nema ovlašćenja da naplati kaznu na licu mesta. Uzgred, Fruška gora je 1990. godine proglašena za kulturno dobro od izuzetnog značaja za Srbiju. Nacionalni park se prostire na površini od oko 25.000 hektara na teritoriji osam opština, a šume zauzimaju 90 odsto površine parka. Dominiraju lipe, hrast i bukve. Šumokradice doslovno rade šta hoće na području cele Fruške gore, jer je i tu prisutna prećutna saradnja između onih koji vode nacionalni park i onih koji ga uništavaju.

Često, posečeni trupci imaju pečate kao da su iz privatne šume, a bili su iz državne. Tako se prave milionske štete za državu. Naravno i u ovakvim slučajevima, u falsifikovanju učestvuju ljudi iz lokalne samouprave i iz "Srbijašuma".

Od Kosova do Vojvodine, srpske šume nestaju. Što zbog nezakonite seče, što zbog državne nebrige zbog koje haraju i bolesti drveta. Erozija zemljišta je sve veća a poplave i odroni biće u budućnosti još opasnije zbog nedostatka šuma. Tako je na volšeban način, štetočinska politika izmenila i geografiju, a ne samo istoriju Srbije.