Sindikati
Aranđelovac: Sindikalni funkcioneri prema radnicima često gori nego poslodavci
Ne
branite nas više, izgibosmo
Bilo bi interesantno objaviti spisak "uspešnih", odnosno dugogodišnjih sindikalaca, a takođe i, po
ugledu na političare, uvesti imovnu kartu za
sindikalne vođe, da prijave šta
su imali pre nego što
su postali "zaštitnici"
radničkih prava
Poštovani,
Godinama
čitam vaš list i zapazio sam da malo ili nikako obrađujete ili pišete o sindikalnoj mafiji. A kako je definisati? To su
interesne i tesno povezane grupe koje su birane od radnika (neretko se biraju i
sami između sebe ili nameštaju i falsifikuju izbore) i koji ne rade u
korist radnika. Štaviše, neretko rade protiv njih a u interesu poslodavaca, direktora, raznih mešetara, budućih kupaca, raznih agencija itd. Za to su
debelo nagrađeni, a visina nagrade zavisi od jačine firme kao i uspešnosti obavljenog posla. Što gore - to bolje, naravno za njihov džep. Što veća i jača izdaja
radničkih interesa - više para, više stanova, automobila i ostalih raznovrsnih
privilegija.
Nije
dovoljno reći da su sindikati nezreli, nespremni, razjedinjeni, nedorasli,
needukovani za ova tranziciona i smutna vremena. Pa da li je moguće da za ovih
desetak godina tranzicionih krađa, otimačina, pljački, sindikat uljuljkan u
svojim privilegijama ne vidi niti bilo šta radi da bi se to sprečilo?! Sigurno
je da se od sindikata koji su ogrezli u korupciji i debelim privilegijama, kao
i u velikim platama, u ovakvim uslovima ne može očekivati velika pomoć. Ovo se
odnosi i na već privatizovane firme i na one koje taj postupak tek očekuje.
Nemali broj radnika se po firmama samoorganizuje nezavisno od sindikata, u koje
je izgubio svako poverenje.
Kastinsko
društvo
Talas
štrajkova je zahvatio i zahvata celu
Srbiju. Ali, sindikalce to nimalo ne uzbuđuje. Neretko su sindikalne vođe
članovi pojedinih političkih partija, pa se i po tom osnovu prave kombinacije i
kalkulacije, a sve na štetu radničkih
interesa. Na kraju krajeva, radnički interesi za njih i ne postoje, a sindikat
postoji zbog njih i njihovih debelih apanaža.
I dok se radnici ubijaju, seku i jedu vlastite
prste, leže i sede po prugama i putevima, skaču sa mostova i nadvožnjaka,
gladuju i preživljavaju jedva sastavljaju kraj sa krajem, "njihovi"
sindikalci računaju koju će privilegiju prigrliti i kako se što više
obogatiti.
Plate
sindikalaca su posebna priča. Nigde u svetu se za izdaju radničkih interesa ne
daju tolike plate. Veći deo sindikata u vrhu (a ima ih dosta) imaju veće plate
nego ministri u Vladi ili narodni poslanici, ali njih niko ne proziva za to.
Poznate
su i razne afere u samom vrhu sindikata (jedna od najvećih je
"nestanak" preko 200 funkcionerskih stanova, izdavanje u zakup po
raznim cenama, ogroman poslovni prostor koji su nasledili itd.). Republički
odbori su "država u državi" sa ogromnim fondovima koji se slabo
kontrolišu, a o sindikalcima u osnovnim organizacijama i njihovim manjim
aferama i ne treba trošiti mnogo reči. Sve u svemu, sindikat funkcioniše po sistemu kastinskog društva, a sve otimačine, pljačke
i nepravilnosti se brzo zataškavaju
i stavljaju pod tepih. Već je poznato i da u okviru sindikata funkcioniše preko 9.000 raznih žiro računa od kojih je većina pod
slabom kontrolom onih koji plaćaju članarinu.
Ja
sam bi član sindikata preko trideset godina, a zadnjih godina sam bio i
sindikat funkcioner. I to predsednik sindikata Holding korporacije Šamot - Aranđelovac, a
istovremeno i predsednik Opštinskog
veća sindikata Aranđelovac. Prva funkcija je bila volonterska, a druga plaćena.
Legalno sam izabran na obe funkcije, a bez nameštanja izbora, što se u nekom
prethodnom periodu i dešavalo. To se nekim sindikalcima iz pojedinih firmi nije
svidelo, jer su na tom mestu videli sebe. Iz tog razloga su automatski prestali
da plaćaju članarinu vršeći na taj način pritisak na legalno izabrano
rukovodstvo. Treba reći da je to protivno zakonu, kao i svim statutima
sindikata. Umesto da takve ucenjivače i bitange kazni, sam vrh sindikata je
takve nagradio. Klasičnom ucenom, a zatim i prevarom, ja sam bio prinuđen da
mesto predsednika Opštinskog veća ustupim jednom takvom amoralnom čoveku
(Živorad Kolarević, predsednik sindikata "Knjaza Miloša"). U tome je
lično učestvovao tadašnji predsednik Republičkog sindikata Ljubisav Orbović,
kao i jedan deo vrha navedenog sindikata. Ali, to je bio samo početak napada
sindikalne mafije na mene. Na osnovu navedenog sam, protivno Statutu, postao
sekretar opštinskog veća, a onaj koji je trebalo da bude isključen iz sindikata
po Statutu je postao predsednik umesto mene, i još su ga častili mestom člana
Republičkog veća.
E,
sad je na redu funkcija u matičnoj firmi, to jest Holding korporaciji Šamot.
Tu se pojavljuju dva nova junaka, i to iz Republičkog odbora hemije i metala,
pojedinih direktora Šamota i jednog sindikata iz navedene firme, a koga iz milosti zovu
"podguzna muva".
Dvojica
novih junaka, inače, potiču iz dve uspešno privatizovane firme. Jedna je Magnohrom - Kraljevo, a druga je Azotara
- Pančevo. Raznoraznim podvalama i mahinacijama i pravnim zavrzlamama to je mesto
jednostavno ukinuto i nazvano drugim imenom. Takođe, uz ucene i prevare je na
to novoizmišljeno mesto postavljena upravo -
"podguzna muva".
Od
Kurte nema kurtoazije
Povratkom
na svoje radno mesto, koje mi je pripadalo po Zakonu o radu, doživeo sam razna
šikaniranja, pretnje, ucene kao i premeštaj na drugo radno mesto. S obzirom na
to da sam po povratku u matičnu firmu na raznim sastancima kritikovao i rad
direktora, a pogotovu rad sindikata, doneli su odluku da me isključe iz
sindikata, i to kao najobičnijeg člana, uz zdušnu pomoć dve navedene "amorfne mase" iz Republičkog odbora hemije
i nemetala. Pored ostalih, o tome sam lično obavestio i tadašnjeg predsednika Orbovića koji kao "veliki zaštitnik
radničkih prava" čak ni kurtoazno nije hteo da mi odgovori.
Zbog
svega navedenog i ne čude rezultati jedne ankete, koju je sproveo pomenuti
sindikalni poverenik, a koja se tiče poverenja radnika u sindikate. Po tom
istraživanju veliko poverenje u sindikat ima 0,17 odsto ispitanika. To u
prevodu znači da od 100 ispitanih radnika nijedan punim srcem i dušom nema poverenja u sindikate. Navedeni procenat se
verovatno odnosi na neke zadnje delove tela ispitanika.
Odgovorno
tvrdim da je upravo sindikat najveća nesreća za naše radnike. Štaviše,
pojedinci iz sindikata u mnogim slučajevima otvoreno rade protiv njih. To,
naravno, ne znači da ne postoji i jedan broj pravih i iskrenih sindikalaca, ali
čiji se glas i borba u ovakvom sistemu odnosa jednostavno ne vide i ne čuju.
Najbolje
bi bilo kada bi i Tabloid pokušao da razobliči delovanje raznih "uspešnih" sindikalaca, koji su dobro unovčili radničku nesreću u vidu
debelih i tankih bankovnih računa, stanova i kuća, voznog parka, raznih
privilegija... Bilo bi interesantno i objaviti spisak "uspešnih", odnosno dugogodišnjih sindikalaca, a takođe i, po ugledu na političare,
uvesti imovnu kartu za sindikalne vođe, da prijave šta su imali pre nego što
su postali "zaštitnici"
radničkih prava.
Ako
nekima još nije jasno, posle toga bi im bilo
mnogo jasnije šta nas je snašlo zadnjih decenija i uz čiju velikodušnu pomoć nas je država dovela na rub fizičkog i mentalnog
opstanka.
Dragan
Babić,
P.S. Da bi vam bilo jasnije
koga sindikat brani od vrha pa do samog dna, šaljem vam i moje obračunske listiće svih mojih primanja u prošloj, 2009.
godini. Taj iznos je oko 55.000
dinara za godinu dana. Priznaćete da nam je i Afrika što se primanja tiče,
daleko. U ovoj godini smo radnici moje firme i ja, za skoro četiri
meseca rada, uspeli da od direktora firme,
uz veliku pomoć sindikata, naplatimo oko 80 odsto zarade za - juni
2009. To iznosi u proseku oko 10.000 dinara. Isplata zarada za preostalih deset
meseci je krajnje neizvesna, kako rekoše naši sindikalci.