Postdemokratija

Vlada u trostrukoj senci

Kad sunce zalazi i mali ljudi prave veliku senku. Stoga je vlada u senci od prvog dana u debeloj ladovini senki koje prave Aleksandar Vučić, ali i Bojan Pajtić. Posebno je pitanje, šta će Pajtiću još jedna vlada, kad ni sa ovom koju ima ne zna šta će? Međutim, čitava predstava sa vladom u senci, ostala je u senci tragedije sa vojnim helikopterom, koja najbolje pokazuje kako država u senci jednog čoveka žrtvuje najbolje ljude zbog njegove bolesne ambicije. Poprilična se galama digla oko nove Vlade u senci, koju su proglasili DS i Bojan Pajtić, uz veliko neznanje o istorijatu takvih vlada "iz 'lada" na ovim prostorima, a i generalno o suštini takozvanih „vlada na čekanju" u Evropi, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše: Mile Isakov

Ne postoji ni jedan primer u svetu da je premijer jedne vlade u senci, formirao još jednu. A, ako bismo pokrajinsku vladu shvatili ozbiljno, to bi bio još veći paradoks bez presedana, da zvanični aktuelni predsednik vlade, formira i svoju vladu u senci. Zato se Vučić ne uzbuđuje mnogo zbog pojave nove bajagi vlade.

Sve je brzo palo u još veću senku tragedije sa rušenjem vojnog helikoptera, u kojem je poginulo sedmoro ljudi, zbog toga što se po svaku cenu želela pokazati humanost i moć vlasti. Za razliku od većine medija koji zasad samo sumnjaju, ja sam potpuno siguran da je do udesa došlo zbog bahate zloupotrebe državne sile.

Razmislite i sami, najpre je policija konstatovala da ne postoje uslovi da se ugrožena beba helikopterom bezbedno prebaci iz Novog Pazara u Beograd i da se to ne može izvesti. Onda je neko odlučio da nema ne može, te da to ipak ima uraditi naša nesalomiva vojska, jer već je poduhvat najavljen medijima. Ko ima tu moć? A kada su najbolji i najhrabriji vojni piloti dva puta pokušavali da slete na Surčinu, pa odustajali, taj isti glas je rekao- nema odustajanja. Nećemo se valjda predavati pred običnom maglom. Ko ima taj običaj?

Sasvim je svejedno da li je lično to naredio ili neko u njegovo ime i čast, to je razlog tragedije. To je ta senka koja se nadvila nad Srbijom, kao magla nad Surčinskim aerodromom. O tome najbolje svedoči izjava povodom drugog rijalitija u režiji vlasti istog ili narednog dana. Naime, na prijemu koji je organizovao u čast policajaca koji su uhvatili otmičare male Maše, dok je jedan od njih davao izjavu o tome kako otmičarima nisu dali priliku da pruže otpor, premijer je, kao klinac iz magareće klupe, dobacivao kako se on baš "nadao da će pružiti otpor"! Zašto? Pa valjda da bi njegova policija dobila razlog da im pokaže njihovog boga. To je ta infantilna logika, ta bolesna želja da se u svakoj prilici demonstrira moć, odlučnost i neustrašivost, koja je i dovela do tragedije na Surčinu, ali koja nas vodi u još veće katastrofe.

Na žalost, to neće sprečiti ni novoformirana vlada iz lada, jer i ona je nastala iz niskih pobuda samoreklame. Vlada u senci se u ozbiljnoj parlamentarnoj demokratiji formira od strane opozicije koja očekuje da preuzme vlast na narednim izborima, kao neka vrsta najave i pripreme za tu priliku. Dakle, ona ne postoji da bi kritikovala rad postojeće vlade i na tome se preporučivala, nego da bi pripremila i predstavila zakone za naredni period, da bi pokazala šta i kako će raditi.

U konkretnom slučaju, ne postoji nijedan od tih razloga za formiranje vlade u senci, jer niti je Demokratska stranka ozbiljan kandidat za preuzimanje vlasti, niti je za to spremna. Naprotiv, ovu vladu u senci, u svojoj nemoći, DS je formirala radi sopstvenog opstanka, u nadi da će joj to doneti nešto veću medijsku pažnju i tako pomoći da bar pređe cenzus na narednim izborima. U nedostatku pravih programa i aktivnosti, vlada u senci se koristi kao čisto propagandno sredstvo da se nešto dešava, da bi se stvorio privid o prisutnosti opozicije, o tome da i ona nešto radi...

U nedostatku demokratske tradicije u zemlji Srbiji, nije čudo što mediji ne znaju mnogo o prirodi i suštini same institucije vlade u senci, ali je simptomatično da ne znaju mnogo ni o takvoj praksi kod nas u ne tako davnoj prošlosti. Naime, neki su se setili da je takvu vladu formirao DSS, onomad kad je napustio DOS, sa Maršićaninom na čelu, pa su odmah to proglasili prvim i jedinim takvim slučajem. Kao i obično, previđaju događaje u Vojvodini, kao da to nije Srbija, a onda se čude kad Vojvođani zatraže svoje institucije.

Mada nisu ostavile značajnijeg traga, istine radi, ali i zbog nekakvih iskustava i naravoučenija, treba reći da su devedesetih godina prošlog veka, dok smo se još učili prvim koracima demokratije, u Vojvodini bile formirane dve pokrajinske vlade u senci. Prva još 1988, kojoj sam lično bio predsednik i druga 2000-te, na čijem je čelu bio Nenad Čanak. U vladi, kojoj sam ja bio mandatar, ministri u senci su bili neki od najuglednijih ljudi iz oblasti kojima su se bavili, a činjenica da niko od njih nije postao pravi ministar kad je opozicija i preuzela vlast u Vojvodini, svedoči o različitim politikama stranaka dok su u opoziciji i kad dođu na vlast.

Jedni se ljudi koriste za što bolje predstavljanje javnosti, a sasvim drugi za vršenje vlasti. Najbolji i najčasniji su potrebni samo kao ukras, kao ulaznica u vlast, a za njenu egzekuciju koriste se najposlušniji i naspremniji za različite marifetluke. Ministri u vladi iz senke 1988, između ostalih bili su, profesor dr Dejan Janča, za ljudska prava, ambasador Milan Simurdić za evropsku saradnju, urednik TVNS Duško Bogdanović za informisanje, najbolja košarkašica Evrope svih vremena Marija Veger, za sport, direktor u NIS-u, Đoko Burić, za privredu i energetiku.

Protin sin i ugledni novinar Đorđe Randelj bio je ministar vera, dr Vasa Topalov zdravlja, dr Žarko Malešev, za vodoprivredu, profesor doktor Andrija Pejić, za poljoprivredu, a magistar Gerhard Burbah, poslednji direktor vojvođanske željeznice, za saobraćaj i veze.

Kao što se vidi, tu nije bilo mesta za Bojana Pajtića, koji je nekako baš u to vreme bio najuren sa Pravnog fakulteta, jer za 5-6 godina nije uspeo ni da magistrira, što mu je bio jedini posao i obaveza kao asistenta. To mu, međutim, nije smetalo da postane stvarni predsednik vlade, najpre gradske u Novom Sadu, a potom i pokrajinske, kad se opozicija dokopala vlasti, a onda čak i da doktorira sa tih pozicija. Sa tog istog mesta sad formira i vladu u senci, što je posebna besmislica.

Naveo sam ovaj primer vlade u senci, u čijem sam formiranju i sam učestvovao, da bih pokazao kako su to zaludna posla i izraz nemoći opozicije, ali i kako bih demonstrirao svu dvoličnost političkih partija koje kad postanu moćne, pokazuju svoje drugo, pravo lice. Koje radi reklame, u vladu u senci, kao u izlog, stavljaju najbolje što imaju, a kad im posao krene, iz podruma vade kadrovski bofl, jer po njihovom poimanju za vlast su potrebne sasvim druge performanse i veštine. Naravno da tadašnja vlada u senci, u vreme autoritarnog Miloševićevog režima, nije ni mogla ništa uraditi. Iskreno govoreći nije zbog toga ni formirana. Bila je to samo poruka građanima da postoje čestiti i stručni ljudi koji bi mogli, ako im se da šansa. Jedino što je mogla da učini to je i uradila, objavila je svoj program i ponudila nekoliko predloga novih zakona, među kojima, recimo, i Zakon o poreklu imovine. Međutim, to su bili predlozi više onako za novine i to samo one retke koje su to smele da objave. Pa ipak nešto se talasalo. A šta je sad ovo?

Kakva se poruka građanima šalje sa vladom u senci koju formira stranka koja je do juče bila na vlasti i sve zabrljala. Šta ona može da obeća i ko će im verovati? Ma šta da ponudi, prvo pitanje će biti: a što to niste uradili dok ste bili vlast? Posebno se ne može verovati vladi iz senke na čijem je čelu čovek koji već sedi u jednoj premijerskoj fotelji. A rezultati katastrofa. Za desetak godina njegovog kancelarskog mandata u pokrajini, Vojvodina je od najrazvijenijeg dela, postala nerazvijeno područje Srbije, koja je i sama unazađena pod vođstvom stranke u kojoj je isti bio potpredsednik. Koga taj može ponovo da zaludi? A, šta sprečava Pajtića da se sa svojom pokrajinskom vladom ponaša kao vlada u senci, da predlaže nove mere i zakone.

Ništa od toga neće proći, ali ništa ni ne košta. Čak šta više, za razliku od vlade u senci, koju vlast ič neće fermati, predlozi iz pokrajine imali bi mnogo bolju prohodnost. Ako ih potvrdi pokrajinska Skupština, kao ovlašćeni predlagač, morali bi se naći na dnevnom redu Skupštine Srbije.

Ni tako, verovatno, ne bi bilo ništa prihvaćeno, ali bi se o tome moralo bar ozbiljno raspravljati, dok vlada u senci neće imati ni tu mogućnost, jer je vlast neće ni konstatovati. Znaju to i Demokrate, ali u nedostatku boljih ideja koriste vladu u senci tek kao sredstvo da pokažu da su još živi. I da su se promenili, da su sad navodno bolji nego što su bili.

Zapravo, jedina njihova poruka sa ovom bajagi vladom je: Mi smo novi, evo vidite da ne računamo na one koji su već bili i koji su nas obrukali. Kak'i novi kad vas bira i predvodi veteran vlasti u Srbiji i Vojvodini, jedan od najodgovornijih za beščašće vlasti i propadanje zemlje poslednje decenije, koji uz to sedi u dve fotelje, i u vlasti i u opoziciji? Senka koju Pajtić baca na obe svoje vlade komplementarna je sa onom kojom je Vučić prekrio Srbiju. Dopunjavaju se i stvaraju maglu kroz koju ni najveći junaci i nacionalni heroji ne mogu da se probiju.