Romani prepoznavanja

Živeti u stradiji (2)

Organi gonjenja su pretresli roman

"U jednoj knjizi čitao sam jednu čudnu priču; a vrag bi znao otkud meni ta knjiga iz nekog smešnog vremena u kome je bilo mnogo slobodoumnih zakona, a nimalo slobode, držali se govori i pisale knjige o privredi. a niko ništa nije sejao, cela zemlja pretrpana moralnim poukama, a morala nije bilo, u svakoj kući pun tavan logika. al pameti nije bilo, na svakom koraku govorilo se o štednji i blagostanju zemlje, a rasipalo se na sve strane, a svaki zelenaš i nitkov mogao je sebi kupiti za nekoliko groša titulu "veliki narodni rodoljub". (Radoje Domanović). "Kad se osvrnem u gnevu na pređeni put, jasno mi je da sam bio uljez u prašini, nikom potreban, svakom suvišan. Na samom početku mog književnog puta, kad drugi pisci dobijaju ulaznice za voz budućnosti, meni je država Srbija (u Jugoslaviji) zabranila da uopšte uđem u taj voz. Putovao sam kroz srpsku književnost kao slepi putnik. Što ipak nisam ispao iz voza imam da zahvalim urođenom južnosrbijaskom i etničkom fatalizmu, koji je ugradio u mene čip trpeljivosti i samodovoljnosti." (Ivan Ivanović).

Ivan Ivanović

U poglavlju 11. junak romana Zoka King priča kako mu nisu dali da igra fudbal u lokalnom timu, zato što mu je otac bio četnik i bio na robiji. Iako je bio najveći talenat u gradu, trener kluba major Ristović nije hteo da ga pozove u tim. "Tvoj otac je bio četnik. Takvima kao što si ti nema mesta u Krilima Morave! Nije važno kako ti igraš!" Bilo je to u vreme partizanskog komunizma kad su četnički potomci tretirani kao deca drugog reda. Vojnik, partizanski major, trener lokalnog tima, nije dozvoljavao da četnička deca brane boje grada. Kingov ujak je lokalni funkcioner, budžovan, ali odbija da pomogne sestriću, jer se boji da mu to ne škodi u karijeri. Kad je umrla Zokina majka, njegov ujak nije došao na sahranu svoje sestre! Razume se da je sve to ostavilo velike traume u životu Zoke Kinga.

U poglavlju 15, za koje mogu da kažem da je potpuno četničko, junak govori iz sredine pedesetih, kad je partizanski komunizam počeo da puca po svim šavovima. Zoka King je lokalna fudbalska zvezda, major je vraćen u kasarnu, fudbalske klubove vode stručnjaci. Kingova slava je doprinela da vlasti njegovog oca pomiluju i puste ga iz zatvora. Kad se četnik robijaš pojavio na vratima Zokinog stana, fudbaler nije mogao da se načudi. "Zar je moguće da je taj čovečuljak bio strašni četnik zbog koga ja i danas imam neprilika?" Kingov otac je pre rata bio žandar, u ratu pripadnik pokreta Draže Mihailovića, posle rata robijaš. Fudbalska slava sina vratila ga je u život. Nekako se snašao, Zoka mu je kupio konja, postao je rabadžija. "Sima u početku nikako nije mogao da se navikne na slobodu. Sve beži od ljudi, ne sme da izađe u grad, beži od glavne ulice kao seosko kuče kad zaluta u varoš." Jedva ga je Zoka ubedio da dođe na igralište da vidi svog sina kako igra fudbal. Sima se plaši da će ljudi da ga gledaju! "Oće", kaže mu Sibin (Zokin teča koji ga je očuvao), "ali ne što si nosio bradu i kokardu, nego što si napravio najboljeg fudbalera u Južnoj Srbiji! A mene ima da gledaju što sam ga očuvao i predao državi".

Kad je King zaigrao za veliki beogradski klub Krila Jugoslavije i postao državni reprezentativac, doveo je oca i teču na utakmicu finala Kupa sajamskih gradova. "U Kurvingrad je išla limuzina po njih! Kako su se samo frajeri doterali i udipčili! Sima se oslobodio, nabacio na sebe belo odelo i vezao mašnu! Stavio na glavu neki beli šešir, pa kao Englez! U međuvremenu se podgojio, pa došao kao Čerčil! A Sibin obmotao oko sebe zastavu Krila Jugoslavije. Ko bi rekao za njih da su to pružni radnik i kočijaš!" Više od toga, King je udesio sa kamermanima da mu oca stalno zumiraju za vreme televizijskog prenosa. "Što je to bio štos! Kad god je kamera šetala po publici, uvek se zaustavljala na Simi! Gledaoci televizije su sigurno mislili da je to predsednik Evropske fudbalske federacije, ili tako nešto! Malo ko je znao da je to kočijaš iz Kurvingrada! Ali oni koji su to trebali da znaju, znali su! Zbog njih sam Simu doveo u počasnu ložu! Žao mi je što nisam mogao da vidim kakvo lice su napravili moj ujka Mika Konjović, ili major Ristović, ili šta ja znam ko još, svi oni koji su pokušali da me zaustave što mi je otac bio četnik, kad se taj četnik, naravno, pošto je svoje četništvo platio, pojavio u gro planu na televiziji! Nisam imao vremena sutradan i narednih dana da gledam čitulje, ali mora da je neko zakovrnuo! U Južnoj Srbiji to svi nisu mogli da prežive!"

Organi gonjenja su pretresli roman od reči do reči, videli sve, ali ovo nisu, čim nisu stavili u optužnicu. Tek su ih na to podsetili borci iz Južne Srbije svojim pismima.

Na procesu u Pančevu branio me je i odbranio profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, Vuko Pavićević. U stvari, profesor je branio slobodu mišljenja i stvaralaštva, ali i princip da i četnički potomci mogu da stvaraju umetnička dela. Bio je član CK Saveza komunista Jugoslavije, to je pisalo u njegovom Programu.

Kad je profesor to napisao u Borbi, odlučio sam da ga posetim na Filozofskom fakultetu. Sećam se da me je primio u svom knjigama pretrpanom kabinetu i prvo pitanje koje mi je postavio bilo je: Da li imam neke veze sa četničkom emigracijom?! Rekao sam mu da nemam, jer niti ranije, niti tad, niti posle, baš nikad nisam imao kontakta sa četnicima emigrantima. Jedina veza je bila što sam pročitao neke njihove knjige, do kojih sam ilegalno uspeo da dospem. To se pogotovo odnosi na knjigu Miloša Mladenovića, "Lažni idoli i varljivi ideali", koju mi je iz Londona prošvercovao jedan inženjer, koji je u Engleskoj bio na specijalizaciji. Verovatno je Udba ubeđivala člana CK da sam ja opasan četnilki terorista i mogući atentator na crvenog kralja! Na sreću, profesor mi je poverovao i dok god je bio živ zdušno me branio.

U "Crvenom kralju" ima malo pozitivnih ličnosti (komunisti su prikazani kao negativci), ali dva junaka svakako jesu: doktor Leka Petrović i savezni kapiten Miško Kostić.

"Doktor Leka je ovde došao što su ga u Jugoslaviji zajebali, kao i mene, kao i tolike druge fudbalere." "Napali su ga da zastupa buržoaske ideje i skoro su ga proglasili neprijateljem zemlje." Zato što se zalagao za profesionalizam, Doktoru su zabranili da radi u fudbalu i doživotno ga diskvalifikovali. Moj junak ga doživljava kao drugog oca. "Tako smo svi mi, koji smo ovde u Ameriki, na neki način zajebani u jugoslovenskom fudbalu." "Jednog dana, kad Amerika postane fudbalska velesila, možda će nas slaviti kao začetnike američkog fudbala! Kao što slave Dejvida Kroketa i Bafalo Bila! Možda će se stadion u Oklendu zvati Doktor Leka Petrović! A na tom stadionu, negde na nekoj ploči, biće urezana imena nas fudbalera. Biće upisana imena Zoke Kinga i Mileta Mirisa, koji su šezdesetih godina palili i žarili na američkom kontinentu."

Nije teško doktora Leku Petrovića dešifrovati kao doktora Acu Obradovića, famoznog Doktora O, menadžera Crvene zvezde. Stvar je u tome što je Aleksandar Obradović iz Mionice bio pripadnik četničkog pokreta Draže Mihailovića! Nalazio se na Glediću, nekako je preživeo. Igrao je fudbal u Valjevu, bio golman, i studirao medicinu. Kad je završio, približio se Crvenoj zvezdi, postao njen klupski lekar, a kasnije i menadžer.

Iza imena Miška Kostića krije se Rajko Mitić, prva Zvezdina zvezda, najbolji fudbaler posleratne Jugoslavije. "Najviše mi je krivo što je za moj slučaj vezan Miško Kostić, savezni fudbalski kapiten. On je pošten čovek i mnogo sam ga voleo." "On je jedan od retkih velikih jugoslovenskih igrača koji nije otišao za lovom, nego je ostao u domovini." Rajko Mitić je za saveznog kapitena došao "u vreme kad je jugoslovenski fudbal skroz propao." Uzalud se trudio da napravi red u reprezentaciji, na kraju je bio žrtva tog svog nastojanja. Moj junak je u njemu video fudbalskog boga!

I Rajko Mitić je bio pripadnik četničkog pokreta Draže Mihailovića, delovao je u beogradskoj organizaciji. Preživeo je što je bio izuzetno talentovan fudbaler, počeo je da igra još pre rata u BSK-u.

Ovo lukavstvo mog uma Udbini i Partijski detektori nisu otkrili.

5.

U nastavku "Stradije" Domanovićev junak, putnik-sin, obilazi Vladina ministarstva, gde ga rado vide kao stranca. Proturena je vest da je taj čovek u važnoj političkoj misiji! Opoziciona štampa o tome piše, ali je režimske novine ućutkuju. One opozicionu kritiku proglašavaju zlonamernom i antidržavnom, napadom na Vladu. "Ali im taj metak neće upaliti, jer, hvala bogu, evo već nedelju dana otkako je ovaj kabinet došao na vladu, a položaj mu nijedanput nije bio uzdrman, kao što žele glupaci iz opozicije."

Putnik-sin najpre posećuje ministra inostranih odnosa. Ovaj se u kabinetu dosađuje, nema nikakvog posla, u državi sve je u redu. "Nije nam se ništa zlo dogodilo", veli ministar, "sem što su nam zatvorili na severu izvoz svinja, a na jugu upadaju i pljačkaju po našim selima Anuti iz susedne zemlje... No to nije ništa... To su sitnice." Dalje se ministar hvali kako ne zna nijedan jezik, nije hteo da uči. Uostalom šta će mu, na položaju na kome je to ne treba!

Potom je putnik posetio ministra policije. U kabinetu je zastao jednog mladog školovanog čoveka koji je došao da traži državnu službu u policiji. Ali smetnja je u njegovoj školovanosti. "Zato što se u ovoj struci, ovde u našoj zemlji, ne trpe školovani ljudi. Ja sam doktor prava, ali to moram da krijem." On je pribavio uverenje "kako nikad ništa nije učio niti misli šta učiti", valjda će to da upali. Jedan uniformisani činovnik se žali putniku da nije dobio klasu, "iako je stvorio krivice za veleizdaju petorici ljudi koji pripadaju opoziciji". Jedan bogati trgovac se žalio kako je strdao zbog politike za vreme prošle vlasti, ali su mu njegovi to nadoknadili dajući mu dobre liferacije na kojima je zaradio veliki kapital. Sad je došao kod ministra da traži da bude postavljen za narodnog poslanika. Pošto je putnik pitao zar narodne poslanike ne bira narod, trgovac mu je objasnio: "Jest, ono bira narod, tako je po ustavu; ali obično bude izabran onaj koga policija hoće".

Ministar policije je odmah primio stranca. Pohvalio mu se što je doprineo opštoj sreći države, jer je u Ustav uneo član po kojem svi građani moraju biti srećni. "Svaki građanin zemlje Stradije mora biti raspoložen i veseo i s radošću pozdravljati mnogobrojnim deputacijama i depešama svaki važan događaj i svaki postupak Vlade." Pošto stranac nije razumeo o kakvim se deputacijama radi, ministar policije mu je objasnio. Građani su dužni da dolaze u prestonicu u što većem broju i pozdravljaju svaki potez vladaoca i Vlade. Ovaj ministar je otišao još dalje, pa je zaveo plaćanje kazne za svaku nepravilno izgovorenu reč. Tako se policija umešala u stvari lingvistike. Kako Srbi ne govore pravilno, policija naplaćuje kazne i na taj način se stvara "dispozicioni fond odakle se nagrađuju pristalice Vladine politike".

Ministar privrede se bavi Homerom, otvara čitaonice, a što su njive zapuštene nije ga briga. Važno je da se seljaci teorijski upoznaju sa dostignućima poljoprivrede, a od poljoprivrednih radova ionako nema mnogo vajde.

I tako redom. Svaki ministar je na pogrešnom mestu i bavi se drugim poslom nego što mu je dužnost.

Vrhunac zapleta "Stradija" dobija kad stigne vest da su Anuti, jedno ratoborno pleme, upali na jug zemlje i počinili velike zločine. Razume se da vlast odmah reaguje: drži zborove protiv ovog plemena. Zborovi su neprekidni, na njima razni govornici drže rodoljubive govore, "pune gnjeva protiv Anuta". Donose se rezolucije u kojima se ističe da su "Anuti nekulturan narod, nedostojan pažnje svojih prosvećenih suseda".Novine su prepune tih rezolucija: rezolucija profesora povodom nemilih događaja na jugu Stradije; rezolucija učitelja, rezolucija omladine, rezolucija oficira, zatim radnika, trgovaca, lekara, prepisivača. Nije bilo nijednog mesta u kome nije održan miting! S tih mitinga je poručeno: "Stradijo, ti nećeš nikad propasti, pa ma svi narodi propali!" Jedino što nije vojska pohitala da brani ugroženi jug Srbije!

Tim povodom je putnik-sin posetio ministra vojnog Stradije. "Ministar vojni, mali žurav čovečić s upalim grudima i tankim ručicama, tek beše svršio molitvu." Putnik je prvo pomislio da je pogrešio ministarstvo, ali ga je uniforma višeg oficira uverila da je došao na pravo mesto. On je priznao da na jugu ubijaju Strađane, ali Stradija ne može biti tako nekulturna da uzvrati istom merom. Uostalom, on je naložio da se u svim kasarnama drže molepstvija za "spas naše drage i mile otadžbine, natopljene krvlju naših vrlih predaka". Vojnim sveštenicima je naložio da se mole bogu da svi oni koji su pali kao žrtve "zverskog nasilja divljačnih Anuta dobiju rajsko naselje". "Da ja nisam kao ministar vojni tako uradio, mogao bi koji od komandanata na jugu zemlje upotrebiti vojsku da oružjem pritekne u pomoć našim građanima i da proliju krv anutsku." Istina, svi oficiri misle da bi to bio najbolji način, ali vojska je Stradiji potrebna da čuva nepopularnu Vladu, koja nema mnogo pristalica u narodu. "Ako koja opština padne u ruke opozicionara, onda treba upotrebiti oružanu vojsku da se takvi izdajnici ove napaćene otadžbine kazne i da se vlast preda u ruke kom našem čoveku."

Uostalom, ministar je smislio plan za spas otadžbine, dao je nalog da se pokrene jedan rodoljubivi list sa isključivo patriotskim tendencijama. Putnik-sin je ostao zbunjen, "Čudna neka zemlja! Tamo ginu ljudi, ministar vojni sastavlja molitve i misli na pokretanje rodoljubivog lista!" I otišao bi on iz vojnog kabineta u zabludi, da mu ministar vojni nije održao lekciju kako se čuva vlast. "Nama je vojska uvek potrebna za naše unutrašnje stvari. To je sporedna stvar, gospodine moj, što tamo ljudi ginu." To da treba sprečiti nasilje Anuta misle oficiri i vojska, ali članovi Kabineta gledaju na tu stvar mnogo dublje i trezvenije. "Neka upadaju neprijateljske čete, to nisu tako važne stvari; glavno je da mi paradiramo po ulicama uz jeku truba."

U Ministarstvu prosvete sve sam ovejani naučnik. Tu se radi na jeziku i stilu državnih akata. Svaki akt se vraća na doradu i gramatičko doterivanje. Taman posla da se dozvoli da država bude nepismena. "Svi činovnici u Ministarstvu, pošto su književnici, pišu knjige!" Samo gospodin ministar ne piše ništa, ali zato on povasdan radi gimnastiku! Osim toga, poznat je po tome što voli da se tuče! Tako se jednoga dana potukao sa poglavarom crkve, inače dobrim gimnastičarom i strasnim jahačem. Razlog je bio taj što je crkveni poglavar tražio da u udžbenike školske o veri uđe jedan deo o gajenju ždrebadi, a ministar je zahtevao članak o plivanju. Tako su se ministar i crkveni poglavar potukli kod Domanovića, kao popovi Ćira i Spira kod Sremca!

Inače, ovaj ministar je bio poznat po tome što je na prvom mestu podmirivao svoje rođake i prisne prijatelje. Taman se primi jedan udžbenik, a ministar donese uredbu o pisanju novog, jer se javio da ga napiše neko ministru prisniji nego prethodni pisac udžbenika.

Domanovićev putnik-sin otkriva da je u Stradiji sve obrnuto na glavu i izmešano. Poslove ministra pravde opravlja ministar vojni. Dužnost ministra vojnog vršio je ministar prosvete. Pošto je ministar prosvete mrzeo i knjige i škole, njegovu dužnost je vršila njegova žena, "a ona je vrlo rado čitala kriminalne romane i rado jela sladoled s čokoladom".

Glavnu reč u Stradiji vodi ministar policije. On bira i postavlja narodne poslanike mesto naroda, da narod ne bi dangubio, nepotrebno se trošio i brinuo o tome. Tako izabrani poslanici, pre nego što počnu rad u Narodnoj skupštini prolaze kroz pripremnu školu, koja se zove klub. Tu poslanici, kao u pozorištu, uče uloge koje im je napisala Vlada za predstavu u Narodnoj skupštini. Predsednik Kluba određuje ko će da bude opozicija. Problem je u tome što niko neće da bude opozicionar, "svi vole da su uz Vladu". Domanovićev putnik-sin izbrojao je u Skupštini samo sedam poslanika koji su pristali da budu opozicionari. Ne bi ni oni, da im ministar policije nije obećao kome položaj, kome veliku zaradu, kome nagradu.

Razume se da Narodna skupština donosi najvažnije zakone po život zemlje. Tako je donet zakon o uređenju flote, jer takvog zakona dotad nije bilo. Na pitanje putnika-sina da li Stradija ima more, odgovorili su mu u Skupštini da nema, ali nekad je imala. "Naša je se zemlja, gospodine, graničila nekad sa dva mora, a naši su narodni ideali da Stradija bude ono što je nekad bila. Mi na tome, vidite, radimo."

Međutim, samo dan posle putnikove posete Narodnoj skupštini, pao je Kabinet. I - od najboljeg postao je najgori! Isti narod, ista štampa, napadaju staru Vladu koju su do juče hvalili, a novu dižu u zvezde! Iz cele zemlje kreću deputacije da pozdrave novi Kabinet. Štampa objavljuje mnogobrojna pisma svojih čitalaca u kojima se pozdravlja nova Vlada! Jedno pismo je glasilo ovakao: "Do danas sam bio privrženik prošlog režima, ali kako sam se danas, dolaskom novog kabineta, potpuno uverio da je prošla vlada radila na štetu zemlje, i kako je sadašnji kabinet jedini u stanju da zemlju povede boljim putem i da ostvari velike narodne ideale, to izjavljujem da ću od danas svim silama potpomagati današnju vladu i da ću svuda i na svakom mestu osuđivati prošli zloglasni režim, koga se gnušaju svi pošteni ljudi u zemlji". Jedan činovnik nije hteo da čestita novom režimu, te je zbog toga otpušten iz državne službe!Domanović kaže (u stvari njegov junak): "Svaka nova vlada bude na isti način pozdravljena kao jedina valjana, a svaka prošla osuđena i nazvana izdajničkom, štetnom, crnom, gnusnom".

Stvar je u tome što je ovakva žestoka Domanovićeva karikatura imala uporište u stvarnosti. Pisac monografije o Domanoviću, Dimitrije Vučenov, je napisao da su "likovi ministara građeni prema većem broju prototipova, ali se u pojedinim karakternim crtama mogu prepoznati sasvim određene ličnosti i direktne aluzije na njih".

Samo od državnog udara 1. aprila 1893. godine, kojim se nepunoletni kralj Aleksandar Obrenović proglasio za punoletnog i preuzeo vladarsku vlast od Namesništva, izmenjene su ove vlade:

Od 1. aprila 1893. do 23. novembra iste godine Vlada pod predsedništvom Laze Dokića;

od 23. novembra 1893. do 12. januara 1894. Ministarstvo Save Grujića;

od 22. januara 1894. do 21. marta iste godine Ministarstvo Đorđa Simića;

od 21. marta 1894. do 16. oktobra iste godine Ministarstvo Svetomira Nikolajevića;

od 16. oktobra 1894. do 25. juna 1895. godine Ministarstvo Nikole Hristića;

od 25. juna 1895. do 17. decembra 1896. godine Ministarstvo Stojana Novakovića;

od 17. decembra 1896. do 11. oktobra 1897. godine Ministarstvo Đorđa Simića;

od 11. oktobra 1897. do 12. jula 1900. godine Ministarstvo Vladana Đorđevića;

od 12. jula 1900. do 5. februara 1901. godine prvo Ministarstvo Alekse Jovanovića;

od 5. februara 1901. do 21. marta iste godine drugo Ministarstvo Alekse Jovanovića;

od 21. marta 1901. do 6. maja 1902. godine Ministarstvo Mihaila Vujića;

od 6. maja 1902. do 7. oktobra iste godine Ministarstvo Pere Velimirovića;

i od 6. novembra 1902. do ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin 29. maja 1903. godine Ministarstvo generala Dimitrija Cincar-Markovića.

U svim tim ministarstvima izmenio se čitav niz ministara.

Domanović se stalno nastanio u Beogradu u vreme Vlade Vladana Đorđevića.

Domanović je opisujući ministre Stradije kombinovao i sublimirao razne ministre, ali ništa nije izmišljao niti dodavao. Ipak, neki ministri u Stradiji su direktno preslikani iz Kraljevine Srbije.

Takav je ministar bio sudija Kasacionog suda Aleksa Jovanović, koji je pored predsedništva Vlade držao još resor ministarstva inostranih poslova. Poznato je da Aleksa Jovanović nije učio strane jezike, pa se "strani poslanici nisu ni obraćali na njega nego na njegovog načelnika". Slobodan Jovanović je napisao: "Kralj je baš želeo takvog ministra iza čijih će leđa moći raditi šta hoće. On nije mario uobičajene diplomatske puteve. Spoljašnjom politikom kralj Aleksandar je upravljao lično, gotovo bez učešća svoje Vlade".

Mene ovde posebno interesuje vojni ministar u "Stradiji". U njemu nije teško prepoznati poznatog ličnog Aleksandrovog ministra iz više vlada, generala Dragutina Franasovića. Slobodan Jovanovioć ovako opisuje ovog ministra: "Dalmatinac, katolik, sitan, nerazvijen, bolešljiv, uglađen, fin, s lepom kovrdžavom apostolskom glavom, isposnički bledim licem - i dugim lisičjim nosem; po uniformi srpski đeneral, po svemu drugom italijanski kaluđer." Kada je udovica Jevreme Markovića Ilka pokušala atentat na kralja Milana Obrenovića u Sabornoj crkvi u Beogradu, zbog toga što joj je sudski ubio muža u Aranđelovcu, Franasović, koji je tada bio kraljev ađutant, prvi se snašao i izbio atentatorki pištolj iz ruku. Zbog toga će uživati neizmerno poverenje Obrenovića. Kad je umrla njegova majka Frane, vlast joj je priredila državnu sahranu, kojoj je prisustvovao i kralj Milan. U isto vreme je umro pukovnik Mihailo Katanić, heroj iz Bugarskog rata, ali vlast je njegovu sahranu ignorisala. Mladi Branislav Nušić je tim povodom napisao pesmu Pogreb dva raba, u kojoj je aludirao i na kralja, zbog čega će dobiti dve godine robije.

U Stradiji Domanović se podsmehuje stalnom menjanju Ustava. ("Samo za poslednjih deset godina doneto je petnaest ustava, od kojih je svaki po tri puta bio u važnosti", tako da se nije znalo koji zakoni važe. Ministar se pred strancem hvali da se u tome ogleda savršenstvo i kultura jedne nacije, što se ne zna šta je zakonito a šta nije.) U stvarnosti, deset godina Aleksandrove vladavine odlikuje četiri državna udara, tri ustava, četrnaest vlada. Režim se nalazio "čas na prelazu od "ustavnog" režima ka otvorenom ličnom režimu, a čas od otvorenog ličnog režima ka "ustavnom".

Koliko je Domanović realistički prikazao prilike u Srbiji vidi se iz činjenice da je kralj Aleksandar (nekoliko meseci posle štampanja "Stradije" u Srpskom književnom glasniku) 25. marta 1903. u 23 časa i 15 minuta ukinuo tzv. Aprilski ustav, da bi ga 45. munuta kasnije u ponoć vratio. U tom interegnumu bez ustava Kralj je raspustio Senat i Skupštinu, poništio izbor senatora i poslanika, ukinuo Zakon o izborima za Narodno predstavništvo, Zakon o opštinama, Zakon o štampi itd. Po Beogradu se pričalo da "ovako šta ni Domanović u svojoj "Stradiji" nije bio kadar izmisliti"!

U jednoj epizodi "Stradije" Domanović piše kako je jedan bogati trgovac platio da se falsifikuje da njegova žena ima dva deteta, iako je bila nerotkinja. Ovo je bila direktna aluzija na kraljicu Dragu i može se dovesti u vezu s pokušajem nerotkinje kraljice da podmetne tuđe dete. Da bi se ublažila velika razlika u godinama između Drage i Aleksandra (Draga je bila starija 12 godina), falsifikovana je njena krštenica pa je razlika svedena na 10 godina.