Nestajanje

Knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države'' (66)

Srbija bi mogla da ima 300 banja!

Branislav Gulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU - Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Evo njegovih najnovijih istraživanja. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće - Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja'', nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje sela i države''. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika'' iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada. Uz dozvolu autora objavljujemo najinteresantnije delove ovog istraživanja čije se i novo izdanje upravo priprema.

Branislav GULAN

U Danskoj i Skandinaviji 80 odsto potrošača kupuje organske proizvode. Na pitanje kako mi stojimo sa organskom proizvodnjom od kako smo počeli time da se bavimo 2012. godine, poznavaoci prilika u ovoj oblasti ističu, da bi na osnovu rasta izvoznih rezuzltata moglo da se kaže da smo vrlo dobri. Na kraju 2012. imali smo dva miliona evra izvoza u organskoj proizvodnji. Na kraju 2020. godine to je bilo više od 30 miliona evra. To je veoma dobar rast. U 2021. godini pod organskom hranim u Srbiji biloje zasejano 24.000 hektara.

Za nekoliko godina to je rast za 8.000 hektara. Ovom proizvodnjom u Srbiji se bavi oko 7.000 malih poljoprivrednika. Jer, u Srbiji ima 217.623 poljoprivrednika koji imaju njive do dva hektara. Dakle, organska hrana, definitivno je grana koja najviše raste sa izvozom u oblasti poljoprivrede (koja je 2020. godine imala ukupan izvoz od 4,1 milijardu dolara) i što se tiče poljoprivrede najveći potencijal vidimo baš u organskoj proizvodnji voća, povrća, žitarica, lekovitog bilja i stočarskih proizvoda. Analitičari ističu da je izvoz organske hrane dupliran u odnosu na godinu pre, pošto je u 2019. iznosio 20 miliona evra, a u 2020. godini to je bilo 30 miliona evra. Uz to kako analitičari ističu, njen izvoz nam je veći od izvoza vina i rakije zajedno, o kome se mnogo više priča nego o organskoj proizvodnji.

Sve što organski proizvedemo u Srbiji praktično ode u izvoz.Trenutno organska proizvodnja je većinom namenjena izvozu, jer strani kupac, pogotovo sada u vreme pandemije koronavirusa, želi zdravije da se hrani proizvodima bez pesticida, herbicida, što prirodnijim proizvodima. Srbija, naravno, po zakonu nema proizvode GMO, tako da 99 odsto naše organske proizvode ide u inostranstvo.

Postoji, naravno i prodaja organske hrane u Srbiji u našim trgovinskim lancima u najvećim gradovima, Beogradu, Novom Sadu, Nišu, ali je ona mala na šta utiče i cena, jer su organski proizvodi najmanje 20 odsto skuplji od onih proizvedenih na konvencionalan način. Zato platežno sposobnije države na Zapadu i jesu najvećim delom korisnici organskih proizvoda. Primera radi, u Danskoj i Skandinaviji, gotovo 80 odsto potrošača kupuje organske proizvode. U Danskoj je najveći procenat pod organskom proizvodnjom i ona čini 11 odsto ukupne poljoprivredne proizvodnje. U drugim razvijenim zemljama je to oko 10 odsto, dok je u Srbiji to ispod jedan odsto i tu se nalazi, kažu analitičari, naš veliki izvozni potencijal.

Organska Srbija!

Ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Srbije Branislav Nedimović kaže za javnost da se poslednjih godina sve više poljoprivrednika odlučuje na organsku proizvodnju, pa je sad u Srbiji pod organskom poljoprivrednom proizvodnjom oko 24.000 hektara zemlje. Nedimović ističe da se na malim parcelama najveći profit može ostvariti ako se pređe u sistem organskog voća i dodao da je to danas isplativo jer se organska hrana traži ne samo na zapadu, već svuda. „Sve iznad 200 metara nadmorske visine u Srbiji, zapadna Srbija pogotovo, ali isto tako i istočna, sve može vrlo lako da se konvertuje u organsku poljoprivrednu proizvodnju, da se napravi mnogo veći profit, jer tamo hemije nikad nije ni bilo", rekao je Nedimović. On objašnjava je da je organska hrana, ona koja se dobija bez korišćenja hemijskih sredstava, već isključivo od prirodnih sredstava za zaštitu bilja. „To je kod nas krenulo da se razvija. Mi danas imamo negde oko 24.000 hektara pod organskom poljoprivrednom proizvodnjom", istakao je Nedimović.

Najbolji primer privlačnosti ove proizvodnje je da su nedavno Slovenci prodali popularnu aplikaciju Kinezima i za taj novac u Srbiji (u Banatu) kupili više od 4.000 hektara zemlje. „Oni na 3.800 hektara hoće da uspostave organsku poljoprivrednu proizvodnju. To će biti najveća platforma organske poljoprivredne proizvodnje, ja sam potpuno ubeđen u čitavoj Evropi", rekao je Nedimoviću izjavi za javnost. On još kaže da je u poslednje vreme upoznao dosta IT stručnjaka koji su uložili u poljoprivredu. Govoreći o suši u 2021. godini, do koje je došlo ovog leta zbog visokih temperatura, resorni ministar je rekao da će zbog suše biti još manji prinos kukuruza: očekivali smo da nadmašimo rekord iz 2020. godine, a kada je bilo oko osam milioantona.

Mi u 2021. godini imamo jednu prosečnu godinu na globalu Srbije", rekao je Nedimović i dodao da će u pojedinim mestima gde je bilo kiše prinos biti bolji. Objasnio je da od količine vode zavisi kakav će biti prinos kukuruza i zbog toga je, ističe, veoma važno što je država u poslednje dve, tri godine ulagala u sistem navodnjavanja. „Trenutno radimo tridesetak projekata, više od 100.000 hektara ćemo staviti u funkciju sa sistema za navodnjavanje. I definitivno to je budućnost", zaključio je Nedimović.

Međutim, Srbija navodnjava, prema podacima RZS, samo nešto više od 52.000 hektara, što je tek 1,4 odsto obradivih površina. Svet navodnjava u proseku 17 odsto obradivih površina, kaže autor ovih redova. Decenijama smo obmanjivali javnost da se navodnjava više od tri odsto obradivih površina!

Procenjuje se da bi Srbija koja ima čak 360 izvorišta termalnih i termomineralnih voda (temperatura banjskih voda kreće se od 14 do 98 stepeni) mogla da ima bar 300 banja (ima ih 39) i još pet klimatskih mesta sa zdravim vazduhom (Divčibare, Ivanjica, Rudnik, Zlatibor i Zlatar). Njihova iskorišćenost je tek deset odsto. Srbija na osnovu studija koje su urađene ima potencijal geotermalnih izvora koji je dosad korišćen uglavnom za grejanje ali postoji mnogo veći potencijal ako se posmatra proizvodnja hrane, struje... Skoro je sigurno da bi ozbiljnija ispitivanja dubljih slojeva pokazala da je prirodno bogatstvo geotermalnim izvorima i mnogo veće nego što se misli.

Procenjuje se da bi Srbija koja, prema podacima ima oko 360 većih izvorišta termalnih i termomineralnih voda (temperatura banjskih voda kreće se od 14 do 98 stepeni) mogla da ima bar 300 banja (ima ih 39) i još pet klimatskih mesta sa zdravim vazduhom (Divčibare, Ivanjica, Rudnik, Zlatibor i Zlatar). Njihova iskorišćenost je tek deset odsto. Ali, osim tog prirodnog potencijala za privlačenje turista, pre svega, onih iz inostranstva, potrebno je ulagati u izgradnju velnes, odnosno sportsko - rekreacionih centara. Srbija sada raspolaže sa 23 rehabilitaciona centra u kojima troškove lečenja bolesnika uglavnom pokriva država.

To je ogroman neiskorišćeni resurs. Dakle, geotermalna energija jedan je od najvećih ali neiskorišćenih prirodnih resursa Srbije. Potencijal toplih podzemnih voda temperature od 10 do 150 stepeni Celzijusa, jednak je sagorevanju 200.000 tona nafte godišnje! Iako je jedan od najvećih resursa u Srbiji geotermalna energija, njeni potencijali su neiskorišćeni.

Primeri: toplane, koje u sezoni za energente potroše 320 miliona evra (prema podacima iz 2014. godine) mogle bti da prepolove troškove. Veliki projekti pokrenuti su najviše u Vojvodini i Beogradu. Studija koju je Rudarsko - geološki fakultet uradio, pre nekoliko godina, za potrebe Ministarstva nauke pokazuje da Srbija može da iskoristi više od 2.000 megavata toplotne snage samo od vode čija je temperatura do 20 stepeni. To je oko dve trećine kapaciteta obrenovačkih elektrana. Ušteda u struji i novcu je ogromna. Stručnjaci kažu da nisu potrebna neka značajna ulaganja i da se investicija u grejanju odnosno hlađenju i korišćenju geotermalnih voda isplati za godinu ili dve.

Vojvođanska vlada je 2011. godine sa lokalnim samoupravama pokrenula konkretne projekte u Kikindi, Senti, Temerinu... Najvažniji posao je sklopljen sa NIS-om. Zajedničko preduzeće, kako je tada dogovoreno, radi na korišćenju termalnih voda iz postojećih 78 bušotina! Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Dejan Milenić, kaže da bi se sa geotermalnim potencijalom u Beogradu moglo grejati 50.000 stanova! Krajem 2013. godine Vlada Vojvodine razgovarala je sa predstavnicima francuske kompanije Elektric de Strasbour (ES) o eksploataciji geotermalnih voda na području Vojvodine. Kako je tada istaknuto u Vojvodini je izrađen geotermalni atlas sa veoma preciznim podacima o više od 70 bušotina. Prema istraživanjima do kraja 2013. godine utvrđeno je da je potencijal geotermalnih voda u Vojvodini pet puta veći od ukupne potrošnje toplotne energije. Najveći broj geotermalnih izvora koristi se za banjski turizam.

Interesovanje

Ili noviji podatak, od početka 2013. godine. Šest velikih specijalizovanih firmi iz Nemačke traži partnere u Srbiji za investiranje u geotermalne izvore energije, pod kojom se podrazumeva energija koja može da se preuzme iz podzemnih voda, zemljišta i stena. Čelnici kompanije ,,Geotermenon'' istakli su da se ta kompanija bavi geotermalnim projektima više od dve decenije širom sveta i da su došli u Srbiju kao perpsektivnu zemlju u toj oblasti. Spremni su i za javno privatno partnerstvo u ovoj oblasti. Reč je o kapitalnim i dugoročnim projektima te bi Srbija u budućnosti mogla da proizvodi struju za većinu svojih potreba iz geotermalnih izvora. I kompanija ,,360 plus konsalt'' je specijalizovana za dubinska geološka istraživanja i upravljanje projektima, a oni su, takođe zainteresovani za investiranje u Srbiji. Trenutno ispituju srpsko tržište, kakvi su uslovi, zakonodavni okviri, ali su i u potrazi za partnerima. Srbija je tek u povoju u ovoj oblasti, ali bi, zbog centralnog položaja na Balkanu, mogla zajedno sa Nemačkom da nastupa sa projektima u susednim zemljama. Dokle se stiglo u tim poslovima, podataka za javnost nema!?

Bušotine

Bušotina termalne vode postoji u Jagodini, a tadašnji gradonačelnik je bio obećao da će tu biti izgrađena banja. Jagodina je sa izgradnjom Akva parka, ZOO vrta, Muzeja voštanih figura, postala turistički grad koji godišnje poseti 400.000 do 500.000 turista, a banja će biti osnov za razvoj zdravstvenog turizma i za znatno povećanje broja gostiju. Stručnjaci „Hidroopreme" iz Šapca, posle nekoliko meseci bušenja, pronašli su termo - mineralnu vodu u Jagodini, temperature 37 stepeni Celzijusovih, na dubini od 400 metara, a vrednost projekta bila je 21.000.000 dinara. Geotermalno istraživanje, bušenje u cilju iznalaženja kaptiranja i eksploatacije termalnih podzemnih voda na lokalitetu „Akva parka" počelo je 28.oktobra 2013. godine, uz dozvolu Ministarstva prirodnih resursa i prostornog planiranja, a projekat je uradio „Hidrogeocentar" iz Leštana. Već je saopšteno da će voda u „Jagodinskoj banji" lečiti najmanje sedam bolesti.

Pre nekoliko godina potpisan je Sporazum u Vranju o saradnji sa mađarsko-austrijskom kompanijom SWR, o izgradnji postrojenja za zagrevanje plastenika i drugih objekata koji koriste obnovljive izvore energije. Kompanija koja se bavi korišćenjem geotermalne energije odabrala je Vranjsku Banju zbog geotermalne vode čija je temepratura od 94 do 110 stepeni Celzijusovih. Planiraju da naprave staklenike na oko tri hektara zemljišta koje obezbeđuje grad, a uposliće 240 ljudi. Investicija je vredna oko 100 miliona evra. Dokle se stiglo - nema informacija za javnost!

Na širem području jugozapadne Srbije proteklih godina istraživala je lekovitost dvadesetak banja i voda. Projekat nosi naziv ,,Lekoviti i čudotvorni izvori''. Svi ti izvori i danas žive (nalaze se od mokrogorske Bele vode, toplih banja kod Priboja i ariljskog sela Visoka, Savinog izvora u Ovčarsko - kablarskoj klisuri i Savine vode u Hisardžiku, pa do Jovanove vode na Zelonoj gori, Staparske banje, spleta izvora na Kamenoj gori...) Svi ti izvori i danas žive, ljudi ih posećuju bez obzira kakva im je pristupačnost. Oni veruju u lekovitost tih voda, pa ih koriste za oči, kožna, kardiovaskularna, koštana i razna druga oboljenja. Najčešće su izvori posvećeni muškim svecima, i to najpre Svetom Savi i Svetom Jovanu Krstitelju. Tu su i verovanja u u božansku moć isceljenja na tim izvorima.

Vode nam otiču...

Neiskorišćena dragocena voda otiče, a samo u Vojvodini ima 50 lokaliteta gde je moguće geotermalne vode iskoristiti u lekovite svrhe ili izgraditi banje. To pokazuje studija koju je uradio beogradski Rudarsko-geološki fakultet. Energetski gledano, kada bi Srbija iskoristila samo deset odsto geotermalnog potencijala, mogla bi da zameni jednu trećinu energije koju potroši na grejanje. Temperatura geotermalnih voda na području Vojvodine je od 25 do 80 stepeni. Korist od tog velikog prirodnog potencijala mogu imati građani, a idealan je za razvoj zdravstvenog turizma. „Ceo koncept nije zamišljen tako da sada svuda otvaramo neke ogromne banje. Zapravo, svaka lekovita pojava, koju je naš fakultet sa Medicinskim fakultetom determinisao može biti ili javna česma ili javno kupatilo, velnes i spa ili sportsko-rekreativni centar ili na kraju krajeva specijalna bolnica", kaže dr Dejan Milenić.

U koje projekte će se ulagati odlučuju lokalne zajednice na čijoj su teritoriji izvori. Rezultati istraživanja geotermalnih resursa dostupni su i investitorima. „Na lokalnim samoupravama je da odrede model ulaganja, da li će to biti direktne investicije, koncesije ili privatno-javna partnerstva. Ovo je prvi korak, a drugi da to uputimo prema svetskoj, a prevashodno domaćoj investicionoj javnosti", ukazivao je eks pokrajinski sekretar za privredu i turizam Ivan Đoković.

Geotermalni izvori mogli bi da donesu i veliku energetsku uštedu zamenjujući gas ili ugalj. Pojedinačne zgrade taj potencijal već koriste, a Bogatić je prva opština u Srbiji čija će toplana koristiti bogate mačvanske termalne izvore. Spremaju se projekti i za druge gradove. „Pored toplotne, moram da napomenem da smo počeli sa projektima za proizvodnju električne energije. I to je zapravo naredna faza. Dakle, jako je puno bivših ugašenih vulkana koji su i dalje vreli u podzemlju. Mogu davati temperature podzemnim vodama i preko 100 stepeni", dodaje profesor Milenić.

Srbija ima najviše geotermalnih izvora u Evropi

Srbija ima najviše geotermalnih izvora i bunara u Evropi u odnosu na broj stanovnika. Snaga podzemnih voda Beograda je dovoljna da greje najmanje 50.000 stanova u glavnom gradu kao i desetine državnih institucija. Međutim, ovako značajan potencijal za zagrevanje objekata i banjski turizam u Srbiji se malo koristi. Iako postoje zakonske regulative, otkrivena ali i potencijalna nalazišta, te činjenica da se takva investicija vraća za tri do pet godina, što je znatno brže nego u poljoprivredi, kompanije se ipak sporo odlučuju da pređu na taj tip energije, a koju zemlja, inače, nudi besplatno.

Zlatna koka

Vojvodina je, „zlatna koka" ovog dela Evrope u smislu potencijala za korišćenje geotermalnih resursa, kako za dobijanje toplotne energije tako i za dobijanje električne energije. Srbija zna sa čime raspolaže, govorila je svojevremeno Anka Vranješ, jer su u proteklih pet godina izrađene strateški važne studije. „Otkriven je potencijal energije u visini od 250 miliona tona ekvivalenata nafte, a treba znati da trošimo na nivou cele Srbije energiju u visini od 15 miliona tona ekvivalenata nafte.

Da Vojvodina može da bude Island, nauka nema dilemu, godišnje se u Srbiji ugradi oko hiljadu toplotnih pumpi, najviše u domaćinstva, te smo u tom pogledu, kaže Vranješ, vodeća zemlja u regionu, ali još daleko od Nemačke, SAD, Islanda, Norveške...Najveći broj bušotina ima temperaturu do 100 stepeni, a Rudarski fakultet pre pola decenije radio je na ispitivanju koje su to lokacije na kojima je moguće da postoje temperature veće od 100 stepeni za dobijanje električne energije. Brojke kažu da je Srbija, 2015. godine imala čak 238 otkrivenih izvorišta termalnih i termomineralnih voda, a u zemlji bi moglo da postoji čak 300 banja. Međutim, svega deset odsto termomineralnih izvora u Srbiji je iskorišćeno.

U Srbiji je do pe nekoliko godina bilo izbušeno 128 hidrogeotermalnih bušotina, od čega je 81 u Panonskom basenu i 47 u drugim reonima. Međutim, to ne znači da se one i koriste. Geotermalni izvori temperature 30 do 70 stepeni se najviše koriste u banjama. Skoro polovina tih resursa je u baneologiji, a ostali deo za agrokulturu, grejanje staklenika, uzgoj riba dok se manji deo koristi za zagrevanje objekata javne namene. Uloga države ključna je u planiranju eksploatacije kao i u obezbeđivanju subvencija za one koji žele da ovaj potencijal koriste. Područje Beograda ima ogroman potencijal, pre svega, leva obala Save, Novi Beograd, ali nije nemoguće da se na sistem za daljinsko grejanje Beograda, za deset godina uključe i tople podzemne vode.

Jedan od svetlih primera opština u Srbiji koja se opredelila za upotrebu tople vode za grejanje opštinskih objekata je i Bogatić kod Šapca, za šta je opština izdvojila 2,7 miliona evra, a godišnje će štedeti 150.000 evra. U Bogatiću je planirano da bude prvi geotermalni daljinski sistem grejanja u Srbiji gde će se koristiti geotermalna voda temperature 70 stepeni. Srbija je bila preuzela obavezu da do 2020. godine poveća učešće obnovljivih izvora energije sa sadašnjih 21,2 procenata na 27 odsto u bruto finalnoj potrošnji i 10 odsto učešća biogoriva u sektoru saobraćaja. To još nije ostvareno.

Međutim, ukoliko se dosadašnjom brzinom bude ulagalo u obnovljive izvore energije, biće potrebne decenije da se nađemo na listi prvih 20 zemalja u svetu, među kojima su Island (gde se podzemna energija koristi za grejanje 87 odsto domova), SAD, Nemačka, Nikaragva, Filipini, Rusija... Kada je reč o zgradama i kućama u velikim gradovima, pa čak i centralnim zonama grada, geotermalne sonde mogu da se ugrade u podrume i dvorišta kako bi se objekti zagrevali. Ali, najčešće u ovom slučaju nije reč o zagrevanju podzemnim vodama već o korišćenju energije stena. Cela investicija za građane izađe oko jedan evro po vatu potrošene struje kako bi se zagrejao objekat, po cenama iz 2015. godine.

Dakle, po računu za struju znate koliko objekat troši i na taj način se može napraviti računica o isplativosti", objašnjava ona. Investicija se isplati, ističe, posle druge, treće godine što zavisi od površine i namene objekta, a nakon toga kreće period zarade odnosno uštede. Inače, budžeti za istraživanje i realizaciju geotermalnih projekata u Srbiji proteklih decenija su skoro prepolovljeni, a veliki broj postojećih geotermalnih objekata je trenutno zatvoren, dok kod određenog broja objekata termalna voda slobodno otiče na površinu terena i odlazi u potocima...

Poređenje Mađarske i Srbije

Da Srbija može da nauči mnogo od komšija, pokazuje i primer Mađarske gde ima oko 1.300 termalnih izvora i 197 kvalifikovanih lekovitih voda, a njihova iskorišćenost je čak 80 do 90 odsto. Za razliku od Mađarske, u našoj državi preduzeće zainteresovano za geotermalnu vodu mora da plati bušotine, odnosno korišćenje geotermalne vode, plaća u energetskom paritetu sa zemnim gasom. Mađari imaju veliko iskustvo u korišćenju geotermalnih voda za zagrevanje staklenika i plastenika, još od 1967. godine. Mađarska država finansirala je bušenje zemljišta i davala poljoprivrednim preduzećima na eksploataciju bušotine, sa minimalnim obavezama prema državi. Zbog toga je danas geotermalna voda kao energent malo jeftinija od zemnog gasa (15 do 20 odsto).

U našoj državi preduzeće zainteresovano za geotermalnu vodu mora da plati bušenje zemljišta, a eksploataciju bušotine, odnosno korišćenje geotermalne vode, plaća u energetskom paritetu sa zemnim gasom. Ukoliko je geotermalna voda visoko mineralizovana (preko dva grama u litru) onda mora da se buši nova bušotina da bi se iskorišćena voda vraćala u zemlju. Geotermalna voda u Mađarskoj plaća se 7,92, a zemni gas 10,2 evra po kvadratnom metru grejne površine, prema cenama iz 2015. godine.

Cena geotermalne vode do je 0,332 evra po kubnom metru. Jedna bušotina je koštala 127.800 evra, dubine do 2.000 metara., po cenama od pre pola decenije. Nije racionalno korišćenje geotermalne vode u toplije vreme, jer se nepotrebno gubi toplota, pošto ne može stalno da se zatvara i otvara bušotina... Kada se iskopa bušotina sa nižom temperaturom geotermalne vode onda je potrebno više novca da se uloži u grejnu instalaciju. Poseban problem je visoka mineraliizovanost geotermalnih voda, pri kojoj se vrlo brzo začepi grejna instalacija, zbog taloženja krečnjaka i soli u cevovodu. Ovo su iskustva bloka ,,Rišelovih'' plastenika firme ,,Grodan'' u okolini Senteša u Mađarskoj. Jedan se nalazi 20 kilometara severno, a drugi 22 kilometra istočno od Senteša.

U njima se proizvodi povrće i cveće. Vlada Vojvodine je saopštila da je nedovoljno eksploatisan geotermalni potencijal, pa se pruža podrška za takve projekte. Od toga se očekuje i razvoj turizma, a energija se može koristiti za grejanje velikih sportskih hala i drugih budžetskih ustanova. Upotrebom geotermalnog potencijala za zagrevanje plastenika i staklenika, ili za zagrevanje objekata na poljoprivrednim gazdinstvima, smanjuje se potrošnja fosilnih goriva i cena grejanja ovih objekata, a takođe podstiče se razvoj povrtarstva i voćarstva u Vojvodini.

Preplavljivanje Srbije poljoprivrednim proizvodima iz EU posledica je ukidanja kvota u EU, obostranih sankcija EU i Rusije, ali je glavni krivac država jer je potpisala SSP, a nije izvršila pripremu tržišta za bescarinski uvoz. A, i sad neadekvatno reaguje.

„Naš državni sekretar u emisiji Brazde, pre pola decenije, između ostalog je izjavio: 'Mi znamo za ovaj problem, išli smo u Brisel da ukažemo na njega i ništa nam nisu rekli'. Tim rečima. 'Ništa nam nisu rekli šta bi trebalo da radimo'. Znači oni su otišli apsolutno nepripremljeno u Brisel", kaže Đorđe Bugarin, bivši sekretar za agrar Privredne komore Vojvodine objašnjavajući veoma loš položaj poljoprivrednih proizvođača iz Srbije zbog poljoprivrednih proizvoda iz EU, koji su preplavili srpsko tržište.

Srbija se potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju obavezala da će u prelaznom periodu od šest godina carine svake godine biti smanjivane za određeni procenat i da će šeste godine iznositi nula odsto. Za oko 23 odsto poljoprivrednih proizvoda Srbija će i po isteku ovog prelaznog perioda moći da zadrži oko 50 odsto carinske zaštite koja je postojala pre stupanja na snagu SSP-a. To su strateški proizvodi kao što su pšenica, paradajz, paprika, šljive, jabuke. Govori se o strateškim proizvodima agrara, koji nije strateška grana u Srbiji! Zašto?

Takođe, kada je reč o poljoprivredi kao grani privrede u lošijem stanju, tada je - kada je potpisivan SSP - planirano restrukturiranje i osavremenjivanje proizvodnih pogona, kako bi srpsko tržište bilo pripremljeno za konkurenciju proizvođača iz EU. Međutim, ništa od planiranog se nije desilo. Kako da bude konkurentno kada su subvencije u Srbiji koje se dobiju 35 evra po hektaru, a u EU se kreću od 480 evra, kolike su u Hrvatskoj, pa do 900 evra. Posledica tog nečinjenja je, između ostalog, i podatak da je da se svake godine u Srbiju uvozi oko 2.700 tona mleka, mleka u prahu i sireva. Takođe, u poslednjih nekoliko meseci prošle godine u Srbiju je uvezeno i oko 330.000 živih i oko 220.000 zamrznutih svinja. Srbija ukupno ima oko tri miliona svinja, što znači da je oko 20 odsto ukupne proizvodnje uvezeno iz EU. Sve ovo se neminovno odražava na domaću proizvodnju.

Nepripremljeni proizvođači

Đorđe Bugarin naglašava da proizvođači iz Srbije nisu pripremljeni da, uz niske troškove, obezbede visoku produktivnu proizvodnju po grlu, niti su pripremljeni da se nose sa kvalitetom, a to, pre svega, podrazumeva higijenu muže. S druge strane, on dodaje da je mlečna industrija u Srbiji u vlasništvu onih koji se ne bave proizvodnjom sirovog mleka, dok su u EU farmeri vlasnici industrije mleka, pa se na kraju godine dividende raspodeljuju srazmerno vrednosti, odnosno količini proizvedenog mleka koje je prerađeno i izneto na tržište. „Naša država očigledno nije zrela, niti su političari koji su je vodili u svim ovim godinama svesni situacije koja se može desiti, a dokaz za to je je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju koji je potpisan pod uslovima koje je diktirala druga strana, odnosno EU", tvrdi Bugarin.

Nekonkurentnost proizvoda

Sa druge strane, dodaje Bugarin, sankcije koje su EU i Rusija međusobno uvele i ukidanje kvota u EU, dovele su do toga da evropski proizvođači traže nova tržišta, među kojima je i srpsko. „Zbog nekonkurentnosti naših proizvođača, oni su se cenovno uklopili u uslove koje je postavio naš kupac, a to su industrijske mlekare. Na taj način je praktično konkurencija učinila svoje pa su naše industrijske mlekare, pa i male mlekare, počele da zatvaraju otkupna mesta po selima gde su seljaci sa malim brojem krava donosili mleko", kaže Bugarin.

On objašnjava da su na ovakav način iz procesa snabdevanja prerađivača mleka isključeni oni koji imaju mali broj krava i nemaju na farmi instalirane kapacitete za hlađenje mleka, pa su samim tim ti proizvođači dovedeni u težak položaj. „Naša država je imala običaj da uvek premijama po litru isporučenog mleka podržava proizvodnju što je išlo u prilog mlekarskoj industriji, umesto da je težište stavljeno na podršku po kvalitetnoj kravi od koje se mleko proizvodi", precizira Bugarin. Najbolji dokaz je kriza u stočarstvu Srbije koje u BDP agrara učestvuje samo sa 30 odsto. Sve ispod 60 odsto je karakteristika nerazvijenih. Od septembra su povećane premije za mleko po litru za tri dinara. Tu krizu neće spasiti ta tri dinara, kažu proizvođači mleka.

Jer, cena koštanja proizvodnje jedne litre je 56 dinara. Tolika je i cena litre mineralne vode. Sve dok je mleko jeftinije od mineralne vode, stado će se smanjivati. Isti problem je i u industriji proizvodnje mesa, jer je država prodala klanice, a na njihovim ruševinama nikle su male komunalne klanice. Međutim, većina ovih klanica se, ne uklapa u standarde zaštite životne sredine.

,,Sve to su strašni problemi koji čekaju našu industriju i veliki broj tih kapaciteta biće zatvoren. Uključujući i neke druge kapacitete u prerađivačkoj industriji", izričit je Bugarin. On kaže da postoji mogućnost da multinacionalne kompanije od sadašnjih vlasnika kupe te kapacitete koji će im služiti kao punktovi za preuzimanje jeftinih sirovina i prodaju skupih finalnih proizvoda. Tada, neće biti moguće voditi nikakvu agrarnu politiku.

Država glavni krivac?

Sanja Bugarski, predsednica centralne asocijacije proizvođača mleka Vojvodine kao glavni problem vidi državu koja u proteklih 20 godina nije uradila ništa na poboljšanju položaja stočarstva u Srbiji. Ona ističe veliki pad broja životinja u proteklih desetak godina. Sa 1,5 miliona goveda, odnosno krava, Srbija je spala na 360 hiljada. „Pokušavamo da apelujemo da država preduzme mehanizme koje ima na raspolaganju da zaštiti svoju proizvodnju. Nijedan pozitivan odgovor nismo dobili, samo ismevanje. Jer mi smo, kao, ljudi koji ne znaju da proizvode, mi smo neko ko nije stručan, kompetentan i tako dalje", kategorična je Bugarski.

„Država je kriva zato što nije slušala struku. Mi smo za ovih 21 godinu promenili 13 ministara poljoprivrede i svaki je neki novi početak imao, niko nije završio posao koji je započeo. Plus, ministri poljoprivrede su uvek zavisili od toga koliko ministar finansija odvoji novca u ukupnom budžetu za intervenciju u poljoprivredi. I to se menjalo od godine do godine, imali smo od dva do najviše pet odsto, samo jedne godine. Po zakonu je da Agrarni budžet bude pet odsto od ukupnog budžeta Srbije. Ali, to je samo bilo obećanje, dato seljacima 1996. godine, To obećanje je ostala njihova nada i večno čekanje", tvrdi Đorđe Bugarin. On dodaje da se ni ove godine, iako zakon o podsticajima u poljoprivredi obavezuje državu da izdvoji pet odsto budžetskih sredstava za poljoprivredu, to nije desilo. Znači, zaključuje Bugarin, i dalje stoji da država ne poštuje zakone koje je donela.

Srljanje zbog evropske perspektive

Mnogo pitanja u poljoprivredi Srbije, prema njemu, ostalo je otvoreno iz perioda kad je ona bila kontrolisana sa aspekta dogovorne ekonomije, a srpski farmeri se nisu spremili za tržišnu utakmicu „Glavni krivac za to je, pre svega, država jer je izbegavala i danas izbegava da donese zakone kojima će omogućiti da farmeri zajedno nastupaju na tržištu. To se, pre svega, misli na Zakon o zadrugama, donet 29. decembra 2015. godine, koji bi trebalo te male proizvođače da ujedini i da pojača njihovu poziciju u odnosu na one sa kojima se oni na tržištu sreću", konkretizuje Bugarin.

On upozorava da, kako vreme odmiče, tako je na srpskoj strani sve manje mera koje mogu biti preduzete i dodaje da su sve vreme ukazivali onima koji donose odluke da se ne srlja. „A srljalo se zarad nekakve evropske perspektive Srbije. Znači, oni su postavili to kao primarni cilj i onda će sve uraditi bez obzira kako našim proizvođačima bude, bez obzira na to kakav nacionalni dohodak bude, bez obzira što mi sad imamo nivo proizvodnje kao pre 30 godina i tako dalje", kategoričan je Bugarin.

Sanja Bugarski naglašava da je problem što su farmeri sve ove godine prepušteni sami sebi. Ona kaže da je ono što farmeri mogu sami međusobno da urade jako malo jer nemaju prostora ni vremena da odlaze na posebne edukacije, sem da se to radi direktno kod njih na farmama. „Interesantno je da svako misli da će jedan seljak, koji ustaje svako jutro u pet sati i leže ko zna kada uveče, odnosno kad mu to životinje dozvole, sve sam uraditi. I napraviti svoju mlekaru i plasirati tu robu na tržište i raditi analizu mleka,", dodaje Bugarski. Ona kao još jedan problem ističe kredite koji su znatno nepovoljniji nego kod njenih kolega farmera u EU, zaključuje Bugarski.

Moguće je zaštiti srpske proizvode

SSP podrazumeva, pojašnjava Đorđe Bugarin, da mogu biti preduzete jednostrane mere ukoliko je vaša proizvodnja ugrožena. Međutim, očigledno je da srpski pregovarači nisu, verovatno opet iz političkih razloga, spremni da u Briselu predoče sve posledice poljoprivredne politike koje trpimo. Moguće je, uvesti carine, odnosno vratiti se na neki nivo carina ili vancarinske zaštite, moguće je uraditi mnogo više izdvajanja iz nacionalnog budžeta za pristup nizu mera koje treba sprovesti da se srpska poljoprivreda koliko-toliko sačuva.Mi već nekoliko godina imamo šansu da koristimo predpristupne fondove EU, a ne koristimo ih zato što naša administracija nije spremna da administrira u tom poslu.

Srbija u svetskoj poljoprivredi

Izračunati podaci o obradivom zemljištu po stanovniku i po ruralnom stanovniku u 2019. godini na osnovu podataka o zemljištu koje se obrađuje i broju stanovnika u toj godini su sirovi podaci koji nam ne govore ništa o pojavama poput: (1) prosečne starosti stanovnika; (2) broja radno aktivnih stanovnika; (3) prosečnih prinosa po hektaru; (4) kvaliteta obradivog zemljišta; (5) površina koje se navodnjavaju i količine primenjenih agrotehničkih mera; (6) korišćene poljoprivredne mehanizacije...

,,FAO kao međunarodna organizacija, poput UNKTAD-a, ne priznaje Kosovo i Metohiju kao zasebnu državu te daje zbirne podatke za Srbiju u njenim ustavnim granicama. Dodavanje podataka za KiM našim zvaničnim podacima RZS-a smanjuje ukupne podatke o poljoprivrednim i obradivim površinama po stanovniku, kao i obradivom zemljištu po ruralnom stanovniku'', kaže analitičar dr Miroslav Zdravković. Svet je u opštem procesu deruralizacije i broj urbanih stanovnika ( 4,21 milijarda) je za 805 miliona premašio broj seoskog stanovništva (3,41 milijarde). Udeo seoskog stanovništva u ukupnom svetskom smanjen je na 44,7 odsto i svake godine nastavlja da se smanjuje.

Od 236 država i teritorija 14 nema seoskog stanovništva i radi se o ostrvskim zemljama ili o gradovima-državama poput Singapura i kineskih Hong Konga i Makaoa. Sa 43,7 odsto ruralnog stanovništva Srbija se nalazi oko svetskog proseka. Veći udeo ruralnog stanovništva od nje od susednih zemalja imale su BiH i Rumunija. Veći udeo od Srbije od evropskih zemalja imale su i Slovačka i Slovenija, navodi Zdravković. Interesantno je da je Crna Gora pala na samo 33,3 odsto seoskog stanovništva te je na dobrom putu da postane balkanski Monte Karlo, ali još uvek ima stotina sela koja treba da opuste da bi se taj cilj i ispunio.

U SAD je udeo seoskog stanovništva 17,7 odsto dok je u UK on 16,5 odsto. Ovo, oko SAD, treba imati u vidu prilikom tumačenja izračunatih obradivih površina po ruralnom stanovniku jer se od 17,7 odsto ruralnih stanovnika poljoprivredom bavi samo oko tri odsto, što znači da su po farmeru u SAD obradive površine veće pet do šest puta. Osim obradivih površina kao užeg pojma postoje i ukupne poljoprivredne površine koje obuhvataju i neobrađeno poljoprivredno zemljište, kao i livade, pašnjake i drugo neiskorišćeno zemljište za obradu. Najveći stepen iskorišćenosti poljoprivrednog zemljišta u svetu imaju Finska, Japan i Danska i ovo su visoko razvijene zemlje pre Mauricijusa, Indije i NR Koreje.

,,Od nama susednih zemalja samo Mađarska u većem procentu koristi poljoprivredno zemljište kao obradivo a Srbija na 28. mestu je veoma visoko rangirana u svetu po ovom pokazatelju. Najmanji stepen korišćenja ima Crna Gora, samo 3,5 odsto. U svetu je u 2019. godini 13,8 miliona kvadratnih kilometara predstavljalo obradivu, a 47,5 miliona je bilo poljoprivredna površina. Kada 1.383.346 hiljada hektara podelimo sa 7.63.000 hiljada stanovnika dolazimo do podatka da je u obradivih površina bilo u proseku po 18 ari po stanovniku'' kaže Zdravković.

Najveću obradivu površinu u svetu imaju površinom velike zemlje i one sa malom gustinom naseljenosti nezavisno od obradive površine. Najviše obradive zemlje po stanovniku imaju Kazakhstan, Australija, Kanada, Rusija, Litvanija, Niger i Ukrajina. Niger na vrhu liste upućuje i na kvalitet zemljišta koje se smatra obradivim.

Srbija se nalazi na 38. mestu u svetu sa 29,3 ara po stanovniku i od susednih zemalja veću površinu imaju Bugarska, Rumunija, Mađarska i Bosna i Hercegovina. Prve tri su uporedive sa SAD, a Bugarska čak ima i veću površinu od ove ekonomske sile što upućuje na negativna demografska kretanja u našim susedima: za dve-tri godine će i Rumunija i Mađarska imati veću površinu po stanovniku od SAD jer u njima broj stanovnika opada a u SAD raste. Neznatno veća obradiva površina u BiH u odnosu na Srbiju posledica je male obradive površine po stanovniku u AP Kosovu i Metohiji kao i brzog demografskog pražnjenja Bosne i Hercegovine. Veličina obradivog zemljišta po stanovniku, a više od nje veličina po ruralnom stanovniku, utiče na strukturu korišćenog obradivog zemljišta po nameni: za žitarice, industrijsko bilje, povrće, voće i druge namene.

Prosečno obradivo zemljište po ruralnom stanovniku ne uzima u obzir činjenicu da u razvijenim zemljama sve veći udeo stanovništva živi u ruralnim sredinama mada je zaposlen u urbanim centrima. Takođe, ne uzima u obzir razlike između ostarelog dvočlanog domaćinstva u, recimo, Srbiji, ili desetočlanih porodica sa sedmoro ili osmoro maloletnih u zemljama sa demografskom eksplozijom. Obradivi ari su dodeljeni i starcima i maloletnima i onima koji rade u gradovima.

,,Uzmimo, na primer, SAD. Kada se 2,7 hektara pomnoži sa prosečnom četvoročlanom ruralnom porodicom dolazimo do skoro 11 hektara po porodici. Ako uzmemo da je svaka šesta ruralna porodica i poljoprivredna onda dolazimo do prosečnog poljoprivrednog poseda, farme, jedne porodice od oko 65 hektara (računajući samo obradivo ne i ukupno poljoprivredno zemljište, pašnjake za konje, na primer). Najveće obradivo zemljište po ruralnom stanovniku imaju Urugvaj, Argentina, Rejunion (ostvo između Madagaskara i Mauricijusa), Island i Kazakhstan. Rusija je na 10. a SAD na 15. mestu u svetu po ovom pokazatelju", navodi analitičar Zdravković.

Srbija je sa 67 ari po ruralnom stanovniku na 53. mestu u svetu. To bi bilo dva hektara po tročlanom domaćinstvu što je znatno manje od utvrđene površine poljoprivrednim popisom. Popis, sa jedne strane obuhvata i ukupno poljoprivredno zemljište, dok sa druge strane, poput SAD-a, ali i Slovenije, Slovačke i drugih zemalja, imamo stanovništvo u ruralnim područjima koje se ne bavi poljoprivredom već u selima živi, a radi u gradskim sredinama. Od susednih zemalja veću obradivu površinu po ruralnom stanovniku imaju Bugarska, Mađarska i Rumunija. To ukazuje na njihovu prednost u gajenju žitarica u odnosu na našu specifičnu prednost u voćarstvu, kojoj pogoduje i konfiguracija terena u našoj zemlji.

A, gde Srbija pored tog bogatstva njiva po jednom stanovniku nalazi najbolje potvrđuje činjenica da jedan aktivan poljoprivrednik u Srbiji proizvodi hrane za 15 do 20 stanovnika, Nemački poljoprivrednik, na lošijem zemljištu proizvodi hrane za 152 stanovnika, u Francuskoj za 70 do 80, Italiji 50 do 60, Austriji za 50, Mađarskoj 30 do 40, dok su Bugarska i Rumunija na nivou Srbije.

Da zaključimo: ovde su prikazani izračunati i rangirani podaci o obradivom zemljištu po stanovniku i po ruralnom stanovniku za sve zemlje u svetu. Oni ukazuju na neke redove veličina u pogledu odnosa zemljišta i stanovništva. Podaci ne uzimaju u obzir niz dodatnih neophodnih podataka o kvalitetu zemljišta, i drugim karakteristikama, a kako bi došli do potpune slike o stepenu iskorišćenosti zemljišta i odstupanja stvarne proizvodnje od poljoprivrednih potencijala.

(Nastaviće se)