Kontranapad

Srpski sport u senci mafijaško - političkih klanova i njihovih "pravila igre"

Ko je ovde lud

Opisivati (ne)prilike u srpskom sportu, dokazivati već dokazano, da sistem ne valja, da su kadrovi u sportskim forumima nesposobni, da su mafijaši ili kriminalci u fudbalu, da je loša materijalna osnova sporta, da su pokradeni klubovi i da ih svojataju likovi koji nemaju veze sa sportom ili sportskom institucijom, da su pogažene vrednosti, nije nimalo lako...Iza svakog ugla, vreba pretnja silnika i njihovih klanova okupljenih oko sporta. Sa druge strane, lažni sportski radnici i "intelektualci" koje vladajući režim plaća i na svaki drugi način "servisira", jedva čekaju da se obruši na kritičare sportskih prilika stavljajući ih u "ludačku košulju". A, to ko je zapravo lud, ne određuju rekordi i medalje kojima se ponosi nacija, već zdravorazumsko sagledavanje stanja u našem sportu, zaključuje Miroslav Vislavski, urednik sportske rubrike Magazina Tabloid

Miroslav Vislavski

Nekada u složenoj državnoj zajednici kakva je bila jugoslovenska, postojala su pravila, red i redosled usaglašenih stvari, principa i kriterijuma u čijim okvirima je Skupština Olimpijskog komiteta bila visoki dom nacionalnog sporta. Sednice Skupštine su predstavljale događaj. Na njima su sumirani rezultati ostvareni u olimpijskom ciklusu i trasirana politika nacionalnog sporta. Kandidati koji su nominovani za nosioce funkcija i rukovodstvo Olimpijskog komiteta su bili kredibilni i uspešni društveni i sportski radnici sa ugledom i respektom kakav su uživali veliki autoriteti tog vremena. Na žalost, u današnjoj Srbiji, sve je obrnuto. Olimpijski komitet je postao "grdno razbojište" gde se biju stranačke bitke i gde se regrutuju visoki funkcioneri BIA-e za položaj u ovoj organizaciji.

U isto vreme, vajni ministar sporta, nekadašnji idol poklonika vaterpola Vanja Udovičić, našao pred nerešivom enigmom. Kako privatizovati sport. I tu je "pao na fudbalu". Vrti se u krug od Zvezde do Partizana i nazad, od Partizana do Zvezde. Nema rešenja kako statusno rešiti ove sportske institucije koje su na ivici ponora ili su krenuli naveliko tim putem.

Kada bi se pojavio neki "Crni Arapine"...Ali, na njega pravo polaže samo njihov "prijatelj", koji je izgleda zajeban od šeika Zajeba. A sa njime i svi oni koji su mu verovali da će Zajeb da podigne srpsku privredu, a ako zajebe da će im partijski status garantovati zaposlenje u razjebanoj privredi.

Kad god se očekuje pogreb srpskog vrhunskog sporta, kao posledice nepostojanja ozbiljne i odgovorne politike u državi koju predvode nedorasli državnici i politički prevaranati, pojavi se duh, poput onog iz čarobne Aladinove lampe.

U takvovin nepilikama, i „navijači" ispoljavaju svoja uverenja i stavove. Ali, dobro bi bilo da ih neko obavesti da se to ne radi na stadionima, jer žrtve UEFE i njenih mera su klubovi za koje „navijaju", a ne oni. Sve bi bilo u redu kada bi kazne bile izricane „navijačima". Tada mogu da larmaju šta hoće i šta ne smeju čak i na stadionima. Mada, to nije baš celishodno. Nije efikasno i nije delotvorno. Njihov politički revolt, „patriotski" duh, prkos, mržnja, inat i svaki drugi vid nesportskih manifestacija su direktno upereni protiv klubova koji su i sami ni na nebu, ni na zemlji. Bilo bi veoma dobro kada bi svoj protest koji nema veze sa fudbalom, „navijači" istresali na drugom odredištu. Na primer pred Nemanjinom 11., ili pred Narodnom Skupštinom, eventualno palatom „Srbija"... Tu treba da protestvuju i traže odgovornost onih koji su potpisali Briselske sporazume prihvatajući indirektno nezavisnost Kosova, onih koji su izručivali Haške zatočenike, Generala Ratka Mladića...

Kome se upućuje poruka poklikom „Kosovo je Srbija" na sportskim priredbama? Građanima Srbije? Nema razloga. Njima je to poznato! A da li je poznato onima koji diluju sa „navijačima"? Zašto borci za Kosovo u Srbiji svoj bunt ne pokazuju pred državnim institucijama? Dakle nije stadion mesto za „junačenje" zbog čega klubovi koji u suštinu nemaju nikakav uticaj na ponašanje „navijača", snose teške konsekvence.

Ne treba zaboraviti da i UEFA želi da iskoreni političke konotacije, eliminiše rasizam, mržnju sa svih fudbalskih borilišta. Međutim, takozvani navijači pred kojima zaziru zvaničnici naša dva najuspešnija fudbalska kluba, ne haju za poruke iz UEFE. Svojim prkosom i inatom, „najverniji" kako ih iz milošte oslovljavaju predstavnici klubova, samo nanose štetu svojim klubovima. Ona je ogromna jer je reč o impozantnim ciframa koje UEFA izriče klubovima. Inače tanki budžeti klubova se prazne zbog gluposti, bahatosti, neodgovornosti, nediscipline onih koji bi trebali da daju vetar u leđa svojim ljubimcima, razvijajući kod njih borbenost i požrtvovanost za povoljan rezultat.

Legitimno je da i ovakvi „navijači" ispoljavaju svoja uverenja i stavove. Ali, dobro bi bilo da ih neko obavesti da se to ne radi na stadionima, jer žrtve UEFE i njenih mera su klubovi za koje „navijaju", a ne oni. Sve bi bilo u redu kada bi kazne bile izricane „navijačima". Tada mogu da larmaju šta hoće i šta ne smeju čak i na stadionima. Mada, to nije baš celishodno. Nije efikasno i nije delotvorno. Njihov politički revolt, „patriotski" duh, prkos, mržnja, inat i svaki drugi vid nesportskih manifestacija su direktno upereni protiv klubova koji su i sami ni na nebu, ni na zemlji. Bilo bi veoma dobro kada bi svoj protest koji nema veze sa fudbalom, „navijači" istresali na drugom odredištu. Na primer pred Nemanjinom 11., ili pred Narodnom Skupštinom, eventualno palatom „Srbija"... Tu treba da protestvuju i traže odgovornost onih koji su potpisali Briselske sporazume prihvatajući indirektno nezavisnost Kosova, onih koji su izručivali Haške zatočenike, Generala Ratka Mladića...

Kome se upućuje poruka poklikom „Kosovo je Srbija" na sportskim priredbama? Građanima Srbije? Nema razloga. Njima je to poznato! A da li je poznato onima koji diluju sa „navijačima"? Zašto borci za Kosovo u Srbiji svoj bunt ne pokazuju pred državnim institucijama? Dakle nije stadion mesto za „junačenje" zbog čega klubovi koji u suštinu nemaju nikakav uticaj na ponašanje „navijača", snose teške konsekvence.

UEFA želi da iskoreni političke konotacije, eliminiše rasizam, mržnju sa svih fudbalskih borilišta. Međutim, takozvani navijači pred kojima zaziru zvaničnici naša dva najuspešnija fudbalska kluba, ne haju za poruke iz UEFE. Svojim prkosom i inatom, „najverniji" kako ih iz milošte oslovljavaju predstavnici klubova, samo nanose štetu svojim klubovima. Ona je ogromna jer je reč o impozantnim ciframa koje UEFA izriče klubovima. Inače tanki budžeti klubova se prazne zbog gluposti, bahatosti, neodgovornosti, nediscipline onih koji bi trebali da daju vetar u leđa svojim ljubimcima, razvijajući kod njih borbenost i požrtvovanost za povoljan rezultat.

UEFA želi da iskoreni političke konotacije, eliminiše rasizam, mržnju sa svih fudbalskih borilišta. Međutim, takozvani navijači pred kojima zaziru zvaničnici naša dva najuspešnija fudbalska kluba, ne haju za poruke iz UEFE. Svojim prkosom i inatom, „najverniji" kako ih iz milošte oslovljavaju predstavnici klubova, samo nanose štetu svojim klubovima. Ona je ogromna jer je reč o impozantnim ciframa koje UEFA izriče klubovima.

Kada se završe izbori, pobednici zaboravljaju one koji su uložili kredibilitet svog velikog imena. Politika je prljava rabota. Ume i umela je da naruši prijateljstva, čak i porodične odnose. O tome svedoče primeri iz prošlih vremena. Tako je , na primer, vojvođanska sportska javnost teško prihvatala priče o političkim razlikama koje su postojale među rođenom braćom Kačar, velikim šampionima u boksu u nekadašnjoj Jugoslaviji. Slobodan je uložio svoje titule i status svetskog broj 1. u amaterskom i profesionalnom boksu. Nije mi poznato da li je nešto dobio za uzvrat (kaže da nije) od onih koji su vladali godinama pre naprednjaka, onih koji su se solidno okoristili.

Politička opredeljenost iz bilo kojih motiva prerastala je u anatemu nekim sportskim ličnostima. U svojoj karijeri sportskog radnika sam prošao ono kroz čega danas prolaze pominjane i druge sportske ličnosti. Kada se pojavio interes vladajuće leve koalicije da je podržim u svojstvu generalnog direktora Odbojkaškog kluba Vojvodina u izborima 1996, pristupio sam JUL - u, osnovanom godinu dana ranije. Iako nisam živeo partijski, već sam vođen samo na evidenciji ove stranke, DOS - sovska politika i njihovi "revolucionari" su me kao javnog radnika svo vreme njihove vladavine posmatrali kao JUL - ovca (neprijatelja). A ja od JUL nisam ništa profitirao. Poneo sam samo jednu anatemu, kojoj nisam pridavao značaj, ali koja je ne retko predstavljala prepreku u ostvarivanju nekih prava ili zadovoljenju pojedinih interesa.

U suštini sportisti bi morali prilikom odluke da nekoga podrže, u ovom slučaju Aleksandra Vučića, da se sete šta je sve obećavao, a šta realizovao u proteklih pet godina apsolutne vladavine. Bila su to prazna obećanja. Neka pogledaju šta je u svojim maratonskim ekspozeima saopštavao šta će država uraditi u oblasti sporta. Neka se sete njegovih najava oko privatizacije sporta i uporede sa učinjenim i stanjem koje imamo. Ako je po sopstvenom priznanju nemoćan da sprovede privatizaciju Crvene Zvezde i Partizana, kako može da vodi - do sada Vladu, a od sutra državu? Ako priznaje da nema snage da suzbije nasilje i huligane u fudbalu, kako može da suzbija kriminal i korupciju u državi? Pa zašto onda podrška Vučiću uvaženi sportisti i ostala gospodo?

podeli ovaj članak: