Feljton
„Mač revolucije" - OZNA u Jugoslaviji 1944-1946 (3)
Žrtve crvene oluje
OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), preteča je
današnjih tajnih službi u Srbiji. Formirana je 1944, a posle 1946. podeljena je
na vojnu Kontraobaveštajnu službu i civilnu Upravu državne bezbednosti. O
njenom nastanku, zastranjivanjima i transformaciji, viši naučni saradnik
Instituta za savremenu istoriju Srbije, istoričar Kosta Nikolić, napravio je
monografiju. Iz njegovog dela o prvoj tajnoj političkoj policiji u
komunističkoj Jugoslaviji „Mač revolucije - OZNA u Jugoslaviji 1944 -1946",
u izdanju "Službenog glasnika", magazin Tabloid u nekoliko nastavaka
donosi najvažnije delove.
Dr Kosta Nikolić
U završnoj fazi Drugog svetskog rata izvršen je obračun
sa antikomunističkim formacijama (i brojnim civilima) koji su se pred nadirućim
partizanima od jeseni 1944. okupljale u Sloveniji i Austriji. Glavnu ulogu u
likvidaciji ovih ljudi odigrali su organi OZNE. Prilikom sprovođenja masovnih
zločina i represalija nad poraženim snagama, OZNA se nije rukovodila iracionalnim
osećanjem mržnje i osvete, koliko racionalnom težnjom uklanjanja svih mogućih
protivnika u osvajanju vlasti, neprijatelje ili pretpostavljene neprijatelje
jednostavno je trebalo ukloniti.
Odmazda kao motiv postojala je na nižim nivoima vlasti. Izveštavajući
o razlozima likvidacije domobranskih oficira i vojnika koji su se odazvali
amnestiji koju je Tito proklamovao još 1944. OZNA pri VI korpusu NOVJ naredila
je 15. januara 1945. da „bez mnogo skrupula treba likvidirati sve one za koje
znamo da su nam neprijatelji i koji će sutra biti protiv nas".
Prva faza u slamanju jugoslovenskih antikomunističkih
formacija usledila je posle osvajanja Srbije. NOVJ se pripremala za odlučujuću
ofanzivu prema zapadu Jugoslavije kako bi porazila ostatke srpskih i
crnogorskih antikomunističkih snaga. Srpske četničke jedinice (Jugoslovenska
vojska u Otadžbini - JVUO) povlačile su se prema Bosni, sa dosta nejasnom predstavom
o nastavku rata. Ostale srpske i crnogorske antikomunističke formacije - Srpski
dobrovoljački korpus, četnici pod komandom Pavla Đurišića, lički četnici
pod komandom Dobroslava Jevđevića i Dinarska četnička divizija Momčila
Đujića - kretale su prema Sloveniji, gde je trebalo stvoriti zonu slobodnu
od komunista i sačekati kraj rata. General Dragoljub Mihailović je do
kraja verovao da Zapad neće prepustiti Jugoslaviju apsolutnoj komunističkoj
dominaciji, pa je bio odlučan protivnik stvaranja izbegličkog sabirališta u
Istri i slovenačkom primorju, koji su se posle kapitulacije Italije postali
ničija zemlja.
U ovaj prostor najpre je došao Dobroslav Jevđević
sa oko 2.000 ličkih četnika. Posle povlačenja iz Srbije, ovde su se smestili i „dobrovoljci",
zajedno sa Dimitrijem Ljotićem. On nije prihvatio poziv generala JVUO
Miroslava Trifunovića da zajedno sa Srpskom državnom stražom i Komandom Srbije JVUO
krene ka Sandžaku i dalje ka Bosni, kao što je odbio poziv Pavla Đurišića da sa
1. dobrovoljačkim korpusom dođe u Crnu Goru.
Uloga Hermana Nojbahera
Oko pet hiljada „dobrovoljaca" u Sloveniju je stiglo
vozovima preko Srema. Krajem 1944. u ovaj prostor stigla je i Dinarska četnička
divizija Momčila Đujića, koja se sa 6.500 ljudi povukla iz Dalmacije. Njihov
pokret počeo je 1. decembra, od Knina ka Lici, kada je probijen partizanski
obruč kod Pađena. Tri vojske srele su se 29. decembra u Škrljevu. U Primorsku
su, posle bekstva iz sastava JVUO, decembra 1944. otišli i pripadnici
nekadašnje Srpske državne straže (njih oko 1.6000) i popunili „dobrovoljačke"
redove.
Mihailović se nije složio sa ovim planom, kako zbog toga
što nije želeo nastavak borbe uz direktnu ili indirektnu pomoć nemačke vojske,
tako i zbog toga što je najverovatnije već tada prihvatio američki predlog o koncentrisanju
nacionalnih snaga u Banja Luci. Tako je 25. decembra 1944. Momčilu Đujiću pisao
kako se ne slaže sa napuštanjem terena i odlaskom za Istru; u Sloveniju je
trebalo poslati izbeglice, a vojska je morala da produže borbu na celom
prostoru Jugoslavije: „Ni u kom slučaju naši vojnici ne smeju biti
izbeglice, niti služiti okupatoru. Borba mora biti do kraja".
U Sloveniji je krajem 1944. došlo do ujedinjavanja
slovenačkih antikomunističkih formacija, pod vođstvom Slovenske ljudske
stranke, koja je imala i svoje oružane odrede - Slovenačku legiju. Sredinom
decembra počeo je da radi Narodni odbor, u čiju sastav su ušli i predstavnici
Liberalne stranke. Politički program zasnivao se na ujedinjavanju čitave
slovenačke nacionalne teritorije u okviru federativne kraljevine Jugoslavije,
pod vladarskom krunom dinastije Karađorđević. Odbor se konstituisao kao „privremena
vrhovna narodna vlast". Odborom je rukovodilo četvoročlano predsedništvo,
na čijem je čelu bio dr Jože Basaj.
Predstavnici Odbora sastali su se 28. decembra sa
generalom Ivanom Prezeljom, zastupnikom generala Mihailovića u Sloveniji.
Upoznali su ga sa formiranjem Narodnog odbora i njegovim pravima, pri čemu su
naglasili da ona sadrže i vrhovnu komandu nad „slovenačkom oružanom
silom". Predložili su da Mihailović bude načelnik Vrhovne komande „koja
pripada kralju, te mu na taj način dati na teritoriji Slovenije formalni legitimitet".
Ovaj stav narodnog odbora važio je sve do kraja Drugog svetskog rata.
Ilirska Bistrica i Postojna sve više su postajale
privlačne tačke za mnoge nacionalno opredeljene ljude i borce koji su tražili
sklonište. Iz dana u dan dolazile su grupe iz raznih krajeva Jugoslavije, kao i
bivši zarobljenici iz nemačkih logora. Tako su iz Beča došli patrijarh Gavrilo Dožić
i episkop Nikolaj Velimirović. Oni su iz nemačkog logora Dahau oslobođeni
početkom decembra 1944. zalaganjem Hermana Nojbahera.
On je to 11. decembra saopštio Dimitriju Ljotiću i Bošku
Kostiću u Beču. Ljotić je zamolio Nojbahera da mu se omogući dolazak u Beč,
što je i realizovano.
Politički gospodar nad ovim izbegličkim logorom bio je
Dimitrije Ljotić. On je proizvodio oficire i držao celokupno snabdevanje i
finansiranje u svojim rukama. Njegova kancelarija nalazila se u Beču i preko
nje su išle sve veze sa nemačkim vojnim i civilnim vlastima. Politički
protivnici su ga optuživali da je postao „mali kralj" u Julijskoj Krajini
i da je želeo da u Sloveniji stvori „malu Jugoslaviju" kojoj bi on bio na
čelu. Prema zamisli Dimitrija Ljotića, sve te snage trebalo je da se ujedine na
ideji nacionalnog jugoslovenstva u da stvore slobodnu teritoriju u zahvatu
zapadnih saveznika, a dovoljno daleko od nadiruće Crvene armije. Ova zona, neka
nova vrsta Solunskog fronta, postala bi osnova za povratak Kralja u Jugoslaviju
i realna konkurencija komunistima. Još uvek se, mada sve manje, verovalo da će angloameričke
trupe ući u zapadne delove Jugoslavije.
Na realizaciji ovog plana bili su angažovani i
patrijarh Gavrilo i episkop Nikolaj. Računalo se i na eventualnu pomoć tzv.
Ruske oslobodilačke armije pod komandom generala Andreja Andrejeviča Vlasova.
Slovenački Narodni odbor
trebalo je da, po odlasku nemačkih snaga a pre dolaska jedinica NOVJ, proglasi
uspostavljanje „narodne države Slovenije" i pozove Kralja Petra da preuzme
vlast. Od zapadnih saveznika zatražilo bi se da se partizanima ne dozvoli
ulazak u Sloveniju.
Nerealna nadanja bila su usmerena ka tome da će se bar
ovaj deo Jugoslavije održati slobodnim od komunista, da se tu spremno dočeka
sukob zapadnih saveznika sa komunistima, jugoslovenskim, ako ne sovjetskim.
Smatralo se da će, po prirodi stvari, odmah posle poraza Nemačke doći do tog
obračuna. Pretpostavljalo se i da većina naroda, makar u Sloveniji i Srbiji, ne
podržava komuniste i da će Saveznici uvažiti ove argumente.
Na ovom pitanju došlo je i do razlaza između
Mihailovića i crnogorskih četnika. U štabu Pavla Đurišića je 21. februara održana
konferencija vojnih komandanta i članova Nacionalnog komiteta. Konstatovano je
da su partizanske snage brojno jače i bolje snabdevene, pa bi svako dalje
produženje borbe vodilo uništenju trupa. Dugi marševi, slaba ishrana, fizička iznemoglost,
veliki gubici, bolesni, ranjeni, izbeglice (žene, deca, starci) znatno su
oslabili crnogorske četnike, pa je odlučeno, dok ne nastupi „promena kursa
politike u našu korist", da se krene u zapadni deo Jugoslavije.
Mihailoviću je upućen zahtev da se sve četničke jedinice, sa Vrhovnom komandom
na čelu, prebace u Sloveniju.
Mihailovićev je u jednom telegramu od 23. februara
ove odluke prokomentarisao rečima da „veliki broj izbeglica-paničara"
utiče na Đurišića da traži „nekakav izlaz iz situacije na štetu opšte stvari,
jer je prisustvo njegovih trupa ovde u vezi sa odlučujućim događajima neophodno
potrebno".
Đurišić je zatim 3. marta optužen da je prekoračio svoja
ovlašćenja; komandant vojske bio je Mihailović, a političke odluke mogao je da
donosi samo Centralni nacionalni komitet. Mihailović je odbacio primedbe vezane
za smeštaj izbeglica i bolesnih i odlučno odbio „diktat Vrhovnoj
komandi" da naredi koncentraciju svih snaga u zapadnom delu
Jugoslavije.
Mihailović je pozvao Đurišića na sastanak i
tražio je da se završi započeta operacija zauzimanja leve obale reke Bosne.
Ali, Đurišić i „Nacionalni komitet viših vojnih starešina i
intelektualaca Crne Gore, Boke i Starog Rasa" doneli su odluku da
se ide na zapad Jugoslavije i bez odobrenja Vrhovne komande. Dimitrije Ljotić
je pokušavao, nezavisno od Đurišića, da ubedi Mihailovića da mu se pridruži sa
svojim snagama, kako bi se stvorio jedinstveni nacionalni antikomunistički
front. Zato je 28. februara 1945. iz Ilirske Bistrice kod Mihailovića pošla
delegacija u sastavu: general Matija Parac, komandant fiktivnog
hrvatskog dela JVUO, major Mile Kapetanović, načelnik štaba Dinarske
divizije, major Vasilije Malović, u ime Jevđevićeve grupe, i Boško
Kostić, lični Ljotićev sekretar. Kasnije su se priključili i Milan Aćimović
i majori Ivan Pavlović i Jovan Nalević.
Delegacija je u Mihailovićev štab stigla 15.
marta, sa predlogom da se sve nacionalne snage grupišu u Sloveniji i Istri, ali
Mihailović nije prihvatio Ljotićev plan. Samo je 16. marta postavio generala Miodraga
Damjanovića za komandanta Istaknutog dela Vrhovne komande za Sloveniju
(Gorski štab 1V), sa zadatkom da pod svoju komandu stavi sve nacionalne snage: „Đeneral
Damjanović formira svoj štab od ljudstva koje povede odavde i od onog koje uzme
iz jedinica i sa terena".
Pod njegovu komandu trebalo je da se stave sve
nacionalne snage u Istri i Sloveniji: Dinarska četnička divizija, pod komandom
Momčila Đujića, 1. lički korpus (pod komandom Dobroslava Jevđevića), SDK, tzv.
hrvatska armija (pod komandom generala Matije Parca) i Slovenačka nacionalna
armija (pod komandom Ivana Prezelja). Po Bošku Kostiću poslao je pisma za Ljotića,
Đujića i Jevđevića. Zajednička misao svih poruka sadržana je u pismu Jevđeviću:
„Glavno je u našoj borbi postići jedinstvo svih nacionalnih snaga. Na
tome treba svi zajednički da radimo. Potpomažite se bratski međusobno. To je
sve što mogu da Vam kažem".
Krvavi epilog
Damjanović je 17. marta postavljen i za vođu delegacije
koju su, osim njega, sačinjavali potpukovnici Ljubomir Jovanović i Siniša
Ocokoljić. Delegacija je imala zadatak da prikupe ostatke srpskih
nacionalnih snaga i da uspostavi vezu sa Savezničkim komandama „radi
zajedničkog dejstva i rada". Mihailović je i dalje verovao da će
zapadni saveznici pomoći njegovu borbu, pa je general Damjanović trebalo da pod
svojom komandom objedini sve nacionalne snage koje su se već nalazile ili su
pristizale u Sloveniju. Ali, na ovom prostoru Mihailović nije imao sebi odane
trupe već samo tri pouzdana oficira. Damjanovićeva komanda bila je još slabija
i formalnija nego što je nekada bila Mihailovićeva komanda nad četnicima u
italijanskoj okupacionoj zoni. Đujić i Jevđević zadržali su striktnu komandu
nad svojim jedinicama i priznavali su jedino Dimitrija Ljotića, jer je do njega
zavisilo snabdevanje.
General Damjanović je, zajedno sa članovima
delegacije koji su razgovarali sa Mihailovićem, krenuo ka Sloveniji. Na tom
putu naišli su na crnogorske četnike i Damjanović je na kratko posetio Pavla Đurišića.
U Postojnu su stigli 26. marta. Damjanović je odmah razgovarao sa Ljotićem,
generalom Kostom Mušickim, komandantom SDK/a, i potpukovnikom Radoslavom
Tatalovićem, načelnikom štaba SDK/a. Odatle su isto veče otputovali za Ilirsku
Bistricu, koja je određena za Damjanovićev štab.
Ofanziva IV armije NOVJ počela je 27. aprila, a
osnovni cilj bilo je zauzimanje Trsta i Slovenačkog primorja. Zbog toga, a i
zbog odstupanja nemačke vojske (97. armijski korpus), usledila je naredba
generala Damjanovića od 29. aprila o povlačenju svih nacionalnih snaga na desnu
obalu reke Soče. Srpski dobrovoljački korpus i Bosanski korpus Dinarske
divizije, pod komandom generala Mušickog, trebalo je da obezbede zaštitu
povlačenja svih tripa iz Vipavske doline preko Gorice ka Ćividaleu. Lički
korpus trebalo je da obezbeđuje dolinu Vipave od sela Vipave do sela Cernice od
napada partizanskih snaga. Jevđević je trebalo da obrazuje odbranu odstupnice
pravcem Vrapca - San Danijele - Rifenberg - Montespino. Dalmatinski korpus
obezbeđivao je liniju Cernica - Rifenberg preko Montespina do Gorice. Izbeglice
i komora išle su linijom Sveti Vid - Vipava - Ajdovščina - Montespino - Gorica
ka desnoj obali Soče. Pokret je trebalo ta počne tačno u ponoć, između 29. i 30.
aprila.
Istovremeno je tekla i trka za Trst između NOVJ
i britanske vojske. Titove jedinice stigle su do centra grada 1. maja, dan pre
novozelandske 2. divizije, a 3. maja partizani su zauzeli i Rijeku. Tito je
svoje snage zatim pomerio u južnu Korušku, da bi i tu oblast pripojio
Jugoslaviji, ali su Britanci stigli u Klagenfurt (Celovec) nekoliko sati pre
partizana. Britanski komandanti su čak razmišljali i da se bore protiv njih
kako bi ih primorali da napuste tu teritoriju, ali to nije bila dobra ideja
zbog blizine Crvene armije i Amerikanaca koji nisu hteli da se pomeraju. Ta
ideja nije bila dobra ni zbog sopstvenih snaga koje su verovale da je rat gotov
i da je Tito saveznik, jer je propaganda i dalje partizane predstavljala kao „hrabre
saborce", iako su se političke i vojne vođe Velike Britanije sve više razočaravale
u Tita.
Vinston Čerčil je
razmišljao o sukobu sa Titovim snagama i pokušao je da za tu ideju pridobije
SAD. Ali, Hari Truman, novi američki predsednik, odgovorio mu je 30. aprila
kako želi da izbegne da američke snage „budu upletene u borbu na balkanskoj
političkoj sceni".
Ideja o sukobu sa jugoslovenskim partizanima napuštena je
kada je feldmaršal Harold Aleksander, vrhovni komandant savezničkih
snaga na Sredozemlju, 11. maja saopštio da njegove snage neće pokazati „isti
borbeni duh i istu predanost borbi" kao do tada: „Uzimajući u
obzir objavu Dana pobjede i dugotrajan publicitet dan Titovim operacijama u
borbi za savezničku stvar, dvojim da li će stvarno biti tako. Po mom mišljenju,
i američke i britanske jedinice vrlo nerado će se u ovoj fazi rata upustiti u
nov sukob s Jugoslavijom".
U proleće 1945. jugoslovenska ratna drama doživela je
svoj krvavi epilog. Partizanska vojska jurila je u osvetu i bila je
pripremljena za potpuno uništenje protivnika. Oko svih nekomunističkih vojnih
formacija stvoren je veliki obruč smrti. Jedinice koje nisu bile pod komandom
generala Damjanovića doživele su tragičnu sudbinu - slovenački domobrani,
delovi „dobrovoljaca", crnogorski četnici i svi oni koji nisu uspeli da se
prebace u Italiju, najverovatnije oko 30 hiljada ljudi.
Tito naređuje Peku: učiniti sve potrebno za
brzo uništenje!
Usledio je veliki pokret najjačeg dela boračkog
sastava, kroz prostor kroz koji su, sa suprotne strane, nadirali partizani,
jureći ka severozapadnim granicama Jugoslavije. Vođene su neprestane borbe sa
nadmoćnom IV jugoslovenskom armijom, a krajem aprila prekinuta je veza sa
vojskom Pavla Đurišića koji je već bio likvidiran od ustaša. Po saznanju da su
crnogorski četnici masovno stradali, krenulo se nazad, u slovenačko primorje,
ponovo uz borbe sa partizanima. Zatim je donesena odluka o povlačenju prema
Austriji. Karavanke su pređene u prvoj dekadi maja, a 12. maja sva tri puka
predala su se Britancima kod sela Unterbergen na Dravi. Zatim je izvršena
predaja engleskim snagama u logoru Vetrinje, u blizini Celovca.
U isto vreme u logor Vetrinje dovedene su
slovenačke nacionalne snage, „Slovenska narodna vojska" pod
komandom generala Franca Krenera, takođe razoružane od strane Britanaca.
Posle povlačenja nemačkih snaga iz Slovenije, 3. maja sastao se prvi Privremeni
slovenački parlament. Formirana je slovenačka vlada, proglašeno je
uspostavljanje Slovenije kao sastavnog dela federativne Kraljevine Jugoslavije.
Upućen je poziv kralju Petru da se vrati na „od neprijatelja oslobođenu
teritoriju". General Damjanović je o ovim odlukama obavešten 4. maja.
Od ovoga nije, naravno, bilo ništa. Saveznici nisu
ni planirali ulazak svojih snaga u Sloveniju, a Damjanović više nije bio u
poziciji da odlučuje o bilo čemu.
Kralj Petar je praktično abdicirao, a srpski antikomunisti
već su bili u Italiji. Zato su tu bili partizani, pa je biskup Gregor Rožman
od Damjanovića tražio da o tome obavesti savezničku komandu u Italiji kako bi
se dolaskom angloameričkih trupa u Sloveniju sprečilo „dalje krvoproliće i
uništavanje slovenačkog naroda".
Pod takvim okolnostima i slovenački nacionalni borci
prešli su 9. maja preko Drave i sklonili se na austrijsku teritoriju, gde su se
već nalazile britanske trupe. Odmah su razoružani i stavljeni u logore.
Slovenačkim komandantima 11. maja je obećano da će britanske vojne vlasti
zaštititi „slovenačku narodnu vojsku", a 17. maja slovenački
Narodni odbor u pisanoj formi se zahvalio britanskoj vojnoj komandi što je
uzela u zaštitu slovenačku vojsku i izbeglice.
Glavnina crnogorskih četnika stradala je 4. i 5.
aprila 1945. kod Lijevča Polja od strane ustaša, delimično i partizana. Pavle
Đurišić i grupa najviđenijih crnogorskih nacionalista, zajedno sa grupom koja
je napustila Mihailovića, pobijena je u logoru Stara Gradiška. Ostali su se
probijali ka Sloveniji i dalje ka Austriji.
Tokom 9. maja prešli su granicu kod Dravograda, u nameri
da stupe u vezu sa britanskom vojnom komandom. Ali, Dravograd je već bio u partizanskim
rukama; oni su u zasedama hvatali borce i izbeglice. Crnogorci su se predali
kod mesta Crnje i dovedeni su u logor nedaleko do Kamnika. Drugi deo
crnogorskih četnika kretao se preko varošica Podgorja i Slovengrada. Partizani
su se užurbano kretali iz Maribora, Celja i cele Koruške. I britanska komanda
iz Klagenfurta pridružila je svoje jedinice snagama JA.
Istovremeno su u ovaj prostor došle brojne izbeglice
iz Hrvatske - ustaše, pripadnici državnog aparata NDH i civili, više desetina
hiljada ljudi. Štab III Armije JA (komandant Kosta Nađ) obavestio je 13.
maja 1945. Generalštab JA i Tita o postojanju ovih snaga („ustaše i nešto
četnika, oko 50.000 ljudi") i zatražio pojačanja iz I armije (jednu do dve
divizije) pravcem Šoštanj - Sloven Gradec kako bi se „uništila neprijateljska
grupacija" u rejonu Dravograda. Tito je istoga dana obavestio Štab I
armije (komandant Peko Dapčević) o tome, kao i da se u toj grupi nalaze „Pavelić,
Maček, hrvatska vlada i veliki broj zlikovaca" koji žele da se predaju
Englezima: „Treba da najhitnije krenete s vašim snagama iz rejona Celja
pravcem Šoštanj - Slovenj Gradec kako bi koncentrisali napad za uništenje ove
grupe".
Štabu III Armije Tito je 13. maja naredio da hitno
preseče sve veze za Austriju i spreči povlačenje „njemačkih i kvislinških
trupa". U drugom naređenju ovoj armijskoj grupaciji od istoga dana,
Tito ih je obavestio kako je naredio Peku Dapčeviću da sa svojim snagama iz
rejona Celja hitno krene pravcem Šoštanj - Slovenj Gradec: „Vi ne smijete
dozvoliti ni po koju cijenu da se ova grupa sa Pavelićem i Mačekom preko Drave
probije na sjever. Preduzmite sve potrebno za njeno brzo uništenje. Odmah stupite
u direktnu vezu sa Štabom armije i uradite po ovome sve podrobnosti".
(Nastaviće se)