Tabloid istražuje
Profit uz pomoć nebeskih sila: moli se
bogu, drži se novca (2)
Kovači lažne istorije
Ubacivanje bezvrednog
novca u privredu kako bi se ona uništila danas se naziva direktnim
stranim investicijama, a prodaja robova se naziva otvaranje novih radnih mesta. I tu se ništa već hiljadama godina nije
promenilo.
Piše: Ivona Živković
Oni koji su se bavili bankarskim poslovima u antičkoj
Grčkoj, nazivani su Trapeziti i radili su na tržnicama na sopstvenim
tezgama. Pojavili su se još u šestom veku pre Nove ere i praktično su prodavali
ništa. Oni su menjali velike kovanice za manje novčane jedinice (zato se
najčešće zovu razmenjivači novca). Menjali su vavilonske i persijske šejkele za
drahme po kursu koji su sami procenjivali. Dok su postojali različiti standardi
u kovanju srebrnog novca sa različitim legurama postojala je kod građana i
neizvesnost oko vrednosti novca, pa su trgovci bili primorani da se oslone na
Trapezite i na njihove savete i procene. Trapeziti su savetovali i u
vezi sklapanja poslova, ugovora, i naravno, davali su pozajmice sa kamatom. Ovo
je još jedna grčka reč koja označava prinos ili dobit. Kamate su bile od 10, 20
pa i 30 posto. Novac su pozajmljivali u malim, ali i u velikim sumama. Kao
garanciju za pozajmljeni novac uzimali su u zalog raznu robu, ali i zemljišne
posede. Trapeziti su bili više ili manje obrazovani robovi u službi
svojih gazda zlatara ili moćnih trgovaca robovima, koji se u javnosti nisu
izlagali jer je posao oko zamene novca očigledno tražio veštinu uličnog
prodavca. Bogati hramovi u Tebi, Delosu, Efesu služili su kao mesta gde su se
skupljale dragocenosti i nazivani su trapeze. To su praktično bili trezori,
koji su imali i svoje čuvare trezora. Uglavnom su bili pod kontrolom
sveštenika. Kada je u Egiptu u vreme helenskog perioda vladavine stvoreno
državno bankarstvo, Trapeziti su postali državni službenici. Pored toga,
Trapeziti su primale i novac na čuvanje, pa su tako još tada
ustanovljene knjige u kojima je vođen račun svakog pojedinog klijenta. Čak su
vršili i usluge prebacivanja duga sa jednog računa na drugi samo upisivanjem
novčane vrednosti, ukoliko su im oba klijenta međusobno izvršila neku robnonovčanu
transakciju. Za tu uslugu su trapezite uzimale procenat. Karakteristično za Trapezite
je da su ih nazivali strancima, a da su prebivalište imali tamo gde su radili.
Odakle su oni dolazili, čije su bili vlasništvo nije poznato, pa je moguće da
su se u Aleksandriji i u Uru nalazile prvobitne bankarske škole gde se izučavao
račun i baratanje sa novcem. Dakle, oni su bili robovi koji su naučeni bankarskoj
veštini i onda samo distribuirani da rade posao.
Kralj Fejdon kovao novac po
instrukcijama vavilonskih stručnjaka
Početak kovanja novca u evropskoj Grčkoj
vezuje se najčešće za kralja Fejdona iz Arga, gde je on za
savetnike u ovom poslu koristio usluge ovih "stranaca" tj.
bankarskih eksperata koji su živeli u Tiru, Sidonu ili Sardisu, ali i u samom Vavilonu.
U istorijskim spisima se zato nalazi da su oni bili "domaći stranci".
Verovatno je da su veštinu kovanja novca u evropsku Grčku tada preneli od Liđana
iz Male Azije koji su u tome bili najpoznatiji među antičkim Grcima. Zlatne
kovanice Liđana su bile veoma cenjene.
Ovi uvezeni finansijski stručnjaci su tako
uticali na Fejdona da uvođenje nove drahme predstavi naodu kao veliki državni
progres, efikasniji način trgovine itd. Savetovano je da se mora podsticati
štednja, a zapravo su sa ubacivanjem ogromne količine srebrnog novca koji je kovan
u u Egini i Argu samo bankari znali kako da naprave dobit. Jedna od
najvećih grešaka antičkih vladara je tako bila prihvatanje bankarskih saveta da
stvaraju sopstvenu riznicu u kojoj su čuvali novac i zlato dok su robove olako
prodavali i trošili njihovu snagu. Mnogi su ubeđeni da ako imaju zlato i novac
mogu kupiti sve što im treba i trgovci iz bankarskog kartela su im u tome
pomagali donoseći im robu od drugih. Tako su praktično još tada ovi bankari
počeli s a podrivanjem grčke privrede ubacujući u nju nepostojeće vrednosti.
Od samog začetka ove vrste posla primenivane
su skoro sve vrste finansijskih smicalica koje su s e mogle izvesti. To je
značilo falsifikovanje novca, menjanje gravira na novcu bez obzira da li je to
bila glinena tablica, zlatan novac ili srebrni i bakarni. Lažirali su težini
legure i višestruko izdavali priznanice na deponovano zlato. Gde god se moglo varati,
to je razrađivano i primenjivano i kako Dejvid Estl navodi praktično je
osnovna škola rada sa novcem od samog početka bazirana na prevari. Krediti i otplaćivanje
duga u ratama, kao i izdavanje menica, bankarskih garancija i slično. Bankarske
su smicalice nastale nešto kasnije kod Rimljana..
Solonove monetarne reforme
Prividnim ujednačavanjem vrednosti
kovanica drahme, Solon je u svojim monetarnim reformama pokušao da odgovori
potrebama trgovaca u razmeni robe iz Asirije, Grčke, Fenikije i Vavilona. Tako
je i grčka drahma pretrpela za vreme njegove vladavine u Atini izmene u
sastavu legure.
Mina koja se sastojala od 73 drahme
proglašena je kao legalno sredstvo plaćanja u vrednosti od 100 drahmi, iako po
naučnicima nema dokaza da su se u Atini u to vreme uopšte bavili kovanjem
novca. Tako se tumači da je stvarno značenje ove monetarne reforme bilo
uspostavljanje atinske domaće kovanice uvođenjem kovanice manje težine (srebra)
i koje je postala legalna za dugovanja nastala za prethodne teže kovanice u Egini
i Argu. Cilj Solona, međutim, nije bio da oslobodi dužnike (trgovce)
smanjujući vrednost standardnog novčića, već da oslobodi atinjansku trgovinu od
vezanosti trgovaca prema lokalnom peloponezijskom novčanom standardu koji se
nije prostirao izvan Egejskog mora.
Tako su i Atinjani imali kovanicu
u bronzi i njena standardna težina je bila kao kod Korinćana, Sameanaca i Kirenjana
pa su se evropski Grci oslobodili finansijske hegemonije Vavilona i njihovih
ispostava u Lidiji, Egini, Argu. I sprečen je izvoz robova. Sparta je dugo odolevala
ovim bankarima.
Kako su Solonove monetarne reforme vršene
pod stručnim nadzorom "domaćih stranaca" i stručnjaka za novac koji su
brinuli samo o količini srebra u novcu, ova reforma je omogućila i veliku seobu
zlatnih poluga u Grčku. Naravno, bankari koji su tačno znali ove standarde
imali su na umu isključivo mogućnost da time manipulišu u svom interesu. Tako
su u šejkel i drahma i rimski dinar kasnije nastojali da budu u tom standardu.
Ali, vladari su na ovaj način postajali sve više zavisnici od količine zlata u
svom posedu i trgovaca zlatom pa su polako potpadali pod njihovu kontrolu.
Umesto da budu vladari sopstvenom narodu i raspolažu živom silom i ljudskom
energijom koja bi im pokretala privredu, oni su robove sve više koristili za
vođenje osvajačkih i pljačkaških ratova u interesu bankara i trgovaca. Što je bankarima
upravo odgovaralo. Sistem novčanog zaduživanja vladara se tako širio duž
čitavog Mediterana ka zapadnoj Evropi.
Čuvari trezora kao ljudi od poverenja su
se tako našli u poziciji da prodaju svoje poverenje svakom vlastelinu koji im
više plati i koji im da veći društveni status.
Tako je pozicija čuvara trezora ili
profesionalnog vojskovođe (imperatora) postala veoma moćna pozicija.
Bankari su postali bogovi na zemlji
Veština manipulisanja sa novcem morala je
da ide sa teškim obmanjivanjem građana i to je bio zadatak sveštenstva i onoga
što su oni propovedali kao religiju. Običnim ljudima je tako nametan običan
život koji s e vezivao sa dobrom setvom, žetvom i zabavom, dok se posao
prikupljanja i dilovanja zlata i drugih plemenitih metala skrivao iza svetih
rituala u božijim hramovima , prema kojima je običan narod morao da ima
strahopoštovanje. Seljacima u Grčkoj je čak zabranjivano da se nastane u
blizini rudnika zlata čak i kada su bili iscrpljeni i napušteni.
Samo odabarani i posvećeni u veliku tajnu
(smicalicama sa zlatom i novcem) imali su pristup hramovima. Svi ostali
su bili nepozvani i sledila im je "božija kazna". Ritualni obredi sa
polaganjem zakletve na čuvanje velike tajne postali su način na koji je
ovo sve moćnije kriminalno jezgro širilo svoje bratstvo. Onome ko se ne
bi držao zakletve sledila je smrtna kazna. Mnogi elementi ovog starog vavilonskog
obreda (na primer zavrtanje nogavice) i danas su prisutni prilikom stupanja u masoneriju.
Sveštenici su ubeđivali narod da prihvati svoje vladare i njima se potčinjava,
jer je narod bez vladara obezglavljen. Dobri robovi će dočekati oslobađanje od ropskih
muka u raju, a loši će zauvek ostati robovi i završiće i paklu. Kult boga - svemoćnog
gospodara i stvoritelja kao duhovna manipulacija koja se vekovima održavala je
tako postao najveća zaštita vlasteli da može nesmetano da pljačka. Zato se i
danas na američkom dolaru nalazi natpus Annuit Coeptis
- što u slobodnom prevodu znači "Uz božiju saglasnost".
Tako su i biografije mnogih pljačkaša i
kriminalaca koji su radili u interesu ove međunarodne kriminalne bankarske bratije
prikupljajući za njih zlato i dragocenosti koje su se mogle čuvati u trezoru
dobijali od crkve zvanično krune i titule, koje im je davalo sveštenstvo na
čelu s a njihovim vrhovnim poglavarom oličenim zvanično u liku pape i na prestolu
Vatikana gde se u jednom trenutku nalazila najveća zlatna riznica na svetu. I
oni su postajali kraljevi i carevi i imperatori.
U slavu pljačkaša i ubica
Jednog takvog imperatora, Konstantina mi
srpski robovi upravo ove godine slavimo jer je navodno legalizovao hrišćanstvo,
famoznim Milanskim ediktom (ukazom). U stvarnosti, čin razapinjanja
Hrista na krst (neka druga predanja kažu da je obešen na drvo) i
stvaranje ovog kulta danas je upravo simbol trijumfa bankara nad onima koji su
se suprotstavljali ovim nečasnim poslovima u "božijim hramovima". Čak
i Biblija lepo opisuje Hristove obračune sa menjačima novca i nastojanje
njegovih pristalica da se oslobode ove lihvarske pošasti. Hrist na krstu znači
ništa drugo do trijumfalnu pobedu lihvara. I oni danas vladaju svetom preobučeni
u Hrišćane. I to je trik kome je pribegao imperator, osvajač , ubica i pljačkaš
za račun vatinaksih rizničara car Konstantin. Tako su plaćeni rimski imperatori
odlučili da svoje osvajanje i pljačku ne vode kao obični kriminalci i plaćenici
već pod "časnim krstom". I narod je to vekovima gutao, sve dok se
samo sveštenstvo nije pod uticajem vizantijskih bankara podelilo pa se podelila
i crkva. I mi danas slavimo Milanski edikt jer nam to nameće
današnja masonerija koja kontroliše sve medije i škole i izdavaštvo u Srbiji.
Kao i u drugim zemljama gde je prisutno pljačkaško bankarstvo.
Kontrola novčanih tokova (rudnika zlata i
srebra i transport novca), kao i kupovina zemljišnih poseda širom Mediterana i
Evrope postala je tako ogorčena borba bankara. Jedan deo je poslovao
dobro u Vizantiji, a drugi deo je nastojao koristeći moćnu špansku armadu da
preuzme deo zapadnog tržišta i to uz pomoć gusara i normanskih kraljeva.
Bankarska i trgovačka vlastela jačala je
isključivo na ratovima i razaranjma tako što su novcem često i falsifikovanim
plaćali podobnim vladarima i kriminalcima vojsku, omogućavajući im onda da
zadrže deo plena, dok su trgovci dobijali slobodne trgovačke puteve i mogućnost
da šire svoje robno novčano tržište.
I današnji liberalizam i globalizam samo
njima pogoduje. To je tržište bez granica. Mnoge lokalne vladare su uvodili u
rat čudesnim smicalicama, pa je stvorena pri rimokatoličkoj riznici i posebna
jedinica sveštenstva koje je obučavano za najsloženiju vsrtu prevara, a to su jezuiti.
Ovaj sveštenički red je i danas najmoćniji aparat za stvaranje ratnih konflikta
među državama, a njihov najnoviji izum je terorizam i islamski militantni fundamentalizam.
Suština ovih manipulacija je sejanje straha i panike i pokretanje oružanih
intervencija. Oni pod kontrolom tako drže čitav NATO vojni savez.
Sveti Petar sa "onoga sveta" brani zlatnu rimsku
riznicu
Koliko su jezuiti lukavi pokazuje i jedna zanimljiva
anegdota. Nakon smrti cara Konstantina jezuiti su često podsticali nemire
u Rimu kako bi u opštem haosu potpuno prezueli vlast pošto je ogromna količina
zlata opljačkanog iz čitavog sveta čuvana tada u Rimu. Ali, kada su Turci u 8.
veku krenuli na Zapad da to zlato vrate natrag, Rim nije imao ko da
brani. A moćnu vojsku je imao franački kralj Pipin. Da bi ga naveli da
brani Rim (Sveti grad) jezuiti su Pipinu dostavili pismo koje mu je navodno
uputio preko jezuita lično Sveti Petar (sa onoga sveta) u kome ga moli da spasi
Rim. I lakoveni i bogobojažljivi kralj Pipin, koji je bio fasciniran da
ga Sveti Petar zna po imenu, pokreno je svoju vojsku na sveti zadatak i
spasao od pljačke privatnu riznicu rimskih bankara. Rimski menjači novca i
prodavci bankarskih usluga su u to vreme nazivani argentari ili numulari.
Reč bankar nastala je tek u srednjem veku!
Daruj crkvu i nisi više kriminalac
Da se metal na teritoriji današnje Srbije
obrađivao hiljadama godina pre Nove ere bila je dugo skrivana istorija, pa je kovanje
novca na ovom prostoru zvanično prisutno tek od srednjeg veka.
Poznato je da su ovde i Mletački
trgovci (najveći finansijski maheri i prevaranti) kovali zlatnike i srebrnjake,
ali je verovatno tajna da im je kralj Milutin pravio lažni novac koji je bio
naizgled gotovo istovetan sa njihovom, ali sa promenjenom legurom od zlata i
srebra. Ovaj novac je tako bio čista prevara.
I on se time nije mogao baviti bez
njihove saglasnosti. Za učešće u ovim bankarskim prevarama Nemanjići su i
dobili dinastičku krunu, pa im je data oblast na Balkanu preko koje je prolazio
važan transport novca, da na njemu budu krunisani vladari.
Prvi koga su novcem zavrbovali, bio je
čovek sa imenom Nemanja (bez imovine) od oca Zavide (navodno vlastelina), i
koga su podboli i finansirali (kao današnje "Otporaše") da se
dokopa pozicije župana, te se on zarad para i vlasti okrenuo i protiv sopstvene
braće i naroda.
Zvanična titula kralja Milutina
(1282-1321) je bila Stefan Uroš po "milosti božijoj " kralj i samodržac
svih srpskih i pomorskih zemalja. Ali Nemanjići nisu bili samodršci vlasti (jer
za to nisu imali snagu) već plaćenička i pljačkaška vojska za interese međunarodnih
bankara
Raška je tako bila baza u koji su mletački
trgovci falsifikovali svoje zlatne kovanice koje su onda puštane ubacivene
dalje u Holandiju i ostalu Evropu kiju je trebalo pokoriti. Kriminal ovih vatikanskih
plaćenika i pljačkaša (drevnih tajkuna) shvatio je očito i Dante, jer je
kralja Milutina smestio u svoj ep " Pakao". Tako je i čitava srednjevekovna
srpska država stvorena na čistoj bankarskoj prevari koja je imala za cilj da
vojno i monetarno podriva snagu Vizantije i njen stabilan i cenjen novac.
Velika graditeljska aktivnost u podizanju utvrđenja
i manastira i "darivanje" novca crkvi, kako romantizirano
opisuju naši istoričari Nemanjiće, u stvari je bila potreba međunarodnih lihvara
da se grade tajne "banke" u kojima je vođeno knjigovodstvo i držano
zlato i ostala bogstava. Zvanična srpska istorija kaže kako su se u njima prepisivale
knjige te da su bili centri pismenosti. Pismeni su u stvari bili samo oni koji
su bili u manastirima, dok je narod za tu pismenost vekovima uskraćivan. Kosovo
i Metohija su bili na važnom trgovačkom putu, pa su zato tamo i podizani
manastiri (banke) u kojima je čuvano zlato na putu iz Grčke i Turske za
Dubrovnik i Veneciju i Peštu. Tim zlatom su podmićivani evropski vladari.
Čitava dinastija Nemanjića je radila kao plaćenička
vojska bankara i to u zavisnosti ko im je plaćao tako su i radili tj. pljačkali
i ratovali. Na žalost, mnogi naši istoričari u želji za katedrom i naučnim
priznanjima često prenebregavaju mnoge istorijske činjenice u vezi ove
porodice, dajući romantiziran opis njihove surove vladavine.
Kao što svi sitni mafijaši nastoje da se orode
sa glavnim bosom (kumom), kako bi bili bolje rangirani u mafijaškoj hijerarhiji,
tako su se i kod bankara i njihovih saradnika u kriminalu stvarale veze bračnim
povezivanjem.
Nekadašnji urednik radio Beograda i pisac,
pokojni Slobodan Perović, koji je opisao u svom fiktivnom romanu Nemanjiće
kao kabadahije koja je u nekoj krčmi na putu iz Italije pokupila neku krčmaricu
i dovela je u Srbiju predstavljajući je narodu kao rođaku nekakve poznate Anžujske
loze, verovatno je više osetio ono vreme nego mnogi oficijelni istoričari koji
sa posebnim divljenjem i strahopoštovanjem i danas pišu hvalospeve o
Jeleni Anžujskoj kao velikoj plemkinji koja je postala žena Stefana Uroša i
majka budućih kraljeva Dragutina i Milutina.
Sirovost, divljaštvo, primitivizam,
obračuni među braćom, sinovima i očevima, kao i koristoljubive ženidbe su
upravo karakteristike gramzivosti koju su Nemanjići ispoljavali
čitav niz generacija. Istorijska činjenica da je kralj, pa car Dušan bio čuvar
riznice i kamatnik koji je pozajmljivao novac sa kamatom od pet
posto, najviše govori o njegovoj vladavini.
I njemu je dopušteno iz Venecije da kuje
novac što je radio u takozvanim zlatarijama u kojima su radili obični zlatari. Da bi ih
kontrolisao doneo je Srbiji i prvi zakonik (1354) koji kaže: „...Zlatari u župama
i na carskim zemljišnim posedima da se ne nastanjuju, već samo u gradovima koje
je car odredio za kovanje dinara".
Dušanov zakon
još kaže da „ako se nastani zlatar u selu umesto u gradu na tlu carskom, da
se to selo raseli, a zlatar spali. Ako zlatar u gradu kuje dinare tajno da se
zlatar spali , a grad da plati globu". Sama reč dinar (denarijus)
označavao je zlato.
Najveći deo
zlatnika prebacivan je onda u Dubrovnik i u Veneciju na čuvanje, tako da
je Srbija bila glavna kovnica i falš i pravog novca Mletačke republike.
Najvredniji novac Venecijanskih trgovaca se danas nalazi najverovatnije u
riznici u Londonu i u Švajcarskoj, a zlato se i danas bez mnogo pompe iz Srbije
iznosi u London.
Ubacivanje bezvrednog
novca u privredu kako bi se ona uništila danas se naziva direktnim
stranim investicijama, a prodaja robova se naziva otvaranje novih radnih mesta.
I tu se ništa već hiljadama godina nije
promenilo. Menjaju se samo naše iluzije o svetu u kome živimo, a kojim vladaju
kriminalci, mafijaši i njihovi iluzionisti u svešteničkim odorama i po
kojekakvim demokratskim institucijama.
Nađeš zlatnike
i dobiješ batine
U Srbiji su i
danas žive priče o velikoj količini sakrivenog ili pogubljenog srednjevekovnog
kovanog novca koji se nakon raznih ratova na ovom prostoru može još naći. Za
prikupljanje ovog novca posebno je nakon Drugog svetskog rata bila zadužena
takozvana služba „džavne bezbednosti". Ova služba inače samo nosi takav
naziv, ali u suštini štiti interese međunarodne vlastelinske oligarhije, a ne
države kao što većina misli. Za rad sa nađenim zlatnim i srebrnim novčićima
širom Srbije bave se i posebne policijske snage. Ko god je nešto našao zakopano u šumi ili pećini , i pokušao da to
proda, u policiji je mogao da dobije i teške batine. Transport zlata preko
Srbije u Veneciju je bio najunosniji posao svih srpskih vladara, dok ga Turci
nisu presekli. Može se pretpostaviti da su i kosovski junaci 1389. godine
ginuli za interese tadašnjih vladara. Zato je istorija Srbije u potpunosti
falsifikovana.