Natrag
Da li je politika kancelarke Merkel suočila Nemce sa velikim problemimna
Prećutkivanje loših događaja
Masovni ubica iz Hanaua je brzo identifikovan, ali prave ubice, oni koji su inspiratori ovog zločina, još uvek se kriju. Počinioca ne treba tražiti u malom hesenskom gradu, već u Berlinu. Tamo gde se autistički ignoriše volja naroda da se, konačno, uvede neki red u doseljavanje i boravak migranata u Nemačkoj. Od razularenih grupa drogiranih ili pijanih nasilnika iz severne i centralne Afrike nije siguran više niko na nemačkim ulicama. Policija je pred ovolikim brojem incidenata nemoćna, a savezna vlada i dalje ćuti kao da se sve to dešava u nekoj dalekoj, stranoj državi.
Fridrih Emke (dopisnik iz Frankfurta)
Krvavi pir u noći 18. februara u malom hesenskom gradu Hanauu odjeknuo je širom sveta. Pogotovo su svi nemački mediji detaljno o svemu izveštavali, a onda je, za ovakve događaje neočekivano brzo, sve utihnulo. Već za vikend, svega nekoliko dana posle masakra sve je pokrila tišina.
Nekako smo navikli da se o ovakvim događajima, a posebno o počiniocima zločina ovih razmera, danima, nedeljama, pa i mesecima izveštava. Analizira se svaki detalj, intervjuišu se osobe koje imaju i najmanja saznanja o onome šta se desilo ili o onome ko je sve to uzrokovao.
Tobijas Ratjen, masovni ubica iz Hanaua, nije bio vredan te pažnje, jer nije politički interesantan. Njegov snimak koji je objavio na internetu pred polazak u krvavi pohod, isto kao i tekst postavljen na društvenim mrežama‚ jasno pokazuju da se radi o čoveku koji ima psihičke tegobe.
Osim toga, Ratjen nema ni za medije interesantnu političku pozadinu. On jeste bio povezan i simpatizer jedne desničarske organizacije, koju je Ured za zaštitu ustavnosti stavio na listu ekstremističkih organizacija, ali to nisu neonacisti ili neko njima sličan koji bi opravdao već gotovo histeričnu kanonadu na Alternativu za Nemačku (AfD), jedinu parlamentarnu partiju u Nemačkoj koju kritičari guraju u ekstremistički tabor, iako ona tamo ne pripada.
Kako je istraga brzo utvrdila, Ratjen je od ranije dovođen u vezu sa pokretom „Rajhsbirgera" (Reichsbürger: Građani Rajha), jednom opskurnom organizacijom koja se svrstava u ekstremističke desničarske, ali čija osnovna ideologija (ukoliko je ima) nije zasnovana na mržnji prema strancima, već prema domaćim institucijama.
Ovaj šaroliki pokret je nastao osamdesetih godina prošlog veka i sastoji se, najčešće, od pojedinaca, ponekad od malih grupa koje su organizovane nalik sektama. Osnovna ideja ovog pokreta je da je Versajski mir diktat pobednika i da ne obavezuje Nemačku. Shodno tome, smatraju Rajhsbirgeri, Carstvo (nemački Rajh) je nastavilo da postoji, Vajhmarska republika, Treći Rajh, ali i današnja Savezna Republika Nemačka su nepostojeće tvorevine nametnute nemačkom narodu od strane sila pobednica Prvog svetskog rata. Isto tako, Rajhsbirgeri ne priznaju današnje nemačke granice, već one preversajske.
„Građani Rajha" nemaju nikakvo centralno vođstvo, nisu ustrojeni (kako bi se očekivalo za jednu ekstremno desničarsku organizaciju) na liderskom (firerovskom) principu. Različiti smerovi unutar ovog heterogenog pokreta različlito i nastupaju. Jedni samo odbijaju da se povinuju nemačkim zakonima (jer ne priznaju postojanje SR Nemačke), mada rado uzimaju njena dokumenta kada im to odgovara, većina odbija da plaća poreze, takse, sudske kazne ili da se, uopšte, odaziva sudskjim pozivima, dok ima i onih sklonih nasilju i terorizmu.
Jedan od takvih slobodnih strelaca koji negiraju nestanak države Hoencolerna (poslednja nemačka carska dinastija, prim. prev.) bio je i Ratjen, koji je Versajski mir stavljao u širi kontekst opšte zavere protiv čovečanstva. Sa te strane on uopšte nije bio politički interesantan da bi ga mediji duže pominjali.
Odmah posle krvave hanauske noći, kada je iz policije nezvanično potvrđeno da je počinilac iz ekstremističkog desničarskog miljea, sprovedena je jedna blic anketa koja je pokazala veliki pad popularnosti AfD-a kojoj se, nekako već po navici, pripisuje da je političko krilo raznoraznih neonacističkih i nasilju sklonih pokreta i jedan od inspiratora ovakvih dešavanja.
Petog dana po krvoproliću, kada se već uveliko znalo da Ratjen niti je bio blizak neonacistima, niti AfD-u, bili su izbori u Hamburgu na kojima je Alternativa postigla svoj istorijski uspeh i ušla u lokalni parlament.
Treba napomenuti kako je grad-pokrajina Hamburg tradicionalni bastion levičarskih pokreta i ideologija.
Upravo ovo pokazuje kako je lako manipulisati biračima: da nisu brzo otkrivene veze Ratjena sa Rajhsbirgerima, a ne sa AfD-om, globalistički orijentisani mediji bi nastavili da ubeđuju zapanjene, ali i uplašene građane kako je neophodno iz političkog života odstraniti AfD i slične organizacije koje kritikuju migracionu politiku savezne vlade.
U Nemačkoj vlada histerija, ali ne antimigrantska histerija, već orkestrirani napadi na sve one koji se samo usude da se javno zapitaju „šta ćemo sa tolikim izbeglicama", pogotovo sa onima koji ne pokazuju ni najmanju želju da se integrišu i prihvate evropske civilizacijske norme.
Još uvek postoji izvesna autocenzura kada je u pitanju izveštavanje o kriminalnim aktivnostima migranata, bilo oni političke ili ekonomske izbeglice. Čak se fašistima i neonacistima proglašavaju i oni koji nude razumna rešenja, u skladu sa zakonima i Ustavom, kako da se ponovo vrati mir na ulice nemačkih gradova.
Jedan od političara koji je na svojoj koži to osetio je i Horst Zehofer (CSU), ministar unutrašnjih poslova, koji je predložio da Nemačka iskoristi svoje pravo i privremeno, na pojedinim granicama, suspenduje Šengenski sporazum i ponovo uvede granične kontrole, kao i prihvatne centre za izbeglive koje žele da uđu na nemačku teritoriji i budu uhvaćeni na granici, u kojima bi u jednom skraćenom postupku bilo ispitano da li imaju šanse da dobiju azil ili pravo boravka po nekom drugom osnovu (u kom slučaju bi bili prebačeni u neki od sličnih centara u unutrašnjosti), ili nemaju (kada bi po kratkom postupku, u skladu sa Dablinskim sporazumima bili vraćeni iz susedne zemlje iz koje su ušli u Nemačku).
Unisono su ga mediji napali kako Nemačku vraća u neka stara, loša vremena i kako želi da ponovo uvede koncetracione logore. Konačno je Merkelova, da bi, sa jedne strane sačuvala vladajuću koaliciju, ali sa druge strane nastavila svoj put snažnijih evropskih integracija, ovaj Zehoferov predlog prihvatila u tako razvodnjenom i izobličenom stanju, da nikada nije ni došao do primene. Sve je ostalo po starom.
Nedelotvornost i bezidejnost već su postali zaštitni znaci sadašnje vladajuće koalicije. Merkelova već godinama najavljuje svoj odlazak iz politike, ali ostaje, jer hrišćanske demokrate ne mogu da nađu nekog političara od integriteta spremnog da je nasledi i iz vatre vadi kestenje koje je ona ubacila.
Drugi koalicioni partner, SPD, je već odavno u političkoj komi i sa te strane ne treba očekivati nekog novog kancelara. Ostale parlamentarne stranke su toliko slabe, da nikako ne bi ni mogle, bez obzira kakvu koaliciju da sklepaju, da postave kancelara koga, po tradiciji, daje najjača stranka vlasti.
Odavno neophodne reforme, ne samo u zakonskim rešenjima u vezi boravka stranaca u Nemačkoj, tako se stalno odlažu za neka bolja i politički stabilnija vremena. A narod ima sve manje strpljenja i razumevanja. Pojedinaca kojima je jednostavno „pukao film", kao što je bio Ratjen, biće sve više, jer kada država ne može da reši goruće probleme nastaje plodno tlo za delovanje raznoraznih opskurnih organizacija.
Razočaran potpunom ambivalntnošću vlasti zauzetom rešavanjem sopstvenih, umesto državnih problema, jedan od političara je nedavno rezignirano rekao: „Siguran sam da će krajem veka svaki veći grad u Evropi na nekom svom trgu imati spomenik Brejviku".
A:
Nemci ne razumeju vladinu politiku
Istraživanja javnog mnjenja koja se redovno sprovode pokazuju kako Nemci imaju sve manje razumevanja za vladinu migrantsku politiku, iako je i dalje izuzetno mali procenat onih koji podržavaju desne ekstremiste. U ovom trenutku im se ne može prebaciti kako su većinski skloni neonacizmu ili antisemitizmu.
Međutim, primetan je porast procenta onih građana koji se zalažu za radikalna rešenja pitanja stranaca, što je sve negativan uticaj nekontroilkisanog priliva migranata koji uopšte nisu klasične izbeglice.
Iako Hamburg nije najbolji primer (jer je tradicionalno levičarski orijentisan) izbori u njemu od 23. februara pokazali su ponovo kako se nemačko društvo oštro deli na one koji su za politiku „otvorenih vrata" prema izbeglicama i protivnike daljeg doseljavanja stranaca u Nemačku. Partije koje su umerene po ovom pitanju, nastavljaju da gube birače.
Sve je više onih koji ukazuju kako kancelarka Angela Merkel ne zastupa ni stranačke, niti državne interese, već interese uskog kruga vlasnika krupnog kapitala i industrijalaca koji je finansiraju. Njeno dočekivanje migranata širom raširenih ruku dovelo je do porasta broja zvanično nezaposlenih lica u Nemačkoj (jer većina migranata niti hoće, niti ima potrebne kvalifikacije i znanje za bilo kakav posao), a ta se činjenica vešto koristi u pregovorima sa, inače, veoma dobro organizovanim sindikatima.
Povećanja plata, kao i dalja poboljšanja uslova rada (kao što je, na primer, skraćenje radnih sati) odbija se uz komentar „ako nećete vi da radite, na birou ima dovoljno nezaposlenih koji hoće".
Sve je više onih koji u Merkelovoj politici vide upravo uslugu onima koji je finansiraju i koji finansiraju i stranačku fondaciju „Konrad Adenauer", nezvanični partijski vrh i vladu u senci Nemačke