https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Amerika

Amerika

 

Velesila na zalasku, ili, kako se američki san pretvorio u noćnu moru

 

Ko se dolara lati, od dolara će i da strada

 

Jedna od uspomena iz 20. veka biće Hladni rat i takmičenje između Sovjetskog Saveza i Sjedinjenih Američkih država. Odnosno, između komunizma sovjetskog stila i kapitalizma „slobodnog tržišta". Opšte je prihvaćeno da je Amerika pobedila. A koliko je izgubila? Ova i druga pitanja razmatra Tabloidov spoljnopolitički urednik, Milan Balinda, bivši novinar američkog "Majami Heralda".

 

Milan Balinda

 

 U nedostatku jakog suparnika Americi je počeo da bledi njen „američki san", standard građana se srozavao. Više nije bilo nikoga kome bi se pokazalo da je kapitalizam superiorniji i bolji za život običnih građana. Nije zgoreg podsetiti se da jedna stara mudrost kaže: pažljivo biraj svog neprijatelja jer ćeš tokom vremena nastojati da postaneš upravo ono protiv čega se boriš. Da li savez velikih američkih korporacija postaje „kapitalistički politbiro" gde se donose sve odluke o sadašnjosti, budućnosti, pa i prošlosti, svakim danom sve više obespravljenih građana?

  Sjedinjene Države užurbanim koracima hrle da postanu novi Sovjetski Savez, a na kraju balade propašće na isti način na koji je propao SSSR. Ne samo da su korporacije zarobile američku vladu i ostale političare, već preuzimaju kontrolu nad onim šta će Amerikanci kupiti, gde će raditi, šta će raditi, kako će živeti i koja će prava imati. Za sada to najbolje može da se primeti u robnim kućama širom Sjedinjenih Država: izbor kvalitetnih proizvode drastično je smanjen. Svi su upućeni na istu robu. Ono što može da se nabavi u Bostonu izloženo je i u Los Anđelesu, ništa više i ništa drugačije. Nema lokalnih proizvoda. Nestale su manje „mamine i tatine" prodavnice za koje su radile domaće fabrike. Izgubljeni su milioni radnih mesta. Šta će kupiti američka domaćica odlučuje se u glavnim štabovima velikih korporacija.

 

Kraj crkve kapitalističkog interesa

 

  Fabrikama širom sveta rečeno je koje proizvode Amerikanci navodno hoće da kupe, a izbor je sužen. Svi nose sličnu odeću i igraju iste digitalne igrice. Ono zašta robne kuće kao Volmart ili Burdajns nisu zainteresovane, niko i ne pokušava da proizvede. A zašto bi robne kuće imale veći izbor kad bi im tako nešto zauzelo prostor na policama u prodavnicama!? Još nije došlo vreme kada postoje samo dva modela čizama, ali čini se da se ka tome teži. Oni koji imaju poveću sumu novca već će se snaći u svakim danom sve ekskluzivnijim buticima. Iskreno govoreći, tržište je još uvek bolje nego što je bilo tržište Sovjetskog Saveza, ali nije bolje koliko bi trebalo da bude. Za one sa debelim buđelarom uvek postoje skupe opcije i to svakim danom sve skuplje da bi se na taj način bogati odvojili od mase. Pre par nedelja u Njujorku je prodat dvosoban stan (dve spavaće sobe) za šokantnu cenu od 50 miliona dolara. Ne 5, već 50. Stan gleda na Centralni park, ali mu cena odražava stvarnost da je super-bogatima cena nečega minorna stavka.

  Slična situacija postoji kako u zdravstvu tako i na obrazovnom polju. Za vreme Hladnog rata Amerikancima je govoreno na šta liči sovjetski zdravstveni sistem. Sada ti isti Amerikanci imaju najskuplju zdravstvenu negu na svetu. Postoje elitne škole u koje uglavnom mogu da se upišu samo deca super-bogatih. I u SSSR su postojale visoke škole namenjene deci partijskih rukovodioca. Na najboljim univerzitetima prednost imaju deca čiji su roditelji već pohađali te škole, bez obzira koliki su papak oni sami.

Bivši „zbunjivi predsednik" Džordž W. Buš sledeći stope svoga oca, i prednost pri upisivanju, pohađa Jel i Harvard univerzitete. Vođene korporacijskom tiranijom SAD svakim danom sve više liče na bivši SSSR, ali ne u onim socijalnim nastojanjima već samo u diktatorskom načinu upravljanja.

  Dmitri Orlov, američki analitičar rođen u Sovjetskom Savezu, svojevremeno je predvideo da će komunistička imperija pasti i da će se odmah za njom urušiti Sjedinjene Države. Interesantno je što Orlov tvrdi da su sovjetski građani bili spremniji na kolaps sistema od onoga na šta su spremni Amerikanci.

 Naime, većina sovjetskih građana nisu bili vlasnici svojih stanova i kuća i kada je sistem pao oni su samo nastavili da žive u svojim domovima. Amerikanci će nakon pada svog sistema i dalje dugovati za hipoteke. Većina sovjetskih građana nije posedovala automobile i nastavili su da koriste veoma dobro razvijen javni prevoz. Za razliku od njih u Americi je veoma teško stići bilo gde bez sopstvenog vozila, a jedan od najvećih troškova u Državama je nabavka, upotreba i održavanje automobila. Mnogi građani SSSR već su imali naviku da kultivišu male bašte koje su doprinosile njihovoj ishrani. U Americi taj je trend tek u začetku.

  Orlov već više ne precizira kada će tačno pasti Sjedinjene Države, ali ih poredi sa betonskim mostom kome otpadaju gromade cementa i kome se vidi unutrašnja gvozdena konstrukcija. Niko ne sumnja ta će taj most pasti ukoliko se ne popravi, ali su popravke u ovom trenutku daleka opcija. Čak ni sam predsednik, Barak Obama, ne sme u svojoj predizbornoj kampanji jasno da kaže da sistem mora da se podvrgne generalnoj popravci. Orlov u svojim esejima takođe podvlači činjenicu da industrijska društva stvaraju svoju osobenu mizeriju: dosadu, konformizam, zamor kreativnosti i otuđenost. Ljudi su spremni, a to je potvrđeno, da se podvrgnu hijerarhijskom sistemu dok god se roba i usluge raspoređuju manje-više ravnopravno, ali šta će se dogoditi kad moćnici prestanu da dobacuju nekoliko koski opštoj populaciji. Orlov predviđa anarhiju, ne u smislu haosa, već kao društveni sistem.

  Dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Džozef Stiglic ne predviđa anarhiju, ali poziva da se napusti Kapitalistička crkva ličnog interesa.

Džozef Stiglic u svojoj poslednjoj knjizi Cena nejednakosti tvrdi da se produbljuje jaz između onih koji vide Ameriku kao kolektiv i onih koji to ne prihvataju. Za takvu situaciju on krivi zakone i odredbe koje beneficiraju bogate na štetu američke srednje klase (to bi kod nas bila radnička klasa). Zakonske odredbe o porezima prave razliku u društvima kao što je švedsko i američko. Ideja da je ljudskom biću bolje ako je samoživo, tvrdi Stiglic, bila bi smešna Šekspiru, anatema Isusu, apsurdna Darvinu i poremećena Frojdu. Najverovatnije da bi se i sam Adam Smit, otac kapitalizma, ogradio od filozofije samoživlja koju pripovedaju neki od američkih političara i analitičara.

 

Cena nejednakosti

 

  Profesor Džozef Stiglic u već pomenutoj knjizi tvrdi da današnji kapitalizam pretvara Ameriku od zemlje mogućnosti u zemlju uništenih snova. U jednom intervjuu kaže i sledeće:

  „Jedan od mitova koji pokušavam da uništim je mit da ako učinimo bilo šta u vezi nejednakosti to će oslabiti našu ekonomiju. I zato je naslov moje knjige Cena nejednakosti. Šta tvrdim je da ako napadnemo te izvore nejednakosti, imali bi smo jaču ekonomiju. Plaćamo visoku cenu toj nejednakosti. Sada, jedna od pogrešnih karakterizacija nas koji hoćemo jednakije i poštenije društvo je da hoćemo potpunu jednakost, a to bi značilo da ne bi više bilo motivacije. Ne radi se o tome. Pitanje je da li možemo poboljšati neke od nejednakosti - smanjiti neku nejednakost, na primer, obuzdavanjem monopolne moći, obuzdavanjem zelenaških kredita, obuzdavanjem zloupotreba kreditnih kartica, zaustavljanjem zloupotreba plaćanja generalnih direktora korporacija. Sve su to stvari koje iskrivljuju i uništavaju našu ekonomiju".

  Stiglic insistira da je nedostatak regulacija u finansijskom sektoru i da je to dovelo do ekstremnog bogaćenja jednog delića jednog odsto Amerikanaca. Delića koji upravlja zemljom jer diriguje političkim partijama, grupacijama i pojedinačno političarima. Ta deregulizacija je deo određene ideologije, tvrdi Nobelovac - „ne možeš da učiniš dobro vrhu piramide ukoliko baza te piramide nije jaka". Stiglic kaže da se maksima „jedna osoba jedan glas" pretvorila u „jedan dolar jedan glas". Takođe podvlači opasnost od ekstremizma, kako levog tako i desnog. Ipak, profesor Stiglic kaže da još ima nade i kao primer uzima Brazil koji je uočio opasnosti velike nejednakosti i preuzima konkretne korake da bi održao zdrav kapitalizam, odnosno zdravo društvo.

 

Strava i užas radničkih štrajkova

 

  Noam Čomski, profesor lingvistike na prestižnom MIT univerzitetu iz Bostona, politički mislilac i aktivista, zalaže se za „stvarnu revoluciju" bez koje, tvrdi, neće biti promena. Izlaz vidi u preuzimanju fabrika od strane zaposlenih. U jednom svom nedavno objavljenom eseju između ostalog kaže:

  „Bio sam tek toliko star da bih se sećao Velike depresije. Nakon nekoliko početnih godina, sredinom 1930-tih, iako je situacija objektivno bila gore od ove današnje, ipak, duh je bio sasvim drugačiji. Postojalo je osećanje 'izaćićemo iz ovoga', čak i među nezaposlenima, uključujući i veći broj mojih rođaka, osećanje 'biće bolje'. Postojale su aktivne akcije radničkog sindikata, specijalno od strane Kongresa industrijskih organizacija. Dolazilo je do praga sedećih štrajkova, koji su prestravili svet biznisa jer je štrajk sedenjem samo korak pre nego što se preuzme fabrika i upravlja od strane zaposlenih. Ideja preuzimanja od strane radnika je nešto što je veoma prisutno i danas, a to bi trebalo da imamo na umu. Takođe zakoni Novog dila su počeli da se pojavljuju kao rezultat javnog pritiska. Uprkos teškim vremenima postojao je osećaj da ćemo se nekako 'izvući iz ovoga'. Sasvim je drugačije sada. Za ljude Sjedinjenih Država postoji perverzni osećaj bespomoćnosti, ponekad očajanja. Mislim da je to sasvim nova pojava u američkoj istoriji. I ima objektivnu osnovu. Tokom tridesetih, nezaposleni narod mogao je da očekuje da će se njihov posao vratiti. Ako ste radnik u proizvodnji danas i sadašnje tendencije se nastave, ta radna mesta neće se vratiti. Promene su počele da se najavljuju tokom sedamdesetih godina prošlog veka…"

  Profesor Čomski nije ekonomista i on svoje ideja zasniva pre svega iz političkoj i filozofskoj ugla. Paul Samuelson, ekonomista, u svom čuvenom udžbeniku Ekonomije opisuje ekonomski svet kao kosmos Njutneve fizike: „Pozitivne ekonomije opisuju činjenice i ponašanja u ekonomiji". Ekonomisti poređujući svoje polje delovanja kao fiziku provociraju refleksna pitanja kao što je - da li ste ikada čuli da fizičari opisuju svoju nauku kao ekonomiju?

 

Pad udruženja, pad ekonomija

 

Samuelson, Nikolson, a i drugi ekonomisti, lažno predstavljaju ono što rade i šta je sama ekonomija. Od Adama Smita do Karla Marksa i do Miltona Fridmana, ekonomisti proučavaju suštinu ekonomije na taj način što konstruišu modele. Donose zaključke na imaginarnoj ekonomiji i te zaključke žele da primene u stvarnom svetu. Skoro sve što ekonomisti rade bazira se na nekom modelu. Čuvena priča da cenu određuju ponuda i potražnja nije ništa drugo do ponašanje modela. Ti modeli mogu da budu korisni, ali ih ne bi trebalo shvatiti kao stvarnost jer u stvarnosti, na primer po pitanju nafte, cenu određuju mnogi i ponekad nepredvidljivi faktori.

  Ipak, čini se da je jedan ekonomista-filozof bio u pravu što se kapitalizma tiče. Naime, Karl Marks je napisao da kapitalizam sadrži svoje sopstveno seme destrukcije. To može da se vidi u današnjoj Americi u kojoj se jedan odsto stanovništva, ili tačnije jedan odsto od jedan odsto, super-bogatih, ubrzano odvajaju od ostatka stanovništva. Provalija među njima je sve dublja i na kraju će se čitav sistem koji je u jednom vremenskom periodu stvorio Ameriku kao najbogatiju i najmoćniju zemlju u istoriji - urušiti. Ovakva propast Sjedinjenih Država već se dogodila pre više vekova u jednoj drugoj državi, bolje reći državici.

  Poznata je priča o Veneciji početkom 14 veka. Bila je jedna od najbogatijih gradova Evrope. Srce njene ekonomije bila su udruženja.

 Bazičan oblik kompanija udruženog akcionarskog društva koja su finansirala određeni trgovinski poduhvat. Snaga tih udruženja bila je u tome što su bila otvorena za nove učesnike, dozvoljavajući svima koji su bili spremni da rizikuju da im bogatiji taj poduhvat i finansiraju. Venecijanska elita skupljala je najviše kajmaka ali su i ostali biznismeni za svoj rad bili dobro nagrađeni. Potom je u jednom trenutku ta elita odlučila da zatvori svoje redove jer im je zasmetala konkurencija.

Objavili su Libro d'Oro (Zlatnu knjigu) kao zvanični registar plemstva. Ko god nije bio u toj knjizi nije mogao da se pridruži u poslovima vladajuće oligarhije. S vremenom udruženja su bila zabranjena i od tog trenutka počeo je pad venecijanske ekonomije. Taj jedan odsto plemstva sam sebi je potkresao granu na kojoj su sedeli. Isto, ili slično tome, događa se danas u Americi.

 

Većina američkih građana jedva preživljava

 

  Propast Sjedinjenih Država nije obavezan sve dok postoji mogućnost da se sprovedu značajne reforme. Predlozi tih reformi već postoje ali čini se da do njih neće doći i to iz prostog razloga nedostatka političke volje iliti viška političke korupcije. Te promene nije u stanju da sprovede ni predsednik Amerike, pa makar on bio i Barak Obama, pa makar imao u Kongresu i Senatu većinu svojih partijskih istomišljenika. Neke od tih reformi sastojale bi se od: da minimalna plata bude dovoljna za život, sveopšte zdravstveno osiguranje, sprovođenje osnovnih standarda rada i zaštite na radu, investiranje u edukaciju, smanjenje uticaja novca u političkim procesima, oporezovati najbogatiji jedan odsto stanovništva, ograničiti plate generalnim direktorima, zaustaviti izbegavanje plaćanja korporacijskih poreza, preuzimanje američkog finansijskog sistema, rekonstrukcija korporacija, redizajniranje poreskog sistema, ulaganja u edukaciju siguran su put za prevazilaženje ekonomskih teškoća, „rasprostranjena edukacija postala je tajna ekonomskog rasta" - piše ekonomista Svetske banke Branko Milanović - „A široko rasprostranjenu i pristupačnu edukaciju teško je postići ukoliko distribucija prihoda nije relativno jednaka".

Da bi se smanjio uticaj novca na politički sistem potrebne se odgovarajuće reforme. Te reforme bi morale da se posvete i načinu finansiranja izbornih kampanja. Reforme bi morale da uključe ograničenja suma donacija, zabranu korporacijskih donacija i blagovremenu transparentnost o poreklu kontribucija.

  Oporezivanje najbogatijeg jednog odsto stanovništva je jedno od najvažnijih pravila da bi se smanjila koncentracija bogatstva. Kongres je 1915. godine doneo zakone o federalnom porezu na primanja i nasledstvo. Jedna od posledica tih zakona bila je i ta da su se velelepna i skupa zdanja poklanjala u dobrotvorne svrhe. U to vreme, i sve do pedesetih godina prošlog veka, korporacije su porezima doprinosile jednu trećinu državnog budžeta. Danas korporacije plaćaju samo 10 odsto poreza u zemlji, a super-bogati samo 11,1 odsto od svojih primanja, a to je dosta manje u poređenju sa 1961. godinom kada su oni plaćali federalni porez u iznosu od 47,4 odsto od svojih primanja.

  Drugi po bogatstvu čovek u Americi, Varen Bafet, otkrio je da je 2010. godine platio federalni porez od samo 14 odsto od svojih primanja, što je značajno manje od 25 do 30 odsto koliko plaćaju ljudi u njegovom okruženju. Takođe je napisao i sledeće:

  „Dok se siromašna i srednja klasa bori za nas u Afganistanu, i dok se većina Amerikanaca upire da sastavi kraj s krajem, mi mega-bogati nastavljamo da dobijamo naše neverovatne poreske povlastice. Neki od nas su menadžeri investicija koji zarađuju milijarde od našeg dnevnog rada ali nam je omogućeno da klasifikujemo naš prihod u kategorije koje nam omogućuju samo 15 odsto poreza, kao da smo investitori na duge staze."

  Tokom nekoliko generacija nakon uvođenja federalnog poreza Amerika je uspevala da obuzda koncentraciju bogatstva. Od 1980. taj je balans narušen i poreze su sve više plaćali oni iz niže i srednje klase a sve manje bogati. Amerika se zadužila bilione dolara da bi mogla bogatima da obezbedi niže poreske stope. Vratiti se na razumnu normalu ekonomske pravednosti neće biti ni malo lak zadatak, čak kada bi ta želja i postojala.

 

A 1.

 

Mršavi učinak američkih legija

 

  Tokom skoro tri četvrtine prošlog veka Sjedinjene Države živele su u „kulturi pobede". Taj trijunfalizam počeo je od Prvog svetskog i trajao do kraja Hladnog rata. Bilo je i nešto spoticanja kao što je nerešeni rezultat u Koreji i poraz u Vijetnamu. Kada se raspao Sovjetski Savez izgledalo je da američka vojna sila u rukama drži fleš rojal. Ostali su jedini koji su se držali uspravno na bojnom polju. Nebo je bilo granica. Bili su jači od najjačih rimskih legija, najjači u istoriji. Do današnjeg dana ništa se nije promenilo osim što sve izgleda drukčije.

  Najveća vojna sila bez značajnog neprijatelja. Trka u naoružanju se nastavlja ali u njoj učestvuje samo jedan. Mogući takmac je Kina, naročito kada je u pitanju kontrola morskih prostranstava, tek je porinula svoj prvi nosač aviona. Jedno popravljeno ukrajinsko plovilo, koji su Ukrajinci odbacili, za čiju palubu Kina nema avione sposobne da slete. SAD troši na svoju vojnu silu onoliko koliko troše zajedno sledećih 14 zemalja u redu. Raširili su se po svetu više nego što je to ikada uspeo ni sam Džingis Kan. Svet su podelili na šest komandnih zona sa preko hiljadu vojnih baza. Mornarica ima 11 nuklearnih nosača aviona, a avijacija suvereno patrolira nebom.

  Ali, uprkos svoj toj sili i svim javnim i prikrivenim operacijama, svim špijunskim naporima, svim prisluškivanjima čini se da Amerika ne može nikoga da pokori. Čak ni Talibane. Desetine krstarica na nuklearni pogon ne mogu da kontrolišu ni jednog bombaša samoubicu, ni jedno selo u Avganistanu ili Sudanu, Somaliji... Američka vojna sila može da razruši bilo šta na svetu, ali malo je toga što može da kontroliše na duže vreme.

  Američke legije znaju da je neprijatelj tamo negde ali ne mogu da ga vide. Moglo bi da se poredi sa teorijom o „crnoj materiji" za koju postoje evidencija da je i tu blizu i tamo negde, da je ima više od vidljive materije, samo što se ne vidi... Te su legije bile skoro deset godina u Iraku a od kada su izašle još se ne zna ko je pobedio. I baš zbog toga u ovom se momentu vode pregovori u Bagdadu o povratku manjih američkih trupa koje bi trenirale iračke snage. Neće ih trenirati da upravljaju nuklearnim podmornicama već da jurcaju za šakom izbezumljenih muslimanskih fundamentalista koji gledaju koga bi mogli da dignu u vazduh.

  Ruku na srce, mora se priznati da američka vojna sila ima manje izbora od rimskih legija. Naime, ne mogu da slete na nečiju teritoriju i pobiju sve živo što se mrda. Vremena su se promenila.

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane