Na licu mesta

 

 

Kuršumlija: Siromašna opština bogatih demokrata

 

Pogranične igre bez granica

 

  Građani Kuršumlije jesu siromašni i gladni zbog nebrige države, ali osim funkcionera Demokratske stranke još niko ne prodaje svoje imanje Albancima i ne iseljava se iz tog kraja

 

Igor Milanović

 

Kuršumlija je mala i nerazvijena opština na samoj administrativnoj granici sa Kosmetom. Broji 13.400 stanovnika, a ima zajedničku granicu prema otcepljenoj južnoj srpskoj pokrajini u dužini od preko 100 kilometara. I pored toga, u Kuršumliji ne živi - nijedna albanska porodica.

Tako je bar bilo do sada, ali zahvaljujući nekadašnjem uglednom kadru DS-a Slaviši Ristiću i ovo bi uskoro moglo da se promeni. Slaviša je 2003. na tenderu otkupio ŠIK Kopaonik u kome je do tada bilo zaposleno oko 4.000 ljudi. Danas ih je ostalo jedva 450, koji ni uz najveći trud ne mogu da se sete kada su primili poslednju platu. Slaviša, međutim, sebe i svoje stranačke pajtaše nije hteo da liši prihoda, pa je imovinu preduzeća u vrednosti od nekoliko desetina miliona dinara prodavao privatnim licima, od kojih su većina Šiptari. Agencija za privatizaciju je sve ovo gledala, ali nije reagovala. Vrana vrani oči ne vadi.

Slaviša je uhapšen, a privatizacija poništena tek nedavno, kada je otkriveno da je i svoju rođenu državu zakidao za porez. Njegov kućni prijatelj i partijski saborac Zoran Vučković, predsednik opštine Kuršumlija, sada pere ruke od Slaviše tvrdeći da nije znao kakvim se marifetlucima bavio. Ne ide se Zoranu ni u zatvor, a još manje sa funkcije. Jeste opština mala i siromašna, ali je zato Zoranova plata izdašna - preko 100.000 dinara mesečno.

Demokrate nisu bile štedljive ni prema drugoj violini ovog raštimovanog orkestra, te potpredsednik opštine Dejan Milošević svakog meseca u džep stavi 96.000 dinara i tako dokazuje da svetska kriza nije stigla do ove zabačene opštine.

Dok za odabrane para ima, za radnike i ostale poštene građane ako se nađe. Tek početkom ove godine, i to posle dugotrajnih protesta, bivši radnici 29. novembra iz Podujeva, a koji žive sa ove strane administrativne linije, uspeli su da izdejstvuju obećanje da će im biti povezan radni staž uplatom zaostalih davanja za penziono od 1999. do danas.

"U Ministarstvu za socijalnu politiku i Ministarstvu za Kosovo i Metohiju potvrđeno nam je da će nam biti povezan radni staž za proteklih deset godina i da od prvog novembra ove godine počinjemo da dobijamo minimalnu novčanu nadoknadu kao i ostali kosovski radnici", kaže predstavnik radnika Milutin Todorović, nekadašnji direktor preduzeća 29. novembar iz Podujeva, i dodaje kako problem do sada nije rešen isključivo zbog sporosti državne administracije.

Nekom rešenju se nadaju i zaposleni u ŠIK Kopaonik, koje privremeno rukovodstvo na čelu sa Spomenkom Jakovljević ubeđuje da su dobijene garancije od ministra Mlađana Dinkića da će preduzeće sa radom početi sredinom 2010. Na pitanje šta će biti sa zaostalim platama iz vremena neuspele privatizacije, Spomenka samo sleže ramenima.

"Od čega ćemo da živimo do pokretanja proizvodnje", pitaju se radnici i kao odgovor dobijaju novo sleganje ramenima i poznatu floskulu "važno je da se opet krene sa radom i proizvodnjom".

Radnici bi se bavili poljoprivredom dok čekaju da im preduzeće proradi, ali ni to ne mogu, jer su im imanja minirana. Na teritoriji opštine još je preko 40 hektara obradive površine obogaćeno neeksplodiranim napravama iz vremena NATO agresije. Zemlja je zarasla u korov.

Specijalizovane ekipe Vojske Srbije u međuvremenu su deaktivirale izvesnu količinu eksplozivnih sredstava. Međutim, kako tvrde meštani, na nekoliko desetina hektara obradive zemlje još ima kasetnih bombi koje ugrožavaju njihovu bezbednost. Zato se niko ne usuđuje da obrađuje svoja imanja.

Ako je država zaboravila eksplozivne naprave, nije zaboravila i samu zemlju. Svih ovih godina vlasnici miniranih imanja su uredno dobijali rešenja o plaćanju poreza za imovinu koju ne mogu da koriste. Većina njih je svoje obaveze izmirila, a oni koji nisu, dobili su sudske pozive.

Sa državom nema zezanja, kao što se vidi, osim kada se sama država zeza sa svojim obavezama. Njoj se može.