Tragom vesti

Teške prevare predsednice srpskog paralamenta platiće građani

Koliko je u mutnom ulovila Maja Žaba

Za četiri godine, koliko je provela načelu Novog Sada, Maja Gojković je u samo dva posla zaradila šest miliona evra provizije.U jednom poslu novac je već isplaćen iz gradskog budžeta, dok je u drugoj transakciji pare dobila od jedne švajcarske kompanije, koja sada nadoknadu preko međunarodne arbitraže traži od Novog Sada. Kako je vešto provizije podelila sa sadašnjim najvišim funkcionerima u Srbiji, a svojim tadašnjim partijskim kolegama, ona je za nagradu dobila da predsedava Narodnom skupštinom, pa tako ne mora ni da brine da će zbog svega što je uradila krivično da odgovara.

Milan Malenović

Sadašnja predsednica Narodne skupštine Republike Srbije Maja Gojković, od milošte zvana Maja Žaba, jeste svojevremeno napustila Srpsku radikalnu stranku, ali nikada nije prekinula kontakte sa ljudima koji stoje na vrhu te stranke, a danas su na čelu Srpske napredne stranke. Iako je u javnosti izgledalo da su oni u dubokoj zavadi, u suštini su sve vreme sarađivali na obostranu korist. Ono što ih vezuje upućeni novosađani nazivaju „petačom", odnosno pet miliona evra koje su međusobno podelili samo u jednom poslu.

Gojkovićeva je na listi Srpske radikalne stranke pobedila na izborima za gradonačelnika Novog Sada i 2004. postala prva žena na čelu tog grada. Već naredne 2005. godine u administrativno sedište Autonomne pokrajine Vojvodine dolazi delegacija kompanije „Mentor energy holding A.G." iz švajcarskog grada Bar u kantonu Cug.

Švajcarce je u Novi Sad uputio Milan Bačević, kasniji ministar energetike, a današnji ambasador Srbije u Pekingu, koji ih je i povezao sa gradonačelnicom Majom Gojković.

U to vreme je predstojala revitalizacija Termoelektrane - toplane (TETO) u Novom Sadu. Revitalizacija nije isto što i proširenje kapaciteta: to je relativno jeftin zahvat u kome se obnavljaju neki zastareli i istrošeni delovi.

Umesto toga, Gojkovićeva i Bačević švajcarske predstavnike ubeđuju kako je potrebno da Novi Sad dobije potpuno novu toplanu, koja bi bila sagrađena na samo 500 metara udaljenosti od postojeće. Tako počinje jedan od retko viđenih hohštapleraja.

TETO Novi Sad proizvodi dva energenta: struju i toplu vodu za grejanje. Okvirnim planom koji je uradio tim Gojkovićeve bilo je zamišljeno proširenje kapaciteta i izgradnja pogona na sva tri postojeća goriva: naftu, ugalj i gas. Konačna snaga bi iznosila 900 megavati. Poređenja radi, konzorcijum na čelu sa NIS-om je 2012. u Novom Sadu započeo izgradnju kogeneracionog postrojenja snage 240 MW, što se smatralo više nego dovoljnim da se zadovolje energetske potrebe grada u narednim decenijama.

Projekat Maje Gojković iz 2006. godine, ne samo da je skoro četvorostruko bio jači od NIS-ovog, već je bio i višestruko skuplji- preliminarni proračuni su se vrteli oko cifre od astronomskih 600 miliona evra! Deo troškova bi snosio "Mentor energy" iz Švajcarske, koji bi za uzvrat dobio pravo na delimičnu eksploataciju novog postrojenja, a ostatak bi finansirali Republika Srbija, AP Vojvodina i grad Novi Sad.

Zadovoljni ovim dogovorom, Švajcarci u Beogradu osnivaju ćerku-firmu "Mentor energy sebra"d.o.o. koja je prema podacima iz Agencije za privredne registre sa radom počela 8. maja 2006. godine. Samo tri dana nakon registracije, odnosno 11. maja 2006, ovo preduzeće sa čelnicima Novog Sada potpisuje Protokol o izgradnji novog i proširenju i revitalizaciji starog postrojenja TETO Novi Sad. Neverovatno kratko vreme od osnivanja preduzeća do potpisivanja protokola o izvođenju poslova vrednih preko pola milijarde evra ukazivalo je na to da u ovom poslu nešto nije kako treba.

Na konferenciji za štampu, povodom potpisivanja Protokola, Gojkovićeva i njeni saradnici su se hvalili "investicijom" koja ne samo da će za dugi niz godina obezbediti energetsku stabilnost Novog Sada, već će otvoriti i nova radna mesta, jer će najviše izvođača radova biti iz Srbije. Sličnu retoriku i danas koristi Aleksandar Vučić.

Znatiželjni mediji, međutim, iz pokrajinskog Sekretarijata za energetiku, kao i iz odgovarajućeg republičkog ministarstva dobijaju obaveštenje da takav projekat kod njih nije prijavljen i da oni apsolutno nemaju pojma šta se planira u Novom Sadu, ali da izgradnja takvog pogona nije moguća bez njihovih dozvola.

Već tada je postalo jasno da se radi o "Potemkinovom selu", posebno jer su nadležni iz Ministarstva energetike ukazivali na činjenicu da je planirana snaga novog postrojenja jednaka onoj koju ima Termoelektrana u Obrenovcu, što je ceo projekat prikazivalo krajnje apsurdnim.

Međutim, za Švajcarce je već tada bilo kasno da se povuku iz posla. Pre nego što je potpisan Protokol o saradnji oni su Maji Gojković platili pet miliona evra, koliko je ona tražila navodeći da je to novac za dobijanje saglasnosti viših instanci.

Te, navodne, više instance bili su, međutim, njene partijske kolege. Najveći deo para je Gojkovićeva zadržala za sebe, nešto je dala Bačeviću, deo je dobio tadašnji zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić, okoristio se i Milorad Mirčić, a oko 200.000 evra je poslato Vojislavu Šešelju koji je tada bio u pritvoru u Hagu, mada nije sigurno da je taj novac uplaćen sa znanjem i odobrenjem same Gojkovićeve. Nešto malo para je dobio i tadašnji predsednik pokrajinskog Izvršnog veća Bojan Pajtić, čija je jedina obaveza bila da ćuti i da javno ne napada ovaj od početka neostvarivi projekat.

Poznavaoci prilika tvrde da je daleko najmanje para dobio AleksandarVučić, za koga se onda verovalo da je potpuno nebitan. Najverovatnije razočaran ovakvim ishodom on je kasnije podržao hajku na Maju Gojković na kraju koje je ona isključena iz Srpske radikalne stranke.

Ovim se ne završava priča o "novosadskom Đerdapu", kako su sami Novosađani iz podsmeha krstili projekat.

Ubeđeni da će Bačević (koji se u međuvremenu povukao iz posla zadovoljan provizijom koju je zaradio) i Gojkovićeva uspeti da dobiju neophodne dozvole, Švajcarci su našli i podizvođača, "Tehnoprom export" iz Rusije, a obavili su i druge neophodne pripreme.

Nakon što je na izborima 2008. Maja Gojković izgubila mesto gradonačelnika Novog Sada, pokušala je da dobijenu proviziju od "Mentor energy" opravda tako što će Švajcarce povezati sa drugim značajnim funkcionerima. Najviše nade je polagala u Milorada Mirčića, koji je uvek vešto umeo da žonglira između radikala i demokrata, a kasnije i naprednjaka, ali ju je on, uprkos velikim svotama para koje je dobijao, izneverio.

Nakon što je, konačno, i sam Bačević kao naprednjački ministar energetike doživeo amneziju i zaboravio na proviziju koju je uzeo za TETO Novi Sad, odbivši da isposluje da njegovo ministarstvo izda neophodne dozvole, švajcarski partneri su odlučili da Srbiju tuže međunarodnoj arbitraži u Švajcarskoj, tražeći ne samo povraćaj plaćenih pet miliona evra, već i naknadu svih ostalih troškova koje su imali. Tako će u završnici ove prevare, građani Srbije, poreske platiše, biti oni koji će iz svog džepa dati novac kojim je podmićena Maja Gojković.

Petljanje oko izgradnje nove Termoelektrane- toplane u Novom Sadu nije jedini posao u kome su Maja Gojković i njeni radikalni saučesnici uzeli pare.

Odmah pošto je postala gradonačelnica Novog Sada Gojkovićeva je raspisala tender za nabavku 40 novih autobusa za Gradsko saobraćajno preduzeće.Vrednost nabavke je bila oko pet miliona evra. Najveće šanse je imao "Mercedes" čiji su predstavnici u Srbiji ponudili ne samo najpovoljnije uslove, već su i jedini imali ovlašćeni servis za popravke.

Domaći "Ikarbus" nije predstavljao ozbiljnu konkurenciju, jer su njegova vozila "Frankenštajni" sastavljeni od delova većeg broja proizvođača, tako da nije bio u mogućnosti niti da pruži odgovarajuće garancije, niti da obezbedi adekvatno servisiranje. Njegova prednost je, međutim, bila ta što je imao Vladimira Delića, manje poznatog srpskog tajkuna čija se kompanija nalazi na Kipru.

Delić je domaćoj javnosti na kratko postao poznat kada se pročulo da je sa Branislavom Malim, ocem Siniše Malog, u sumnjivoj privatizaciji kupio domaću fabriku vagona "Bratstvo". Njegov način rada je da domaćim kompanijama, prvenstveno onima u državnom vlasništvu, pozajmi novac kada su one u finansijskim problemima i da zatim uzima proviziju od svih poslova koje to preduzeće obavi. Konačno, osim provizije on dobije nazad i pozajmljeni novac, plus kamate.

Delić je 2005. imao jedan takav aranžman sa "Ikarbusom" za koji je istovremeno uvozio delove potrebne za sklapanje autobusa koji će biti prodati Novom Sadu. Zbog toga je zastupniku "Mercedesa" u Srbiji, Iliji Deviću, ponudio nagodbu po kojoj bi nemački proizvođač pobedio na tenderu u Pančevu (20 autobusa), dok bi "Ikarbus" dobio tender u Novom Sadu (40 autobusa). Dević je ovaj predlog odbio.

Posle toga, Delić preko Tomislava Nikolića stupa u kontakt sa Majom Gojković, koja za protivuslugu od oko milion evra pristaje da namesti da na javnom konkursu u Novom Sadu pobedi domaći ponuđač. "Mercedes" je uložio žalbu na rešenje tenderske komisije, ali bez uspeha. Zato ne treba nikoga da čudi da je nemački gigant sa gnušanjem odbio predlog Aleksandra Vučića da preuzme "Ikarbus", jer bi samim tim preuzeo na sebe remont krševa koje je ovo preduzeće 2005. isporučilo Novom Sadu.

A 1. U paranoji

Majino obezbeđenje je u velikom problemu. Ona je u paranoji, ima maniju proganjanja, strah od hapšenja i osvete. Potrči iznenada i obezbeđenje mora da je hvata, da ne pretrči na pešačkom prelazu. Ima mlađeg ljubavnika, koji je se inače gadi, i tera je da zbog njega putuje po svetu. On je tera da špijunira Vučića, Tomu, Jorgovanku, jer radi za MI 6. Ona to i čini, ali je preplašerna da je ne uhvate. Ima i hormonalne poremećaje i strah od smrti.