Rusija

Veliki jaz između bogatih i siromašnih prate socijalni potresi

Više od poreza...

Kada sam bio član Komisije za prava čoveka predsednika Ruske Federacije, bio sam u sastavu delegacije koja se upoznavala sa uslovima zatvorenika u Danskoj. Tokom razgovora sa upravnikom zatvora pitao sam ga o porezima. Rekao mi je da nema mnogo veliku platu, ali da oko pola plate daje za porez na dohodak. Na moje pitanje: „Šta, zar Danci svojevoljno daju polovinu svoje plate?", odgovorio mi je da je motivacija za pravednu preraspodelu društvenog proizvoda došla od Ruske revolucije...A ,kakvo, je danas stanje u Rusiji, kada je u pitanju socijalni sistem, opisuje Aleksej Kiva

Piše: Aleksej Kiva

Ne odmah, ali tokom godina, vlasti mnogih zemalja, pre svega skandinavskih, shvatile su: moguće je izbeći revoluciju samo u slučaju da u društvu ne postoji preveliki jaz između bogatih i siromašnih. Prevazilaženje oštrih socijalnih kontrasta u društvu čini osnovu politike socijaldemokrata koji se, sa kratkim prekidima, nalaze na vlasti u skandinavskim zemljama.

Čovečanstvo je pribegavalo porezima od davnina, iako su imali drukčija imena. Porezi su postojali i u drevnom Egiptu, staroj Grčkoj i Rimu. U nekom obliku, postojali su i u plemenskim društvima u kojima još nije postojala država. Stabilnost u društvu i sukob sve do rata svih protiv svih, procvat država i njihov pad, takođe su neretko u vezi sa tim da li su pravilno ili pogrešno postavljeni porezi i za koje svrhe se troše. Da biste se u to uverili, dovoljno je da pogledate kako su raspoređivani porezi od izvoza nafte u zemljama koje su bogate ovim prirodnim resursom, a koje imaju različite režime, i do kakvih je rezultata to dovelo.

Od svih poreza, podrobno ću se pozabaviti onima koji imaju neposredan značaj i za ekonomiju, i za socijalnu sferu i za politiku.

Porez na dohodak fizičkih lica kao najvažniji regulator života društva

Ovaj porez ispunjava fiskalne funkcije, utiče na razvoj ekonomije, ima ogromnu ulogu u stvaranju povoljne društvene klime i održavanju političke stabilnosti. Sa znakom plus ili minus, on utiče na demografsku situaciju u državi. Upravo ovaj porez umnogome opredeljuje dubinu socijalnog raslojavanja društva, koja se vidi kada se uporede prihodi 10% najsiromašnijih građana i 10% najbogatijih.

U sociologiji postoji mišljenje da do socijalnih tenzija dovodi razlika od 8 puta između najviših i najnižih prihoda, dok razlika od 10 i više puta može da ugrozi nacionalnu bezbednost. Recimo, u SSSR-u jaz između dohodaka između dobrostojećih i slabije stojećih građana nije bio veći od 3-4 puta.

Destabilizacija u zemlji ne pojavljuje se obavezno u vidu masovnih protesta, kao što je to bilo tokom ekonomske krize u Grčkoj, Španiji, Portugaliji i nekim drugim zemljama. A pogotovo ne u vidu antivladinih protesta kao što je to bilo u zemljama „arapskog proleća". To se može pojaviti sa narastanjem negativnih tendencija i prilika u društvu, kao što su: rast kriminala u vidu krađa materijalnih dobara, produbljivanje problema sa alkoholizmom i narkomanijom kod stanovništva, porast broja zaraženih HIV-om, moralna korupcija elite uključujući osobe na odgovornim mestima u državi, povećan broj smrtnih slučajeva od spoljnih uslova.

Prema podacima poverenika za ljudska prava E. A. Pamfilove, 2015. godine bilo je 164.276 takvih slučajeva. Prema njenim podacima, te godine je u zemlji preminulo 1.911.413 osoba. Rodilo se samo malo više beba - 1.944.100. Ali, kada se uračuna gotovo neizbežna smrtnost novorođenčadi, u zemlji se nastavlja trend prirodnog pada broja stanovnika.

Kako pišu u članku „Preterana nejednakost u visini prihoda kao pretnja nacionalnoj bezbednosti", doktor psiholoških nauka i direktor Instituta za psihologiju Ruske akademije nauka, A. L. Žuravljev, njegov zamenik A. V. Jurjevič i istraživač M. A Jurjevič, „u savremenoj Rusiji, prema podacima nezavisnih istraživanja, jaz između prihoda 10% najbogatijih i 10% najsiromašnijih građana iznosi 25-30 puta, a u glavnom gradu i nizu drugih gradova dostiže i 40-50 puta, što stavlja našu zemlju u isti red sa državama sa slabo razvijenom ekonomijom i nepravednom socijalnom strukturom". Sa svoje strane, doktor ekonomskih nauka, direktor Instituta za socijalno-ekonomske probleme stanovništva Ruske akademije nauka, A. Ju. Ševjakov zaključuje: „Analiza statističkih podataka za godine reforme svedoči o tome da su promene tendencije nataliteta i mortaliteta u Rusiji na 85-90% uzrokovane prekomernom nejednakošću i relativno visokim siromaštvom stanovništva; prelazak od neumerene nejednakosti ka normalnoj nejednakosti dovešće do rasta nataliteta". Štaviše, on smatra da umerena nejednakost doprinosi ne samo poboljšanju društvene klime i zdravlja stanovništva, već i privrednom rastu. Tako, „kada dođe do sniženja prevelike nejednakosti za 1%, tempo ekonomskog rasta se povećava za oko 5%, a tempo rasta investicija za 6,2%". A to da siromaštvo, beda i skandalozna socijalna nepravda koja je došla sa divljim kapitalizmom, šibaju po svim aspektima života ljudi i do minimuma snižavaju natalitet, dobro nam je poznato iz devedesetih.

Ali, pritom je važno imati u vidu marginalnu stopu poreza na dohodak, kao i to koliko pravedno se postavlja njena stopa u zavisnosti od blagostanja građana, njihove porodične situacije itd. Kod nas, kao što je poznato, i građani koji jedva spajaju kraj s krajem, i dolarski milijarderi, plaćaju porez na dohodak po istoj stopi od 13%.

Najvišu maksimalnu stopu poreza na dohodak imaju Francuska (75%), Švedska (56,9%), Danska (55,6%); u Austriji, Belgiji, Španiji, Izraelu ona iznosi 50%, u Brazilu - 27,5%, Meksiku - 28%. Najniža je u Rusiji - 13%.

Želim da kažem sledeće: socijalnom statistikom bave se i strukture u UN, i Svetska banka, i MMF, čak i CIA, i njihovi podaci mogu u velikoj meri da se razlikuju. Prema podacima UN, najniži jaz u prihodima između 10% najbogatijih i 10% najsiromašnijih građana je u skandinavskim zemljama, kao i u Japanu i Nemačkoj, a najveći u Brazilu (57,8), Južnoafričkoj Republici (33), Meksiku (24,6) i u mnogim drugim latinoameričkim i afričkim zemljama. Ali, šta upada u oči? U onim zemljama u kojima je visoka marginalna stopa poreza, niska je razlika između prihoda, visok je životni standard građana, visok stepen socijalne zaštite, stabilna politička situacija i visok stepen solidarnosti i međusobne pomoći. I obratno, tamo gde je ova stopa niska, tamo je po pravilu nizak životni standard, slaba je socijalna zaštita građana, socijalna i duhovno-moralna klima je nezdrava.

I to nije ništa neobično. Novac bogatih i dobrostojećih poreskih obveznika vlasti ne koriste po svom izboru-to im građani ne dozvoljavaju!-već se koriste za opšte dobro.

To da ne žele svi ljudi da plate porez, dobro je poznato, i to ne samo iz iskustva naše zemlje. Mnogi bogataši sa Zapada registruju firme u of šor zonama i zemljama u kojima su porezi niski. A neki su neočekivano želeli da dobiju rusko državljanstvo, kako ne bi u svojoj domovini plaćali visoke poreze.

Istovremeno, sama po sebi visoka maksimalna stopa poreza na dohodak i čak veliki jaz u prihodima građana, još ne daju potpuno sliku socijalne situacije neke države. Na primer, u Kini postoji najveći jaz između prihoda bogatih i siromašnih, ali u vreme reformi koje je započeo Deng Sjaoping, za više od 10 puta se povećalo blagostanje stanovništva, i danas radnici u velikim preduzećima dobijaju više od ruskih radnika. Važno je i to da nema velike razlike u prihodima partijskih i državnih službenika sa jedne strane, i običnih građana sa druge. Veliki jaz u prihodima formira se na račun biznisa. Treba uzeti u obzir i to da je skala poreza na dohodak postavljena tako da siromašni sloj stanovništva ili uopšte ne plaća porez ili ga plaća po minimalnoj stopi.

Tako oni koji dobijaju 1,5 hiljadu juana mesečno (sredinom decembra 2016. 1 juan je iznosio 9,14 rubalja) plaćaju 3%; od 1,5 do 4,5 hiljada - 10%, od 4,5 do 9 hiljada - 20%, od 9 do 35 hiljada - 25%, od 35 do 55 hiljada - 30%, od 55 do 89 hiljada - 35%, od 80 hiljada juana i više - 45%. Poređenja radi, u Japanu porez za one koji prihoduju 1,95 miliona jena godišnje (prema podacima od sredine decembra 2016. godine 1 rublja = 1,81 jen), podležu porezu od 5%, od 1,95 do 3,3 miliona jena - 10%, od 3,3 do 6,95 miliona - 20%, od 6,95 do 9 miliona - 23%, od 9 do 18 miliona - 33%, a više od 18 miliona jena - 37%.

Drugim rečima, u Kini, Japanu i mnogim drugim zemljama, porez na dohodak je diferenciran: ako dobijaš više, plaćaš veći porez. Takav pristup već odavno je prihvatilo stanovništvo mnogih razvijenih zemalja i on ne izaziva nikakve proteste. Ali, sada zabrinutost izaziva starenje stanovništva i smanjenje broja zaposlenih u odnosu na broj penzionera. To je zaista problem.

Istina je i da je u poslednjih nekoliko decenija u nekim razvijenim zemljama i zemljama u razvoju, naglo porastao jaz u dohocima između bogatih i siromašnih. Tako je dobrotvorna organizacija Oxfam izbrojala da 1% najbogatijih ljudi na svetu ima više nego ostalih 99%. Za tim trendom ni mi ne zaostajemo.

Novine „Vedomost", pozivajući se na procene međunarodnih analitičara, pišu da na 10% Rusa otpada 90% nacionalnog bogatstva. To indirektno potvrđuje i činjenica da, iako po obimu BDP-a ne zauzimamo prva mesta na svetu, po broju dolarskih milijardera zaostajemo samo za SAD i Kinom.

Proporcionalni porez (flat porez) i njegove posledice

Prvo, proporcionalna poreska stopa izvlači ogromna sredstva od društva, a ova sredstva bi mogla da se iskoriste za razvoj realnog sektora privrede. Da ne pominjemo socijalnu sferu, uključujući medicinu, obrazovanje, zdravstvenu zaštitu, koji u 21. veku predstavljaju odlučujući faktor progresa države. Kod nas su rashodi za ove namene, izraženo u procentima u BDP-u, nekoliko puta manji od većine razvijenih zemalja. Meni su se urezale u pamćenje reči Norvežanina koji radi na naftnoj platformi. Znajući da je u Norveškoj veoma visoka prosečna plata (80 hiljada dolara godišnje), naš dopisnik se raspitivao koliko je njegova plata. A ovaj je rekao: „Velika je, kao plata učitelja i doktora." Bilo bi dobro kada bi se naši novopečeni milijarderi pojavili u sferi visokih tehnologija kao, npr, vlasnici Majkrosfota, Epla ili Gugla. Ali, u većini slulčajeva oni su stekli svoje bogatstvo na prisvajanju prirodne rente koja pripada celom društvu.

Drugo. Proporcionalni porez na dohodak u najvećoj meri doprinosi dubokom socijalnom raslojavanju u društvu. To do sada nije uticalo na raspoloženje Rusa, ali bi moglo da utiče u slučaju zaoštravanja ekonomske krize i pogoršanja materijalnog položaja većine građana. Priznajem, za mene je bila zagonetka odnos između realnog života i zvaničnih podataka o prosečnoj plati u zemlji (31.325 rubalja), u Moskvi (64.286 rubalja), prosečnoj plati naučnika (51,8 hiljada rubalja), lekara (47,9 hiljada rubalja). U štampi se često govorilo o malim platama (8-12 hiljada rubalja) u ruskoj provinciji. Ispostavilo se da je plata kandidata nauka, docenta, manja od 20 hiljada rubalja, a da plata profesora nije veća od 30 hiljada. Ali, ako oni rade za jednu i po platu, i ako uz to rade honorarno, onda dobijaju više. A što se tiče „većih plata" u Moskvi, našao sam se u situaciji da „ne verujem svojim očima".

U naučno-istraživačkom institutu u kojem i sam radim, veliki stručnjak u svojoj oblasti, doktor istorijskih nauka, vodeći naučni saradnik, dobija na ruke 30 hiljada rubalja, a mladi kandidat nauka oko 17 hiljada. Godine 2015. bio sam na pregledu kod doktorke sa tridesetogodišnjim stažom, na 2. poliklinici Ruske akademije nauka, pitao sam je o plati lekara njenog nivoa. Njen odgovor me je zapanjio: 15 hiljada.

Ona je precizirala da je dobijala 19 hiljada, a u martu su joj smanjili platu zbog smanjenja sredstava u budžetu. Ali, ona dobija još i penziju, a mladi doktor, kaže ona, počinje od 12 hilljada rubalja, a medicinska sestra od 8 hiljada. Podrazumeva se da mnogi naučnici i lekari još negde rade, ili odlaze tamo gde će dobiti platu od koje će moći da žive. A prema podacima Federalne statističke službe (Rosstat), u Rusiji ima ljudi koji primaju 6-12 hiljada mesečno.

Skandalozna priča sa platom generalnog direktora Pošte Rusije Dmitrija Strašnova otvorila mi je oči. U potpunosti po zakonu, on je 2014. godine dobio 95,4 miliona rubalja, a sledeće godine je trebalo da dobije 120 miliona, odnosno po 10 miliona rubalja mesečno! Njegova plata bi tako bila 448 puta veća od prosečne plate njegovih radnika koja iznosi 18.000 rubalja!

Ali, ako se njegovoj plati dodaju prosečne plate radnika i onda podele, njihova plata naglo raste. Na papiru. To da rukovodstva velikih kompanija, a među njima i državnih, direktori preduzeća, rudnika itd. mogu da određuju sebi plate koje deset puta premašuju zarade radnika, odavno je poznato. A kada je jednom zapadni biznismen iz Švedske, zemlje u kojoj je plata direktora preduzeća samo četiri puta veća od plate radnika, ukazao na to da direktor rudnika dobija 10.000 dolara, a rudar 400, naš poslanik i bivši sindikalni lider je besno primetio: „Da li vi to hoćete da kod nas odredite maksimalne mesečne plate kao što su to radili boljševici?" Na to da postoji ogroman jaz u dohocima menadžera i običnih radnika mnogi od nas su saznali iz istraživanja objavljenog u novinama „Vedomost". Tako u najvećim kompanijama (koje neću pominjati da bih izbegao uobičajene optužbe za objavljivanje neproverenih činjenica) taj jaz iznosi 100, 210, 232, 237, 253, 427, 905 puta. Pritom, u kompanijama koje se bave eksploatacijom rudnog bogatstva i plate običnih radnika su relativno visoke.

Mediji su navodili primere da univerzitetski profesor dobija 30 hiljada rubalja, šef katedre - 40 hiljada, dekan 100 hiljada, prorektor 300 hiljada, a rektor od 300 hiljada do milion rubalja. Zauzvrat su neki glavni lekari poliklinika i bolnica počeli da određuju sebi plate koje su deset puta bile veće od plate „običnog" bolničkog osoblja!

Kada bi u državi postojala progresivna stopa oporezivanja dohotka, onda bi kod nas i plate i penzije bile više. Naša potrošačka korpa koja je 2016. godine iznosila oko 10 hiljada rubalja, nedostojna je tako velike zemlje kao što je Rusija. Na primer, u Francuskoj minimalni troškovi života čine oko 50% prosečne plate, koja iznosi 45.568 dolara godišnje.

Osnovna penzija iznosi 50% od plate. Ali, ako čovek ne ode u penziju sa 60, već sa 67 godina, onda njegova penzija može da dostigne i do 80% plate. Kod nas je prosečna radnička penzija 13 hiljada rubalja, a mnogi penzioneri primaju po 6-7 hiljada rubalja. Ali, nigde u razvijenim zemljama Evrope, pa i u ne tako razvijenim, kao što je npr. Španija, nema penzija ispod 1.000 evra, a u pomenutim skandinavskim zemljama su i mnogo više. Prilikom određivanja tamošnje „potrošačke korpe" u obzir se uzimaju i velike porodice, samohrane majke, deca itd.

Da li ćemo preći na progresivno oporezivanje dohotka

Kod nas je jedna ista liberalna ekonomska škola nastavila da ima veliki uticaj na ekonomsku politiku države. Ali, upravo je liberalni (neoliberalni) model, uz veoma smanjenjenu ulogu države u ekonomskom procesu, doveo do dugotrajne svetske finansijsko-ekonomske krize iz koje je pre EU izašla Amerika. Ali, za to su iskorišćeni elementi državnog regulisanja na osnovu teorije Džona Kejnza koju je usvojio predsednik SAD Franklin Ruzvelt, da bi izveo Ameriku iz Velike depresije. Još od početka novog veka govorimo o neophodnosti da se privreda izvede na put industrijsko-inovacionog razvoja, ali ništa se ne menja, sve je kao i pre. Po mom dubokom ubeđenju, samo će nam smena sadašnjeg ekonomskog modela modelom državnog regulisanja dozvoliti da započnemo proces prelaza od privrede bazirane na sirovinama na savremenu privredu za koji je, sudeći po iskustvu Južne Koreje, Kine i niza drugih industrijskih zemalja, potrebno dvadesetak godina. Uz to, nemamo vremena za bacanje, jer prihode od izvoza energenata možemo da izgubimo, prema ocenama stručnjaka, za 10-15 godina.

Model državne regulative odavno je i dobro poznat. Kod nas je njegov zagovornik najveći specijalista za ekonomiju prethodnog perioda, akademik Ruske akademije nauka i Evropske akademije, Viktor Polterovič. Ukratko, reč je o indikativnom, ne o direktivnom planiranju kao u SSSR-u, industrijska politika, ograničavanje izvoza kapitala, odbacivanje skupih „imidž" projekata, mobilizacija svih snaga i sredstava za razvoj ekonomije. I, podrazumeva se, odustajanje od fiksne stope poreza na dohodak u korist progresivne. Drugačije ne bi imalo odakle da se uzimaju sredstva za diversifikaciju privrede. Treba da se oslanjamo sami na sebe, jer ne znamo kada će biti ukinute sankcije. Ali, čak i bez sankcija, i bez visoke cene nafte, mi smo brže gubili industrijski i naučno-tehnički potencijal nego što smo ga stvarali. Treba shvatiti: što je niži porez na dohodak, viša su opterećenja za biznis koji sada doživljava velike teškoće

Prema rečima V. Polteroviča, „proporcionalni porez od 13% praktično ne postoji nigde u razvijenom svetu. Takav porez očigledno škodi, on doprinosi povećanju nejednakosti. A značajna nejednakost je opasna stvar."

Podsećam, kada je F. Ruzvelt postao predsednik SAD 1933. godine, stopa poreza na dohodak je bila maksimalno podignuta, sa 24% na 63% u vreme njegovog prvog mandata, i na 79% u vreme drugog mandata. To je omogućilo da se dobiju sredstva za relativno brz izlazak zemlje iz duboke krize.